RSS

Архиве ознака: Иван В. Лалић

Иван В. Лалић МЕЛИСА

Ово је зид Мелиса, а врт је иза зида,

У врту зује пчеле које су твоје тело,

А врата нема и птице ничу на небу,

Птице црвене боје смрти што падну на чело

 

Да искљују истинит сан што спава иза вида;

Мој сан је хлеб, Мелиса, а ти си ружа у хлебу,

И хлеб је иза зида, тамо где зује пчеле,

И видим црвене птице на челима пролазника

 

Који не знају ништа и пуне своје зделе

Обичном храном живих, јер заблуда је јача;

Ово је зид, Мелиса, неначет снагом крика

 

Који сам забио, као нож, међу два камена,

И нож је пуко, и птица ми лети око рамена,

И зид твог врта, Мелиса, за мене је зид плача.

 

melisa

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 18, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Емили Дикинсон НЕДЕЉА У ВРТУ

 

Неки недељу проводе у цркви ―

Ја у врту славим је.

Птице ми певају у хору,

А воћњак за ме ― храм је.

 

Неки празник у одежди славе,

Ја на крилима својим сневам;

Уместо да размахује звона тешка

Мали звонар умилне песме пева.

 

Проповед држи Бог ― свештеник врли,

Проповед недугу, и тако

Уместо да у небо стигнем ― на крају,

Ја тамо идем у тренутку сваком.

 

У име пчела и лептира,

У име поветарца и птица,

Док вечна мелодија свира

Озарујући људска лица.

 

Превод: Иван В. Лалић, Лепотица Амхерста ― по-

зоришни комад написан на основу живота Емили Дикинсон.

 

jutro

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 25, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Емили Дикинсон БОРАВИМ У МОГУЋНОСТИ…

***

Боравим у Могућности,

Од прозе лепшој кући ―

Крај више прозора можеш стати

На више врата ући

 

Свака одаја као кедар ―

Ту не може да продре око ―

А вековечни кров јој чине

Небески забати ― високо.

 

Гости су племените врсте ―

А чиме бавим ту се?

Ширим руке своје уске

Да рај саберем у се.

 

Превод: Иван В. Лалић, Лепотица Амхерста ― по-

зоришни комад написан на основу живота Емили Дикинсон.

 

eden 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 24, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Емили Дикисон КАД УМИРАХ ЗАЧУХ МУХЕ ЗУЈ…

***

Кад умирах, зачух мухе зуј.

Тишина собе моје

Беше к’о она што се

у предаху олује чује.

 

Свуд очи исцеђене, суве,

Посвуда укочен дах

Пред задњи наступ, кад се

У соби појавио краљ.

 

Завештах све успомене, отписах

Делове свога духа,

Колико смогох ― а тада у собу

Улетела је мајушна муха.

 

Уз плавичаст, трептав, и клецав зуј,

Између мене и светлости је стала;

А кад прозори отказаше, тада

Пут виду свом више нисам знала.

 

 Иван В. Лалић, Емили Дикинсон: Лепотица Амхерста

― позоришни комад, и друге песме Емили Дикинсон, (НИРО/

Књижевне новине: Београд 1976), стр. 92.

 

van gog

Ван Гог

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 23, 2017 in Дикинсон

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ЈУТАРЊА ПЕСМА ГОСПОДИНА ОЛИВЕРА

 

Просто се јутро смеши у тишину

Ко што се смеше стари конобари.

Зрак светла пипа празну паучину,

Разједа сенке пепељастих ствари.

 

Треба се дићи и треба отићи,

Опран сапуном, најежен од јутра.

Зацело треба данас некуд стићи;

Нек стан празнина закључа изнутра.

 

А јутром све су мале зебње ближе,

Ко миш претрче преко прекривача.

Ал кад се пође, некуд се и стиже,

С празнином мисли место огртача.

 

Треба се дићи и скупити шкрто

Сирасте мрве једне добре воље.

У зрцалу се поглед ломи крто.

Под челом фине нити главобоље.

 

Просто се јутро смеши у тишину

На хрпу неизговорених речи;

Осећам испод непца маховину,

Слаткасти трулеж што се тешко лечи.

 

А заправо сам хтео да отпловим

Као на барци, на кревету уском;

Над димњацима да шишмише ловим,

И звезде, младе кестене са љуском.

 

А заправо сам хтео да се шетам

У папучама испод дрвореда,

Да витке нимфе испод лишћа сретам,

Од узбуђења бео као креда.

 

И још сам хтео да на море одем

И квасим ноге поред неког брода,

Па да полако све зебње набодем

На јарбол, два-три педља испод свода.

 

Јер даске мог се пода тихо тресу;

Можда се земља врти мало брже.

Завидим оним што носе на месу

Модрице страха, а ведро се држе.

 

Знам једно: нема на мени кривице

Што зидови су тањи сваке ноћи,

И што ми, кад крај мртве прођем птице,

Мехурић језе мора жало проћи.

 

Јутро се смеши. Да, треба отићи

Улицом крхком, као сваког јутра,

И након пола сата некуд стићи;

Зацело тамо где стижем и сутра.

 

Бојим се само да једном не нађем

Ујутро срушен град, сред пустопоља,

Па да кад затим из куће изађем

Мој стан празнина закључа и споља.

 

Време, ватре, вртови, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

belski

Николај Богданов Белски

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 22, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , ,

Иван В. Лалић ИМПУЛС КОЈИ ЗАХТЕВА ПЕСМУ

Мислим да постоји само једна таква фундаментална тема из које, чини ми се, извире цела светска поезија. Та тема уписана је у сазвежђе речи љубав – смрт – време. На њу може да се сведе све; сви аспекти боравка и трајања човека, о којима говори поезија. Моја опсесија је да што истинитије изразим себе, у свој пуноћи импулса који захтева песму. А тај импулс носи у себи свест о простору и времену, о координатама на којима хоће да се уобличи у глас, у речи. Рекао сам да је поезија вид комуникације; покушавам дакле читаоцу да пренесем вид своје истине, препознавања, страх, наду, понос, у жељи да све то постане и његова својина. Моје песме имају привилегију да настају у овом веку, који је одлучни век људске историје. Настојим да моје реченице буду достојне те привилегије. И да можда, у тренутку читаоца, пренесу нешто од мог настојања да у своме времену препознам оне континуитете и трагове што људску прошлост, коју препознајем, уводе, пречишћену, у људску будућност о којој сањам. У овој садашњости, коју волим.

 

О ПОЕЗИЈИ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Sherry Schmidt

Sherry Schmidt

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 2, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,

Иван В. Лалић ПЕСМА О ТРИ КИШЕ

Између љубавника време је непоновљиво,

Као однос кише и сунца у месу овог плода;

Помишљај на то док се још безазлена бура

Сунча као лишај на топлој кожи мора,

Јер година управља у себи жалац јесени,

Краљевска шкорпија у пламеном прстену своје мере.

 

У првој киши препознаћеш мој глас,

У другој киши препознаћеш свој плач

И семе лозе јачег ветра.

 

Између тебе и мене време је непоновљиво,

И ова ноћ што пролази, разбијена у истарске звезде

И горка од пораза лета непоновљива је

Као покрет пламена лако утиснут у огледало;

Помишљај на то, усамљена у собама крви

У којима непознати ветар лупа вратима.

 

У првој киши још ће да пева птица,

У другој киши упалиће се воћњаци

Подивљали на ивици твога сна.

 

Руке су окренуте ка теби, као врт према југу,

Са утиснутом мапом сећања, ово је бразда лета,

А ово звезда мора; ово је отисак ока

Које прислањам на кључаоницу твога сна

Да угледам себе, да видим како се смешим

Удављен горком лозом што расте из твога крила.

 

У првој киши потамниће ово море,

У другој киши препознаћеш свој плач

На врху своје самоће.

 

Само љубавници, срасли у покрет одбране,

Склопљени као шкољка око своје средине

Ужарене до крвног сјаја тренутног сунца,

Уроњени у море смрти порушене у ово време

Израњају јачи, и окупани смислом своје крви

Налазе семе вечности кад отворе загрљај, као плод.

 

У првој киши препознаћеш мој глас,

У другој киши препознаћеш своје године

У пламеном прстену мере.

 

А ова ноћ која нас дели непоновљива је

У свим распоредима које исписујемо

Поносом љубави, пламеном оловком страха и жеље

По зидовима, по голој води, по годинама:

Једна ноћ израста у коњаника и претиче нас,

Време између љубавника је непоновљиво.

 

У првој киши још ће да пева птица,

У другој киши препознаћеш свој плач,

Трећу кишу можда више нећемо чути.

 

ВРЕМЕ, ВАТРЕ, ВРТОВИ, Завод за уџбенике и наставна средства, 1997

pesma o tri kise

 
Оставите коментар

Објављено од стране на мај 3, 2017 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , ,