RSS

Архиве ознака: Иван В. Лалић поезија

Иван В. Лалић ПЕСМА О ЊИМА

Поштујте оне што немају неба

Са љупким сунцем, звездама у реду,

Што воле мудрост кришке топлог хлеба

И грле голу зору, љубе беду.

 

Поштујте оне што знају шта хоће

Јер осећају шта не могу бити,

И гризу дане ко опоро воће,

Никада гладни и никада сити.

 

Јер они хоће само мир са светом,

И да проједре са што мање буке;

Каткад и комад ливаде, са цветом,

И прозор неба на дохвату руке.

 

Каткад и чашу осунчаног вина

Од ког се месец заљуља на своду,

 И мирну веру да нема празнина

Кад једном оду, кад заувек оду.

 

А кад их неко пита шта су дали,

Они ће рећи: нисмо дали ништа;

Били смо мудри, и били смо мали

Ко миш у тами празног позоришта.

 

Од паучине конце ми смо плели,

Вешали тугу у ходнике уске,

А кад би сели и орахе јели

Низ црни поток пуштали би љуске.

 

И нисмо много мислили о смрти

Мада баш због ње бесмо што смо били,

И гледали смо плава ноћ се врти,

По грозду звезда време – паук мили.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997

 

nebo 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 августа, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић БЕЛЕШКА О ПОЕТИЦИ

Сачувати неизговорено као, као срж.

Учити од јабуке: земља, креч и киша

Раде само за плод, и налазе израз

У тој несавршеној, али зрелој лопти

Што се не сабира с крушком.

Увежбати уметност одрицања.

Утабати траг.

 

Стати пред огледало, без страха

Од повратне слике; она узвраћа израз,

И то несавршен, неког упорног напора

Да се апстракција одене у месо,

У добар проводник бола.

 

Ипак, без устезања

Хлебу рећи хлеб, вину рећи вино

А вољеној жени: волим те.

 

Страсна мера, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

веља

Веља Бугарин

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 августа, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић НЕСАНИЦА

Све више у сећању, гутљај мање

У чаши воде на столу;

                            Мајко

Чудно се рачвају стазе у твојој башти –

А на сваком заокрету

Све мање могућности да решим ову ноћ:

Како ме плаши будуће моје лице

У огледалу, када сване –

Као да сам већ био на том месту

Што ми га змија уступа и склања се у грм;

Дозволила си ми да наслутим врата

Одшкринута љубави, да походи нас она

И остане – можда – у овом простору

Што може у реч да стане, чим склопим очи

(А узалуд);

                   Но како да закорачим

Срцем у срце твоје загонетке?

Јутро растура твој врт

Рукама хладне ватре; звезде су скоро исцуреле

На запад, као песак низ бол клепсидре,

И бол једне слике иза капака ево попушта,

Зараста као одсечена шака,

                                              Без ожиљка:

Но сан није решење, него милост;

Чудно се рачвају стазе у твојој башти,

Мајко,

            И змијски језик трепери

На трепавици ми, у тренутку

Пре него што усним.

 

Сметње на везама, Београд, 1975.

nesanica 2 Alfred Maurer

Алфред Маурер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 30 јула, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић (8. јун 1931 – 28. јул 1996) НИКАДА САМЉИ

Никада самљи него крајем јула

Када је лету педаљ до зенита,

А хлорофилу аршин до расула

У метастази жутила и руја,

 

Тамније када зелене су боје

У вртовима, а стрњика сува,

Тамнија доња амплитуда бруја

Ветра што обноћ у времену дува.

 

Никада самљи него крајем јула

Кад све је, мислиш, на дохвату: чула

Оштра ко нож још топао од точка

 

Брусача, али битно недостаје:

Анђела кога слутиш нећеш срести,

А ваздух трудан је од благовести.

 

Песме, Завод за уџбенике, Београд, 2009.

jul

 
1 коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић ЉУБАВ

Већ годинама учим твоје црте, у које дани

Утискују своје мале ватре; годинама памтим

Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту

                                                                          лакоћу

Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;

Тако те више не препознајем изван памћења

Које те предаје мени, и тако све теже кротим

Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи

                                                                             метал

Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,

И с нама тај свет саграђен око једног тренутка

Као плод око коштице, саткан од нестварног меса

Што има укус муње, укус прашине, укус година,

Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

 

Већ годинама знам да нестајемо заједно;

Ти прогорена звездом мога сећања, изван које

Све мање те има, ја лепо растурен у теби,

У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,

У свему што пуни те полако, као песак

Постељу реке;

                        и тај наш тренутак

Траје дуже од туђе смрти.

 

Време – ватра – вртови, Матица српска, 1961.

Jeff Price

Jeff Price

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 јула, 2016 инч Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,