Eрнст Јингер О САЗДАНОСТИ ПОЈЕДИНЦА

„Сазданост поседује и појединац. Његово најузвишеније и  неотуђиво животно право, које дели са камењем, биљкама, животињама и звездама, право је на сазданост. Појединац као саздани лик обухвата више од пуког збира својих снага и способности; његова дубина је већа но што је у стању да наслути и у својим најсмелијим мислима, и његова снага надилази све што је у стању да изрази и својим најсилнијим делима.

Тиме он у себи носи меру, и највише животно умеће – док живи као појединац – а то је да самог себе сматра мерилом. У том је понос живота и његов жал. Сви велики тренуци у животу – жар младости, опојност љубави, огањ битке – стичу се у дубљој свести сазданости, а сећање је чаробни повратак сазданог лика који дира у срце и уверава у непролазност ових тренутака. Најгоре очајање живота је у осећању да се нисмо испунили, да нисмо били достојни себе. Ту је појединац попут блудног сина, који у туђини расипа своје наследство, ма како велико или мало оно било – а ипак не може бити никакве сумње да ће га отаџбина поново прихватити. Јер је неотуђив део наследства да припада вечности, и тога је он у својим најузвишенијим тренуцима, у којима је одагната свака сенка сумње, у потпуности свестан. Његов је задатак да то с временом доведе до изражаја. У том смислу је његов живот метафора сазданости.

Поврх тога, појединац је део ширег поретка сазданих ликова – сила чију стварност, животност и неопходност човек уопште није у стању да замисли. Спрам њих појединац сам постаје метафора, постаје заступник и снага, богатство и смисао његовог живота зависе од мере у којој учествује у том поретку и сукобу сазданих ликова.

Истински саздани ликови препознају се по том што им је посвећена резултанта свију сила, што бивају окружени највишим степеном дивљења и суочени с крајњом мржњом. И како у себи крију све као целину, то и ишту све за узврат. Стога човек упоредо са својом сазданошћу открива и своје опредељење и судбину, и то га откриће чини кадрим за жртву, досежући у крвној жртви свој најзначајнији израз.“

Превод: Далибор Муратовић

Из књиге РАДНИК Сазданост и владавина, Београд: Укронија – Логос – Центар за конзервативне студије. 2011.

 

• 

 

Станислав Краков О ОДАНОСТИ

***

„Мат, река широка и брза, без мостова, пресеца нам и тај тешки пут. Седимо у врбаку и чекамо на ред да нас скела превезе на јужну обалу. То иде тако споро да постаје вечност. Знамо да је Црна Гора капитулирала, да за нама долазе Аустријанци и сада наша слобода и наш живот зависе од брзине рада арнаутског скелеџије. (…) Овде на обали албанске реке видим како скелеџије постају историјске личности од којих зависи живот стотина, можда хиљада људи.

‒ Господине потпоручниче…

Моја размишљања о скелеџијама прекида узбуђени глас Јешићев. Познајем по интонацији да се опет нека несрећа догодила.

‒ Коњ са вашим стварима је пао и цркао у блату – оглашава Јешић катастрофу.

И последње што сам спасао, изгубио сам.

Али се Јешићево детињски румено лице смешка. Иза њега стоји високи Радојица низ чије се лице слива зној, иако је ваздух свеж, скоро леден.

Ми смо ствари донели на леђима и овде смо их сада пребацили на другог коња.

Гледам их запрепашћен:

‒ Како сте могли сандук тежак бар 40 кг да носите преко оног насипа од грања?

‒ Радојица га је носио све време на леђима. Зато смо овако и закаснили.

Устајем узбуђен због овакве оданости мојих војника и прилазим Радијици да га загрлим. Он ме гледа као кривац:

‒ Опростите, господине поручниче, али ћебе нисмо могли да донесемо, било је исувише тешко. Продали смо га једном Арнаутину за златник.

И Радојица ми пружа златан новац. Загрлио сам га:

‒ То је исувише мала награда за оно што си урадио.

Јер за ово је била потребна не само дивовска снага, већ и натчовечна воља да у времену када изнурени војници бацају и пушку, ризикујући преки суд, овај верни војник вуче на леђима оно што је требало коњ да носи. Разумео сам сада колико су били одани ови прости сељаци-горштаци, који су постали моја велика породица.“

Из књиге ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Београд: Логос Наш дом, 2019.

• 

 

Станислав Краков У ПРОСТОРУ БЕЗ ДНА

***

„У најмањој од чобанских колиба, у којој ћутећи, као сведоци, седе на сандуцима од муниције Тановић, мој шеф Дробњак и још два млада официра – ја сам готово на умору. Сви симптоми колере су избили код мене када сам се једва довукао до ове планине иако нигде нема епидемије, иако зима није сезона за колеру.

Изнурен до крајњих граница, савијен у самртним грчевима, лежим на слеђеној земљи на коју је бачено једно шаторско крило. У колиби је све замагљено од дима који се диже са мршаве ватре запаљене између неколико каменова. Војници бацају на њу једнако влажно грање које су ишчупали испод снега. Јешић чучи крај тог умирућег огњишта и покушава да ми скува чај или нешто што на то треба да личи.

Сваки нови грч цепа ми утробу и односи последњу топлоту мога тела чије треперење постаје све лакше. Ноге и руке су већ престале да живе, да буду део мене. То је нешто туђе, ледено, мртво. Хоћу да кажем Тановићу, који ме гледа преко своје луле изгубљеним, беспомоћним погледом, да осећам да умирем, али преко мојих сасушених, испуцалих усана једва да прелази неразговетно јечање самртника. Напољу је сигурно почела да пада ноћ, јер је прозорски отвор без стакла, који је још до малочас био осветљен бледом светлошћу зимскога дана, постао таман. Та тама је последње што видим.

Потреса ме још један грч и онда све ишчезава. Нема више ни Тановића, ни Јешића, ни ватре која дими, ни страшних болова који раскидају тело. Ничега више нема. Само мрачна и хладна провалија кроз коју падам непрекидно, без задржавања, али и без тежине. Падам као суви лист када се откине са гране и треперећи понире. Не видим јасно падине провалије. Можда су то црне масе као бескрајни облаци свуда око мене, не које само за тренутак падне бледи зрак, можда неке звезде. Пад је тако дуг да сам изгубио појам о времену. Можда време и не постоји. Па ипак, одједном осећам као да се пад успорава, као да се заустављам у „простору без дна“, од кога је мој тренутни пријатељ Дис толико страховао.

Доиста сам се зауставио у тами а да никакво дно ни падину нисам додирнуо. Једино ме притиска нека тешка маса и нисам више онако лак.

Дим ми опет пали очне капке. Поново их осећам. С тешком муком их отварам и гледам око себе. Црна сенка нада мном није снежни облак, већ људска глава која се нагиње. Иако дим чини контуре нејасним, један одблесак ватре који пада на ту главу као да ми је представља. Па то је Јешић. Чак видим како сузе теку низ његово широко лице.

‒ Господине поручниче, јесте ли живи?

Познајем Јешићев глас, али не разумем питање које је тако чудно. Мртвац свакако на њега не би могао одговорити.

Она тежина ме дави и осећам се беспомоћан, прикован за ледену земљу. Свест ми је још помућена и питам се да ли ме на дну те мрачне провалије, коју још увек носим у сећању, није усов затрпао. Ниједан део свога тела нисам у стању да покренем.

Шапућем очајно као да зовем у помоћ:

‒ Склони са мене камење…

Јешић је разумео, клима главом и скида ми један по један камен са груди, други са стомака и још неколико са ногу, откопава ме и вели:

‒ Оно вас је спасло, господине потпоручниче… ‒ И још увек ми сузе капљу.

Више не знам где је стварност, где халуцинација, где живот а где смрт.

‒ Где сам ја? Шта је то са мном? Где је провалија? Видим сада и Тановића како се нагиње, додирује руком моје чело и шапуће:

‒ Сташо, Сташо, само кад си жив…

Прозор на колиби је поново осветљен. Прва јутарња светлост улази као слап кроз њега. Тако сам се у нашим старим манастирима понекад загледао у светлосни сноп који је кроз уске прозоре продирао као кроз филтер и, ограничен полутамом, падао, сав округао, на мраморни под.

Јешић ми подмеће своју снажну руку под леђа и покушава да ме усправи. Не осећам више оне страховите грчеве, али не осећам више ни да постојим. Да није униформе, ја бих можда био само сенка.“

Из књиге ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Београд: Логос Наш дом, 2019.

 

Станислав Краков О ВЛАДИСЛАВУ ПЕТКОВИЋУ ДИСУ

***

„Само три дана пред мој полазак у позадину, упознао сам песника Диса, суморног по своме изгледу, суморног по своме животу, суморног по својим песмама „Утопљене душе“, у чијем је наслову већ било неког трагичног предосећања[1]. Његово црнпурасто, мршаво лице било је са свих страна обрасло. Преко високог чела падали су праменови дуге црне коврџаве косе. Средину лица покривали су огромни црни чупави бркови, подигнути увис. Потпуно су скривали његове усне, а тиме и његову тајну. Овај „уклети песник“, следбеник Бодлеров, није никада умео да се насмеје. Како се сада није ни бријао, то је и остатак лица био нестао у црној кудравој бради. Наочари су скривале његов поглед који је увек био грозничав и тужан. Певао је да иде кроз живот „с раном рођења, која се не лечи“.

Ратови су растресли његов тешки песимизам, или су можда проширили његов видик смрти, и он је променио начин писања. Изненада је избила његова патриотска лирика. „Ми чекамо цара“ била је последња збирка песама овог сина сиромашног кафеџије, који је сам био учитељ у малим забаченим планинским селима, а потом мали чиновник на београдској трошарини, борећи се да изађе из „поднебља глиба“. Један од најпознатијих београдских боема, он је у пићу тражио визије, које му је тешки свакидашњи живот замрачивао. Његов брат, мој командант батаљона, Радослав Петковић, висок и крупан, широких груди и усана увек развучених у осмејак био је за њега и за друге јунак. Дис никада није обукао војничку униформу. Због уских неразвијених груди био је одбијен од регрутне комисије. Сада, када је цела Србија била у пламену рата, дошао је и он на фронт, код свога брата у посету, да бар за неколико дана открије ту нову перспективу масовне смрти, „завичај смрти“ како је он фронт називао.

Да не би био комичан са својим шеширом широког обода, ставио је војничку шајкачу на своје густе, рашчупане косе. Брат му је дао и једне војничке цокуле, јер његове плитке, закрпљене ципеле нису биле ни најмање подесне за шетњу по рововима.

Дис је волео да иде са мном, јер му се чинило да га ја најбоље разумем. Док смо пролазили између наших војника, крупних, снажних сељака под оружјем, који су са мало подсмеха гледали на ову чудну невојничку појаву, Дис ми је увек узрујано и нервозно говорио о животу и смрти, који су за њега били „од исте грађе“.

‒ Наше је рођење смрт оног претходног живота о коме ништа не знамо, а наша је смрт можда почетак једног другог живота о коме ништа не слутимо. Једино што видимо и знамо – то су трулеж и распадање.

Као Гогена, њега је целог кратког живота опседало одгонетање мистерије: одакле долазимо и куда идемо?

Уочи мога поласка из батаљона, шетао сам са Дисом поред наших ровова дуж дунавске обале код Костолца. Аустријанци су били нервозни и непрекидно су са оне стране Дунава праштали митраљески рафали, и њихови шрапнели су палили наше небо.

Дис ми је рекао:

‒ Ето, зато волим рат, јер овде смрт није хладна ни мрачна, већ долази у апотеози.

Док је ово говорио, стајали смо иза заклона једне наше пољске батерије. Да учини крај томе пушкарању, а можда и да забави госта-песника, командир батерије је одједном командовао:

‒ Пали!

Заблештали су пламенови из топовских цеви и њихов рефлекс је пао на стакла Дисових наочара. Тада сам изненада угледао да његове увек тужне и грозничаве очи блистају као звезде.“

Из књиге ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ, Београд: Логос Наш дом, 2019.

---

[1] Песник Владислав Петковић Дис, утопио се маја 1917. године у Јонском мору, недалеко од Крфа, када је брод на коме се налазио био торпедован од немачке подморнице. Имао је 37 година и нашао је смрт које се највише бојао: у простору без дна.

 

Николај Берђајев САМО ЛИЧНОСТ МОЖЕ ДА БУДЕ ПОТЕНЦИЈАЛНА ВАСЕЉЕНА У ИНДИВИДУАЛНОМ ОБЛИКУ

***

Личност је непроменљивост у промени. То је једно од суштинских одређења личности.

***

Слобода која не познаје сажаљење постаје демонска. Човек је дужан не само да се пење, него да се и спушта. Захваљујући дугом духовном и душевном путу са нарочитом оштрином схватио сам да свака људска личност, личност последњег међу љидима, а која носи у себи лик највишег бића и не може да буде средство ни за шта, има у себи егзистенцијално средиште и има право не само на живот, који савремена цивилизација одриче, него и на поседовање универзалне садржине живота. То је истина Јеванђеља, мада недовољно откривена.

***

Личност не може бити део било какве хијерархијске целине, она је микрокосмос у потенцијалном стању. На тај начин су се у мојој свести да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да превлада. Управо свест  сјединила начела која, и у свести и у мени самом, могу да се нађу у антагонизму и борби – начело личности и слободе и начело сажаљења, саосећања и праведности.

***

У људском животу огромну улогу играју психичке реакције. Човек с напором може да прими пуноћу, али он није у стању да хармонији и свејединству приведе у себи садржана начела, која се не могу успоставити као супротна и узајамно искључујућа. За мене је то увек било сударање љубави и слободе, независности и стваралачког позива личности, са социјалним процесом који гуши личност и третира је као средство. Конфликт између слободе и љубави, као и слободе и позива, слободе и судбине, један је од најдубљих у људском животу.

***

Човек може да упозна самог себе одозго и одоздо: из своје светлости, из божанског начела у себи, и из своје таме, из стихијско-подсвесног и демонског начела у себи. А он то може да чини зато што је двојно и противречно биће, биће у највишој мери поларизовано, богоподобно и звероподобно, високо и ниско, слободно и ропско, способно за подизање, за велику љубав и жртву, и за велику суровост и неограничени егоизам. (…) Као пало биће, детерминисано стихијским силама, чинило се да га покрећу искључиво економски интереси, подсвесни сексуални нагони, брига. Али, потреба за страдањем и мучењем код Достојевског, ужас и очајање код Киркегарда, воља за моћи и суровошћу код Ничеа, такође сведоче да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да га превлада. Управо свест о личности у човеку, говори о његовој вишој природи и вишем позиву. Уколико човек не би био личност, макар и неиспољена и придављена, макар инфицирана болешћу, макар као потенција или као могућност, онда би био сличан другим стварима света и у њему не би било ничег необичног. Али, личност у човеку сведочи да свет није самодовољан, да он може бити превладан и превазиђен. (…) Човек је личност не по природи, него по духу. (…) Само личност може да прими универзалну садржину, да буде потенцијална васељена у индивидуалном облику.

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.

• 

 

Лав Шестов О ВЕРИ И УРОЂЕНОМ НЕВЕРОВАЊУ

„Када људи треба да бирају између недостижне истине откровења и „разумљивих“ тврђења хеленске мудрости, они се – макар и након колебања – увек приклањају овој последњој. Колико год људи у Европи расправлали о вери, колико год страшно тежили вери, ипак нису могли да победе у себи урoђено неверовање. Говорили су о вери али су тражили знање и разумевање. Филон, који је први покушао мири људе Запада с откровењем које је дошло са Истока исправно је осетио да постоји само један пут, један начин да се грчко-римски свет привуче истини Библије: убедити таj свет да се та истина потпуно поклапа с учењима хеленске философије. Он је знао да Европљани нећe поверовати ни Богу док им Он не понуди довољне доказе о својим божанским правима. И Филон је први проговорио о разумности библијскога учења. Њeгов Логос, преузет од грчких философа, постао је најомиљенији мотив аргументације свих каснијих хришћанских апологета. Логос грчке философије, њен вечни разум, већ се у целости налази у откровењу које је дато на Синају, Бог је разуман, суштина Бога јесте разум, и то је био неопходан услов услеха нове вере. Грчко-римски свет није очекивао од откровења нову, до тада непознату мисао, он је хтео само нову, ауторитативно потврду њему познате истине, потврду која не допушта никакву сумњу. Са Синаја — говорио је Филон многобошцима – Бог je објавио ону истину коју су вам величали као једину разумну ваши прославлљени мудраци-Сократ, Платон и Аристотел. То je, као што се види, био једини начин да се Библија донесe у Европу. Касније је често понављано да је философија била слушкиња теологије – аnсilla teologiae – и не само што су људи то говорили, него су и мислили тако. У ствари, догодило се обрнуто. Европа је прихватила источну теологију под једним непрменљивим условом – а то је вечна покорност давно пре створеној философији.“

 

Из књиге POTESTAS CLAVIUM, Логос, 2015.

 

 

Лав Шестов ЉУДИМА ЈЕ ДОСАДНО ДА ДУГО БУДУ УЗ ЈЕДНУ ИСТИНУ

„Погледајте готово је опште правило да људи с годинама мењају своја убеђења. Оно што је у младости било привлачно, у старости постаје одвратно, и као и све што је одвратно, одбацује се. У наше време људи се опраштају од својих младалачких убеђења много пре него што се у коси појаве седе власи, и не само што се не оcehajy неугодно због те брзине у свом развоју него се тиме поносе. Када би се радило о истини, о истини коју не треба прихватати док она не постане несумњива, таква брзина и промена биле би нешто сасвим незамисливо. Али ствар је у томе што и у младости и у зрелом добу и у старости људи не примају толико к срцу објективно значење истине, тако да се нехотице намеће питање следе ли они неки инстинкт који је природа у њих унела. Истина, људи не признају своју несталност, већ обрнуто – веома је брижљиво скривају.

По обичају који постоји хиљадама година, они су своја тврђења окружили најсвечанијим обредима, они једноставно не бирају по свом укусу оно што им се сада свиђа, они се сједињују с чврстом и непоколебљивом истином, дају завет да ће јoј вечно служити, и нимало их не збуњује чињеница што су јуче давали исто тако чврсте и непрекорачиве завете истини која је директно супротна, и, као што се види, нимало не помишљају јер људи су сасвим кратковида створења и то није њихова случајна особина већ битни предикат њихове суштине – да ће сутра поново мењати свога господара, као што ни Дон Жуан не помишља да ће поново варати своју изабраницу иако је већ десетак пута мењао жене. Људима је досадно да дуго буду уз једну истину, за њих истине, као и жене, брзо губе чари и привлачност.“

 

Из књиге POTESTAS CLAVIUM, Логос, 2015.

 

 

Василиј Розанов ЖИВОТ НЕКЕ НАЦИЈЕ…

5. 09. 1916.

„Живот неке нације чине њени умни „центри“ и њени вољни центри. Извесно моћно „хоћу“ и извесно моћно „схватам“.

Авај, Русија, изгледа нема такве центре. И ето зашто се код нас све распада. Ми смо, у ствари, уметници, и живимо према „свиђа ми се“ и „ово је дивно“.“

 

Превела: Мирјана Грбић

 

 Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Београд: Логос, 2018.

 

 

Николај Берђајев О ЧИТАЊУ И УЧЕЊУ

***

„Током целог живота сам веома много читао. Читам брзо и лако. Са необичном лакоћом се оријентишем у свету дате ми књиге, одмах ми је јасно шта је са чиме повезано, у чему је смисао књиге. Сли ја читам активно, а не пасивно, непрекидно стваралачки реагујем на књигу, добро се сећам не толико садржине књиге, колико мисли које су ми падале на памет у вези са књигом. То је карактеристично за мене. […] Прихватао сам живот не као васпитање, већ као борбу за слободу. Сам сам постављао планове учења. Никада ме нико није терао да почнем да се бавим филозофијом, то је рођено изнутра, у мени. Никада нисам могао да припадам никаквој школи. Целог живота сам учио. Учим и сада. Али, то је слободно придруживање светском знању, према коме ја одређујем свој однос. Куповина књига је за мене представљала увек највеће уживање. Сећам се како сам одлазио у велику књижару Оглобљина, на Крешчатику. Скоро сваки дан сам одлазио тамо да прелиставам нове књиге. Та љубав према књижарама је остала у мени до дана данашњег.“

 

Превео: Милан Чолић

Из књиге САМОСПОЗНАЈА, Логос, Београд, 2019

 

Antoine Martinez

 

Василиј Розанов НАУКА ПО НАРУЏБИНИ

15. 03. 1916.

С науком се догодило нешто што се заиста никако није могло очекивати; нешто што се, у ствари, не би могло догодити да није било посебних околности…

Ради се о следећем: у Немачкој, Француској, Холандији, у Шведској и Норвешкој, најзад, чак и у Бугарској и Русији постоје универзитети и специјалне високообразовне установе. На сваком универзитету постоји око сто професора, често и више, и чак много више (Москва). Сваки професор „роди“ по једног или двојицу ученика, тј. предложи универзитету да те ученике „задржи како би их припремио за катедру“. То су будући професори. И, ево, сваки од њих је дужан да напише дисертацију. Рекло би се, у реду: међутим, све је то по наруџбини и у одређеном року од две-три године. На тај начин се прави један огроман искорак – наука по наруџбини, што никако не произилази из њене суштине.

Наука по наруџбини? Не разумем. Наука, зато што је наручено и наређено, зато што то тражи професор. То нико на свету не може да разуме. А то – јесте, постоји.

Шта она пружа и по чему се разликује од ода велможама из 18. века? Тамо је било вештачке висине – висине без правог узлета, а овде? По свој прилици, овде ће бити књига која неће интересовати чак ни саме ауторе. То су, отприлике, књиге „ни о чему“, у којима ума има онолико колико је било рима у одама 18. века. И као што тамо није било ни капи поезије, тако ће овде ум бити привидан, само у погледу форме, а у ствари, у њима неће бити ничег умног, занимљивог, живог, интересантног; никакве „чаролије“ које има у поезији и која чини њену душу, а која је постојала у науци и такође чинила њену душу од Питагоре до Њутна и Паскала, до Ломоносова, Тимирјазева и Данилевског.

Ипак, књиге ће потпуно неконтролисано неговати: дужност, чин, службени положај и плату. Ма-а-а-лу. Па ипак.

Оне ће расти као станови у граду, чије се становништво повећава, „као број становника у Чикагу“. Пре 70 година – пет хиљада, кроз 70 година – милион и по становника. И ни у једној од њих ни духа, ни мисли, ничега. У ствари, корице и папир. И „нешто одштампано“.

Шта је одштампано?

Не питај. Питај: Зашто је штампано? Зато што неко намерава да дође на дужност приват-доцента, затим ванредног професора и најзад редовног професора. Кроз 30 година ће умрети у чину државног саветника. Жена ће га оплакати, а деца наследити.

Сувише малограђански. Ја волим малограђанштину, али тамо где јој је место. Али, сме ли ње бити тамо где су Паскал и Њутн, или Питагора?

Па чак и није у томе ствар, већ у нечему много већем – у ономе штампаном, где „у суштини нема ничега“. Не, привид књиге постоји. Постоје, ипак, странице и на тим страницама слова. Најзад, редови и странице дефинитивно  имају изглед нечег паметног, макар формално: нешто се разматра, ређају се докази. Напросто ужасно: зато што нема мисли, у читавој књизи је нема и она није потребна чак ни аутору, да и не говоримо о некаквом читаоцу.

Како је она састављена?

Без вере, без надахнућа. Као и стихови из 18. века.

На пример:

1. Христос никада није постојао.

2. Христос је нешто између митологије и обичне глупости.

Али:

3. Ја објављујем дисертацију о Оцу Цркве из 11. века.

Рекло би се бесмислица: требало би да објави дисертацију о парним котловима, о једначинама четвртог степена, о рулету, о краљу Лују XI, али, он је већ одабрао тај пут, „отац му је био свештеник и тако је доспео у Духовну академију“ – и сада, природно, објављује дисертацију из свог предмета и предмета свог „вољеног професора“.

„Вољени професор“ чита његову дисертацију, уверава се да познаје сву литературу из датог предмета, тј. да зна несумњиво све књиге, као и дисертације написане о том истом Оцу Цркве;  да никакве очигледне глупости у његовој дисертацији нема: и тада подноси захтев савету универзитета да му одобри одбрану дисертације.

Међутим, ни „вољеног професора“ ни талентованог ученика нимало није брига за Оца Цркве, они му се никада нису молили, и у души нимало о њему не размишљају.

Али, богословљу је дат допринос зато што је написана нова дисертација о Светом Иринеју.

На тај начин, ако у 18. веку још није била рођена поезија, у 20. веку је због аутономног организовања и деловања научне машинерије дошло до својеврсног сахрањивања, ишчезавања наука и то апсолутно свих осим егзактних, експерименталних, физичких, природних.

Целокупно велико море хуманистичких наука, наука о човеку, о друштву, о моралу, о религији, о цркви, о Богу, о уметности, о естетици, и тако даље, и томе слично, потпуно је ишчезло оставивши корице и унутар њих, ко зна зашто исписану, тј. упропашћену хартију. У само биће те науке и биће предмета тих наука нико не верује. Уопште, саме суштине ствари овде нема.

Чудно. Ужасно. И сасвим истинито.

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Београд: Логос, 2018.