RSS

Архиве ознака: Лук и лира

Октавио Паз ДРУГА ОБАЛА

Ако је свет светог посебан, како ћемо онда у њега продрети? Помоћу онога што Кјеркјегор назива скоком, а ми Шпанци салто мортал. Хуи-ненг, кинески патријарх из VII века, овако објашњава главно искуство будизма: Махапрајнапарамита је санскртски термин за западну земљу; на језику Танг то значи: велика-мудрост-досегнута-друга-обала… Шта је Прајна? Прајна је мудрост… Шта је Парамита? Досегнута друга обала… Приволети се објективном свету значи приволети се циклусу живљења и умирања, што је као таласи што се дижу на мору; то се зове: ова обала… Ако се одвојимо од објективног света, онда нема ни смрти ни живота и сви смо као вода која непрестано тече; то се зове: друга обала.

 

Превод: Радоје Татић

 

Из есеја Друга обала, ЛУК И ЛИРА, Просвета, Београд, 1990

 

obala

 
2 коментара

Објављено од стране на 4 новембра, 2018 инч Паз

 

Ознаке: , , , ,

Октавио Паз ЉУБАВ ЈЕ „ХОДАЊЕ У СУСРЕТ“

Љубавно искуство даје нам на муњевит начин могућност да, барем за тренутак, назремо нераскидиво јединство супротности. То јединство је биће. Сам Хајдегер каже да је радост због присуства вољеног бића један од путева који воде откровењу нас самих. Мада ту своју тврдњу није разрадио, она је значајна зато што је немачки филозоф потврдио оно што сви знамо и нaслућујемо: љубав, људско кретање, љубав је „ходање у сусрет“. У очекивању, читаво наше биће се нагиње напред. То је жеља, једно пружање према нечем што још није присутно и могућност до које може и да не дође: појављивање жене. Чекање нас држи у неизвесности, ван себе смо, напети. Само пре минут били смо у нашем свету и с таквом природношћу и лакоћом смо се кретали међу стварима и бићима да нисмо ни примећивали њихову удаљеност. Сада, како расту нестрпљење и жеља, тако се удаљава и пејзаж, зид и ствари преко пута се повлаче и увлаче сами у себе, сат иде спорије. Све је почело да живи неким посебним, недокучивим животом. Свет се отуђује. Већ смо сами. Само чекање претвара се у очајање, јер је наду у присуство заменила извесност усамљености. Неће доћи. Неће бити никог. Нема никог. И ја сам нико. Ништавило се пред нама раскриљује. И у тренутку се дешава неочекивано, оно што више нисмо очекивали. Задовољство које осетимо при појави вољене особе је као замирање душе: тло нам измиче испод ногу, недостају нам речи, радост нам прекида дисање. Све застаје на половини скока у празно. Недокучиви, неразумљиви свет који се не може именовати, тешко се сваљује сам на себе, изненада се пропиње, подиже и полеће у сусрет присуству. Намагнетисан је паром очију, застао у некој тајанственој равнотежи. Све је било изгубило смисао и били смо на ивици амбиса сировог постојања. Сада је све светло и добија значење. Присуство избавља биће. Или, боље рећи, отрже га из хаоса у који је тонуло, поново га ствара. Биће се рађа ни из чега. Али довољно ће бити да ме не погледаш па да све поново пропадне и ја потонем у хаос. Напетост, ходање над понором, ходање по оштрици сабље. Ти си овде, преда мном, шифра света, шифра мене самог, шифра бића.

О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 154–155.

Преузето са блога: http://www.santamariadellasallute.com

oktavio

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 августа, 2018 инч Паз

 

Ознаке: , ,