RSS

Архиве ознака: Иван В. Лалић

Иван В. Лалић ИСПИСИ…

Страсна мера. Али, свуда и увек: сметње на везама…

21. 11. 1994.

 

zice

 

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 18, 2018 in Иван В. Лалић, цитати

 

Ознаке: ,

Иван В. Лалић О РАЗМЕРАМА

Огроман је напор потребан:

Хиљаде горосеча да тврде кедрове секу

И смреке, хиљаде каменара белих трепавица

Да распоре планину, извуку тесанике

Из хладног хаоса, зидови да израсту

У геометрију, довољно пространу

Да прими један ветар,

                                       и бронза да се лије

У стубове, у оглавља са љиљанима

Од четири лакта, лавове и палме

И херувиме –

                             треба саградити храм,

Осветлити га изнутра, као реч,

Да остане један зид, непорецив,

Пред којим можеш да клекнеш

И плачеш праведно.

 

Lalic 2 Shelby McQuilkin

 
Оставите коментар

Објављено од стране на фебруар 18, 2018 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

О НЕСАНИЦИ

Фјодор Тјутчев  НЕСАНИЦА

 

Једнолик одбој сата, знан:
Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!

Без туге – да л је ко од нас
Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?

Чини нам се: осиротели свет
Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.

И живот наш ту, пред очима
Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…

И ново неко, младо племе
Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!

Покаткад само, обред жални
Док врши у поноћни час –
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!

 

NES 1

Бато Дугаржапов

 

Иван В. Лалић  ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

 

Бесане очи које виде више

Но мрљу јутра, шару на тапету,

Прочитаће у рукопису кише

Читаву повест о будућем лету:

За усуд сваког листа једне црта

Сведочи облик: семантика капи

Садржи облик будућега врта

Ил празног неба што блиста и вапи.

 

У страшном благослову ноћног бдења

Стрепња изнутра размрежава очи

И корен вида шири се и мења

Да новим путем нова слика крочи –

На некој звезди море се расцвета,

У чаши воде заискри тишина,

Свака је прошлост стално започета,

А море, то је најлепша горчина.

 

У несаници другог сна је корен:

Способност да си другачије будан –

И нови дан, по слици прошлог створен,

Добије сенку, није узалудан;

Облачиш капут, палиш мотор: тачност

Покрета твојих инородна бива;

На семафору пева вишезначност,

Тробојна шара неког новог ткива…

 

Онај што ноћу посумња у време

Друкчије дан ће, час по час, да споји –

И поштујући прости закон шеме

Питаће себе: да л шема постоји?

У несаници другог сна је корен:

Сна који пуни, ко пустињу вода,

Јаву у којој изнова си створен:

У несаници светлуца слобода –

 

Д р у г е  су ноћи оних који бдију –

На некој звезди море се расцвета,

Прадавне шуме загрцнуто пију

Ваздух и воду будућега лета;

Последња слика: као ретровизор

Пун друма што се одмара у ништа

Бесане очи рајски назру призор

Потоње несанице, уточишта.

 

nes 12

Arthur Streeton

 

Душко Бабић  ПОЗНЕ НЕСАНИЦЕ

 

 

Куд год да кренем, ја угледам тебе.

На свакоме зиду цртам твоје лице.

Као дете мајку, као Нарцис себе,

Траже те моје руке и зенице.

 

Ушла си у моја свитања и ноћи,

Пронела бакље кроз подруме доње;

Свему разлог дала – дерту и самоћи.

Сребрне кочије и крилате коње

 

Вратила у мртве, дроњаве улице.

У том сну и чуду окрилатих и ја,

Комична луда, уморна од свега.

 

Заволех своје позне несанице

И мисли дивље, без страха и стега.

Срећан док траје ова чаролија.

 

ПЕСНИЧКИ МЕРИДИЈАНИ СМЕДЕРЕВА, XLVII међународни фестивал поезије, Смедерево, 2016

 

nes 11

Ferdinand du Puigaudean

 

Иван В. Лалић НЕСАНИЦА

 

 

Све више у сећању, гутљај мање

У чаши воде на столу;

                            Мајко

Чудно се рачвају стазе у твојој башти –

А на сваком заокрету

Све мање могућности да решим ову ноћ:

Како ме плаши будуће моје лице

У огледалу, када сване –

Као да сам већ био на том месту

Што ми га змија уступа и склања се у грм;

Дозволила си ми да наслутим врата

Одшкринута љубави, да походи нас она

И остане – можда – у овом простору

Што може у реч да стане, чим склопим очи

(А узалуд);

                   Но како да закорачим

Срцем у срце твоје загонетке?

Јутро растура твој врт

Рукама хладне ватре; звезде су скоро исцуреле

На запад, као песак низ бол клепсидре,

И бол једне слике иза капака ево попушта,

Зараста као одсечена шака,

                                              Без ожиљка:

Но сан није решење, него милост;

Чудно се рачвају стазе у твојој башти,

Мајко,

            И змијски језик трепери

На трепавици ми, у тренутку

Пре него што усним.

 

Сметње на везама, Београд, 1975.

 

NES 3

Александр Заварин

 

Тања Крагујевић  НЕСАН

 

Можда ће ме зауставити

Неки ветар зао

Можда прва окука

Можда река

За моје ломне лађе неповољна

И опака

 

Можда ћу застати

Као ткаља пред игром

Самовољних нити

Можда ће се међу путоказима

Кобна завера збити

 

Можда ће ме сан задесити благи

Можда паун златокрили

Можда звезда изнендна и далека

Завичајна јабука

У наручју плота

Можда брег

Можда несавладива лепота

 

 

NES 4

Casey Klahn

 

Ана Ристовић   ИЗ ВЕЧЕРИ У ВЕЧЕ…

 

Из вечери у вече

Месец кокетно зури

У издувани пластични замак полегао

По трави у уснулом луна парку

И покушава да трампи осећај

Тешке, колективно одговорне

Месечне пуноће

За осећај

Сваковечерње неоптерећујуће

Празнине

По којој би се, сирот, најрадије

Простро целом дужином

Да може.

 

NES 5

Joan Fullerton

 

Чарлс Симић    ЗА СНОВЕ

 

Још станујем на свим адресама,

Тамне наочаре ни у кући не скида,

Кревет у тајности делим

С фантомима, у глуво доба ноћи

 

У кухињи проверавам славину.

Касним у школу, а тамо кад стигнем

Као да ме нико не препознаје.

Седим повучен, одбачен, непризнат.

 

Те мале радње где купујем непримећен

Само су ноћу отворене,

Биоскопи са улазом кроз оронула дворишта

Још приказују трепераве филмове мог живота.

 

Главни јунак је увек претерани оптимиста,

Хоће ли на крају све изгубити? – Шта год то беше –

Кад закорачи у хладну неверицу светлости

Што стиснутих усана чека на излазу.

 

nes 8

Stanislaw Maglowski

 

Адам Загајевски НОЋ ЈЕ ЦИСТЕРНА

 

 

Ноћ је цистерна. Сове певају. Избеглице се вуку пољским путевима

У шуму и жамору вечне несреће.

Ко си ти који идеш изгубљен у забринутој гомили.

И ко ђеш постати, у кога ћеш се претворити

Када се врати дан и скори дочек затвори круг блискости.

 

Ноћ је цистерна. Последњи парови плешу на народном балу.

Са мора се чује крик високих таласа и ветар њише бор.

На истоку нечија рука повлачи прву црту свитања.

Бледе светиљке, грца мотор аутомобила.

Пред нама стаза живота и кратак тренутак астрономије.

 

nes 9

Sophus Jacobsen

 

 Едит Седергран У МРАКУ

 

 

Нисам нашла љубав. Нисам никог срела.

У јесењим ноћима сам дршћући пролазила поред Заратустриног гроба:

Ко ме још на Земљи чује?

Тада се нека рука лако спустила око мог струка –

Нашла сам сестру…

Вучем је за златне увојке –

То си ти, немогућа?

То си ти?

Са неверицом гледам је у лице…

Тако се богови играју са нама?

 

nes 10

George Inness

 

Иво Андрић  О НЕСАНИЦИ

 

Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, у другој околини.

Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, па прозрачне, пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница.

Ни на јави ни у сну није могућно тако сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања.

 

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976

NES 2

Бато Дугаржапов

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 12, 2018 in ПОЕЗИЈА, поезија

 

Ознаке: , , , , , , ,

Иван В. Лалић МЕЛИСА

Ово је зид Мелиса, а врт је иза зида,

У врту зује пчеле које су твоје тело,

А врата нема и птице ничу на небу,

Птице црвене боје смрти што падну на чело

 

Да искљују истинит сан што спава иза вида;

Мој сан је хлеб, Мелиса, а ти си ружа у хлебу,

И хлеб је иза зида, тамо где зује пчеле,

И видим црвене птице на челима пролазника

 

Који не знају ништа и пуне своје зделе

Обичном храном живих, јер заблуда је јача;

Ово је зид, Мелиса, неначет снагом крика

 

Који сам забио, као нож, међу два камена,

И нож је пуко, и птица ми лети око рамена,

И зид твог врта, Мелиса, за мене је зид плача.

 

melisa

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 18, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Емили Дикинсон НЕДЕЉА У ВРТУ

 

Неки недељу проводе у цркви ―

Ја у врту славим је.

Птице ми певају у хору,

А воћњак за ме ― храм је.

 

Неки празник у одежди славе,

Ја на крилима својим сневам;

Уместо да размахује звона тешка

Мали звонар умилне песме пева.

 

Проповед држи Бог ― свештеник врли,

Проповед недугу, и тако

Уместо да у небо стигнем ― на крају,

Ја тамо идем у тренутку сваком.

 

У име пчела и лептира,

У име поветарца и птица,

Док вечна мелодија свира

Озарујући људска лица.

 

Превод: Иван В. Лалић, Лепотица Амхерста ― по-

зоришни комад написан на основу живота Емили Дикинсон.

 

jutro

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 25, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Емили Дикинсон БОРАВИМ У МОГУЋНОСТИ…

***

Боравим у Могућности,

Од прозе лепшој кући ―

Крај више прозора можеш стати

На више врата ући

 

Свака одаја као кедар ―

Ту не може да продре око ―

А вековечни кров јој чине

Небески забати ― високо.

 

Гости су племените врсте ―

А чиме бавим ту се?

Ширим руке своје уске

Да рај саберем у се.

 

Превод: Иван В. Лалић, Лепотица Амхерста ― по-

зоришни комад написан на основу живота Емили Дикинсон.

 

eden 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 24, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Емили Дикисон КАД УМИРАХ ЗАЧУХ МУХЕ ЗУЈ…

***

Кад умирах, зачух мухе зуј.

Тишина собе моје

Беше к’о она што се

у предаху олује чује.

 

Свуд очи исцеђене, суве,

Посвуда укочен дах

Пред задњи наступ, кад се

У соби појавио краљ.

 

Завештах све успомене, отписах

Делове свога духа,

Колико смогох ― а тада у собу

Улетела је мајушна муха.

 

Уз плавичаст, трептав, и клецав зуј,

Између мене и светлости је стала;

А кад прозори отказаше, тада

Пут виду свом више нисам знала.

 

 Иван В. Лалић, Емили Дикинсон: Лепотица Амхерста

― позоришни комад, и друге песме Емили Дикинсон, (НИРО/

Књижевне новине: Београд 1976), стр. 92.

 

van gog

Ван Гог

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 23, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,