RSS

Архиве ознака: Иво Андрић

Иво Андрић ПИСМА ЈЕДНОГ ВОЈНИКА

Хенри Барбусеов роман Ватра један је од оних, у ово доба тако ретких књига које нас теше и крепе и расветљавају пут по коме се повијамо и ломимо као „сламка међу вихорове“.

Млади сликар, коме је био намењен други позив и боља судбина, одлази, након кратке и мучне вежбе, концем августа 1914, на фронт и ту се у његовој души развија сва снага и величина коју може један човек да супротстави судбини.

„Мила моја, предрага мајко, хоћу да ти причам о доброти божјој и о ужасу на земљи.“ (Након велике битке.)

„Ти не можеш ни замислити шта учини човек човеку.“

Усред свих зала и невоља човека у рову, сабире се у њему душа и ни у најтежим данима га не оставља вера у коначну праведност и једно боље човечанство, коме се он, поред свега зла око себе, не престаје надати.

„Усред најбучнијих разговора успева ми да сачувам душевну усамљеност, која ми је тако потребна.“

Подигао сам душу своју у висину, где јој догађаји и промене не могу више ништа учинити.

Душу му испуњава једна дубока религиозност, једна побожност пред лепотом и складом живота и поуздање пред свим догађајима, злим као и добрим. Он пише мајци: „Наша је задаћа да све мирно поднесемо и останемо пуни поуздања у вечну праведност“.

Након најтежих бојева у којима је гледао читава поља лешева на новембарској киши, уморан, прозебао, он има снаге да пише:

„Једино што је потребно јест сазнање: да ће љубав и лепота победити над силом.“

Он има неког личног идеализма и вере која га не оставља никад; након најстрашнијег јуриша, на поглед на изнакажене мртваце и разорене куће, он пише: „…од свих ових бура остаће у нама бескрајан захтев за саучешћем, братством и добротом…“

„Живимо у рупама као кунићи, али поред свега тога обогаћујемо своју душу на величанствен начин.“

Та душа, која је превирала од љубави, обухватала је све што живи и што је створено, сажалило му се и једно стабло које је било између позиција, несрећно, огољело и мецима изрешетано стабло које је „личило на војника“.

Тај исти човек , који после једног јуриша пише да му је сва обућа мокра од крви и масна од људског мозга, пронео је нетакнуту душу кроз све те страхоте, до последњег часа. Он је умео да одржи око себе своју атмосферу духа која нема ништа заједничко с тим клањем и у којој он стално живи. За време најтежег бомбардмана, док Немци шаљу на његов положај 40 000 граната у једном дану, ускрсава он у себи мелодије Бетовена, Шумана и Хендла. Он не заборавља никад да извести о изласку сунца, боји облака и лепоти крајине коју је угледао само на тренутак, кроз пушкарницу свога рова.

Предели га подсћају на Короа, Бројгела, Дирера; он живи од гледања, и кад настану кишовити и маглени дани он се тужи.

„Многа ме утеха оставила због овог невремена. Ова ужасна киша и блато ми не дозвољавају да ишта видим.“

Скицира другове с којима иначе обавља најтеже и најгрубље послове и, пошто је гртао земљу из рова или плео жичне запреке, он се сећа места из Спинозе, Верлена, Франса, Копеa итд.

И он, као и Барбис, види у овом рату први увет велике социјалне обнове и новог друштвеног поретка, али у суштини он више личи каквом старинском витезу без страха и прекора; он није и не може да буде обични „poilus“.

У његовој осећајности, с једне стране, и свесној храбрости, са друге, има он, очито, нешто од старе витешке Француске која је имала у једнакој мери животног весеља као и вере и крепости, и која је своје најтеже поразе јављала речима: Изгубљено је све осим части!

И пре сам љубио Француску искрено – али у суштини волео сам је као што слика воли свој оквир. Требало је тек да дође овај ужас, па да осетим детињске, најдубље везе што ме спајају с мојом земљом.

Али, оваква места су – колико год искрена и лепа – веома ретка. Вредност и значење ове књиге писама јесте у посве личном преживљавању, у овом надземаљском напору којим једна душа настоји да се и прилагоди и отме неочикаво великим напорима и захтевима живота. Јер, у ствари, у његовој души је једно трагично расположење, ту је и засела трагика благородних духова који су осуђени да буду жртвовани. Њему је, као и хиљадама прснуо живот у парчад  и нико га више не састави. Живи се још и радује, али само на минуте, на сате, на дане, наше „јуче“ нам је терет, а наше „сутра“ загонетка, још увек се краде судбини један кратак ужитак или једна морфинистичка радост, али трајности нема, нема оног нужног континуитета који чини да у нама живе и с нама се радују наши синови и унуци; потргале су се везе међу људима, поцепали животи, сви осећамо трагику тог несмисла, тек што тај изгубљени смисао живота тражи маса у побешњелости и опијености момента, а ретки појединци у дубини своје душе где су, у великом болу и прегору, нагомилана блага од некоћ.

Речи тренутак и тренутачно понављају се небројено пута.

Ја примам све из руку судбине, али ја сам узео колико год сам могао више среће из набора сваког тренутка. Предосећај близе смрти га гони „…да ухвати што брже и што више лепоте из свега што га окружује и што му несталан живот пружа“.

Трагедија се нагло примиче крају. Већ 5. априла 1915. пише да „стоји пред искушењима“ у којима „ваља усправно стајати“. Последња у великој хитњи датирана белешка датирана је 6. априла.

„Предрага моја мајко, подне је; већ смо у предњим положајима. Шаљем Ти сву своју љубав. Па ма шта се догодило, живот ми је даровао много лепоте.“ То су последње речи.

„У том боју тог дана ишчезао је писац ових писама без трага.“

Тако свршава та књига љубави и патње у којој је изнад свих страхота, беда и порока нашег времена проговорила душа једног уметника оним сваком разумљивим и залуд ушуткаваним језиком душе и човечности. И сви они који буду икад читали осетиће и рећи оно што је и он сам написао: „Имали смо једног брата који је пре много година ишчезао са света.“

 

Из књиге ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА, Есеји I, Београд: Просвета, 1976.

 

 

samoca 3

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 марта, 2020 in Андрић

 

Ознаке: ,

ШТА САМ НАУЧИО О ЖИВОТУ ИЗ АНДРИЋЕВЕ КЊИГЕ „НА ДРИНИ ЋУПРИЈА“? (кратки записи ученика трећег разреда Карловачке гимназије)

***

Научила ме је да иако сви трагамо за променама, ма колико их желели, толико их се плашимо.Такође, схватила сам да је живот тежак, а успут и превише кратак да га потрошимо на било који начин сем пун испуњења и задовољства, јер су воља и могућности ипак важније од страха.Ратови су се водили и водиће и даље, али само од стране незадовољних и похлепних људи.На крају схватиш да: ,,Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!”

-Иво Андрић

 

Валентина Пољак III1

***

Када смо добили за задатак да прочитамо овај роман, нисам била сигурна да ли ћу то уопште урадити. Раније сам читала Андрића, и нисам била одушевљена. Деловало ми је предугачко и досадно, али сам на крају ипак одлучила да му дам шансу. Нисам се покајала.

Прва ствар која ме је задивила јесте форма. Двадесет и четири приче које говоре о животима људи, а њих повезује само једно-мост. Баш из тих различитости добијамо комплетну слику становништва кроз пет векова, и видимо да се људи не мењају.

Оно што је такође оставило утисак на мене јесу Андрићеве поуке. У свакој ситуацији писац је суптилно оставио свој коментар. Без обзира на радњу, његове животне филозофије можемо применити у животу и данас.

Није довољно једној ствари окренути леђа, па да престане да нас мучи и гони.

Овај Андрићев цитат ми је запао за око. Као неко ко своје проблеме гура под тепих надајући се да ће нестати, ово ми је било потребно да чујем и отворило ми је очи.

Мислим да Андрић никада неће бити заборављен. Читајући га како сам мало порасла, схватила сам колико се метафора и порука крије иза његових речи.

Тамара Радичев III1

 

***

У овом делу смо могли научити да поред свих дешавања која су се одиграла иза нас, јесте спона међуљудска,дружење,опраштање и заједнички живот свих грађана који живе са једне и друге стране обала. Трговина, љубав, спајање двоје младих људи који се воле, размена информација које су од велике важности за дипломатију, као и верски односи народа који ту живе.

Марија Цвитановић,III-1

***

Из овог романа може се јасно закључити да је писац путем симболике моста, као чврсте и скоро неуништиве грађевине, хтео сликовито да дочара појам људске пролазности. Мост приказан у роману очигледан нам је показатељ да ништа на овом свету, укључујући и нас саме, не траје вечно (и да у овом тренутку можда постојимо и дишемо пуним плућима, али већ у следећем можемо испарити, закључно са сећањима на сопствену егзистенцију). Ово се догађа у већини случајева, уколико не постанемо један мост – неко ко ће иза себе оставити неки траг и животну задужбину.

Милица Мутавџић III1

***

Живот је непредвидив, бежи, жури и за трен ока прође. На нама је да бирамо како ћемо живети и шта ћемо оставити иза себе. Деси се да пороке, сујету и све остале црне стране не успемо да избегнемо на овом путу. Бирамо да ли ће нас наш мост спајати или ћемо га сами рушити.

„Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умијемо да их нађемо сами у себи.”

Николина Влаовић, III2

***

Колико су само промене тешке, а живот непредвидив, показује нам Андрић у свом најзначајнијем делу. Опис живота обичних људи који се вековима не мења, бива промењен нагло и то ме тера на размишљање да ништа уствари није сигурно и да све што имамо може нестати у било ком тренутку, без икаквог наговештаја. Књига нам говори да је брзо прилагођавање једини начин опстанка, свиђало нам се то или не.

Јелена Срећков, III2

***

Сви смо сведоци неминовног постојања мржње, сујете и прљаве зависти. Нешто што може бити помоћ нашој врсти да остави са стране све ове ружноће и гадости јесте свакако стварање и лепота које имају моћ да надјачају тамне стране људског срца. Добре намере и истинска жеља, творевине људских руку доводе до савршености. Андрић то овако каже:

„Све може бити. Али једно не може: не може бити да ће посве и заувек нестати великих и умних, а душевних људи који ће за Божју љубав подизати трајне грађевине, да би земља била лепша и човек на њој живео лакше и боље. Кад би њих нестало, то би значило да ће и Божја љубав угаснути и нестати са света. То не може бити.“

Наиме, свако од нас може потврдити да, нажалост, није то увек случај. Понекад човека поједе тама, и светлост остаје иза њега. Тако њега облију сви терети које носи живот, па и губе смисао. И како све има тамну боју, тако и они постају исти.

„Има у неким људима безразложних мржњи и зависти које су веће и јаче од свега што други људи могу да створе и измисле.“

Луција Закарија III2

***

„Човјек и цигарета имају нешто заједничко. Изгарају без икаквог смисла. Потпуно безнадно.”

Марко Томаш

“Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то мало недостаје!”

Иво Андрић

Стварно, какву сам поуку извукао из романа „На Дрини ћуприја“?

Ипак смо сви исти, реинкарнација стварна, ништа ме више не чуди чак и да сам затекао Хитлерову душу у телу неке мале девојчице на улици. Научила ме је да у глобалу, очигледно, људи колико год тежили за еволуцијом, променом, прилагођавањем, унапређењем, само замишљају пусте жеље. Толеранција, једнакост, доброта, а и срећа то су апстрактни појмови. Слепи смо да би их видели или никад нисмо желели да прогледамо. Ратови, опсаде, народ који се буни да би повратио изгубљену част, све се врти у круг. Зашивена уста, одузимање право на глас, мишљење. Живот је суров (наводно благо и треба да ценимо што га имамо), али видљиво и не толико вредан кад се разбацујемо са њим као да није попут слике која се не може обрисати и усликати поново. Научих да су воља и одлучност ипак снажнији од страха и живот можда само метафора за јефтину цену коју плаћамо за другачији облик слободе, духовни, спокојност. Показала ми је наду и сломљено срце, и оно је сад бижутерија са заборављене тезге на пијаци. Пљуснула ме је у лице, као кофа пуна хладне воде, да је срж, есенција, смисао, како год вам драго, живота чиста бесмислица која пружа само бол.

Алекса Вилић III2

***

У зависности од онога што смо доживели, какве људе смо упознали и кроз какве муке смо пролазили, неминовно је да овај роман оставља толико различит али и сличан утисак на све нас. Читајући га, осетила сам доста тога али најпре колико се мало тога променило од времена кад је овај роман настајао.

Међутим нешто је остало исто. Људи и њихова потреба да имају једни друге.

„Људи су нама потребни и никако се, никако, не може живети без опраштања. Сви су ми људи и те како потребни. Сви, од оне старице која ме је примила на руке кад сам дошао на свет, па до оног непознатог пролазника који ће, кад мене буду носили на неко гробље неки људи, скинути капу и прекрстити се и зажелети ми вечни мир и лаку земљу.“

Увек ћемо бити потребни једни другима, увек смо и били и увек ћемо бити. Мајке деци, муж жени и учитељице ученицима. Сви ми умемо да занемаримо наше односе и узмемо их здраво за готово све док не буде готово прекасно. Како бих спречила то, научила сам много више да ценим и негујем односе без којих не бих могла.

Миа Богдановић III2

***

Роман ,,На Дрини ћуприја“ је на мене оставио много утисака и уживала сам  читајући га .

Из романа бих издвојила цитат:„Ето шта може да значи неколико тренутака  заборава, у злом часу и на опасном месту“, који је везан за судбину Грегора Федуна, као и „Човек често мисли да чује оно чега се боји или чему се нада“ који ми је, иако сам ја то  подсвесно знала, отворио очи и помогао да спознам неке своје страхове и наде којих раније нисам била свесна.

Душица Радованчевић III4

***

Роман „На Дрини ћуприја“ дао ми је неки нови поглед на државу у којој живим и њене суседе. Научила сам доста тога – од легенди и старих веровања до занимљивих историјских догађаја и чињеница. Роман говори о људима тог доба и њиховој истрајности, како нису битни националност и боја коже да би се људи поштовали и подржавали.

Уна Томић III4

***

Од једног од наших најбољих књижевника и јединог нобеловца да се много  научити. Цео роман испуњен је многим поукама и причама које нам могу користити за живота.  Моју пажњу највише је привукло поглавље у ком се млада, лепа девојка, Фата Авдагинова одлучила на самоубиство.   Андрић ову причу повезује са легендом о прелепој девојци  из народне песме “Женидба Милића барјактара”. Ово сматрам најупечатљивијим поглављем због тога што мислим да је поступила  исправно одузевши себи живот и тиме се спасила од нежељене судбине.  Ово дело ме је такође  научило да се живот може посматрати на разне начине и да сви, ма колико различити били,  имамо нешто заједничко. То је пролазност, непостојаност и небитност спрам онога што нас  окружује. Уметност и грађевине су једино непролазно, једино што ће иза нас остати а све остале  приче и судбине, ма колико потресне или занимљиве биле неважне су и  кад тад падну у заборав.

Екатарина Јерковић III4

 

***

Лектира „На Дрини Ћуприја” ме је научила да увек будем стрпљива јер да се најбоље ствари у животу изграде треба времена стрпљења и воље какву су људи из касабе имали док су градили мост.

Људи су се мењали, неки су одлазили, неки долазили али оно што се није променило, то је мост.

Теодора Милуновић III4

***

Писац је у свом роману направио паралелу између непрелазног моста и крхког људског  живота. Мост симболизује снагу и чврстоћу, па је зато дат као нешто што се провлачи кроз цео роман. Он је ту да би читаоцима показао пролазност и небитност живота с обзиром  на то да радња романа траје скоро 4 века. Описани су појединци из различитих епоха.  Њихове судбине су на разне начине повезане са мостом,а оне заједно чине једну целину. Много је људи дошло у додир са мостом и отишло док је мост тај, један једини, који је сведок свих дешавања и који мирује док живот око њега тече. Он повезује две стране, два  света, потпуно другачијих мишљења, обичаја и вере. То је место где су се рађале прве  љубави, где су се окупљали људи због разних разлога, ту су се окупљала деца и играла се, ту су се рађала прва маштања и први снови, на мосту који спаја две обале Дрине и  вековима пркоси реци, временским непогодама свему осталом. Стоји вечно ту, вечити  симбол непролазности.

Милана Вучковић III4

***

Свиђа ми се што ова књига обухвата период од чак 4 века.  Од  првих замисли о мосту, преко времена док још није био изграђен, до његовог бомбардовања у Првом светском рату. Мост је ту како би се показало да све нестаје, све пролази људи долазе и одлазе, а мост остаје. “Све  се осипа, пролази, нестаје, само је на Дрини ћуприја једино што траје и својим трајањем повезује народе и нараштаје.”

Анастасија Ковјанић III4

***

Иво Андрић са својим делом “На Дрини ћупрја”, поучио ме је неким стварима  које до тада нисам добро разумела. Једну од главних поука које сам извукла из романа јесте: „Да се човек мења дозивотно, у складу са временом и околином око себе, и само људи који се лако камуфлирају и уклапају могу да опстану.“

Марина Дујовић III4

***

Роман „На Дрини ћуприја“ је, по мом мишљењу, роман  велике вредности.  Описи које је  писац  користио, као и његове савршене, дугачке реченице,  очарале су ме и фасцинирале.

Мислим да је описати 500 година живота три народа различите вероисповести и уз то приближити њихову културу, веровања и осећања, а притом остати потпуно објективан, заиста велики успех. Роман ми се, искрено, много  допао и читала сам га са уживањем. Сматрам да је ова књига историјско и књижевно  ремек дело и да је писац заиста заслужио награду коју је добио.  Издвојила бих неколико  мудрих и поучних цитата из овог дела, јер сматрам да сваки од тих цитата представља  неке од порука овог романа: „Несрећа несрећних људи и јесте у томе што за њих ствари које су иначе немогуће и  забрањене постану, за тренутак, достижне и лаке, или бар тако изгледају, а кад се једном трајно уселе у њихове жеље, оне се покажу опет као оно што јесу:  недоступне и забрањене, са свим последицама које то има по оне који за њима посегну.“,  „На овој земљи не може бити доброте без мржње, ни величине без зависти, као што нема ни нјамањег предмета без сенке.“ и  „Није довољно једној ствари окренути леђа, па да престане да нас мучи и гони.“

Милица Мушицки III4

***

Иво Андрић у својој књизи описује разлику између Турске и Аустроугарске и прихватање и навика српског народа на промене. Турци имају више осећаја за своју традицију и  искоришћавали су Србе узимајући децу и од њих стварали војску. Није било никакве промене, територије које су освојили нису биле уређене.

Аустроугарска је додала нове законе, изградили су пругу, повећали плату све је  било добро док нису и они почели да искоришћавају тако сто су повећавали порезе узимали велики број војника. Све нам то показује разлику између запада и истока. То је оно што нам је Иво Андрић хтео да  покаже.

Стефани Рикова III4

****

Из ове лектире сам научио да сви треба да будемо једнаки. Без обзира на националност  или веру. Мост је представљао место мира на које су се људи увек враћали, јер ипак  имају своје проблеме и уместо да једни другима одмажемо требало би да се држимо  заједно.

Никола Изуела Матијевић III4

***

Допада ми се што сваку човекову судбину везује за мост.  У средишту уметничког разматрања је човек, оно што он мисли и осећа, његови нагони и мутна психичка стања, оно што га изнутра испуњава и разара.

Сара Попов III4

 

most

Бојан Видовић

 

***

Мост у Андрићевој књизи није обичан мост , од гвожђа , камена или бетона… То су две зелене дугачке руке које спајају како обале тако и људе , он је симбол љубави, живота и бескрајног пријатељства. Мостови су као особе које се несебично дају другим људима, изградња моста значи пружене руке другој страни и самим тим припајање исте . Не , нису мостови људи који причају и разумеју , али имају и они душу и њихове душе ће живети све док буде нас, људи, који са сигурношћу и осмехом на лицу прелазимо и одлазимо на другу страну . Мостови нам нову наду буде , јер мостови су руке што спајају људе.

Симонида Јовин III6

***

Број лекција које можемо научити из Андрићеве књиге,“На Дрини ћуприја“, једнак је броју звезда у свемиру .Из тог разлога желела бих да истакнем поглавље које је,по мени, било једно од најлепших,а то је „Заријева механа“. Из овог поглавља научила сам да човек не треба да се стиди својих емоција, грешака као ни статуса у друштву. Као и Ћоркан, не треба да се стидимо емоција због неостварене љубави, ни грешака због пијанства, као ни изигравање дворске луде која трчи ка сновима. Као Сумбо Циганин, да покушамо да нађемо везу љубави и да кроз музику спојимо неспојиво. А најважније да пронађемо своју Заријеву механу, где ћемо се одморити од глуме и бити оно што заиста јесмо.

Анастасија Максимовић III6

 

„На Дрини ћуприја“ – роман Иве Андрића који је 1961. године освојио ту чувену Нобелову награду. По мени, искрено, сасвим оправдано је добитник тог великом признања. Док сам читала овај роман била сам веома изненађена јер није онакакав каквим сам га замишљала – као још једну у низу досадних лектира. Стварно је посебан и необичан јер лично никад раније нисам читала нешто слично томе. Свиђа ми се то што ово није класична прича о неком тамо мосту. Дочаран је цео период градње моста – у најситније детаље, од саме идеје, до комплетне реализације, па самим тим се помињу и многи људи и догађаји битни за тај период. Поменути мост није само мост односно предмет који повезује обалу и олакшава прелазак преко реке. На њему и око њега пролазе векови, људи и њихове судбине. Он представља симбол живота. На мосту је “записано” много животних прича људи  различитих вера и епоха, као и њихове судбине. Мост на њих увек подсећа и, као црвено светло на семафору, упозорава на грешке настрадалих на њему. Ова прелепа грађевина је, такође, симбол трајања. Упркос свим недаћама, она стоји непомично, успешно одолева свим искушењима. Тиме се супротставља забораву. И то вековима траје. Мислим да за српски народ Мехмед-паша Соколовић никад не би био у толикој мери значајан и не би се вековима причало о њему да није остављао задужбине за свога живота. Једна од тих задужбина, а сада вероватно и најпопуларнија, свакако јесте овај мост преко Дрине. Прва асоцијација на њега ће заувек бити овај мост, а томе је умного допринео и Андрић који је ово уобличио у овај роман. Мехмед-пашу и његову грађевину повезујем овим познатим цитатом из романа: “Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута, једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина.” Захваљујући Андрићу, сећање на овај мост се неће угасити, његова важност неће избледети, а историја неће бити заборављена. Мислим да сви Срби, као што припадници муслиманске вероисповести то чине посетом Меке и Медине, треба барем једном у животу да посете ову грађевину о којој је цео свет читао.

Недељка Мијановић III6

 

***

Иако се средњошколцима понекад и не допадне Андрић, мене је он кроз своју књигу „На Дрини ћуприја“ научио да смо сви једнаки, да смо повезани том невидљивом жицом, да смо сви једна кутура,вера и животна тежња ка нечему бољем и лепшем.

Марина Тодић III6

 

***

Сматрам да је  роман ,,На Дрини ћуприја“ један од многих Андрићевих романа који нам сликовито приказују своју радњу. С овим романом Андрић нас враћа у прошлост са детаљним описима преко разних догађаја и ликова полако враћа у неко време ближе нама. Враћа нас у време док мост није постојао и када је његова градња тек почела. На самом почетку можемо видети како мост спаја два народа, две потпуно различите културе и какве то последице има по народ тј. на његову културу, етничку поделу и веровања. На прво читање без неке дубље концентрације можемо се изгубити у описима и дугим реченицама које нам ближе описују стање у ком се народ налази и како кроз време све се мења хтели ми то или не. Док овај роман читамо видимо разна веровања једног народа, која су нама сада сулуда. Такође, док читамо роман видимо да се свако поглавље тиче судбина људи, неких који су страдали на мосту и неких којима се свашта дешавало у близини моста. Андрић нам све то врло лепо приказује и приближава до те границе да не можемо да поверујемо да се неко толико може посветити историји тог моста и насеља које га окружује. Сви знамо да се  Иво Андрић диви мостовима и сваким романом који прочитамо нама постаје све јасније и јасније зашто се баш толико диви мостовима. Мостови су за њега,из неког мог личног схватања о њму, величанствени и богати неким предањима који су остављени нама да их даље преносимо. Иво Андрић кроз овај роман нам сва предања која је он сакупио о овом мосту преточио у једно целовито дело вредно дивљења. Када би смо сада, након прочитане лектире, отишли на тај мост и седели могли би смо у свако делу моста видети испричану причу која се ту одиграла.                       

 Лидија Петровић III6

 

***

Мост не представља само грађевину, за лакши прелазак или транспорт. Андрић нам је у свом делу „На Дрини Ћуприја“ дочарао улогу моста. Он је објекат који повезује обале, два града, два народа, две културе, две државе, две стране света. Он повезује  прошлост и садашњост. Симбол је трајања које пркоси умирању. Израз је обликоване и материјализоване лепоте која привлачи својим складом. И у себи, сем естетског смисла, носи и етнички смисао и једно филозофско схватање живота: „Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута, када их нестане са земље, а други кад пропадне њихова задужбина“.

Марија Главаш III6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 фебруара, 2020 in ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

Ознаке: , ,

Иво Андрић „Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка?“

***

„И тек после дужег ћутања везир проговори поново, али сада о другој ствари. Причао је како је некада Гисари Челеби‐хан кренуо на Русију, разбио у неколико махова противничку војску која се непрестано повлачила све дубље и дубље, на север. Тада је победничког хана изненадила зима. Његова дотле победоносна војска збунила се и уплашила а дивљи неверници, рутави и навикли на студен, стали су да је нападају са свих страна. Тада је Гисари Челеби-хан рекао познате речи:

Кад човека напусти сунце његовог завичаја,

Ко ће му посветлити на путу повратка?

(Давила је увек срдио тај турски обичај да у току причања цитирају стихове као нешто нарочито важно и значајно, и никад није могао да види у чему је стварни смисао цитираних стихова и где је њихова веза са предметом о коме је реч, а стално је осећао да им Турци дају важност и значење које он не може да осети и погоди).

Млади хан се силно расрдио на своје звездознанце, које је нарочито водио са собом и који су му били прорекли доцније наступање зиме. Зато је наредио да те мудре људе, који су се показали као незналице, и да их босе и лако одевене терају пред првим редовима војске, како би на свом телу осетили последице своје преваре. Само, ту се показало, да су ти мршави учењаци, прерушени и бескрвни људи, као стенице, боље издржавали студен него војска. Док су они остајали у животу, пунокрвним, младим ратницима су пуцала срца у грудима као здрава буковина на мразу. За челик се, кажу, није могло прихватити, јер је пекао као да је усијан и кожа са дланова остјала је на њему. Тако је настрадао Гисари Челеби-хан, изгубио своју величанствену војску, и једва изнео живу главу.“

 

Травничка хроника, Београд, 1965.

 

sneg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2019 in Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић ОТКРИВАЊЕ

Знајте да нисам
онај што се у самртном лику
пред вашим очима крио.

Под тим варљивим видом
увек сам само био
песма велике среће
која хуји и плави, као поплава зрачна,
мора и континенте.

Под тим варљивим видом
увек сам, увек био
песма великог сна,
сна што као снег веје и засипа и гаси
мора и континенте.

Знајте да сам ја песма
извора непресушног.
Песма велике беде,
глади, безразложног јада, која одувек пуни
мора и континенте.

Београд, 1939.

 

откривање

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2019 in Андрић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

Иво Андрић О ДОСТОЈЕВСКОМ, ВРЕМЕНУ У КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА…

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака. Њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније  књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела моја нова европска књижевност. Ја сам – као и сви писци моје генерације –читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књижевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смештао у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену статичности које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа: она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, на њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити – као што се зна – никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови, у које би требало веровати, руше и поново стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздобљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

[…] све књиге Достојевског су подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самоме себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома… У младости сам дрхтао над  Дусима Достојевског…

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 in Андрић

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О ПИСАЊУ

Писање је слично лову; кренете пре зоре у планину и, ко зна, кад се увече будете враћали кући, да ли ће се штогод наћи у вашем торбаку. Ја сам негде на једном месту, казао: „Писање је мука са другог света“.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

pisanje Vermer

Јан Вермер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 in Андрић, цитати

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О НАРОДНИМ ИЗРЕКАМА

Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

most

Бојан Видовић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 in Андрић, цитати

 

Ознаке: , , , , ,