RSS

Архиве ознака: Логос

Лав Шестов О ВЕРИ И УРОЂЕНОМ НЕВЕРОВАЊУ

„Када људи треба да бирају између недостижне истине откровења и „разумљивих“ тврђења хеленске мудрости, они се – макар и након колебања – увек приклањају овој последњој. Колико год људи у Европи расправлали о вери, колико год страшно тежили вери, ипак нису могли да победе у себи урoђено неверовање. Говорили су о вери али су тражили знање и разумевање. Филон, који је први покушао мири људе Запада с откровењем које је дошло са Истока исправно је осетио да постоји само један пут, један начин да се грчко-римски свет привуче истини Библије: убедити таj свет да се та истина потпуно поклапа с учењима хеленске философије. Он је знао да Европљани нећe поверовати ни Богу док им Он не понуди довољне доказе о својим божанским правима. И Филон је први проговорио о разумности библијскога учења. Њeгов Логос, преузет од грчких философа, постао је најомиљенији мотив аргументације свих каснијих хришћанских апологета. Логос грчке философије, њен вечни разум, већ се у целости налази у откровењу које је дато на Синају, Бог је разуман, суштина Бога јесте разум, и то је био неопходан услов услеха нове вере. Грчко-римски свет није очекивао од откровења нову, до тада непознату мисао, он је хтео само нову, ауторитативно потврду њему познате истине, потврду која не допушта никакву сумњу. Са Синаја — говорио је Филон многобошцима – Бог je објавио ону истину коју су вам величали као једину разумну ваши прославлљени мудраци-Сократ, Платон и Аристотел. То je, као што се види, био једини начин да се Библија донесe у Европу. Касније је често понављано да је философија била слушкиња теологије – аnсilla teologiae – и не само што су људи то говорили, него су и мислили тако. У ствари, догодило се обрнуто. Европа је прихватила источну теологију под једним непрменљивим условом – а то је вечна покорност давно пре створеној философији.“

 

Из књиге POTESTAS CLAVIUM, Логос, 2015.

 

облак 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 фебруара, 2020 in Шестов

 

Ознаке: , ,

Лав Шестов ЉУДИМА ЈЕ ДОСАДНО ДА ДУГО БУДУ УЗ ЈЕДНУ ИСТИНУ

„Погледајте готово је опште правило да људи с годинама мењају своја убеђења. Оно што је у младости било привлачно, у старости постаје одвратно, и као и све што је одвратно, одбацује се. У наше време људи се опраштају од својих младалачких убеђења много пре него што се у коси појаве седе власи, и не само што се не оcehajy неугодно због те брзине у свом развоју него се тиме поносе. Када би се радило о истини, о истини коју не треба прихватати док она не постане несумњива, таква брзина и промена биле би нешто сасвим незамисливо. Али ствар је у томе што и у младости и у зрелом добу и у старости људи не примају толико к срцу објективно значење истине, тако да се нехотице намеће питање следе ли они неки инстинкт који је природа у њих унела. Истина, људи не признају своју несталност, већ обрнуто – веома је брижљиво скривају.

По обичају који постоји хиљадама година, они су своја тврђења окружили најсвечанијим обредима, они једноставно не бирају по свом укусу оно што им се сада свиђа, они се сједињују с чврстом и непоколебљивом истином, дају завет да ће јoј вечно служити, и нимало их не збуњује чињеница што су јуче давали исто тако чврсте и непрекорачиве завете истини која је директно супротна, и, као што се види, нимало не помишљају јер људи су сасвим кратковида створења и то није њихова случајна особина већ битни предикат њихове суштине – да ће сутра поново мењати свога господара, као што ни Дон Жуан не помишља да ће поново варати своју изабраницу иако је већ десетак пута мењао жене. Људима је досадно да дуго буду уз једну истину, за њих истине, као и жене, брзо губе чари и привлачност.“

 

Из књиге POTESTAS CLAVIUM, Логос, 2015.

 

облак

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 фебруара, 2020 in Шестов

 

Ознаке: ,

Василиј Розанов ЖИВОТ НЕКЕ НАЦИЈЕ…

  1. 09. 1916.

„Живот неке нације чине њени умни „центри“ и њени вољни центри. Извесно моћно „хоћу“ и извесно моћно „схватам“.

Авај, Русија, изгледа нема такве центре. И ето зашто се код нас све распада. Ми смо, у ствари, уметници, и живимо према „свиђа ми се“ и „ово је дивно“.“

 

Превела: Мирјана Грбић

 

 Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Београд: Логос, 2018.

 

rozanov

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8 децембра, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,

Николај Берђајев О ЧИТАЊУ И УЧЕЊУ

***

„Током целог живота сам веома много читао. Читам брзо и лако. Са необичном лакоћом се оријентишем у свету дате ми књиге, одмах ми је јасно шта је са чиме повезано, у чему је смисао књиге. Сли ја читам активно, а не пасивно, непрекидно стваралачки реагујем на књигу, добро се сећам не толико садржине књиге, колико мисли које су ми падале на памет у вези са књигом. То је карактеристично за мене. […] Прихватао сам живот не као васпитање, већ као борбу за слободу. Сам сам постављао планове учења. Никада ме нико није терао да почнем да се бавим филозофијом, то је рођено изнутра, у мени. Никада нисам могао да припадам никаквој школи. Целог живота сам учио. Учим и сада. Али, то је слободно придруживање светском знању, према коме ја одређујем свој однос. Куповина књига је за мене представљала увек највеће уживање. Сећам се како сам одлазио у велику књижару Оглобљина, на Крешчатику. Скоро сваки дан сам одлазио тамо да прелиставам нове књиге. Та љубав према књижарама је остала у мени до дана данашњег.“

 

Превео: Милан Чолић

Из књиге САМОСПОЗНАЈА, Логос, Београд, 2019

 

Антоине Мартинеѕ

Antoine Martinez

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 новембра, 2019 in Берђајев

 

Ознаке: , ,

Василиј Розанов НАУКА ПО НАРУЏБИНИ

  1. 03. 1916.

С науком се догодило нешто што се заиста никако није могло очекивати; нешто што се, у ствари, не би могло догодити да није било посебних околности…

Ради се о следећем: у Немачкој, Француској, Холандији, у Шведској и Норвешкој, најзад, чак и у Бугарској и Русији постоје универзитети и специјалне високообразовне установе. На сваком универзитету постоји око сто професора, често и више, и чак много више (Москва). Сваки професор „роди“ по једног или двојицу ученика, тј. предложи универзитету да те ученике „задржи како би их припремио за катедру“. То су будући професори. И, ево, сваки од њих је дужан да напише дисертацију. Рекло би се, у реду: међутим, све је то по наруџбини и у одређеном року од две-три године. На тај начин се прави један огроман искорак – наука по наруџбини, што никако не произилази из њене суштине.

Наука по наруџбини? Не разумем. Наука, зато што је наручено и наређено, зато што то тражи професор. То нико на свету не може да разуме. А то – јесте, постоји.

Шта она пружа и по чему се разликује од ода велможама из 18. века? Тамо је било вештачке висине – висине без правог узлета, а овде? По свој прилици, овде ће бити књига која неће интересовати чак ни саме ауторе. То су, отприлике, књиге „ни о чему“, у којима ума има онолико колико је било рима у одама 18. века. И као што тамо није било ни капи поезије, тако ће овде ум бити привидан, само у погледу форме, а у ствари, у њима неће бити ничег умног, занимљивог, живог, интересантног; никакве „чаролије“ које има у поезији и која чини њену душу, а која је постојала у науци и такође чинила њену душу од Питагоре до Њутна и Паскала, до Ломоносова, Тимирјазева и Данилевског.

Ипак, књиге ће потпуно неконтролисано неговати: дужност, чин, службени положај и плату. Ма-а-а-лу. Па ипак.

Оне ће расти као станови у граду, чије се становништво повећава, „као број становника у Чикагу“. Пре 70 година – пет хиљада, кроз 70 година – милион и по становника. И ни у једној од њих ни духа, ни мисли, ничега. У ствари, корице и папир. И „нешто одштампано“.

Шта је одштампано?

Не питај. Питај: Зашто је штампано? Зато што неко намерава да дође на дужност приват-доцента, затим ванредног професора и најзад редовног професора. Кроз 30 година ће умрети у чину државног саветника. Жена ће га оплакати, а деца наследити.

Сувише малограђански. Ја волим малограђанштину, али тамо где јој је место. Али, сме ли ње бити тамо где су Паскал и Њутн, или Питагора?

Па чак и није у томе ствар, већ у нечему много већем – у ономе штампаном, где „у суштини нема ничега“. Не, привид књиге постоји. Постоје, ипак, странице и на тим страницама слова. Најзад, редови и странице дефинитивно  имају изглед нечег паметног, макар формално: нешто се разматра, ређају се докази. Напросто ужасно: зато што нема мисли, у читавој књизи је нема и она није потребна чак ни аутору, да и не говоримо о некаквом читаоцу.

Како је она састављена?

Без вере, без надахнућа. Као и стихови из 18. века.

На пример:

  1. Христос никада није постојао.

  2. Христос је нешто између митологије и обичне глупости.

Али:

  1. Ја објављујем дисертацију о Оцу Цркве из 11. века.

Рекло би се бесмислица: требало би да објави дисертацију о парним котловима, о једначинама четвртог степена, о рулету, о краљу Лују XI, али, он је већ одабрао тај пут, „отац му је био свештеник и тако је доспео у Духовну академију“ – и сада, природно, објављује дисертацију из свог предмета и предмета свог „вољеног професора“.

„Вољени професор“ чита његову дисертацију, уверава се да познаје сву литературу из датог предмета, тј. да зна несумњиво све књиге, као и дисертације написане о том истом Оцу Цркве;  да никакве очигледне глупости у његовој дисертацији нема: и тада подноси захтев савету универзитета да му одобри одбрану дисертације.

Међутим, ни „вољеног професора“ ни талентованог ученика нимало није брига за Оца Цркве, они му се никада нису молили, и у души нимало о њему не размишљају.

Али, богословљу је дат допринос зато што је написана нова дисертација о Светом Иринеју.

На тај начин, ако у 18. веку још није била рођена поезија, у 20. веку је због аутономног организовања и деловања научне машинерије дошло до својеврсног сахрањивања, ишчезавања наука и то апсолутно свих осим егзактних, експерименталних, физичких, природних.

Целокупно велико море хуманистичких наука, наука о човеку, о друштву, о моралу, о религији, о цркви, о Богу, о уметности, о естетици, и тако даље, и томе слично, потпуно је ишчезло оставивши корице и унутар њих, ко зна зашто исписану, тј. упропашћену хартију. У само биће те науке и биће предмета тих наука нико не верује. Уопште, саме суштине ствари овде нема.

Чудно. Ужасно. И сасвим истинито.

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Београд: Логос, 2018.

 

listovi.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 јула, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , , ,

Василиј Розанов ПОЕЗИЈА ЈЕ МЕТАФИЗИКА

  1. 03. 1916.

Метафизика не живи зато што људи тако „желе“, већ зато што је сама душа метафизична. Метафизика је жеђ. И она уистину неће пресахнути.

Она је ‒ глад душе. Када би човек сазнао све „до краја“, дошао би до зида (знања) и рекао: „Тамо нечега има (иза зида)“.

Кад би све пред њим било осветљено, он би сео и рекао: „Чекаћу“.

Човек је безграничан. Сама његова суштина јесте ‒ безграничност. А израз тога јесте метафизика.

„Све је јасно.“ Он ће онда рећи: „Па добро,  али ја хоћу нејасно“.

Напротив, све је у тами. Онда се он дере: „Жудим за светлошћу“.

Човек жуди за оним „другим“. Несвесно. Из те жудње је рођена метафизика.

„Хоћу да завирим тамо, иза границе.“ „Хоћу да дођем до краја.“

„Нека умрем, али желим да знам шта ће бити после смрти.“

„Не могу да знам? Онда ћу се потрудити да то видим у сну, да замислим, да одгонетнем, да о томе напишем песму.“

Да, ето рецимо песме. Оне су такође метафизичне. Песме и дар да се оне сроче ‒ такође су оданде, одакле је и метафизика.

Човек говори. Рекло би се да је то довољно. „Реци све што желиш.“

Одједном, он запева, То је метафизика, метафизичност.

 

 

Превод: Нада Грбић

 

Из књиге Последње лишће, Логос, Београд, 2018

 

list i kamen

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 јуна, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,

Василиј Розанов О СУЛУДОМ СПОРТУ ОБЕЗБЕЂИВАЊА СРЕДСТАВА ЗА ЖИВОТ

***

Тај изузетан и, у суштини, редак феномен да „неки људи не брину о самом животу већ о начину стицања средстава за њега“, улази „ у саму душу цивилизације и она постаје потпуно сулуд спорт обезбеђивања средстава за живот, а ради чега, ђаво ће га знати. „Брже, брже, хлеба, машина, јаја, памука, дајте, превозите, обрађујте, циц, шећер, јаја, лан, сеците шуме, правите од њих дрва, прерађујте их у перкет, брже, брже, брже!“

‒ Безглаво чудовиште: па шта ће ти све то?

Али чудовиште је већ одавно безглаво, и виче:

„Брже, брже!… Телефон, машине… Култура, напред, идемо, летимо!“

[…]

Невероватно је што се племенита, великодушна и осетљива Европа заразила тако бедним идеалом. Заразила се губљењем свих идеала и стављањем вреће с новцем, који је њој у суштини непотребан, на њихово место.

Шта значи уобразиља.

„Теорија економског материјализма“… „Сви историјски феномени објашњавају се економским стањем, економским појавама, економским процесима.“ То не треба побијати, то треба лечити. „Човек нема главу. Ја је код њега не видим. Ја увек гледам у ноге и видим само ноге.“ То је размишљање једног обућара које се Писаребу учинило веродостојним и које се сада на универзитету продаје „као наука“.

‒ Моја ћерка се удала за ноге, зато што је њен муж доле имао чизме.

‒ Моја мати је отегла ноге: јер су је, када је умрла, ставили на сто и ја сам видео њене ноге у ципелама.

‒ Моја жена је родила дечје ножице: зато што ме још од свог порођаја подсећа да треба да купимо „дечије ципелице“.

‒ Моју ташту лече лекарске ноге: када очекује доктора и када се зачује звоно, у собу „лупкајући улазе ноге“.

Живот и смрт су ноге. Ноге, чизме, ципеле, кожа, трговина кожом, израда обуће под називом „брзоход“.

То је „економски материјализам“, „теорија историјског материјализма“, где све опипљиво „мирише на кожу и на рад“, где нема цвећа, анђела, Бога, где је умро цар, где су побијени сви цареби и настала је Валпургијска ноћ.

Одлази, нечастиви.

Социјализам, међутим, и даље стоји, зато што не чује и не види, зато што је дрвен, у суштини, мртав. Мртваци не умиру, њих износе. И социјализам никада неће бити „сломљен“, али ће нестати, сав и одмах, чим се европско човечанство врати нормалном европском животу.

Са песмом и бајком.

Са сиромаштвом и радом.

С молитвом и подвигом. И не помишљајући да буде богато.

 

Превела с руског: Мирјана Грбић

 

Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Логос, Београд, 2018

 

 

brzina

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 јуна, 2019 in Розанов

 

Ознаке: , ,