RSS

Архиве ознака: Критика између физике и херменеутике

Жарко Видовић КРИТИКА ИЗМЕЂУ МЕТАФИЗИКЕ И ХЕРМЕНЕУТИКЕ (1)

Метафизика сматра да је и уметност исто тако спознаја као и мишљење, као и филозофија, али недоречен и несавршен облик спознаје битија, јер је та спознаја (спознаја битија самог) у уметности ометена свим оним што у њој није чисто мишљење: показивањем конкретног, чулним појавама, осећањима, свим оним што није „непосредна појава општег“.

Метафизичка критика настоји да у свом приказу очисти уметничко дело од свега што није чисто мишљење, да би онда изрекла оно што је уметничком делу, као пуком контексту било само подразумевано.

  1. Битије није истоветно са мишљењем (поимањем), него са осећањем битија. Осећањем!

Чим се у човеку јави аутентичан доживљај уметничког дела – конкретног у његовој форми или тексту – или, чим се „вратимо тексту“или конкретној форми дела, целокупно искуство на којем се гради појмовна структура метафизике (и метафизичке критике) бива бачено у засенак. Човек тада, у уметничком искуству, препознаје себе као личност и тражи поистовећење са личношћу, а не са неким метафизичким принципом. Метафизичко искуство се показује као магијско, те мишљење тада ( у том човековом препознавању себе као личности) не мисли о искуству магијског порекла, него управо о уметничком. Тај сукоб уметничког искуства са магијским се човеку догађа или не догађа, што значи да је независно од ступња образованости или начитаности, као и од човекове воље да такав сукоб тражи или избегава. Сукоб је догађај, чак догађај саме уметности, а не наш чин.

То аутентично доживљавање уметничког дела је херменутика. (Не спознаја. И не естетика. Не ни мисао!) Херменеутика је разумевање осећања осећањем (саосећањем), разумевање уметности уметношћу: similis simili gaudet, слично се сличном радује и сличним дочекује и разумева.

Уметност о којој овде говоримо није ништа друго до моћ осећања и моћ разумевања осећањем (саосећањем). У Критичкој моћи расуђивања Кант ту моћ издваја као посебну моћ људске душе. Та моћ осећања није моћ спознаје предмета у свету око нас. Али моћ осећања нема ништа заједничко ни са трећом моћи људске душе, са слободом – која је моћ одлучивања.

У чему је онда посебност те моћи осећања коју немају ни спознаја ни слобода? – У томе што само осећање има моћ да просуди о телосу (о сврси или смислу, о вредности, па так и о Лепоти или о Добру нечег). Само та моћ запажа шта је у свету телеос (сврховито, смислено, лепо, добро, зло или пак бесмислено, апсолутно, ружно). Моћ осећања је једина која доноси телеолошке судове. Или, како ми данас кажемо, само моћ осећања вреднује, утврђује или одређује или налази да нешто има вредности или да нешто има смисла, па тако и смисла да постоји. Смисао се, дакле, не спознаје; о њему се одлучује. Смисао је могуће само осећати (и то саосећањем са оним што налазимо да има смисла). И оно што, нетачно говорећи, називамо спознајом (сазнањем) смисла, није спознаја, него осећање смисла које се јавило као саосећање са оним што осећамо да има свој смисао.

Та карактеристика телеолошких судова (и етчких и естетских) – наиме, да су то судови (вредносни судови) осећања – јесу велико Кантово откриће чији значај и домет нису ни данас довољно цењени ни коришћени.

 

Из књиге И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, Београд 2008.

Приредила: Маја Стокин

 

hermeneutika

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 јула, 2019 in Видовић

 

Ознаке: , ,