RSS

Архиве ознака: Матица српска

Емил Сиоран ШТА ЈЕ НАТКРИЛИЛО ЧОВЕКОВУ ДУШУ?

***

Пошто је човекова егзистенција најважнија и најчуднија пустоловина што ју је земља видела, неизоставно је да она траје што је могуће краће; њен је завршетак предвидљив и пожељан: непристојно би било непрестано је продужавати. Загазивши у опасну изузетност свога бивствовања, вековима ће још парадоксална животиња играти на своју последњу карту; и миленијумима то може потрајати. Треба ли јадиковати због тога? Очигледно је да она никада неће достићи славу прохујалих дана, јер нам ништа не даје право да наслутимо могућност поновне појаве неког уметника који би могао да стане уз бок Баху или Шекспиру. Декаденција се, пре свега, очитује у уметности: „цивилизација” живи и неко време после распада уметности. Тако ће бити и са човеком: он ће и даље ређати своје подвиге, али ће му духовни извори све више пресушивати, а с њима и свежина надахнућа. Воља за моћи и владањем одвећ је наткрилила душу: кад буде загосподарио свиме што га окружује, власт над својим крајем неће имати. А пошто му сва средства уништавања и самоуништења неће стајати на располагању, човека неће нестати тако лако; извесно је да ће пронаћи средство општег уништења пре но што буде пронашао универзални лек, јер њега, по свему судећи, у природи не може бити. Уништиће се као стваралац: да ли то значи да ће тиме људи нестати са лица земље? Не би требало гледати тако ружичасто на ствари. Много ће се преживелих потуцати земљом као неки сој под-људи, као бродоломници апокалипсе…

Човек није у стању да избегне своју пропаст. Његов освајачки и испитивачки нагон проширује простор око њега, да би потом поништио то што је освојио; оно што он животу придода, окреће се против живота. Роб својих дела, он је – као стваралац – покретачка сила Зла. То важи подједнак за улично трчкарало и за учењака, а  – на општем плану – за најмању бубицу и за Бога. Човечанство је могло остати у стању ненапредовања и продужити своје трајање да је било састављено искључиво од простака и скептика; обузето, међутим, тежњом ка успешности, оно се претворило у ту задихану и позитивно усмерену руљу, осуђену на пропаст због претеране трудољубивости и знатижеље. Похлепно хрлећи ка сопственом праху и пепелу, та руља је припремила себи крај, и свакодневно се у том правцу труди. Ближа расплету но почетку, она предаје својим синовима једино погашени занос пред наилазак апокалипсе…

 

Превод: Милован Данојлић

 

Из есеја РАЗНИ ВИДОВИ ДЕКАДЕНЦИЈЕ, Кратак преглед распадања, Матица српска, Нови Сад, 1979.

apokalipsa 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 јуна, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: , , , ,

Иван В. Лалић ЉУБАВ

Већ годинама учим твоје црте, у које дани

Утискују своје мале ватре; годинама памтим

Њихову светлуцаву непоновљивост, и решеткасту

                                                                          лакоћу

Твојих покрета, иза провидних завеса поподнева;

Тако те више не препознајем изван памћења

Које те предаје мени, и тако све теже кротим

Струју времена што не прође кроз тебе, кроз благи

                                                                             метал

Твоје крви; ако се мењаш, мењам се сигурно и ја,

И с нама тај свет саграђен око једног тренутка

Као плод око коштице, саткан од нестварног меса

Што има укус муње, укус прашине, укус година,

Укус снега растопљеног на пламену твоје коже.

 

Већ годинама знам да нестајемо заједно;

Ти прогорена звездом мога сећања, изван које

Све мање те има, ја лепо растурен у теби,

У свим поподневима, у свим собама, у свим данима,

У свему што пуни те полако, као песак

Постељу реке;

                        и тај наш тренутак

Траје дуже од туђе смрти.

 

Време – ватра – вртови, Матица српска, 1961.

Jeff Price

Jeff Price

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 јула, 2016 in Иван В. Лалић

 

Ознаке: , , , ,