RSS

Архиве ознака: Карловачка гимназија

Алекса Вилић КОИ РИБИЦА

КОИ РИБИЦА

(дан)

 

пробудио сам се уз оштар мирис

мокрих борових иглица око себе

био сам потпуно наг над својом срамотом

остављен међу једнином човека и множином лица

не схватајући њихову пожуду а своју још мање

нар се распрснуо у руци попут проливене крви царске

сатови су се заледили

а време постало вриштећа статуа бола

осетим руку како ме пружа у наручје и привид сигурности

спектар боја ми бљешти пред очима

а ја имам слободу

да будем и останем веран самом себи

имам слободу

да волим и будем вољен

 

 

 

 

КОИ РИБИЦА

(ноћ)

ноћ ме је прогонила као одметника свемира

тражила ме док смо се играли жмурке

звезде су ме криле међу својим бојама

данас сам зелен, а јуче сам био плав

морнарска мрежа ми се заплела међу ноге и ја посрћем

и коначно падам и гутам прашину која се подигла око мене

тамо где је туга мени је осећај познат

у најдубљем делу мојих стварања

обузима ме језа од нашег поновног сусрета

падају капљице црне тинте за сваким њеним ходом

а ја сам само желео да будем слободан

да осетим ветар како ми струји покрај лица

и мирис орхидеја које цветају

да осетим додир туђе руке на мојим раменима

да ме не буде срамота самог себе

да моја песма свира само мени док је не истерам

из просторије моје душе

да се надам да свет постаје боље место

да имам слободу

да ми буде пружена рука страха

коју не желим да прихватим

 

Aлекса Вилић, ученик 2-2 разреда Карловачке гимназије, освојио је 1. награду за поезију на литерарном конкурсу „Вук Милатовић“ у организацији Филолошке гимназије из Београда.

 

koi 1

 
1 коментар

Објављено од стране на 11 јуна, 2019 in Вилић

 

Ознаке: , ,

Алекса Вилић СНОВИ

желим да затвориш очи; прочистиш мисли

и присетиш се снова које си пре много година

закопао у неистраженом делу своје маште

 

ходаћемо кроз љубичасту свилу бескраја

избраздану рупама стварности

љубићемо наша тела од врха косе до последњег ножног прста

волећемо се безусловно као што су нас волеле наше мајке

 

утопићемо се у талог са листићима чаја на дну наших шоља

и пребројавати посебно она усправна и она окренута наопачке

као мој поглед на овај свет

 

ноћу

искрадаћемо се из топлине својих постеља

само да лежимо заједно на травњаку испред куће

бројимо звезде и нагађамо

која то сија са нашим неоствареним сновима

 

Алекса Вилић II2 , Карловачка гимназија

 

Lidija Ivanova

Lidija Ivanova

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 септембра, 2018 in Uncategorized

 

Ознаке: , ,

ФИЛОЛОШКИ СУСРЕТИ 2018

  1. и 09. марта у Карловачкој гимназији одржани су, други по реду, Филолошки сусрети, као први у низу активности планираних од марта до јуна 2018. године. Учесници ових догађања јесу професори и ученици три Филолошке гимназије: Ваљевске, Филолошке из Београда и Карловачке гимназије. Ове године, Филолошким сусретима прикључили су се и професори класичних језика са својим радионицама. Они су представили летњу школу класичних језика као један од нових и ефикасних видова међушколске сарадње.

На почетку дружења, у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, представљена су два зборника ученичких и професорских радова са прошлогодишњих сусрета. Зборник под називом Извори чисте росе Драгана Лакићевића представила је др Александра Жежељ Коцић, а о зборнику Поезија и стваран свет говорила је Анастасија Бијелић, бивша ученица Карловачке гимназије. Присутне је поздравио и Драган Лакићевић, песник и уредник Српске књижевне задруге, а његову поезију говорили су рецитатори Ваљевске и Карловачке гимназије.

Након тога, приредили смо дружење под називом Час о сонету, где су о сонету као најзначајнијем песничком облику светске књижевности говорили др Душко Бабић и Драган Лакићевић. Након занимљивих и инспиративних излагања, ученици и професори  рецитовали су своје омиљене сонете. За то време, посетиоци класичних радионица могли су да уживају у радионици Ноела Путника, професора класичних језика из Филолошке гимназије из Београда, под називом Све боје елегијског дистиха, у којој се могло чути о о појави и функцији елегијског дистиха.

У поподневном делу дружења, у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, представљена је збирка песама Ако љубав нисмо др Душка Бабића, песника и директора Филолошке гимназије. О књизи су говорили Драган Лакићевић, Ноел Путник и Маја Стокин. У пријатној атмосфери песник нам је читао своје стихове, а доживљај су употпунили и ученици Ваљевске гимназије који су нам извели песму Радуј се, душо, коју су сами компоновали.

У истом термину, учесници класичних радионица слушали су о Марцијаловим епиграмима – руднику елегијских дистиха. Радионицу су осмислиле и водиле Јелена Савић и Јелена Рудовић.

У вечерњим сатима, у Свечаној сали Карловачке гимназије, ученици Ваљевске гимназије извели су представу Злостављање према приповеци Иве Андрића. Представу је режирао Милан Поповић, професор српског језика у Ваљевској гимназији, а маестрално су је извели Доротеја Вуковић и Вељко Ускоковић, ученици Ваљевске гимназије.

  1. марта у 11 часова у препуној Свечаној сали Карловачке гимназије гост песник био је Матија Бећковић. Публика је имала прилику да сат и по времена ужива у поезији коју је читао сам песник, као и да песнику постави питања и поразговара са њим. Дружење је настављено у Спомен-библиотеци Карловачке гимназије, где је приређен Округли сто на тему Поезија Матије Бећковића, на којем је двадесетак професора и ученика све три гимназије излагало своје радове на тему. Округли сто водила је Лела Росић, професорка књижевности у Филолошкој гимназији. Ученике су припремиле професорице: Милена Милисављевић, Лела Росић, Јелена Марјановић и Маја Стокин. Песник није крио своју радост и задовољство.

У време трајања Округлог стола, учесници класичних радионица учили су о скандирању и о метричкој структури елегијског дистиха. Радионице су водили: Јелена Рудовић, Јелена Савић и Ноел Путник.

Филолошки сусрети први пут су одржани 2017. године у Карловачкој гимназији. Планирани су као активност од посебног значаја за школу са циљем да се успостави и однегује сарадња и стваралачко дружење између ученика и професора три филолошке гимназије: Ваљевске, Филолошке гимназије из Београда и Карловачке гимназије. Ове године Сусретима су се придружили и професори класичних језика са својим ученицима. Акценат је на активностима којима се промовише српски језик, књижевност, култура, љубав према поезији и литератури, уопште, као и класични језици. Филолошки сусрети јединствени су и по заједничком наступу ученика, књижевника, књижевних критичара и професора. Говорећи о стваралаштву појединих писаца, ученици показују умеће пажљивог читања и вештог тумачења прочитаних дела. У свим активностима акценат је, пре свега, на ангажовању ученика. Ученички књижевни сусрети појачавају самомотивацију, снаже читалачку радозналост, стварају нове моделе креативног писања, упућују ученике у токове савремене културе.

Ауторка пројекта Филолошки сусрети је др Маја Стокин, професорица књижевности, сарадник у пројекту је Јелена Рудовић, професорица класичних наука, а читав пројекат је реализован уз помоћ Радована Ковачевића, директора Карловачке гимназије.

anigif1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 марта, 2018 in ФИЛОЛОШКИ СУСРЕТИ 2018

 

Ознаке: ,

О песничкој збирци „На обичне речи више немам право“ и о сврси професорског позива – Шантићево перо 2016.

Професор књижевности у данашње време суoчава се са бројним искушењима. Међу мноштвом оних који омаловажавају професорско занимање, у времену када је готово на свим нивоима присутна криза моралних и естетских вредности, када се деградира знање, у друштву где је корисно изнад племенитог и узвишеног, понекад је тешко пронаћи мотивацију у овом послу, а још је теже у вредним и младим људима пробудити наду.

За такве ситуације на студијама не припрема ниједна методика наставе. Да ли ћемо се уљуљкати у оваквој атмосфери или ћемо покушати нешто да променимо, од нас као наставника највише, а често и једино зависи.

Оно што мени, као некоме ко ради са децом, ипак даје наду јесу закључци који произилазе и из ове ученичке збирке. Седамнаестогодишњаци врло јасно уочавају аномалије свог друштва и све што смета одраслима, запажају и сами. Разочарани су због све приметнијег отуђења и недостатка емпатије међу људима, ријалити програма и бесмислених серија којима су преплављени телевизијски програми.  Не допада им се селфи отуђеног, незаинтересованог човека модерног доба, који нема изграђен став и прилогађава се свакоме и не мисле да је најбољи човек онај који је вођен личним интересом.

Млади аутори текстова врло су свесни значаја речи, али и јасно увиђају да је човеку данашњице најтеже да пронађе снагу у себи да одабере праве, најмоћније речи, у времену када смо углавном заслепљени и заведени звекетом љуштура „великих“, а празних речи. Примећују да људи све чешће заборављају на благородност љубазности и усрдности, а неки од њих врло јасно позивају на побуну, промену и суочавања.

Човек, њихов савременик, тумара тунелом и уплашен је због медијског мрака и цензуре, који се крију под плаштом слободе. Свесни су да иза моћних речи знаменитих људи стоје дела и мукотрпан рад и препознају их као своје узоре. Битна им је могућност да се слободно изразе, да саопште другима и оно што не желе да чују, али у циљу освешћивања ближњег.

Читаоца на моменте плаши спознање да млад човек губи наду, али истовремено и охрабрује потреба за променом, „вера у лични покрет, покрет душе“, и жеља за суочавањем са самим собом.

Моја је жеља да извучем оно најбоље из својих ученика, да их научим да „бити образован значи имати образа“, да им помогнем да разумеју како лепе речи долазе само из лепе душе, да их уверим, у оно што нама неверницима и скептицима историја људског рода упорно доказује: „Лепота ће спасити свет!“. Како ће лепота спасити свет? Која ће лепота спасити свет? Да ли је то лепота коју нам продају медији, оличена у „старлетама“ и естрадним личностима? Не! Не говори пророк о тој лепоти. (Достојевски је дефинитивно пророк, а не књижевник 🙂 )  Лепоте нема без саосећања. Лепоте нема без човекољубља, нема је без доброте, нема без милосрђа. Лепоте нема док не осетимо да су нам сви људи браћа и сестре и док се не укину све заменице и својатања. Та лепота ће спасити свет. Она га је и до сада спасавала. Лепота и аутентичност душе која се у љ(Љ)убави препознала.  А таква душа жели да ствара. Тако и свет постаје леп. Тако је било и биће. У неким временимa то заборављамо, а на нама учитељима је да подсетимо ученике – нема лепоте без истине – ни истине без Истине.

Сви смо ми док живимо, сваког дана, сваког сата свог живота, и ученици и учитељи. Једни од других учимо, једни друге учимо. Својим ученицима нисам само учитељ; моји учитељи данас су, пре свега, моји ученици. И док читам њихове радове, док  их с тешком муком одабирам за збирке – јер су сви на свој начин јединствени – у мени свака сумња нестаје, остала је само лепота Љубави. То су тренуци, који су за сваког ко воли свој посао, чак и у тешким моментима, подстицај да истраје и буде још бољи.

1. награда за најбоље критичко образложење збирке ученичких радована 10. Међународном конкурсу Шантићево перо 2016.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 маја, 2016 in Шантићево перо 2016. - говор

 

Ознаке: , , ,

Анастасија Бијелић ПАРИСКИ СИНДРОМ

1. награда за збирку „Париски синдром“ на 23. Поетском конкурсу „Десанка Максимовић“ за најбољу песничку збирку који расписују Ваљевска гимназија и Издавачка кућа „Српска књижевна задруга“ из Београда. 

1. награда на конкурсу срeдњошколског часописа „Огледало“ за песму „Нихилиста“

1. награда за циклус од пет песама на 16. „Ђурђевданском књижевном конкурсу“ у организацији Књижевног друштва „Раде Драинац“ и Књижевне омладине Прокупља.

1. место на Светосавском конкурсу Епархије сремске за песму „Свети Сава“

2. место на 10. Међународном конкурсу „Шантићево перо 2016.“ у категорији „Поезија, Старији узраст“ за песму „Себи“

Похвала за поезију на књижевном конкурсу Драгомир Брајковић коју додељује удружење књижевника Србије.

 

Збирка песама ПАРИСКИ СИНДРОМ:

http://joom.ag/XiaQ

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 маја, 2016 in Анастасија Бијелић

 

Ознаке: , , , , , ,

СУСРЕТ У ВЕЧНОСТИ

(Замишљени сусрет Надежде Петровић, Бранка Ћопића, Михајла Пупина и Надежде Петровић – текст настао поводом јубилеја ових знаменитих личности)
Данило Киш (1935-1989), Надежда Петровић (1873-1915), Бранко Ћопић (1915-1984) и Михајло Пупин (1854-1935)

Сцена: Данило седи за столом, држи гитару или куца на машини или не што пише, чита наглас песму коју преводи (Бродски прва строфа Живот у дифузном светлу) на моменте прекида и нешто записује, па опет чита…
Обучен у фармерке, белу кошуљу и тамни сако. На столу је пуно књига, пепељара, стара писаћа машина).

„…Још се чује глас који припада Музи:
У сутону звучи као ничији, јечи
Једнолично, попут зујања муве
У зимски кад тоне сан: шапуће без значења речи.
…Спевати, зар, песму о ономе
Што се иза брега ваља?
О томе да л ће пола с целим да се сложи?
О чувству, као да сте заграбили из свега
Оног што је било:при уштапу, ножем.
Ал нико, напрегнув на врату жиле струјне,
Ваш напев неће прихватити. Ни свесни је
Зналац неће, ни публика.
Што се више чује
Куплет, то је извођач бестелеснији.“

(Надежда, елегантно обучена, дуга хаљина, на глави болничарска трака са црвеним крстом.)
Надежда: Боли ли те Данило?

Данило: Не боли више…Али је болело…

Надежда: А знаш ли сада што те је болело?

Данило (насмеши се): Седи Надежда….(Надежда седа) Написао сам, тамо, једну причу, Енциклопедија мртвих …Отац главне јунакиње оболева од рака. Прича се завршава овако: у фиктивној енциклопедији коју листа и која до у детаљ описује живот њеног оца, на последњој страници, спомиње се цветни мотив који је њен отац сликао у последњој фази живота. Његово опсесивно сликање цветних мотива поклапа се са развојем болести. Кад је тај цртеж показала доктору, он јој је потврдио да сарком у утроби њеног оца изгледа управо тако.

Био сам, Надежда, запањен кад сам сазнао да имам рак плућа. Рекао сам сам себи: то ти је казна. Период у којем сам написао ову причу подударао се, наравно, са развојем мог саркома, моје гуке.

Надежда: Данило, зашто казна?

Данило: Зато што сам изигравао Творца, зато што сам конкурисао Богу. Мада нисам мистичар верујем да овакве ствари не можеш писати, а да не будеш кажњен. Као да сам кроз писање избацио злослутно предосећање. А то осећање сам већ дуже имао, можда одувек: када се смејем, уплашим се да следи казна, да ћу плакати. Ако добро живим, осећам се на неки начин кривим.

Надежда (прилази му и нежно га грли, мази по чупавој коси): Данило, Данило… Види овај јад, види ову смрт, а ја сликам, а ти пишеш… Чему све ово?

Данило (држи јој нежно руку): Надежда, без твојих слика, без мојих књига, без уметности смрт једног детета у свету не би имала већи значај од смрти неке животиње у кланици. Уметност даје смисао тој смрти, даје јој људску тежину и тиме је ублажава, осмишљује и, у далекој перспективи побеђује. Моја болест, драга моја, трагање је за Апсолутом посредством књижевности.

Надежда: Јесте, Данило… И ја хоћу да сам сликар, а не жена, жена има доста….Хоћу да будем племенита, безгранично племенита, као што је природа у богатству и узвишености; хоћу да моји погледи буду шири од палете боја којима сликам, од потеза мога киста. Хоћу да се изнад свега издигнем, да Дух води моју руку, да проникнем у душу, распознам све нијансе духа човечијег и да лечим болове људске и ширим погледе.

Данило: Нека ти је са срећом Надежда…Сам пао, сам се убио, кажу наши (смеши се…)

Надежда: (смеје се….) Е, Данило, ти ћеш разумети…Тешко је бити уметник у некултурној средини, борити се за уметност, а го ко црквени миш, што и иде руку под руку са талентом. Има ли међу уметницима једног који би могао заборавити невоље своје младости, богатство својих жеља, а сромаштину својих подераних џепова, вечне атрибуте који прате уметника кроз цео живот?

m8

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило – Лука Кијац и Надежда – Милица Драгомировић

Улази Бранко. Прилази полако столу…Данило устаје, грле се…Надежда прилази љуби га…

Бранко: А шта мислиш Надежда, зашто сам највише писао о сиромасима? Зато што они највише маштају. Ко је сит и пијан задријема ко говече, па му није ни до какве маште. Сиромашан свијет, опет, стално нешто смишља, стално машта. Мој свијет је, баш због тога, свијет сањалица, машталица.

Надежда: Јесте, Бранко. Уметник се рађа свуда, на сунцу, у слободном зраку, само не у богаташкој колевци.

m9

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015 ; Данило, Надежда и Бранко – Пеђа Звекан

Бранко: И ја сам имао невоља у младости, али зачарани свет мога деда Рада био је сав саткан од бајки и маштарења, месечине и прозрачне свиле михољског лета, био је то свет октобра, смиреног, златног октобра у рану јесен, о Михољдану када су нам у кућу долазили драги гости, кад је све било пуно прича и обиља, кад је и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан. Ти дедови октобарски дани у свакој су мојој причи. По лику овог честитог, душевног и, на свој начин праведног човека створио сам читав свој свет.

Надежда: Из сваке твоје приче се види колико си волео људе, драги Бранко.

Бранко: Журио сам да испричам бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Свак се брани својим оружјем, а још увјек није искована сабља која може сјећи наше мјеечине, насмијане зоре и тужне сутоне.

(Улази Пупин)

Пупин: Није Бранко искована сабља која знање сече, Знање – то су златне степенице којима се пењемо у небеса и приближавамо Богу. Учитељи који су те кроз науку увели у тајне природе, паметни су као стари пророци из Библије и свети су као и највећи свеци у нашој цркви. За моју мајку су наука и Бог били повезани баш као светлост и звук.

m10

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило, Надежда, Пупин – Марко Ракоњац и Бранко

Надежда: Свако има свој пут до Бога…

Данило: Е сад, Бога…

Пупин : Знаш ли, Данило, шта каже један мој пријатељ?

Данило: Шта?

Пупин: „Знање долази из васионе; наш вид је његов најсавршенији пријемник. Имамо два ока: земаљско и духовно. Треба настојати да она постану једно око. Универзум је жив у свим својим манифестацијама, попут какве мислеће животиње. Своје дисање, очи и уши човек мора ускладити са дисањем, очима и ушима универзума.
Те истине изнова морамо учити да бисмо се излечили. Лек је у нашем срцу и исто тако, у срцу животиње коју називамо – васионом.“ И још каже: „Ниједан човек који је постојао, није умро. Претворио се у светлост и као такав постоји и даље.“

Надежда: Значи, нисмо мртви? А господин је песник?

Пупин: Па тако нешто, углавном пева о електрицитету…

Данило: Ја мислим да живљи никад нисмо били! Е, Никола, Никола… Па, јесте и Знање и Уметност и ми… Све је то из истог Извора…

Пупин: Мислиш Идвора?… (смеје се)

Бранко: Мисли, болан, башче…

Сви се смеју…

m11

Дан школе, Карловачка гимназија 30. 10. 2015; Данило, Надежда, Пупин и Бранко

З а в е с а

текст:

Маја Стокин и Александар Мирковић

фотографије:

Сандра Урбан

 
4 коментара

Објављено од стране на 29 јануара, 2016 in драмски текст

 

Ознаке: , , , , , , , , ,