RSS

Архиве ознака: манипулација

Krešimir Mišak, Izgubljeni u prevodu; Manipulacija ljudima (odlomci)

Izrazi koji znače suprotno od onog što govore
***
Ali kad bi to bio jedini primjer, lako bismo se s time nosili. Naše društvo,a time i naš um premreženi su takvim izrazima koji u sebi sadrže proturječnosti i suprotnost od onog čemu su nas naučili da govore.
Recimo, suvremeni pojam „timski rad“ se kuje u zvijezde, prikazuje kao nešto pozitivno i prijeko potrebno, ali drugi pogled, s uključenom sviješću i razmišljanjem, otkriva da je zapravo riječ o uprosječivanju. Nikada „kolektivni um“ nije iznjedrio neki izum ili umjetničko djelo poput pjesme. To su proizvodi pojedinačnih inspiracija. Svijet timskog rada vjerojatno će bit svijet bez novih ideja. Štoviše, „timski rad“ se može promatrati i kao prikriveni psihološki fašizam, jer svako odskakanje u toj kvazi-obiteljskoj strukturi, u kojoj nadzirani postaju i nadzirači, neminovno vodi do konfrontacije s većinom iz tima, dok na kraju kreativna osoba, u ljudski urođenoj želji za izbjegavanjem sukoba i životom u miru i skladu s okolinom, ne popusti svojim dragim prijateljima i kolegama koji ne shvaćaju čega su dio i koji mu samo žele dobro. Zahvaljujući pojmu „timski rad“ odjednom se težnja za skladom i suradnjom pretvara u konformizam. Jeste li to očekivali prije samo nekoliko redaka kad sam prvi put spomenuo pojam „timski rad“?
Isto vrijedi za još popularniji pojam „javno mnijenje“ ili „javno mišljenje“. Pridaje mu se velika važnost, ali ono u biti ne postoji samo po sebi. Pojedinačni umovi ne stvaraju javno mnijenje, nego se ono stvara od strane nekog pojedinačnog uma i određenim metodama psihološke obrade drugih pojedinačnih umova, dok ih se ne gurnu u nevidljivu, ali ipak prisilnu kolektivizaciju, u mentalitet roja.

tim-mrava2
***
Ispiranjem mozga do željene paradigme
Obratite potom pozornost na razinu jezika u informativnim emisijama – jednostavni glagoli, mnoštvo imenica i vrlo malo dugih rečenica. Samo kratke rečenice i jednostavni vokabular, kratki i jezgroviti izrazi: „Predsjednik se neće ponovno kandidirati, detalji za pola sata“. Sve se to, piše Daniel Estulin, radi s određenom svrhom. Preko jezika i njegove ljepote i kompleksnosti čovjek prenosi ideje i načela svoje kulture iz jedne generacije u drugu. Pukim imenovanjem predmeta jezik postaje nalik nečemu što potiče iz fiksnog, brojčanog svemira: pas , kriminalac, privreda, bomba…nema tu kreativnih misli niti ikakvog pokušaja upošljavanja uma, jedino se želi usaditi određena slika u čovjekov mozak. A to je ono što se naziva ispiranjem mozga, i to u ovom slučaju kumulativnim učinkom tijekom dužeg razdoblja, koji postupno uspijeva mijenjati paradigmu društva postupno .
Jezik televizijskih vijesti vuče korijene iz lingvističkih radova napravljenih tijekom 2. svjetskog rata i ideja o uklanjanju svih nacionalnih jezika u korist „bazičnog engleskog“, budućeg svjetskog jezika, s vokabularom od 850 riječi. „Taj uvrnuti koncept“, piše Estulin, „osmislio je britanski jezikoslovac C. K. Ogden, koji je tvrdio da većina ljudi nije u stanju razumjeti riječi unutar engleskog jezičnog korpusa u njihovom sadašnjem, zamršenom obliku.“ U Ogdenovim idejama neki ljudi na najvišim razinama britanske oligarhije uvidjeli su potencijalnu vrijednost u sferi ispiranja mozga. Korištenjem „bazičnog engleskog“ u masovnim medijima velikom broju ljudi može se prenijeti jednostavna poruka bez spoticanja o zamršene misli.
No , ljudske sposobnosti stvaranja hipoteza i kreativnog rasuđivanja ne mogu se uklopiti u vokabular od 850 riječi. U institutu Tavistock znaju da su ideje moćnije od oružja, da treba upravljati načinom na koji ljudi misle, u prvom redu znanošću, područjem gdje ljudske sposobnosti kreativnog rasuđivanja i stvaranja hipoteza postaju sila za poboljšanja. Ako upravljate načinom na koji ljudi razmišljaju možete upravljati i načinom na koji reagiraju na događaje. Taj se proces naizva „promjena paradigme“, preokretanje postojećeg niza pretpostavki o društvu.
Ljudi talijanske renesanse govorili su jezikom koji nije postojao dvjesto godina ranije već ga je oživotvorio pjesnik Dante Alighieri, koji je živio od 1250. do ranih 1300-tih, a trudio se osmisliti jezik koji bi oživio najdublje ideje ljudske misli. Bez Danteovog dara u vidu talijanskog jezika, koji je sam oblikovao preko tisuću lokalnih narječja, renesansa ne bi bila moguća. Njegov rječnik koristio je Boccaccio u Decameronu, nizu lascivnih, satiričnih pripovijesti koje se trebale nasmijati depresivne ljude kugom pogođenog srednjeg vijeka. Usput su učili talijanski.
Isto je Geoffrey Chauser, autor „Kanterberijskih priča“ učinio za engleski jezik, urnebesnim pripovijetkama koje su zabavljale Engleze, a pri tom su učili jezik. Slični primjeri postoje u Francuskoj i Španjolskoj, pa je autor Daniel Estulin zaključio da su jezici, stvoreni od strane pjesnika, uzdigli stanovništvo kojim je vladalo neznanje i koga je bilo lako podčiniti.
Jezici su stvorili nacije, a ne obratno.
Može li se onda reći da se uništavanjem jezika uništavaju nacije?
Ovakvim razmišljanjem dolazimo i do novih razina smisla poznate rečenice: U početku bijaše riječ. Snalaženje u ‘materijalnom’ svijetu, koji nije ništa drugo nego sklop mentalnih koncepata, misli i pojmova u našem umu, omogućava nam Riječ. Tko želi vladati ljudima, mora prvo zavladati smislom Riječi.
Ali smisao Riječi na kraju se ipak oblikuje se u našem umu. To je izvor, mjesto gdje počinju i sloboda i tiranija.

timski rad

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 априла, 2015 инч занимљивости

 

Ознаке: , ,

Ђуро Шушњић „Рибари људских душа“ (одломци)

***
Група једнако добро задовољава жељу за влашћу неких као и потребу за припадањем других.

***
Поред човека који ствара живи човек који руши. Један је у стању да на месту где није било ничег учини да се појави нешто, други је у стању да на месту где се појавило нешто учини да не буде ничег. Један ствара живот, други га уништава; један се потврђује стварањем, други разарањем; први је добар као бог, други је зао као ђаво: судбина првога је да убрзо буде заборављен, судбина другога је да му се вечно чуде.
Чињеница да нагон за разарањем постоји, важнија је од објашњења те чињенице – једни држе да је нагон за уништавањем урођен, други да је стечен, трећи да је делом урођен делом стечен, четврти да је овај моћни нагон само друга страна потребе за превазилажењем. Достојевски каже:“Неоспорно је да човек воли и да крчи путеве. Али зашто он тако страсно воли рушење и хаос? То ви мени реците? О томе и ја желим да кажем неколико речи. Да не воли он можда рушење и хаос због тога што се инстинктивно боји да не дође до циља и заврши зграду коју зида?“.
Манипулатор упућује своје поруке појединцима и групама код којих је рушилачки нагон јако присутан, било због тога што им је урођен, било због тога што су током свог живота нагомилали у себи толико агресивних набоја колико је било осујећивања њихових тежњи од стране друштвених, моралних или културних норми, институција или појединаца.
Моћан, ауторитативан и вешт манипулатор не упућује своје поруке у празно, већ их настоји уобличити тако да оне погаћају све врсте људских мотива: сазнајни мотив, мотив за оквиром оријентације, мотив за идентитетом, мотив за припадањем групи, мотив за стицањем, мотив за угледом и мотив за разарањем.
Да би се логички силогизам претворио у практични покрет потребно је да наиђе на главу која га разуме, на наду која лута, на вољу која се гаси, на осећање које се дели, на срце које жуди, на жељу која гори, на беду која разара. Само тада ће из посејаног семена никнути клица која ће донети више плода него што здрав разум може да замисли.

***
Људи, који у себи за себе нису изградили вредносна мерила помоћу којих би се критички, тј. самосвесно односили према свим појавама у свом искуству, нужно их преузимају од других који су та мерила дефинисали према својим интересима. Ти други су најчешће вође група (лидери мишљења) и мас медија. 1. Та средства масовног комуницирања казују човеку из масе народа ко је он – она му дају идентитет. 2. Она му казују шта треба да жели да буде – она у њему побуђују аспирације. 3. Она му казују на који начин ће то постићи, дају му у руке технику. 4. Казују му како ће успети да стекне илузију да је у свему томе успео, чак и ако није – она му дају одступницу.

слонови

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Шушњић

 

Ознаке: , , ,

Ђуро Шушњић О ПОБУЊЕНОМ ЧОВЕКУ (одломци)

„Имати идеолошки систем значи живети и делати у загушљивом простору, простору без изненађења и новости. Неизвесност и несигурност достижу своје врхунце чим искорачимо из система. Зато се чувај затвореног система, ма како се у њему осећао сигуран. О томе је лепо мислио Витгенштајн: „ Тешкоће у које је запала мисао сличне су онима у којима је и човек када се нађе у соби из које би желео да изађе. Он најпре покушава са прозором, али не може да допре до њега – сувише је високо. Затим проба са димњаком, али он је сувише узак. А требало је само да се окрене и види да су врата била стално отворена“.


Стручњаци за испирање мозга морају признати своју немоћ кад наиђу на младе људе који не показују интерес за њихове поруке, било због тога што нису кадри да их схвате на очекивани начин, било због тога што прекидају могућност утицаја. У оба случаја не дају се водити и заводити. Кад им се помене страначки живот и политичко деловање, они су већином хладни јер ништа не очекују. Личе на мале хришћанске заједнице на почетку нашег времена, отуђене од друштва, али присне изнутра. У њиховој свести влада идеја непосредног доживљаја, а будућност их занима колико и све друге игре на срећу. Они који желе промену не могу је извести; они који је могу извести – не желе је!


Фром је негде записао да људска историја почиње чином непослушности. Непослушни су нужни за друштво као кисеоник за дисање. Човек је биће које се коцка и које је понекад спремно да све стави на коцку: не само свој него и туђи живот! На том раскршћу путева, у тој муци избора – израста или пада човек. Има их који следе свој зов и прихватају изазов, загледани у неки завичај у даљини. Читав њихов живот био је стицање искустава о слободи и њеним границама. Има оних који живе дуго и доживе мало, а има оних који живе мало а доживе много, зато што су се бунили. Кад се буниш дозиваш дете у себи, чистог човека. Човеково право на побуну никад не застарева. Побуњени човек размиче оквир своје слободе и другима открива њихове могућности. Он осваја сваку стопу своје слободе, никад не дошавши до краја. Ако би доспео до апсолутне слободе, онда би имао и слободу да убије, то јест да порекне не само слободу другом човеку него и само начело слободе. Када се изгуби ово или оно, ништа се није изгубило, кад се изгуби слобода све је изгубљено.


Мисаони и маштовити људи неподношљиви су за тоталитарни систем и зато овај усмерава део својих снага на њихово сламање. Систем је сигуран да опасност долази од њих управо због тога што их не може контролисати на уобичајене начине. Грубо су одбачени због верности истини и осуђени на тешко ћутање једне out of date диктатуре. Систем се уопште не боји масе: маси се могу дати све могуће духовне слободе, али шта ће она са њима, кад се у њеном духу још нису ни зачеле потребе за тим слободама. Они који су на дну, не морају се бојати пада.“

 

Из књиге Рибари људских душа, Чигоја, Београд, 2008

Одабрала: Маја Стокин

ронилац

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 инч Шушњић

 

Ознаке: , , ,