RSS

Архиве ознака: Иво Андрић

Иво Андрић ОГОВАРАЧКЕ РЕЧИ…

Људи се навикну да дишу отрован ваздух, да оговарани од свих сваког оговарају. И живе у том свету, имуни, задовољни и дуговечни. Само изузетно и само за оног ко у том оговарању не учествује, може понекад нека оговарачка реч да буде претешка и кобна и да човека, у зао час, погоди на зло место.

 

renoar

Renoar

Advertisements
 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 24, 2018 in Андрић

 

Ознаке:

Иво Андрић СПАС

Девет је стотина сутона желело једну радост,

Док сам живео

Заборављен, напуштен, презрен,

Гажен као мост над водом.

 

Тек – једне вечери

Кроз блесак последњег зрака,

Младог месеца, сокова и вода,

Угледа дух занесен

Како вечерњи облак добија облик и свест,

Како се огромно небо отвара и сјајем

Неслућеним

Одузима једном заувек несрећан дах.

А Спас, коме се гоњена звер, као и човек нада,

Говори светлошћу, непролазном хармонијом:

Да нико није заборављен и сам.

 

spas Henry Li Sidaner

Henry Li Sidaner

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 18, 2018 in Андрић

 

Ознаке: ,

Иво Андрић САН О МАРИЈИ

Ја никада нисам видео твога лица,

а прегршт сунца, једина што је пала на мој пут,

бјеше из твоје руке.

 

Судбина.

Снијег и ветар и страх.

 

Једна једина радосна

вијест, што је пала у мој кут

бјеше из твојих уста.

 

Праштају се путеви тамом и заборавом.

Један час је стала убога душа

не знајући куда с очима, и дрхтала.

 

Тако је прошао живот.

 И никада нисам видео твога лица.

 

Edouard Villard

Edousrd Vuillard

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 18, 2018 in Андрић

 

Ознаке: ,

О НЕСАНИЦИ

Фјодор Тјутчев  НЕСАНИЦА

 

Једнолик одбој сата, знан:
Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!

Без туге – да л је ко од нас
Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?

Чини нам се: осиротели свет
Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.

И живот наш ту, пред очима
Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…

И ново неко, младо племе
Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!

Покаткад само, обред жални
Док врши у поноћни час –
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!

 

NES 1

Бато Дугаржапов

 

Иван В. Лалић  ПОХВАЛА НЕСАНИЦИ

 

Бесане очи које виде више

Но мрљу јутра, шару на тапету,

Прочитаће у рукопису кише

Читаву повест о будућем лету:

За усуд сваког листа једне црта

Сведочи облик: семантика капи

Садржи облик будућега врта

Ил празног неба што блиста и вапи.

 

У страшном благослову ноћног бдења

Стрепња изнутра размрежава очи

И корен вида шири се и мења

Да новим путем нова слика крочи –

На некој звезди море се расцвета,

У чаши воде заискри тишина,

Свака је прошлост стално започета,

А море, то је најлепша горчина.

 

У несаници другог сна је корен:

Способност да си другачије будан –

И нови дан, по слици прошлог створен,

Добије сенку, није узалудан;

Облачиш капут, палиш мотор: тачност

Покрета твојих инородна бива;

На семафору пева вишезначност,

Тробојна шара неког новог ткива…

 

Онај што ноћу посумња у време

Друкчије дан ће, час по час, да споји –

И поштујући прости закон шеме

Питаће себе: да л шема постоји?

У несаници другог сна је корен:

Сна који пуни, ко пустињу вода,

Јаву у којој изнова си створен:

У несаници светлуца слобода –

 

Д р у г е  су ноћи оних који бдију –

На некој звезди море се расцвета,

Прадавне шуме загрцнуто пију

Ваздух и воду будућега лета;

Последња слика: као ретровизор

Пун друма што се одмара у ништа

Бесане очи рајски назру призор

Потоње несанице, уточишта.

 

nes 12

Arthur Streeton

 

Душко Бабић  ПОЗНЕ НЕСАНИЦЕ

 

 

Куд год да кренем, ја угледам тебе.

На свакоме зиду цртам твоје лице.

Као дете мајку, као Нарцис себе,

Траже те моје руке и зенице.

 

Ушла си у моја свитања и ноћи,

Пронела бакље кроз подруме доње;

Свему разлог дала – дерту и самоћи.

Сребрне кочије и крилате коње

 

Вратила у мртве, дроњаве улице.

У том сну и чуду окрилатих и ја,

Комична луда, уморна од свега.

 

Заволех своје позне несанице

И мисли дивље, без страха и стега.

Срећан док траје ова чаролија.

 

ПЕСНИЧКИ МЕРИДИЈАНИ СМЕДЕРЕВА, XLVII међународни фестивал поезије, Смедерево, 2016

 

nes 11

Ferdinand du Puigaudean

 

Иван В. Лалић НЕСАНИЦА

 

 

Све више у сећању, гутљај мање

У чаши воде на столу;

                            Мајко

Чудно се рачвају стазе у твојој башти –

А на сваком заокрету

Све мање могућности да решим ову ноћ:

Како ме плаши будуће моје лице

У огледалу, када сване –

Као да сам већ био на том месту

Што ми га змија уступа и склања се у грм;

Дозволила си ми да наслутим врата

Одшкринута љубави, да походи нас она

И остане – можда – у овом простору

Што може у реч да стане, чим склопим очи

(А узалуд);

                   Но како да закорачим

Срцем у срце твоје загонетке?

Јутро растура твој врт

Рукама хладне ватре; звезде су скоро исцуреле

На запад, као песак низ бол клепсидре,

И бол једне слике иза капака ево попушта,

Зараста као одсечена шака,

                                              Без ожиљка:

Но сан није решење, него милост;

Чудно се рачвају стазе у твојој башти,

Мајко,

            И змијски језик трепери

На трепавици ми, у тренутку

Пре него што усним.

 

Сметње на везама, Београд, 1975.

 

NES 3

Александр Заварин

 

Тања Крагујевић  НЕСАН

 

Можда ће ме зауставити

Неки ветар зао

Можда прва окука

Можда река

За моје ломне лађе неповољна

И опака

 

Можда ћу застати

Као ткаља пред игром

Самовољних нити

Можда ће се међу путоказима

Кобна завера збити

 

Можда ће ме сан задесити благи

Можда паун златокрили

Можда звезда изнендна и далека

Завичајна јабука

У наручју плота

Можда брег

Можда несавладива лепота

 

 

NES 4

Casey Klahn

 

Ана Ристовић   ИЗ ВЕЧЕРИ У ВЕЧЕ…

 

Из вечери у вече

Месец кокетно зури

У издувани пластични замак полегао

По трави у уснулом луна парку

И покушава да трампи осећај

Тешке, колективно одговорне

Месечне пуноће

За осећај

Сваковечерње неоптерећујуће

Празнине

По којој би се, сирот, најрадије

Простро целом дужином

Да може.

 

NES 5

Joan Fullerton

 

Чарлс Симић    ЗА СНОВЕ

 

Још станујем на свим адресама,

Тамне наочаре ни у кући не скида,

Кревет у тајности делим

С фантомима, у глуво доба ноћи

 

У кухињи проверавам славину.

Касним у школу, а тамо кад стигнем

Као да ме нико не препознаје.

Седим повучен, одбачен, непризнат.

 

Те мале радње где купујем непримећен

Само су ноћу отворене,

Биоскопи са улазом кроз оронула дворишта

Још приказују трепераве филмове мог живота.

 

Главни јунак је увек претерани оптимиста,

Хоће ли на крају све изгубити? – Шта год то беше –

Кад закорачи у хладну неверицу светлости

Што стиснутих усана чека на излазу.

 

nes 8

Stanislaw Maglowski

 

Адам Загајевски НОЋ ЈЕ ЦИСТЕРНА

 

 

Ноћ је цистерна. Сове певају. Избеглице се вуку пољским путевима

У шуму и жамору вечне несреће.

Ко си ти који идеш изгубљен у забринутој гомили.

И ко ђеш постати, у кога ћеш се претворити

Када се врати дан и скори дочек затвори круг блискости.

 

Ноћ је цистерна. Последњи парови плешу на народном балу.

Са мора се чује крик високих таласа и ветар њише бор.

На истоку нечија рука повлачи прву црту свитања.

Бледе светиљке, грца мотор аутомобила.

Пред нама стаза живота и кратак тренутак астрономије.

 

nes 9

Sophus Jacobsen

 

 Едит Седергран У МРАКУ

 

 

Нисам нашла љубав. Нисам никог срела.

У јесењим ноћима сам дршћући пролазила поред Заратустриног гроба:

Ко ме још на Земљи чује?

Тада се нека рука лако спустила око мог струка –

Нашла сам сестру…

Вучем је за златне увојке –

То си ти, немогућа?

То си ти?

Са неверицом гледам је у лице…

Тако се богови играју са нама?

 

nes 10

George Inness

 

Иво Андрић  О НЕСАНИЦИ

 

Још један сан за време несанице. Не спавам и знам да не спавам, али сам у сну потпуно одсутан, на другом крају, у другој околини.

Корачам обасјаним путем између ливада и ретких дрвета и полагано се пењем врхунцу који не видим. Све је у светлости, преливено и прожето њоме. По навици говорим о дрветима, путу и ливадама. У ствари, ту постоји само светлост, сама за себе, без везе са сунцем и светом. Светлост као постојање и свет. И сам сам једино део те светлости. Присећам се себе, али светлост видим и осећам. Светлост, која није део света него живот за себе, навире, лије и буја, брише све у сећању и мој сопствени лик и рођено име. Осећам још само да корачам са лаким отпором пред собом, али бодро корачам као човек који све дубље гази у воду. Газим све дубље у светлост и губим се у њој. Оборене главе видим како ми груди постају сјајне, па прозрачне, пре него што се неповратно претворе у житку светлост без граница.

Ни на јави ни у сну није могућно тако сазнање, али у заносу несанице ја сам наслутио: да има негде један живот сав од светлости у коме је светлост основни закон и једни облик постојања.

 

Иво Андрић, Знакови поред пута, Удружени издавачи, Београд, 1976

NES 2

Бато Дугаржапов

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 12, 2018 in ПОЕЗИЈА, поезија

 

Ознаке: , , , , , , ,

Иво Андрић СВЕ ЈЕ ПОВЕЗАНО И СКЛАДНО…

Јер, зашто да моја мисао, добра и права, вреди мање од исте такве мисли која се рађа у Риму или Паризу? Стога што се родила у овој думачи која се зове Травник? И зар је могућно да се та мисао никако не бележи, нигде не књижи? Не, није. И поред привидне изломљености и нереда, све је повезано и складно. Не губи се ни једна мисао ни напор духа. Сви смо на правом путу и изненадићемо се кад се сретнемо. А срешћемо се и разумети сви, ма куда сад ишли и ма колико лутали. То ће бити радосно виђење, славно и спасоносно изненађење.

 

ТРАВНИЧКА ХРОНИКА

HEGEL 4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на децембар 2, 2017 in Андрић

 

Ознаке: , ,

Иво Андрић СУНЦЕ (одломак)

„Ћелија је била малена, али са две железне постеље између којих се једва могло проћи, и две столице од небојене чамовине.

До ручка је време прошло доста брзо. Измерио је ћелију уздуж и попреко, разгледао оскудне предмете у њој и комадић сивог зида који се види кроз висок прозорак. Затим је сео и мислио о том кога ће му убацити на другу постељу. У тим мислима било је и страха и наде, али су све завршавале страхом. Тамничке мисли брзо узлећу али брзо и падају.

Кад се сврши ручак и кад изнесоше судове, отпоче прво поподне у самици. Пошто је његова пажња брзо и похлепно покупила и утрошила све што је ова убога ћелија пружала, отпоче посматрање и трошење самога себе.

Дуго је слушао шум у својим ушима. Изгледало му је као да то зујање јача и расте, и на махове му се причињавало као да ће се оно претворити у одређен звук, можда у људску реч. Пажња је бивала све напрегнутија, очекивање све живље, и кад је већ изгледало да је дошло до врхунца и приближило се остварењу, одједном би онај шум падао поново у једнолично безнадно зујање које не казује ништа. Тако се с времена на време понавља та болна плима и осека раздраженог слуха. А чудо се не дешава.

У игру су почела да улазе и остала чула. Пре свега очи. Поглед му је падао на руке које су почивале на коленима. Посматрао је жиле, нокте, боре, нарочито оне које иду око зглавкова као двоструко ситно оплетени ланчићи. Празнина је отпочињала исту игру са видом као тишина са слухом. Када се дуго загледа у те руке што мирују на коленима, почиње да замишља да су то нечије туђе руке и да се нада да ће се оне одвојити и испунити простор пред његовим очима новим невиђеним и радосним покретима и растерати самоћу и чамотињу. Гледа их занесено, причиња му се да се лагано помичу и одвајају. Нада лудо расте. Ево, сад ће се слободно дићи руке другог живог бића! Али кад машта дође сасвим близу остварења, занесен поглед се врати у стварност: пред њим леже само његове познате руке, везане за њега и утамничене с њиме. Тада само немоћно макне прстима, као напола мртав инсект. А већ идућег тренутка поглед му се укочи и замагли, и поново отпочиње кратка илузија, осуђена унапред на безнадан пад.

На својим непомичним рукама хапшеник је најпре и угледао сунце. Не сунце само, јер оно не допире никад у ову ћелију, него само његов румени, далеки, посредни одблесак. Велико афричко сунце, које је пре три месеца слободан гледао како се диже над Средоземним морем, било је ништа према оном једва приметном сјају. Рашири малко прсте. Подиже лице према прозору, као да је тај прозор невидљиво сунце.

–Једно је сунце. Једно исто свуда.

Говорио је сам себи, у заносу, и одмах су му се речи претварале у певање и лице у занесену, насмејану гримасу човека који је преплављен и заслепљен јарком, неиздржљивом сунчаном светлошћу, и наслоњен на ограду брода – пева.

Мора и градове, планине и поља, он није могао да види. Али то није било ни потребно. Све је имао, све је било блиско, присно и могућно, јер је угледао сунце. То није више био велики сјајни колут који га је допратио кроз градске улице до тамничких врата. Не, то што је он сада знао као сунце и звао сунцем, то је било ово невидљиво а свагдашње, немирно и дрхтаво струјање које је испуњавало и покретало сваки делић не само његовог тела него свега око њега, и саме мртве ствари. Сунце – у исто време и течност и звук и дах, са укусом вина и воћа, стално у покрету, са жаром ватре и свежином воде, и што је главно, неисцрпно и непресушно – сунце.

– Постоји само сунце – говорио је сам себи као пијан, мислећи како би се те речи могле певати као мелодија.

Да, у ствари постоји само сунце, а све ово што живи, дише, гамиже, лети, сја или цвате, само је одблесак тога сунца, само један од видова његовог постојања. Сва бића и све ствари постоје само утолико уколико у својим ћелијицама носе резерве сунчевог даха. Сунце је облик и равнотежа; оно је свет и мисао, глас, покрет, име.

Сад то зна јасно и без двоумљења, као што никад ништа до сада у животу није знао. Ето, то је нашао, у дну мрачне и влажне ћелије у којој је био невин затворен. И од тога је цео звучао као жица и осећао потребу да пева, сам не зна да ли гласно или нечујно, увек исту мисао и исту мелодију.

О, васионо, шта има у твојим висинама, незнаним, слободним и пространим, иза оне модре, небеске опне, кад се оваква блага од сазнања крију по јадним људским тамницама! И шта носе у себи свемирске маглице и комете које прелећу небом, када ово јадно људско тело, изгладнело, у сенци и влази, бијено и устрашено, може да развије овај жар и оволики занос радости.

Уистину, највеће чудо било је у томе да се ово тело, под теретом велике илузије и силног заноса, држи у равнотежи, колико-толико, и да може да савлада ову неодољиву потребу за летом и кликтањем, и да се неком чудном, опет сунчаном, противтежом држи да се, уместо кликтаја, не распе у нечујну експлозију као сунчана златна прашина која се губи у сунцу.

Осећао је на махове да му у утроби гори и сја цело сунце и да му се дијафрагма подиже и таласа као пламен и да му тај унутарњи сјај бије и сукља на очи, на носнице, на све поре. Тада је имао болне и дивне тренутке великог, незадржљивог, житког смеха, који је навирао из њега као топљено злато, и тако снажно да је ширио уста, као певач, од бојазни да се не угуши или да не прсне. А сунце у њему не престаје да сја, свемоћно и једино, неисцрпно, непресушно.

Из тог заноса пренуше га звекет кључева и шкљоцање браве. Делила се вода по ћелијама. Долазило је време спавању. Није ни приметио да је ћелија била већ мрачна. У том тренутку над њим се, високо на самом плафону, одједном, као сама од себе, запалила сијалица оплетена жицом. Брзо се свукао и легао у леву постељу. Све му је изгледало благо и добро. Спавао је тврдо, сањајући непрестано сјајно сунце и неке моћне, фантастично одевене људе и жене како се сунцу клањају. А око њих непрегледна стада и тешка натоварена кола, која се савијају и шкрипе под теретом богате жетве.

А кад је, сутрадан, у свитање, хладно и сумрачно свитање, био пробуђен оштрим и хладним звуком хапсанског звона, чудио се, без бола и огорчења, што је ноћ пуна сунца и богатства, а јутро сиво, убого, без зрачка и видела.“

СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ, Просвета, 1976.

zraci

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 14, 2017 in Андрић

 

Ознаке: , ,

Иво Андрић НА СУНЧАНОЈ СТРАНИ (одломак)

***

Како се лето примицало крају и сунце излазило све доцније, и у нашој ћелији бивало је све мање светлости. Једног јутра половином септембра, устали смо као обично и као обично били на нашем прозору. Још се црвено сунце борило с маглама. Чекали смо нешто дуже него обично. Прозор се није отварао. Сати су пролазили. (Ми сата нисмо имали, али смо по сунцу, по одлажењу и долажењу чувара и разним шумовима  у кући знали увек колико је сати.) Ни жене ни крлетке. Згледали смо се између себе и опет обарали очи. Најпосле смо се један по један повукли у собу, али би свако од нас искористио прилику да прође поред прозора и баци поглед напоље.

 

Жена се више није појавила, ни сутра ни прекосутра. Пролазили су дани, а нико није отварао онај високи прозор са стаклима оловне боје. Првог и другог дана ћутали смо као ожалошћена породица. Затим су почели разговори и нагађања. Шта се могло десити? Путовање? Болест? Смрт? Нека драма у породици? – Све је могућно и све је предмет дугих разговора код људи у затвору.

 

Чича из угла задовољно се смешкао и правио полугласне подругљиве примедбе које ми, занесени у своје разговоре, обично не бисмо ни чули. Али једног дана дошло је између старца и оног студента Бокеља ипак до сукоба, због којег смо изгубили сунчану страну и били растурени по другим  ћелијама.

 

Некако пред ручак, кад је раздражљивост код људи највећа, разговарали смо опет о нестанку жене са крлетком. Студент је говорио како ће, ако га икад пусте из затвора, одмах отићи да види шта је са њом.

 

  • А нећеш прво на концерт? – запитао је пакосно чича из угла.

Студент је раније, у нашим вечерњим разговорима о томе шта ће урадити кад изиђе, заиста увек говорио да ће му прво бити да оде на неки концерт.

 

  • Па отићи ћу, дабоме и на концерт, али ћу се прво попети до њеног стана – одговорио је са хладним пркосом младић.

 

То мирно поуздање очигледно је дражило старца, и он је гунђао полугласно нека црна предвиђања о младићевом изласку на слободу. Младић је на то одговарао са смехом да јесте додуше туберкулозан, али ипак верује да ће изићи пре многог другог. Изазван алузијом на овај случај, старац је сиктао:

 

  • Изићи ћеш ти, мајчин сине, одавде четвороношке, ако уопште изиђеш, и неће ти на ум пасти ни да главу подигнеш, а камоли да се попнеш до оне твоје…

Старац је жену са крлетком назвао ружним именом. У том тренутку младић се заборавио. Са два скока био је у углу и већ је држао чичу за гушу. Настала је граја и трка. Једва смо их раставили.

 

Сукоб је био такав да се није могао сакрити од тамничких власти. Студент је кажњен са двадесет и четири сата поста у мрачној самици са тврдим лежајем, а нас остале раселили су по другим заједничким ћелијама.

 

Провели смо ту дугу и тешку зиму са другим мислима и бригама и у другачијим разговорима и препиркама. Заувек сам изгубио из вида непријатног чичу из угла, а дуго се нисам видео са оним другом, студентом права. Тек негде поткрај те године срео сам га у тамничкој болници, где сам провео свега два дана. Удесили смо да лежимо једно поред другог. Био је омршавео, грозничав, имао је нездраво руменило по лицу. Међу хапшеницима у болници говорило се да дотрајава.

 

Пошто смо измењали оскудне тамничке вести о положају на светским ратиштима, говор је дошао на наш некадашњи тамнички живот у ћелији на сунчаној страни и на доживљај са старцем из угла. „Поган једна!“ – рекао је мој друг са ватром у очима, показујући своју урођену способност да се над оним што му је одвратно згади и страствено огорчи.

 

Те ноћи смо разговарали дуго, шапатом да не бисмо пробудили друге. Говорили смо о рату, о нашим заједничким жељама, о женама, о животу, све без реда и на прескок, како могу да говоре млади људи у тим приликама. Студент је лежао с рукама забаченим и склопљеним под главом. Није му се спавало и није могао да ћути. У неко доба испричао ми је да је оне ноћи, коју је по казни провео у мрачној ћелији на тврдом лежају, уснио жену са прозора. Дошла је, каже, тихо и неприметно, пришла му сасвим близу, пропела се на прсте, високо дигла руке, обесила изнад његове главе своју крлетку, и исто тако нечујно ишчезла. Целе ноћи крлетка је сјала више његове постеље као сунце. Невидљива птица у њој певала је радосну, једноставну мелодију. И та дивна мелодија, ни право запамћена ни посве заборављена, пратила га је од тада свуда и  – мучила стално. Она га мучи и сада. Све му се чини да је зна: па ипак, нит уме  да је тачно понови, нит може да је се ослободи.

 

Студент је заћутао, као да спава, али мени се чинило да је будан и да у себи нечујно пева, тражећи узалуд чудну мелодију.

 

На сунчаној страни, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ, Просвета, 1976.

 

Nik Helbig

Nik Helbig

 
Оставите коментар

Објављено од стране на октобар 8, 2017 in Андрић

 

Ознаке: , ,