RSS

Архиве ознака: Кроз села

Петер Хандке ЗАР И ОВДЕ НЕ ДУВА ВЕТАР СВЕТА?

***

ГРЕГОР

„Одувек је вама ту био потребан неко од кога сте нешто очекивали. Већ су баба и деда говорили о неком ко је требало да оде преко океана и да се једног дана врати, и онда би можда све било добро. Неколико се таквих из бајке и стварно враћало, чак као свезнајући.

Али ко је од њих и остајао као из бајке? Зар не знаш причу о оном који је успут изгубио своје огњиште, о коме пословица каже: »Тако умиру сви прави велики краљеви живота«? Ослободите се већ једном очекивања да ће неко доћи и окајати некакве грехе или преузети вашу судбину или вам причати о чудима на другом крају света. Зар и овде не дува ветар света? Не светлуца ли и најмањи јарак понекад као вода издалека? Зар ниси виђала на месечини како трепере стене друге садашњости? Када престане капање даноноћних овдашњих киша, па није ли то било увек само кратко поливање у немој вечности? Вечно жива ватра гори и овде, хлеб је хлеб, шира у подруму је вино. На предратним конзервама кафе шепури егзотична играчица, иза сјајног ариша блиставе гранате, а у ноћи, гране дрвета појачане златном жицом Ориона. Па и ти си већ била преко океана. Била си чак и на Месецу. Била си на свим месецима. Али и тамо, са оне стране мора и континента, има одбачених, и тамо господа присвајају немушти језик лажних зналаца Светог писма. А ти ту, драга стара, са календаром, поклоном самопослуге, са насловима из црквених глуп-глуп-изопачених илустрација, озвучена све до шупе возилима са звучницима што се крећу тамо-амо главном улицом, и ти ту говориш језиком пустоловника.“

Превео с немачког: Жарко Радаковић

Из књиге КРОЗ СЕЛА, Горњи Милановац: Дечје новине, 1990.

 

хандке 4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 августа, 2020 инч Хандке

 

Ознаке: ,

Петер Хандке САМО ТИ, ВОЉЕНИ, ВРЕДИШ

***

(…) још увек постоји то – будите захвални. Захвалност је одушевљење и тек се то захвално јавља као вечни облик – тек захвалност пружа увид у просторни свет. Сада је овде прослава захвалности. Не понављајте се, не бисте искористили мир да начините дела: ваши радови треба да буду деловање – пренесите нешто даље. Али даље преносе само они који нешто воле: волите једно – биће га за све. Тек љубав омогућује предметност. Само ти, вољени, вредиш. Волећи те, долазим себи.

 

Превео с немачког: Жарко Радаковић

 

Из књиге КРОЗ СЕЛА, Горњи Милановац: Дечје новине, 1990.

 

хандке 3

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 августа, 2020 инч Хандке

 

Ознаке: ,

Петер Хандке НИКАД НЕЋУ ИЗДАТИ ТО БРУЈАЊЕ ЗВОНА…

***

„Овде је то било. Ево, овде. То је посебно место, не припада оно више селу. Путем између једног и другог не само да сам ишао него и трчао: кући, на ускршње јутро, са запаљеном, посвећеном гљивом, одређеном за шпорет код куће, а после ми је, пред самим циљем, изгорела и отпала са жице, последњи комад који се пушио унео сам у голој шаци преко прага; а једног другог освита зоре, пак, трчао сам овамо да за душу умрлог из родбине пустим у рад звона. Осећам наклоност према овој флеци – није она село – као ни према каквој примамљивој туђини. Баш се поносим што сам рођен ту, у комшилуку, и значи ми то што сам у овдашњим матичним књигама. Кад сам малочас из даљине угледао те зидине и врхове дрвећа, пожелео сам да сам већ раније стигао. Летео сам. Све је летело. Угледао сам то место као царство свега тајанственог, свега локалног, свега усклађеног, свега типичног, свега паничног у пречишћеним бојама и облицима. Зелено доживех овде као срце сваког Зеленог, а читав крај као неку врсту продуженог старог доба где се сви разликују једни од других а ипак имају исти глас, а име тог места је било: ОВАЈ – КРАЈ – ОВДЕ. Када је онда забрујало велико звоно, осетих како га чуше сви на пољима, по гробовима, по стрмим падинама, по врховима кровова, по одајама, на тракторима, и схватих смисао звоњаве: и нисам то био „Ја“, него „Ја и Брујање“. Никад нећу издати то брујање, помислих. И драме се одигравају око тог места: можда су то оне последње драме над драмама. Да, то немо гробље овде моје је полазиште – моја култура. (Пење се на камену клупу и показује канал.) Тај ме је канал одувек занимао. Има га већ вековима, нико не зна чему служи, ипак мени он ту представља читаво место. Прошло је већ толико времена, откако сам отишао одавде, а још увек ми се догађа да ово место наводим као своју адресу, а када га на карти угледам, очекујем, несвесно, да је ту уцртано у облику овог малог канала.“

 

Превео с немачког: Жарко Радаковић

 

Из књиге КРОЗ СЕЛА, Горњи Милановац: Дечје новине, 1990.

 

хандке

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 августа, 2020 инч Хандке

 

Ознаке: ,