RSS

Архиве ознака: Историја и легенда

Иво Андрић ПИСМА ЈЕДНОГ ВОЈНИКА

Хенри Барбусеов роман Ватра један је од оних, у ово доба тако ретких књига које нас теше и крепе и расветљавају пут по коме се повијамо и ломимо као „сламка међу вихорове“.

Млади сликар, коме је био намењен други позив и боља судбина, одлази, након кратке и мучне вежбе, концем августа 1914, на фронт и ту се у његовој души развија сва снага и величина коју може један човек да супротстави судбини.

„Мила моја, предрага мајко, хоћу да ти причам о доброти божјој и о ужасу на земљи.“ (Након велике битке.)

„Ти не можеш ни замислити шта учини човек човеку.“

Усред свих зала и невоља човека у рову, сабире се у њему душа и ни у најтежим данима га не оставља вера у коначну праведност и једно боље човечанство, коме се он, поред свега зла око себе, не престаје надати.

„Усред најбучнијих разговора успева ми да сачувам душевну усамљеност, која ми је тако потребна.“

Подигао сам душу своју у висину, где јој догађаји и промене не могу више ништа учинити.

Душу му испуњава једна дубока религиозност, једна побожност пред лепотом и складом живота и поуздање пред свим догађајима, злим као и добрим. Он пише мајци: „Наша је задаћа да све мирно поднесемо и останемо пуни поуздања у вечну праведност“.

Након најтежих бојева у којима је гледао читава поља лешева на новембарској киши, уморан, прозебао, он има снаге да пише:

„Једино што је потребно јест сазнање: да ће љубав и лепота победити над силом.“

Он има неког личног идеализма и вере која га не оставља никад; након најстрашнијег јуриша, на поглед на изнакажене мртваце и разорене куће, он пише: „…од свих ових бура остаће у нама бескрајан захтев за саучешћем, братством и добротом…“

„Живимо у рупама као кунићи, али поред свега тога обогаћујемо своју душу на величанствен начин.“

Та душа, која је превирала од љубави, обухватала је све што живи и што је створено, сажалило му се и једно стабло које је било између позиција, несрећно, огољело и мецима изрешетано стабло које је „личило на војника“.

Тај исти човек , који после једног јуриша пише да му је сва обућа мокра од крви и масна од људског мозга, пронео је нетакнуту душу кроз све те страхоте, до последњег часа. Он је умео да одржи око себе своју атмосферу духа која нема ништа заједничко с тим клањем и у којој он стално живи. За време најтежег бомбардмана, док Немци шаљу на његов положај 40 000 граната у једном дану, ускрсава он у себи мелодије Бетовена, Шумана и Хендла. Он не заборавља никад да извести о изласку сунца, боји облака и лепоти крајине коју је угледао само на тренутак, кроз пушкарницу свога рова.

Предели га подсћају на Короа, Бројгела, Дирера; он живи од гледања, и кад настану кишовити и маглени дани он се тужи.

„Многа ме утеха оставила због овог невремена. Ова ужасна киша и блато ми не дозвољавају да ишта видим.“

Скицира другове с којима иначе обавља најтеже и најгрубље послове и, пошто је гртао земљу из рова или плео жичне запреке, он се сећа места из Спинозе, Верлена, Франса, Копеa итд.

И он, као и Барбис, види у овом рату први увет велике социјалне обнове и новог друштвеног поретка, али у суштини он више личи каквом старинском витезу без страха и прекора; он није и не може да буде обични „poilus“.

У његовој осећајности, с једне стране, и свесној храбрости, са друге, има он, очито, нешто од старе витешке Француске која је имала у једнакој мери животног весеља као и вере и крепости, и која је своје најтеже поразе јављала речима: Изгубљено је све осим части!

И пре сам љубио Француску искрено – али у суштини волео сам је као што слика воли свој оквир. Требало је тек да дође овај ужас, па да осетим детињске, најдубље везе што ме спајају с мојом земљом.

Али, оваква места су – колико год искрена и лепа – веома ретка. Вредност и значење ове књиге писама јесте у посве личном преживљавању, у овом надземаљском напору којим једна душа настоји да се и прилагоди и отме неочикаво великим напорима и захтевима живота. Јер, у ствари, у његовој души је једно трагично расположење, ту је и засела трагика благородних духова који су осуђени да буду жртвовани. Њему је, као и хиљадама прснуо живот у парчад  и нико га више не састави. Живи се још и радује, али само на минуте, на сате, на дане, наше „јуче“ нам је терет, а наше „сутра“ загонетка, још увек се краде судбини један кратак ужитак или једна морфинистичка радост, али трајности нема, нема оног нужног континуитета који чини да у нама живе и с нама се радују наши синови и унуци; потргале су се везе међу људима, поцепали животи, сви осећамо трагику тог несмисла, тек што тај изгубљени смисао живота тражи маса у побешњелости и опијености момента, а ретки појединци у дубини своје душе где су, у великом болу и прегору, нагомилана блага од некоћ.

Речи тренутак и тренутачно понављају се небројено пута.

Ја примам све из руку судбине, али ја сам узео колико год сам могао више среће из набора сваког тренутка. Предосећај близе смрти га гони „…да ухвати што брже и што више лепоте из свега што га окружује и што му несталан живот пружа“.

Трагедија се нагло примиче крају. Већ 5. априла 1915. пише да „стоји пред искушењима“ у којима „ваља усправно стајати“. Последња у великој хитњи датирана белешка датирана је 6. априла.

„Предрага моја мајко, подне је; већ смо у предњим положајима. Шаљем Ти сву своју љубав. Па ма шта се догодило, живот ми је даровао много лепоте.“ То су последње речи.

„У том боју тог дана ишчезао је писац ових писама без трага.“

Тако свршава та књига љубави и патње у којој је изнад свих страхота, беда и порока нашег времена проговорила душа једног уметника оним сваком разумљивим и залуд ушуткаваним језиком душе и човечности. И сви они који буду икад читали осетиће и рећи оно што је и он сам написао: „Имали смо једног брата који је пре много година ишчезао са света.“

 

Из књиге ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДА, Есеји I, Београд: Просвета, 1976.

 

 

samoca 3

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 марта, 2020 инч Андрић

 

Ознаке: ,