RSS

Архиве ознака: књижевна критика

О МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ – ИЗ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ

„Он је био светац српскога језика и српскога књижевнога израза. У трагању за изразом потребан је подвиг целокупног бића. Потребна је нека врста самерљивости свих многобројних нервних трзаја […] Али светац, подвижник, мученик и трагач, који тек иде да освоји и омогући стил, сав је најежен од чекања, од сазнања, од чулног подрхтавања. Уз то долази и доживљај језика, који се на махове поклапа са чулним податком, на махове размимоилази. И сама неизражљивост постаје путоказ […] Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их надмашава значајем и слутњом.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„Он је много учио, много читао, мислио и експериментисао. Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. А оно што је у толиком колебању и подударању написао остаје сигурна и изборена мера нашег језика и доживљаја и као наша заскочена стварност. […] Погрешно је мислити да се Настасијевић удаљио од Европе, од Запада, и од велике и мале људске цивилизације. Он је само према њима узимао став и слободу једнога ствараоца. Стварао је на свом неодгонетнутом подручју.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„У Момчиловом саопштавању мисли био је и један музички таленат кад се без звука ронило у мисао до краја. (…) Постоји ученост која све разголити, свему да назив, све уђе у одређену фијоку, па ипак оно о чему говори никада није даље него онда кад је тако исцепкано и разјашњено блиставим и високоученим формулама. Момчило је прилазио непосредно стварима, све што је њима знао служило му је само да приђе ближе, да види јасније, и најчешће читав апарат учености одбацивао је да би непосредно дао виђено и доживљено. А онда се речима муцало и остајала једна једина реч која је као маљ ударала, као светлост продирала у истину – то, то… Некоме је она казала све, некоме ништа.“

Миливоје Ристић, Успомене на Момчила Настасијевића, СКГ, 1938.

„Настасијевић је отпевао само оно што се могло и морало извући из тамне ризнице ћутања, из најунутарњијих скривница бића, а чему је, парадоксално, стање муклости или немоте (као немогућност, препрека оглашавању речима) било једини оглашавајући подстрек: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“ – истиче он у есеју „Белешке за стварну реч“. Проговорити с те тачке значи огласити се звуком од суве дреновине, прозборити суштином са дна себе и око себе и приклонити се поезији као вери и ослобођеном постојању у свевремену. Његов песнички свет доживљује се као роморна молитва која, савлађујући милогласјем патничке крикове, негде увире и отуд опет извире. У том свету ћути се тврдо и дубоко.

На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевића издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искони кроз памтивек у бескрај.“

Момчило Тешић, Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања, Београд: Службени гласник, 2016.

 

senke 1

 

Ознаке: , ,

КЊИЖЕВНА КРИТИКА У ДОБА МОДЕРНЕ

Назив модерна може се употребити у српској књижевности за раздобље које се јавља после реализма и завршава се с Првим светским ратом. Српски писци с краја 19. и почетка 20. Века оријентисани су претежно према француској књижевности. Француски утицаји захватају најпре критику и поезију, а затим и прозу. Од модерних праваца делују навише парнас и симболизам. Преко њих су наши критичари и песници прихватили култ лепог, тежњу ка формалном савршенству, естетизам. Захтеви у погледу коректности форме и израза били су нарочито строги. Песма мора бити цела лепа, истакао је Богдан Поповић, и то би се могло узети као главно естетско гесло епохе. Обележја овог периода су и космополитизам, индивидуализам, песимизам. Уз ове, деловале су и супротне тенденције: традиционално српско родољубље, социјални и морални утилитаризам, политички и друштвени активизам. Књижевност се кретала између супротних полова, између европејства и народног духа, индивидуализма и колективног утилитаризма, песимизма и колективистичког оптимизма, или, ако се узму неки од карактеристичних представника раздобља, између Богдана Поповића и Јована Скерлића, између Дучића и Шантића. У књижевном стварању осећа се равномеран развој свих главних врста. Поезија ипак има превагу над прозом и више од ње даје обележје епоси, те се чак и у прози примећују извесне поетске особине. За водеће приповедаче овог столећа Станковића и Кочића, Скерлић је употребио назив лирски реалисти. Највећи успон достиже критика. Ако је у романтизму владала песма, у реализму приповетка, модерна је доба критике.

Српска књижевност на прелазу 19. у 20. век нема покрет младих који се буни против традиције и тираније старих и залажу се за нове идеје и нова уметничка мерила. Српска књижевна модерна била је по свом карактеру академска, и то је једна од њених специфичности. У њеном настајању и формирању најважнију улогу имала су три критичара, сва тројица професори Велике школе: Љубомир Недић, Богдан Поповић и Јован Скерлић.

Љубомир Недић (1858–1902), по струци логичар, определио се за критику у последњој деценији живота, а најактивнији је био неколико година пред смрт. У својој критици Недић је почео посао естетског оцењивања српске књижевности, раскинувши одлучно са сентиментално-патриотским и другим ванкњижевним обзирима који су спутавали ранију критику. Сматрао је да само строга и права критика може помоћи „нашој нејакој књижевности“. С тим циљем покренуо је књижевни лист Српски преглед (1895); изашло је свега пет бројева у пет месеци. Угасио се зато што тадашња књижевност није могла да издржи високе критеријуме које је поставио уредник. У својој критици Недић је применио метод естетичке анализе. Он прави разлику између естетичке и животне истине, раздваја биографију и грађански лик писца од његовог естетског лика у делу, захтева од критике да се бави не човеком, него писцем, не оним који је иза књиге него оним који је у књизи. Док су ранији критичари највише проучавали биографију писца и историјске прилике у којима је деловао, Недић поставља захтев да се дело проучава само за себе. Иако по темпераменту негатор и полемичар, неправедан често према многим значајним писцима (Змају, нпр.), Недић спада у наше највеће критичаре. Он је у српску књижевност увео модерну, иманентну критику која се придржава искључиво естетичких мерила.

недић

Љубомир Недић

Међу сарадницима Српског прегледа налазио се и критичар Богдан Поповић (1863–1944). У том часопису он је објавио један од својих најзначајнијих радова О васпитању укуса. Поповић је предавао компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету. Био је човек широке културе и велике ерудиције, зналац класичних и модерних језика. Уживао је велики углед у нашој средини и снажно утицао на све области интелектуалног живота. У књижевности је видео „велику библију човечанства“, а у проучавању књижевних и уметничких дела налазио је најбољи пут да се човек духовно уздигне, оплемени своја осећања, однегује свој укус. У критици се залагао за микроаналитички метод „теорија ред– по– ред„, који је образложио у истоименом чланку. У анализи књижевног дела треба улазити у најситније појединости, ићи од реда до реда како нам ништа не би промакло. Блиставу примену те методе дао је у чланку Алегорично сатирична прича у којој је изанализирао приповетке Радоја Домановића. Тражио је да се уметност увек проучава као уметност, књижевност као књижевност, с естетичког, не с историјског становишта. Своје књижевне погледе најпотпуније је остварио у састављању Антологије новије српске лирике (1911). И ту је настојао да примени строго естетичко мерило: песме је бирао искључиво на основу њихове уметничке вредности. При томе је показао да је човек од укуса, осетљив за уметничке лепоте који су други створили. Својим избором и начином распореда песама створио је складну уметничку целину која носи печат његове индивидуалности и која се и дан данас прештампава.

Од културних подухвата чији је иницијатор био најважнији је часопис Српски књижевни гласник (1901–1914), почео је тамо где је стао Недићев Српски преглед. Био је то модеран часопис, уређиван по француским узорима. Од првог до последњег броја он се залагао за нова уметничка схватања и за нов однос према књижевности.

поповић

Богдан Поповић

Јован Скерлић (1877–1914) био је 14 година млађи од Богдана Поповића, свог професора на Великој школи, а умро је 30 година пре њега. У својој краткотрајној књижевној каријери развио је активност чија је захукталост и плодност без премца у нашој књижевности. Оставио је иза себе мноштво огледа о писцима и приказа књига (Писци и књиге, 1–9), многобројне политичке чланке и фељтоне, шест књижевно­историјских монографија, од којих су Јаков Игњатовић (1901), Омладина и њена књижевност (1906), Српска књижевност у 18. Веку (1909) и Светозар Марковић (1910)капиталног значаја, и на крају, као синтезу читавог свог рада, дао је Историју новије српске књижевности (1914). Томе треба додати и многе друге његове активности: био је професор српске књижевности на Универзитету, члан редакције Српског књижевног гласника и дуже времена његов главни уредник, бавио се политиком, био народни посланик…

Скерлић је раскинуо с Недићевом и Поповићевом формално­естетичком критиком и с њиховом оријентацијом на унутрашњи приступ делу. У свом рдау он је обновио неке од метода које су они одбацивали, импресионистички, биографски, социолошко­историјски. Без њихове методолошке и теоријске спреме, Скерлић је више од њих и више од било којег другог нашег критичара, учинио у конкретном проучавању и критичком вредновању српске књижевности. Нашу књижевну историју ослободио је застарелих филолошких схема и увео у њу чисто књижевне категорије, као што су романризам, реализам, и др., помоћу којих је истакао не само националну него и европску димензију наше литературе. Иако често искључив и нетрпељив, несклон многим добрим, па и најбољим писцима (Костић, Дис), Скерлић је мање грешио у критичкм суду од већине наших критичара и велики број његових оцена држи се и до данас. Тачност оцене, смисао за синтезу и снажан књижевни дар главне су особине Јована Скерлића као критичара и историчара књижевности. Кад је умро, Богдан Поповић је написао да је то критичар од којега никада знатнијег нисмо изгубили, и од којега, све у свему узевши,  никада нећемо знатнијега имати.

Jovan_Skerlić

Јован Скерлић

Извор: Јован Деретић, Историја књижевности, Завод за издавање уџбеника, 1989.

 

Ознаке: , , , , ,