Катарина Круљ „Ако језике човечије и анђеоске говорим а љубави немам, ништа сам“ (1. Кор 13, 1 – 2).

У време када све врлине човекове душе покорно сагињу главу пред

пороцима, гресима и злом и када се доброта и љубав потискују на дно

срца, плашећи се светла и губећи смелост, треба пронаћи снагу и веру и

вођен њима корачати кроз живот. Хиљаде злих гласова не може надјачати

шапат љубави, све док је он искрен и долази право из најскривенијег угла

наше душе. Хиљаде грубих речи не може утишати ону једну топлу реч пуну

подршке и наде да се можемо храбро изборити са свиме што долази.

Када је човек био суочен са најтежим искушењима, када су његова

вера и врлине биле угњетаване од стране зла, неискрености и грубости, он

није положио оружје јер је знао да је одговор на најтежа животна питања

увек исти: љубав. Љубав која се у срцу чува за све, па чак и за оне који су

нас повредили и нанели нам зло и неправду. Она је несебична, она нуди

опроштај и разумевање и храни хлебом оне који су нас каменовали. Она

не тражи ништа, али пружа све и непогрешиво нас води ка коначном циљу,

ка вечном животу и спасу наше душе. Имајући у свом срцу довољно

љубави, оне чисте и хришћанске, незаустављиво хитамо ка миру и складу у

 својој души, спремни да искрено и отвореног срца опростимо, да свим

људима које сретнемо на свом животном путу подаримо само милост и

благу реч.

Човек се рађа као несавршено биће и мора бити спреман да кроз

живот греши и насвојим грешкама учи, да се за учињено покаје и добије

опроштај и да исто тако другима прашта недела која су против њега

учињена. Али, у свој тој несавршености, идеалном и божанском га може

приближити неизмерна љубав, врлина која му је рођењем дата и коју

никада не треба потискивати. Велики и умни људи наше прошлости,

духовне вође народа увек су својим речима указивали на значај искрене

вере у Бога, на моћ искреног покајања и опроштаја који ће нам за то бити

дат. Јер, без љубави смо прах и ништавило и једино нас она својом снагом

може издићи изнад пролазности овоземаљског живота. Зато ћемо

говорити језиком љубави, јединим језиком који сви могу разумети и који

никога не може повредити.

Када је Бог створио човека, дао му је и слободну вољу, слободу да

чини оно што сматра исправним, да воли, верује и прашта. Ако се желимо

сачувати од греха који својим дугим, похлепним прстима прети да

приграби и однесе све врлине које скривамо дубоко у свом срцу и души,

морамо се вратити на пут невиности и чистоте и пронаћи ону искру

безазленог детињства у себи. Бити и остати испуњен том искреном и

невином племенитошћу и несебичном љубављу и љубазности према

свима, дочекивати све што живот доноси раширених руку и волети све

људе као своју истинску браћу, то је циљ и сврха нашег постојања.

Чак и у немој тишини и мраку безнађа, увек би са усана одјекивале

речи љубави и дозвале оне којима су упућене да пронађу прави пут.

Љубав ће сијати попут светла које се никад не гаси и које осветљава стазу

ка небеском царству свим залуталим душама које су грех и пороци на

тренутак заварали и обећали им оно што је краткотрајно и пролазно. Када

би нестало љубави, остало би само тело без душе, ништавност и празна

љуштура на месту где се некада налазило наше биће. Без љубави остала

би само празнина коју ништа не бимогло испунити. Не вреде нам сва

правила, закони, заповести по којима верујемо да живимо ако не љубимо

ближњега свога као самога себе и ако се његовој срећи не радујемо више

но сопственој.

Затворих очи пред онима који су ме повредили и пред њиховим

гресима и допустих бесконачној љубави да све то збрише, да остану само

искрени опроштај и жеља да се покају сваки пут када учине зло некоме. И

би мир у мом срцу и још много љубави према свакоме, јер, верујте ми,

нема човека коме ћете пружити љубав и искрену реч, а да вас неће

разумети и да вам се неће обрадовати као давно изгубљеном брату.

Постоји тај језик који сви на свету разумеју још од свог рођења иако

га учимо током читавог боравка на овом свету и за који нико није прописао

правила, јер би она била непотребна и бесмислена. Све док говоримо

језиком љубави са другима, у нашем срцу и души неће бити места пакости

ни себичности и отворићемо себи капију вечног живота и закорачити у

небеско царство.

2. место на наградном конкурсу коју је расписала Епархија ваљевска за најбоље написану беседу под називом У част српског Златоуста.

Катарина Круљ 1-6, Карловачка гимназија

 

ПЕТИ ФИЛОЛОШКИ СУСРЕТИ У КАРЛОВАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

У четвртак 14. октобра 2021. године одржани су пети по реду Филолошки сусрети на којима су се окупили ученици и професори Филолошке гимназије из Београда, Ваљевске, Шабачке и Карловачке гимназије.

У години када обележавамо 230. рођендан Карловачке гимназије, још једна важна културна институција прославља свој јубилеј. Српска књижевна задруга основана је пре 130 година и тим поводом њене активности и мисија били су централна тема 5. Филолошких сусрета.

Ову нашу, уз Матицу српску, најстарију културну установу, представио је управник др Душко Бабић. Кроз занимљив историјски осврт упознали смо се визијом, стратегијама и напорима најзначајнијих српских интелектуалаца да, и у најтежим временима српске прошлости, одрже Српску књижевну задругу. Слушали смо о библиотеци Коло која је покренута са жељом да се човек и народ утврде у свом језику и писму, али и да се оплемене идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.

У другом делу активности представљена је једна од књига овогодишњег плавог Кола – Плутархови списи О СОКРАТОВОМ ДЕМОНУ и О СУЈЕВЕРЈУ. Књигу је представио др Ноел Путник, професор класичних језика у Филолошкој гимназији у Београду.

Завршни део дружења 5. Филолошких сусрета на најлепши могући начин, заокружен је поетско-музичким догађајем, који су свим учесницима уприличили Милош Зубац и Немања Нешић у Свечаној сали Карловачке гимназије.

Организатор литерарног дела 5. Филолошких сусрета је Маја Стокин, професорка књижевности.