RSS

Архиве ознака: Маја Стокин

Маја Стокин КРОКИ ЗА НЕСХВАЋЕНУ


Између очајничког високог Ц

и исколачених очију

избија непрестано:

заслужила сам више…

заслужила сам боље…

Тишине и неосврт

проминулих дана

с годинама

бездан су развалиле.

У њега тоне

посустали урлик.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин СА МАРГИНЕ


У свакој књизи оловка…

Подвучене речи

светле као есенција

свега оног

што би читајући

требало да се стопи,

у крв се слије,

леком да оснажи.

Из сваког титраја песма

излетела би

из уздаха и осмеха,

у реч срасла

на срце да се привије

рану мелемом да вида.


новембар 2020.

Leopold Franz Kowalski
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин ПАУКОВА МРЕЖА

Тек је заостала
паукова мрежа
у углу изнад улазних врата
подсетила на године
и ослабели вид
оне која је видела
све што се видом досећи могло.
Или је превелика брига
за оним који се воли више од живота
премрежила чак и дане који надолазе?
Паукова мрежа
у углу изнад улазних врата
само је одала
оно што болним осмехом
сваког недељног ручка
прикрива.

август 2020.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ СЕМАНТИЧКОГ ПОЉА „РИТУАЛНА ХРАНА“ У БОЖИЋНИМ ОБИЧАЈИМА СТАРОСЕДЕЛАЦА НОВОГ САДА

Рад је објављен у Зборнику Обредна пракса – речима о храни, Матица српска, Нови Сад, 2014 (Приредила: Софија Милорадовић)

Рад се бави семантичким пољем храна у вези са традиционалном културом православног становништва старог језгра Новог Сада – Салајке, Подбаре и Роткварије. Реч је о лексемама којима се обележаваjу ритуална јела за време Божића. На основу теренске систематски сакупљене лексичке грађе стиче се слика о архаичном културном обрасцу где је употреба намирница у обредне сврхе била саставни део божићних ритуала. У савременим условима живота обредно-обичајни поступци, а такође и лексика којима се они обележавају, нагло се губе. На тај начин мења се културни код, а са њим и одређени тематски слојеви лексикона српског језика.

Кључне речи: лексикологија, лексикографија, кулинарска терминологија, семантика, етнолингвистика.

1. Увод

Божић се у  народу сматра и данас једним од највећих и најзначајнијих празника у години. Све до 1950. он се најсвечаније и најдуже прослављао.  Ови дани сматрани су за празнике доброг расположења и мира, када је било обавезно мирење завађених чланова породице (Босић 1996:40).

 У обележавању овог празника велику је улогу имало припремање хране. Посебна се трпеза припремала за дочекивање Божића, а исто тако се уз посебну врсту јела и строго одређене ритуале Божић славио и испраћао. Главни циљ овог рада је да се забележе јела спремана у време најважнијег зимског празника, као и ритуали у вези са њом и да се навођењем овог  типа лексике допринесе познавању културне и језичке историје у најстаријим новосадским деловима.

Ово истраживање знатно отежава недостатак етолингвистичке литературе у вези са старим Новим Садом. Из тог разлога главни извор, поред монографије Миле Босић Годишњи обичаји Срба у Војводини, представљају разговори са информаторима, који су забележени применом технике усменог благог испитивања. Раније остварен контакт и познанство са саговорницима знатно је утицао на срдачан и присан однос информатора према истраживачу.

Новосађани се према делу града у којем су живели до средине двадесетог века деле на грађане – господу и паоре – сељаке. Стари Нови Сад се састојао од центра и периферије, коју је чинило неколико квартова. На периферији, по  баштованским крајевима живели су паори, док су у центру била господа, грађани.

У раду је представљена лексика новосадских староседелаца, претежно дијалекатска, која је у вези са исхраном у дане Божића. Лексика је прикупљена од једанаест информатора, углавном старијих особа, које потичу из старог језгра Новог Сада: Салајке, Подбаре и Роткварије.

У табели која следи приказана је полна и старосна структура испитаника.

мБ. Ј. 1932.Т. Г. 1942.М. П. 1927-2001.М. П. 1933.М. П. 1949.Ђ. Б. 1975.
жД. М. 1914-2007.М. П. 1929-2000.Ј. Е. 1932.Д. П. 1933. Т. Р. 1975.

2. Храна и ритуали о Божићу

 2.1. Бадњи дан

На Бадњи дан отпочињу припреме за божићне свечаности са мноштвом радњи и обреда, стога се под божићним обичајима у овом раду подразумевају они који су се упражњавали на Бадњи дан и три дана Божића.

 Црквени празник који се прославља шестог јануара, дан после Туциндана, уочи Божића; дан када се обавезно пости именован је вишечланом лексичком јединицом Бадњи дан[1]. О величини овог празника сведоче и речи етнолога: „Од свих празника током године, као и тако разноврсних и лепих обичаја који их прате, Бадњи дан се издваја по начину светковања, живописности обредних радњи и значењима које садржи. Посматран у овој равни, гледан очима човека који је живео пре пет хиљада година, Бадњи дан се чини као прастари празник избављења од помора, као права светковина борбе за живот“ (Недељковић 1998:6). Бадње вече је ноћ бденија, када се не спава и када се дочекује, по народном, ново доба, нови вегетациони период (Марјановић 2003:28). Сматрало се да су на Бадњи дан живи и покојни чланови породице.

Бадњи дан је подједнако сматран важним као и сам Божић. То је дан обележен припремама у којима се истичу улоге домаћина и домаћице.

Главни божићни обреди започињу на Бадњи дан. Од обредних елемената било је обавезно спремање куће, мешење обредних хлебова, као и радње у вези са њима, уношење сламе и бадњака, бадња вечера, коринђање и вертеп, као и паљење ватри на улицама. Чистило се двориште, припремало се све неопходно за божићне празнике, припремала се храна за стоку како би се што мање посла имало у божићне дане.

Посебну пажњу домаћица је поклањала мешењу обредних пецива. Као најважнији од обредних хлебова, који је налик погачи кружног или дугуљастог облика, информатори помињу здравље. То је врста обредног хлеба у облику векне или погаче, по површини засечен и посољен, који се једе на Бадње вече, а у неким породицама и на први дан Божића. Синонимног значења са овом лексемом су бадњача и здрављак. Информатори напомињу да је здравље обично округлог, понекад и ваљкастог облика и да се меси од „обичног, лебног теста“ и да се јело као хлеб на Бадње вече.

 Једно од обредних фигуралних пецива[2] прављено је у облику човечије шаке, те је и именовано лексемом шака и наведено у значењу `обредни божићни хлепчић који се правио у облику човечије руке, чији су се прсти делили деци, са циљем да се домаћинству обезбеди напредак у предстојећој години`. Шака се ритуално секла тако што је домаћин увијао руку у црвену тканину или је навлачио рукавицу црвене боје. Информатори нису нудили објашњење зашто је то тако, углавном су све што им је непознато образлагали изјавом да је такав био обичај.

 Најчешћи облици у којима су се месили колачићи јесу у облику животиња које се гаје у домаћинству, усева, стоке и њених чувара. У облику астралних тела месила су се пецива именована лескемама сунце, месец и звезда.Сунце симболише небеско тело које утиче на временске прилике, од којих зависи летина. „Ови колачи су свакако врло архаична појава, јер у обичајима и предањима нашег народа постоје јасни трагови лунарног култа. У самој религијској пракси нашег народа , као и у другим религијским системима изразито аграрних култура, Сунце и Месец имају изразито значајну улогу, јер се верује да поседују натприродну моћ и мистичан утицај на ток људског живота“ (Босић 1996:55).

Од фигуралних пецива намењених земљи и усевима, стари Новосађани правили су њиву, у облику округле и избраздане погаче, која је намењена плодности земље и усева.

У облику животиња правило се све што се држало или прижељкивало у домаћинству, а све са циљем да се обезбеди добро здравље и плодност. Од лексема којима се именују животиње, информатори помињу: голубића, јагње, квочку, кокицу, кокошку, краву, крмачу, овцу, пилиће. Домаћице су их некада обликовале рукама спрам својих способности. Такође, информатори констатују да се данас ова обредна пецива више не праве.

 Да би се укућанима обезбедио мир и срећа, месили су се хлепчићи њима намењени. Именовани су лексемама мир и срећа.

Старинска зидана пећ беле боје, смештена у соби, у којој се пекао хлеб и колачи за Божић и остале црквене празнике, називана јебабуром.Нико од информатора нема више овакву пећ у домаћинству и није им познато да је ико више има.

 Најважнији обредни хлеб божићног циклуса, округлог је облика и ишаран је украсима од теста. Стоји на столу, у посуди са зрнима пшенице, а ритуално се сече пре ручка, најчешће на први дан Божића. Информатори овај колач означавају вишечланом лексичком јединицом божићни колач и њеним синонимима божић и колач. Два информатора навела су да се колач секао и после ручка, као и да се обред одвијао други дан.

Слика 1. Божићни колач са босиљком у средини

 Обредни хлеб направљен од финог брашна, с млеком, јајима и путером, најчешће у облику круга, који су неки месили као божићни колач, називан је лексемама немачког порекла милипрот, милихпрот и милихпроте. Овакав колач месили су имућнији староседеоци Новог Сада. Тесто за божићни колач правило се од брашна и воде, у њега се стављао и квасац или комлов, домаћи хлебни квасац, а понека од домаћица додавала је и млеко или масноћу од млека коју информатори називају путером. Божићни колач пекао се у плиткој, округлој и широкој шерпи са две дршке са стране.

Различити су украси којима је украшаван божићни колач. Најчешће су од исплетеног теста и у облику предмета, направљених од теста, који се виђају у домаћинству. У виноградарском домаћинству чест је украс био грозд, кога информатори објашњавају као плод винове лозе у облику којег се праве украси на божићном колачу. Кружни украс од теста, именован лексемом венац и у облику крста, означен лексемом крст, представљају најчешће прављене украсе.

Лексемом деминутивног значења кљунић именује се украс који се правио од теста на обредним божићним хлепчићима који су представљали живину. Домаћице су често божићни колач украшавале или опасивале плетеницама или курјуцима и најчешће су украси били постављени у облику крста.

 Обичај је био да се божићни колач, након печења, држи на посуди напуњеној јабукама и кукурузом.

У стаклену или металну дубоку и широку чинију округлог облика, која је стајала на столу, стављали су се ораси, јабуке и божићни колач. Обично се стављао на три јабуке. У средишњи део колача, у средину, забадао се струк босиљка који је везиван вуницом црвене боје. У српској народној религији босиљак има изузетну улогу где му се придаје особита мистична моћ, пре свега заштитна, а по неким обичајима и плодотворна (Кулишић 1998:60). И данас се често божићни колач украшава на овај начин. Поједини информатори наводе податак да се колач китио и украсом од теста у облику цвета руже. Након сечења колача остављао се у кући као чуваркућа или се давао стоци. Најстарији мушкарац у кући, домаћин, стављао је новчаницу на божићни колач, пре Другог светског рата стављала се иљадарка.

2.2. Бадње вече

 Последњи део дана када се на Бадњи дан обављају одређене ритуалне радње јесте Бадње вече. Само име, које је постало од глагола бдети подсећа на облигатно бдење када се у кући налази мртвац, или какав подземни демон, пошто је у ноћи између Бадњег дана и Божића кућа пуна душа које долазе на гозбу (Чајкановић 1994:130). Бадње вече је пре свега мртвачки празник, задушнице: те вечери приређује се гозба душама покојника и даје им се прилика да се огреју. Обичаји о Бадњој вечери имају мртвачки карактер, и подсећају нас јако на обичаје о даћама и задушницама уопште. Јела која се о Бадњој вечери једу – нарочито ораси, пасуљ, мед, риба имају сва хтонични карактер и намењена су душама покојника. Обичај мира Божјег и мирбожање такође подсећа на мртвачки култ (Чајкановић 1994:187).

Пред вечеру се на астал стављала слама, а тек потом се стављао столњак, чаршав или бели чаршав. Изнад постављеног стола обавезно се кадило пре бадње вечере и божићног ручка.

Као предмет који се ставља испод џака јавља се лексема слама. Она се пре вечере уносила у џаку. Отвор на џаку, који информатори именују лексемом уста, окретао се према вратима, како би, према народном веровању, кућа била увек пуна. Према речима информатора, слама је уношена у кућу зато што се Христос родио на слами. После распростирања сламе кућа се није више смела чистити, па ни стаје за стоку, нити су се кревети намештали. По Ш. Кулишићу, божићна слама и посипање житом симболички представљају пожњевено ново жито (Кулишић 1998:86).

 После бадње вечере са стола се склањало посуђе и остаци хране, али тек ујутро. Намирнице које на Бадње вече стоје на столу, најчешће у функцији украшавања божићне трпезе јесу јабука, мед, ораји. Мед  је стајао на столу како би могао да се једе са орасима.

Пшеница која се на дан Свете Варваре сеје на тањирић и која треба да озелени до Бадњег дана, када се везује црвеном траком, у коју се ставља кандило и којом се украшава божићни сто, номинована је лексичком јединицом жито. Синонимног значења су вишечлане лексичке јединице жито за кандило, зелено жито. За време божићних празника у жито се стављало кандило које је горело све време божићних празника у част предака.

Из литературе је познато и више јестивих намирница које се стављају на сто, уз зелено жито, као декорација и за јело. Предмети из свакодневног живота: бадњак, слама, бели лук, мед, јабуке, суве шљиве и смокве, кукуруз, вино, свеће, зелено младо жито, откривају симболичке делове обичаја из више културних слојева, којима су људи покушавали да утичу на ток времена и на време. У духовној култури неког народа већ је устаљено да многи њени елементи опстају и у моменту када немају више потребу за тумачењима која су била одговарајући део традиционалног модела (Марјановић 2003:7).

Чајкановић бележи да слама има, и за богове и за душе предака, нарочито привлачну снагу зато што су оне навикнуте да на њој нађу јела (Чајкановић 1994:189). Уношење сламе у кућу било је по унапред одређеном ритуалу. На домаћиново: „Христос се роди!“, укућани су одговарали: „Ваистину се роди!“. Слама се распростирала по патосу. Када се унесе слама, бацали су се ораси у сваки угао собе. На овај начин домаћин је симболично правио знак крста, те се ова радња означава глаголом прекрстити.У истом значењу наведена је и вишечлана лексичка јединица крстити собу. У етнолошкој литератури забележено је да то што се при бацању ораха прави крст, може бити идеја секундарна, хришћанска (нарочито зато што се том приликом заиста крсти) и не стоји са култом мртвих ни у каквој вези (Чајкановић 1994:151).

 Као предмет којим се крсти соба јавља се лексемаорај. Јела која се о Бадњем дану једу имају хтонични карактер. То се најјасније види код ораха и пасуља. Орах је воћка за коју се нарочито интересују демони доњега света. Вештице које су хтонични демони искупљају се најрадије на ораху. Пошто је орах дрво доњега света и злих демона, можемо само очекивати да његов плод служи као храна тим хтоничним демонима (Чајкановић 1994:124-125). Из овог је јасно да бадњеданска вечера има за циљ вечеру, част мртвима. Она четири ораха која домаћин баца у четири буџака или ћошка намењена су душама мртвих. Те орахе после нико не дира јер су они намењени мртвима, и дирати их било би безбожно и опасно (Чајкановић 1994:127).

Ораси су се купили на Божић, не на Бадње вече, и у том значењу забележен је глагол свршеног вида покупити.

 У обичаје за Бадње вече спадало је и ваљање деце по слами простртој по поду. Слама је служила и као подлога по којој су се деца играла, тј. опонашала живину. Деца су се, према речима информатора, ваљала, пузила, сиграла се. Домаћица је на Бадње вече углавном опонашала квочку. Деца су пијукањем опонашала живину на Бадње вече, односно пилиће, квоцала су и пијукала. Ови ритуали квоцања и пијукања били су усмерени на то да се овим радњама утиче на умножавање живине.

На Бадње вече после вечере посећивао се комшилук, односно комшије које станују у близини. Суседство су посећивали и млади који су коринђали, као и вертепаши. Обично се на Бадње вече излазило после вечере, а остајало се до поноћи.

Посни оброк који се припремао у вечерњим часовима на Бадњи дан, којем присуствују сви укућани, означен је лексемом вечера. За Бадње вече карактеристична је заједничка вечера на коју се могу искупити сва чељад.

Вечера је праћена молитвама, и другим разним магичним радњама и забранама: само се извесна јела смеју и морају јести. Очевидно је да вечера има известан магични значај (Чајкановић 1994:122). Семантички садржај `речи молбе којима се верници обраћају Богу и светитељима` номинована је лексемом молитва. Оченаш је била обавезна молитва.

Око божићне трпезе окупљала се чељад, а најмлађи члан је читао молитву пре вечере. У току Бадње вечере мушки укућани често су наздрављали. Један од обавезних реквизита за Бадње вече јесте и жижа, кандило и божићно кандило. То је чаша напуњена водом и уљем у којој гори фитиљ и која стоји на тањирићу, у озеленелој пшеници, а пали се на Бадње вече и на веће црквене празнике.

За Бадње вече спремала се храна без меса, спремљена на уљу или на води, спремала су се посна јела. Пре вечере служило се кољиво, скувано, самлевено и ослађено жито, украшено орасима и сувим грожђем.

За вечеру се у неким породицама кувала чорба од рибљег меса која је именована фонетизмима рибља чорба и рибја чорба. Спремао се и рибљи паприкаш,  јело од меса рибе исецканог на комадиће, динстано у води, масти и луку, зачињено паприком. Једно од главних јела на Бадње вече било јериба на пиринџи, риба печена у тепсији са додатком пиринча.

Слика 2. Риба на пиринџи

Осим јела од рибе спремала су се и јела од теста. Најстарија информаторка поменула је врсту  јела од теста које се ваљало прстима у дебље резанце, потом се   кувало у кључалој води и стављало се у рерну да се запече са маком. Ово јело звало се опеканци и пеканци. Месили су се и резанци с маком.

Често посно јело које се припремало за време поста, а за Бадње вече чак обавезно јесте пасуљ. Хтонични карактер пасуља још је јаснији. Пасуљ, поред меда, има особито велики значај у култу мртвих код свих индогерманских народа и сматра се за омиљено јело душа покојника (Чајкановић 1994:125).

Пасуљ без шунке, папака и меса означен је вишечланом лексичком јединицом постан пасуљ. Семема `пасуљ скуван у мало воде са додатком поврћа, припреман у време поста и као једно од главних јела на Бадње вече` номинована је вишечланом лексичком јединицом цушпајс пасуљ и њеним синонимским еквивалентомпасуљ на густо.

Након вечере, као посластица, најчешће је служено воће. У јесен се припремала зимница, а уз њу обавезно и компот. Стога су за врсту зимнице која је обавезни део трпезе за Бадње вече у употреби лексеме думст/дунст и компот. Припремао се компот од шљива и компот од вишања. Шљива се јела и пресна, али су се припремале и о празницима и у време поста јеле и суве шљиве. Мед и ораји су често послуживани за засладити се, као и печена јабука и печена бундева у рерни.

 Oбредна поворка старијих дечака основношколског узраста који на Бадње вече иду од куће до куће, носећи макету цркве, певају религиозне песме, а за узврат добијају дарове у храни и у новцу, реализована је двема лексемамавертеп и фертеп. Обичај ношења вертепа на Бадње вече од давнина је распрострањен. Вертеп представља христијанизовани облик обредних поворки о Божићу (Босић 1996:116). Вертепаши носе макете црквице са представом Христовог рођења.

Извођење вертепске драме у Војводини код Срба било је познато већ у првој половини XVIII века, иако је реч вертеп знатно старија и јавља се већ од XIII и XIV века у старословенским и у српским писаним споменицима, а у значењу места Исусовог рођења (пећине) (Босић 1996:116). Вертеп је ношен улицом и изводио се по кућама. Учесници су се најављивали звоњавом или лупањем на врата.Ликови у вертепској представи и фигура у макети цркве означени су или личним именима или титулама и занимањима. Главни ликови су Исус /Исус Христос и Богородица/мајка Божија. Један од ликова у вертепској представи са капом од папира на глави и масом у виду браде или без ње називан је царем. Цареви су номиновани личним именима:Валтезар, Гашпар, Ирод, Мелхиор и Мастиол. Они су представљали источне мудраце.

Учесник у вертепској представи који глуми старца, обучен у кожух преврнут на наличје, са преврнутом шубаром на глави и са торбом о рамену који купи дарове називан је губа. Лексемама пастир, чобан и чобанче означен је `онај који чува стоку на паши, пастир у кога је био прерушен један од учесника у вертепској представи на Бадње вече`.

У шпајзу или у просторији где се држи храна вертепаши су, најчешће губа, покушавали да украду шунку или кобасицу како би се нашалили са домаћином на Бадње вече.Губа је носио шубару на глави и био је обучен у преврнуту опаклију. Ударао је штапом, буџомпо поду и певао: „Ала губа губује, само једе и пије!“.

Учесник у обреду коринђања означен је лексемама коринђаш и момак. ,,Маскиране особе које походе домаћинства имају улогу симболичног укидања протеклог времена“ (Ковач 2001:431). Певаче, коринђаше, чиниле су групе дечака и девојчица, од троје до шесторо, узраста од седам до петнаест година. У старом Новом Саду овај обичај је жив и данас, посебно међу староседелачким становништвом, а дешавало се, мада је то данас ређи случај, да коринђаши буду и момци од око двадесет година. Групе коринђаша су, после вечере, обилазиле куће по комшилуку. Коринђаши су, уз певање коринђашких песама, у ствари честитали Божић, најчешће људима из суседства. Информатори истичу да су радо примали коринђаше у своје куће, ретки су били они који нису.  Даривали су их оним што су имали у кући: орајима, јабукама, колачима, бомбонама, ретко новцем.

 Водило се рачуна да сто, након вечере, остане непоспремљен. Стога информатори наводе лексему посклањати у значењу `склонити сасвим, покупити посуђе и остатке хране од бадње вечере што се не чини до ујутро, већ се све оставља на столу преко ноћи за душе покојника`. Обичај да се сто не чисти, и да се на њему оставља јело и пиће, све су то прописи који важе за даћу, за култ мртвих, и код Срба и у целој индогерманској прошлости. (Чајкановић 1994:127-128).

 Мрве са стола купиле су се тек у божићно јутро и давале су се живини, стоци или свињама, ради здравља.

2.3. Храна у божићно јутро и ритуали у вези са њом

Божић се слави као дан Христовог рођења 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Божић се у народу сматра највећим празником у години и слави се три дана. Први дан Божића је најважнији и најсвечаније се прославља. Сам Божић сматра се у народу почетком Нове године, па су и многи народни обичаји усмерени ка њему.  

Божић је међу новосадским староседеоцима сматран великим свецем, празником који је обележен црвеним словом у црквеном календару, који се празновао три дана, али су припреме за његово обележавање трајале много дуже.

Прва ритуална радња у божићно јутро јесте доношење воде са бунара. Вода се користила за ритуално умивање укућана на први дан Божића. Најчешће објашњење информатора у вези са симболиком воде у овом ритуалу јесте  да девојке употребљавају воду у врачању како би придобиле младиће. У старом Новом Саду, пре Другог светског рата, вода се узимала са бунара који су се налазили у неким од улица. Након ритуалног умивања, брисала се вода пешкиром. Приликом јутарњег умивања поред лавора стављао се плод јабуке, најруменије која се могла наћи у кући, како би се укућани симболично наруменили да би, према веровању, били здрави током године. Лексему јабука информатори употребљавају са квалификаторима румена/црвена јабука. Јабуком се мазало и трљало док онај који то чини не постане румен у лицу.

Први јутарњи оброк на Божић је доручак. Домаћица је у божићно јутро месила мали округли хлеб од остатака теста за божићни колач. Уз овај лепчић, земичку или циповку служиле су се обично месне прерађевине. С обзиром на то да је пред Божић био период свињокоља, домаћица је припремала углавном барене кобасице. Пекла се свињска џигерица. У имућнијим породицама служила се шунка и сланина, врло често барена шунка. Уз овакав доручак, као прилог служио се нарендан рен.

Након доручка обављало се полажење стоке. Овај ритуал именован је још и лексичким јединицама обићи, омрсити, ранити стоку. Парчад меса, кобасице и сланине стављала се на прут, ражањ или штап од плодне воћке, што је требало да симболизује плодност и здравље стоке, па и укућана (Босић 1996:147). Ражањ који се носио у шталу, након ритуала ту је и остајао све док се не би осушио.

Посебна пажња у божићно јутро, након доручка, домаћица је посвећивала мешењу обредног колача јер се сматрало да он поседује изразита магијска својства. Чесница је обредни колач, најважнији поред божићног колача, који се прави слагањем развлачених кора, посутих орасима, грожђем и шећером. Коре су се месиле од белог пшеничног брашна, са водом и масти. Квасац се није додавао. Понека од домаћица прелива је медом. Један од информатора поменуо је да лексема чесница потиче од речи чест што значи део, а мотивисан је тиме што се чесница ломи на делове и сваком се даје по део. Мила Босић наводи да је овакав облик чеснице познат још од половине 19. века, а као бесквасна погача води порекло још из словенске старине (1996:57).

„По народном казивању чесница представља „Христову“ или „Божју повојницу“, коју месе као успомену на рођење младога бога, када су га даривали пастири. Обичаји у вези са чесницом јасно показују да она у суштини представља усеве, као и веровање да од овог обредног хлеба зависи род усева, размножавање стоке, здравље укућана, напредак у пословима и опште благостање целе куће“ (Кулишић 1998:460).

Чесницу меси домаћица у божићно јутро, чим устане. Замешује је са водом донетом са бунара јер се њој придаје посебан значај. За мешење чеснице домаћица је облачила чисту одећу. Једна информаторка наводи да је у прошлости био обичај да домаћица, након што замеси чесницу, оде у башту са рукама облепљеним од теста и обрише их о воћку. Веровало се да ће, након овог чина, воће боље родити.

Слика 3. Чесница/свечани колач

 Неки од старијих информатора помињу, у истом значењу, вишечлану лексичку јединицу свечани колач. Две информаторке навеле су да се под правом чесницом подразумевала чиста чесница, „без ораја и без грожђа, само мед и лишће“, а једна информаторка нагласила је да се таква чесница месила само кад се није имало средстава за богатију. У неким породицама обавезно додају орахе и суво грожђе да би чесница била богатија јер се веровало да ће на тај начин и година бити родна. „Обредном праксом желела се пренети магијска снага чеснице на људе и животиње, односно, магијска снага новог живота, с којим је често идентификована и сама чесница“ (Кулишић 1998:461).

Тесто за чесницу се из јуфке или обге развлачило, развијало или растезало преко целог астала и од њега су се формирали листови, односно коре. Оне су се правиле од теста и воде, а посипале су се мешавином шећера, сувог грожђа и ораја. Ораји су се млели или сецкали. У унутрашњост чеснице домаћица је стављала динар, а потом ју је преливала растопљеним медом и пекла у тепсији.

Чесница се некада ритуално ломила, док се данас најчешће сече. Након тога, парчад чеснице се ломила и крјала, а потом се намењивала одређеним редоследом. Био је обичај да се прво парче намени Богу или колачу. Следеће парче остављало се са стране за путника намерника, док се друго остављало положајнику. Парчад чеснице намењивана је и осталим члановима породице који су напустили кућу, кћерима које су се удале. Пића којим се нудио положајник јесу кувана и слатка ракија. Информатори наводе да је кувана ракија скувана ракија са додатком бибера и шећера, док је слатка ракија врста алкохолног пића од ораха, воде, шећера и ракије.

Обичај је био да се у чесницу ставља новчић. И данас је то честа појава у старом Новом Саду. За оног ко у свом парчету пронађе новчић, веровало се да га очекује срећа целе године. Када се новац вадио из парчета, гледало се да ли је на њему остало трагова теста или не. Новчић облепљен тестом значио је родну годину за све укућане и он се, у стању у којем је извучен, чувао за иконом током целе године, до следећег Божића. С обзиром на то да је пронађен новчић значио срећу не само за оног ко га пронађе већ и за целу породицу, домаћин га је откупљивао исплаћивањем оног ко га је пронашао.

Чесница је првобитно била хлеб од новог жита, симболично представљала је усеве. Она води порекло од производно-магијских обичаја родовског друштва, што не искључује ни мишљење да је представљала и култну жртву посвећену богу, која је уз то попримила и хришћанску интерпретацију (Босић 1996:64).

2.4. Божићни ручак

Божићном ручку присуствовали су обично сви чланови породице. Оно што сви информатори наводе као нешто што је обавезно пре ручка јесте молитва Господу, Оченаш. Њу је читао најмлађи или најстарији члан породице и она се читала са циљем да Господ благослови све што је на трпези. Пре божићног ручка послуживао се вареник. Као главни састојци овог обредног пића наводе се кувано вино, корица хлеба и мед. Под корицом се подразумевају исечени окрајци божићних хлебова у куваном вину и меду. Кувано вино било је црно или црвено прокувано вино са додатком шећера, бибера и цимета.

Ручак се некада служио око поднева. Божићни или свечани ручак састојао се од утврђеног броја и врсте јела. Прво се служила супа, која се кувала од свежег меса и зелени. Резанци за супу месили су се од брашна и јаја. Да ли ће бити дебљи или тањи зависило је од редуше, али је било важно да буду жути. Божићна супа кувала се од најквалитетнијег меса, а информатори посебно истичу говедину или мочинг, односно јунеће месо.

После супе служио се сос, најчешће парадајз сос и пире. Након тога, у неким породицама служио се подварак, односно упржен кисео купус, припреман као прилог уз ћурку.

Месо које се јело као главно јело за ручак информатори именују следећим лексичким јединицама: божићна печеница, јагњеће печење, кувано месо, прасе, прасетина, прасеће печење, печеница, печење, свињско печење, ћуреће печење, ћурка и шунка. Под печеницом/божићном печеницом подразумева се шунка или животиња (прасе, јагње, кокошка, ћурка) која се коље на Бадњи дан, пече у тепсији и једе као главно јело за божићни ручак. Уз печено месо служила се салата, најчешће туршија коју је домаћица припремала као зимницу.

За божићни ручак обавезно је било и завијати сарму. Она се припремала од куваног пиринча и млевеног меса продинстаног у луку увијеног у листове киселог купуса.

С обзиром на значај Божића као празника, поред сланих јела месили су се и колачи/ситни колачи и то врло често неколико дана раније. Информатори истичу да су се месили колачи који су могли дуже да стоје, који би временом одмекли. Да ли су били јефтинији или скупљи, тј. са мање или више ораха, зависило је од тренутних материјалних могућности којима је домаћица располагала. Уместо торте месила се жвалава, односно колач са облатнама премазан улупаним беланцима. Колач у облатнама са филом од куваног млека, шећера и понекад какаа информатори именују као торту у млеку с облатнама, тј. облатне у млеку. Чест  колач прављен у време божићних празника и крсних слава, састављен од кора, филован орасима и пекмезом и преливен чоколадом, именован је лексичким јединицама жербо/жербо коцке. Месиле су се и штрудле, тесто се надевало орасима и маком.

Од ситних колача правиле су се ванилице/ванил кранцле. Тесто се вадило округлом модлицом, а потом се печени делови спајају пекмезом од кајсија и уваљају се у шећер у праху са ванил шећером. Лексема турског порекла гурабије односи се на колаче вађене модлицама разних облика, који су замешени од шећера, масти, јаја и брашна. Две старије информаторке поменуле су мушкацоне, а описале су их као врсту колача са орасима. Сличне гурабијама , са орасима, месиле су се и шапице.

На божићни колач стављао се новац како би се обезбедило благостање у кући. Овај обред информатори именују лексичким јединицама: даривати колач и китити колач. Пре сечења колач се стављао на бели пешкир. У средини колача дубила се рупа и у њу се сипало црвено или црно вино. У Енциклопедијском речнику словенске митологије забележено је да је „вино опојно пиће од грожђа које у обредима симболизује крв, здравље и живот“ (Раденковић 2001:82). У обреду сечења колача учествују најстарији или најмлађи укућани, врло често домаћин. Након преливања вином, двојица мушких укућана окрећу неколико пута божићни колач и целивају га. Један од њих  покретом руке симболично три пута прекршта колач, а потом га ломе. Веровало се да ономе који одломи већи део божићног колача следује срећа и благостање у години која следи. Свако од укућана добијао је по парче колача Неки од информатора наводе да је било обавезно да се укућани међусобно изљубе на крају. Врло често певало се том приликом Рождество и божићни тропари.

2.5. Други дан Божића

            На други дан Божића ишло се у посету куму, сестри или ћерки са припремљеним колачем. Уколико се колач носио куму, који је оног који га носи крстио или венчао, звао се кумовски колач. Месио се у исто време и на исти начин као и божићни. Код кума се ишло у каруцама, а колач се носио у уштирканој салвети и прекривао се ћилимом или шареницом. Кум је дочекивао своје госте и спремао се да их почасти.

2.6. Трећи дан Божића

Трећи дан Божића уједно је и црквени празник посвећен првомученику и архиђакону Стефану. Светог Стевана многе породице прослављају и као крсну славу.

По истеку трећег дана Божића из куће се износила слама која се уносила на Бадњи дан и разносила се на више места. Односила се у кокошињац и у шталу под стоку. Стављала се на постојеће воћке у башти и у дворишту како би оне боље родиле наредне године. Слама се чистила метлом, али се негде износила и рукама.

Остаци са божићне трпезе бацани су живини. Домаћице су се трудиле да, након три дана празновања, из куће буде уклоњена сва нечистоћа. Чајкановић наводи да се кућа није смела чистити три дана како се не би почистиле душе предака. Јер душе се могу почистити метлом (1994:243).

3. Закључак

У овом раду представљено је око 170 лексичких јединица у вези са ритуалном исхраном о Божићу. Прикупљена грађа посматрана је у лингвистичкој перпспективи, али је лексеме могуће сагледати само кроз интердисциплинарни приступ. Оне су неодвојиве од етнолошког контекста.

Највећи број лексичких јединица су једночлане, али се јављају и вишечлане, с обзиром на то да је реч о домену духовне културе (божићни колач, зелено жито, пасуљ на густо…). Најбројније су именице, и то претежно словенског порекла (чесница, кољиво, здравље, бадњача…). Други по бројности су глаголи, нарочито присутни када се говори о припремању хране ( развити, растећи, растегнути, развлачити, месити…).

Од речи страног порекла присутни су турцизми (буџа, гурабија, јуфка, колач, кукуруз, курјук, сарма, чаршав, чорба…), али и германизми, посебно када је о врсти хране реч (милипрот/милихпрот/милихпроте, облатне, ринфлајш, штрудла, шунка…).

Иако је реч о градском говору, може се закључити да су по начину живота,  чувању обичаја из прошлих времена, али и архаизмима, који се и данас могу чути међу оно мало преосталих староседелаца, Салајка, Подбара и Роткварија заиста село које истрајава у телу Новог Сада.

Говор новосадских староседелаца припада бачком екавском типу, који је за Војводину најтипичнији. О говору и обичајима новосадских староседелаца мало је писано, а „кад нестане језик који никад ни на који начин није документован, то је као да никада није ни постојао“ (Кристал 2003:13). Стога је и овај рад скромно сведочанство о времену, обичајима и језику, који, заједно са својим представницима, полако, али сигурно нестају.

Литература:

Босић 1989: М. Босић, Житарице у плодоносној магији код Срба у Војводини: прилог аграрној технологији. Нови Сад: Рад војвођанских музеја, 31,171-193.

Босић 1996: М. Босић,  Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Музеј Војводине. Прометеј.

Босић 1997: М. Босић, Магија у обичајима животног циклуса Срба у Војводини. Нови Сад: Рад музеја Војводине, 39, 229-246.

Ковач 2001: С. Ковач, Време и простор у празницима божићно-новогодишњег циклуса код Срба, у: Зборник Етнографског музеја у Београду 1901-2001 (Уредник: Јасна Бјеладиновић-Јергић), Београд: Етнографски музеј. 421-433.

Кристал 2003: Д. Кристал, Смрт језика. Београд: XX век.

Кулишић и др. 1998: Ш. Кулишић / П.Ж. Петровић / Н. Пантелић, Српски митолошки речник (Друго допуњено издање). Београд: Етнографски институт САНУ.

Марјановић 2003: В. Марјановић, Водич кроз колекцију предмета уз божићне обичаје. Београд: Етнографски музеј.


[1] Курзивом су означене лексичке јединице које наводе информатори, а у вези су са ритуалном храном и божићним обичајима.

[2] Термин фигурална обредна пецива употребљава Вера Милутиновић у свом раду Обредна пецива у Војводини.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 јануара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , ,

Маја Стокин У ХОДНИЦИМА НЕСАНИЦЕ

Разјапљених очију

сече кришке мрака,

дуби свако зрнце светлости

не би ли жалне зене

зрачком зоре извидала.

Ваздуха жедна

сваком га пором упија.

Језик тишине

у озебле мисли увија.

У ходницима несанице

сакупља искре звездане

не би ли се,

у освит зоре,

неизашлом Сунцу

бар мало привила.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2020 инч Маја Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин СВЕТ(Л)Е УСПОМЕНЕ ЗОРАНА ХР. РАДИСАВЉЕВИЋА

(Читајући књигу СВЕТА ТРЕШЊА, друго допуњено издање „Филип Вишњић“, библиотека „Албатрос“, Београд, 2017)

У једном новинском чланку у дневном листу Политика пише да је оно  што карактерише стил  новинарства Зорана Радисављевића „осећање мере и урођена новинарска прецизност да се каже баш оно битно, а да се не претера у непримереном сентиментализму или улагивању саговорнику“.

Иста ова реченица могла би бити и главна одлика његове поезије, којом се, можда и несвесно, приближио Андрићевом идеалу да се и у уметности треба издићи до једноставности. Друга ствар коју можемо окарактерисати као специфичност и аутентичност збирке Света трешња јесте форма налик дневничкој. Испод сваке песме, у којој се у првом лицу песник обраћа читаоцу, забележен је датум њеног настанка и оне су у сваком од пет циклуса (Старе траље, Пријатељи, Антологија, Нове траље, Траљама на траље) поређане хронолошки. Песме Зорана Радисављевића одликује аутентичан песнички израз, сажет, језгровит, новинарски и симболички, без риме али не и без ритма, чини се као да је свака песма једна анегдота, његова или из живота њему ближњих, у чијој завршници он најчешће поентира провокативним питањем чији одговор тек наслућује или и сам покушава да докучи. Свака песма је запис настао након пажљивог посматрања и  слушања саговорника (посебно у циклусу Пријатељи). Саговорник му је трешња  („На сва моја питања треперењем одговара, кад заћутим и она заћути.“), али и јабланови („Они шуште жељни разговора“). Са њима размењује мисли, „од успомене до успомене, низ време, с намером некуд да крене“, са њима се не плаши самоће. С њима, у сенци, стоји, ко потоњи човек… И, како каже, плаши га сенка малог Сунца у себи…

У сличној атмосфери он уочава оне мале и велике ствари које дају боју свакодневици. У томе се огледа природа песникове свести да уочи мале суштине социјалне егзистенције и да им, потом, да обухватнији значењски оквир. Лирски субјект његових песама одлучио се и за гласно изрицање и својих стрепњи, жеља и хтења („Стрепи да га за шаку долара не продају“; „Мене све боли уморнији устајем него што легнем“; „Плашим се малог Сунца у себи, плашим се сенке коју мало Сунце прави“;  „Давао сам се другима за себе нисам имао времена“; „Живео сам а свега остадох жељан“, „Хоћу још једном последњи пут да будем младић из Рашке“). Једна од најлепших жеља коју гласно изриче, а која сведочи о томе  колико је песнику блиска и важна људскост, племенитост, лепа реч и љубав, изречена је у стиховима: „Хоћу да живим у свету где се срце не закључава“.

Збирка Света трешња једна је врста лирског дневника у којима Радисављевић сумира и дијагностикује догађаје које осећа као меру битних ствари и битних прелома у властитом трајању (смрт мајке и смрт оца), али су и оне баналне, свакодневне ситуације такође врло често окидач за занимљив закључак или анегдоту (док ујутро баца ђубре у контејнер, ставља веш у машину, док посматра сијалицу која трепери у купатилу, док посматра мраве на тераси како излазе из жардињере, док посматра лепе жене у солитеру или трамвају, невеселе старце, веселу децу…).  Све ове сличице из живота само су редови и колоне у Божјој укрштеници који приморавају песника да се суочава са  најважнијим темама: са животом и смрти. И та егзистенцијална запитаност над смислом човековог опстанка присутна је у већини песама и сваком циклусу ове збирке. Он констатује: „Сваким сам даном све ближи апсолутној слободи коју смрт доноси“; „Чини ми се смрт ће ми последњу чашу отети“; „Смрт чекам сваки дан потпуно неспреман“, „Лишајеви и маховине не лепе се на младо дрво“; „Уснио сам страшан сан ни мене нико више не може да пробуди“, „Јави ми Боже када ћу да умрем“). Смрт је једино поље у Божијој укрштеници које остаје празно до самог краја човековог живота, „омча“ од које стрепи. Па ипак, иако спознање о пролазности живота и лепоте изриче врло јасно („Не излазим више на улицу моја старост не може више да поднесе лепоту“), Радисављевић је писац који се не мири са егзистенцијалним ограничењима, чиме потврђује мисао Јосифа Бродског да је уметност реакција организма на властиту ограниченост. Унутар датих граница он настоји „док ослушкује над остарелим телом свог оца има ли живота још у њему“ да прошири време у вечност, тако што своју „мајку – змаја претвара у врапца који се свако јутро појављује на његовом прозору“, а драгу особу у „белу лептирицу која је у бесаним ноћима на његовом узглављу“. Са ближњима који су оставили неизбрисив траг у његовом живовању, он се не опрашта, они су и даље саставни део његове свакодневице. Јављају се свакодневно у лику врапца и лептирице, и сусрети са њима су знаци, синхроницитети који указују на то да је њихово присуство још увек живо и указују на песникову веру у извесност неког будућег сусрета. Смрт је, према песниковом доживљају, преводница од пролазног овостраног живота ка вечности.

С друге стране,  колико год Радисављевић овим озбиљним темама приступао покаткад иронично, шеретски или меланхолично, врло је свестан да одговори на ова питања нису изван нас, већ у нама, и да свако свој пут ка спознаји мора остварити једино кроз самоспознају („Љуљам се с намером некуд да кренем далеко, да одем изван самоће, и овога себе, и овога себе, с друге стране зида“…).

Руски песник Гаврил Державин у својим стиховима каже да у забораву, односно пред реком заборава пропада све сем оног што не сачува „лира смела“. У сличном контексту можемо разумети и стихове Зорана Радисављевића и можда се управо у томе и крије највећа лепота ове збирке песама. У њој су преточене и у стихове заточене успомене са драгим бићима уз помоћ којих трага за смислом свог постојања, за „бојом вечности“, односно за лепотом. Поезија је стваралачки чин – могао би се поистоветити са чином цветања свете трешње, корен јој је дубоко у нама, а гране и мирисни цветови теже да пређу „с друге стране зида“, теже бескрају, теже вечности. Томе тежи наш песник и на тај пут позива и свог читаоца. Или, како би то песнички рекао Рилке, у једном стиху: „Ја рашћења жедан видех ‒ и у мени дрво (трешња) расте“.

Објављено у часопису НОВА ЗОРА, Часопис за књижевност и културу, број 60, Јуни 2019, СПДК Просвјета, Билећа.

шљива 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2020 инч Маја Стокин, Стокин

 

Ознаке: , , ,

Маја Стокин ДОМУНЂАВАЊЕ СА ЗВЕЗДАМА РАДИНКА КРУЛАНОВИЋA У ЗБИРЦИ ПЕСАМА AD FONTES

Уметничка дела понајмање се могу досегнути критиком, каже Рилке. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Он каже: „Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком расправљању, приказу или предговору“. Стога је и овај приказ, пре свега, лично виђење и лични доживљај Крулановићеве поезије.

Збирка песама Радинка Крулановића Ad fontes трећа је његова објављена збирка. У једном од интервјуа ову збирку назива метафизички лиричном и наводи да се поред домунђавања са читаоцима, у најновијим песмама домунђава и са звездама. У њему дозрева један другачији свет, чије плодове, попут капљица росе, он, несебично и на радост, дарује читаочевим жудним уснама.

Крулановић још увек верује да се речима може изрећи зрно истине и блесак лепоте. Сматра да је не волети поезију једнако самоубиству. Понекад опхрван сумњом у себе и своје стварaлаштво, дубоко загледан у бездане живота, он ипак спознаје да је поезија за њега посланство, његова молитва и његов живот. Нуди читаоцу субјективан доживљај света, у коме он може да се препозна и у њему да учествује. Расуте речи сакупља и, попут чудотворца, претвара  у кристале, а живот у лирику. Попут космичке пчеле, сакупља мед (суштину) и ставља га у песме (Вито Марковић) и, попут пчеле из приче старца Пајсија, он тражи цвеће на животној ливади. Поезија је свесност о свету, посебан поглед на стварност. Чини се да је за Крулановића постала филозофија и води га кроз живот, у нади да ће му Господ на том боготрагалачком путу, који он несебично открива читаоцу, дошапнути смисао свега. Песник је гласник лепоте, а лепота је глас Бога. Да би песма била суштински истинита она мора да буде израз искрене емоције и доживљаја. А да је реч о песнику за кога је Истина једнo од основних и најважнијих животних начела, откривамо већ у првој песми, којом је насловљен и читав циклус ‒ Аутопоетика исповести. У неочекивано отвореном монологу упућеном Господу, он огољава све своје слабости, гордости, кајања, али и своју решеност да ни по коју цену не скрене са свог ходочасничког пута. Лирска исповест Господу израз је песниковог напора да превазиђе сопствене слабости. Сваког јутра он му креће у сусрет, „Љепоте да се надаја“, јер, како каже: „Једно смо без другог Нико и Ништа. Заједно – Свијет. Живот.“ Према Крулановићу, Господ је крајња мера човековог сазревања. Без те мере развој би био бесмислено кретање, лутање без циља јер Вера, Нада и Љубав досежу дубље него што  разум може докучити. Крулановићев сусрет са Господом заправо је храбро понирање у дубине властитог бића, откривање и упознавање непознатих предела своје душе. На том путовању, поред других људи, он упознаје и себе самог и превазилази време, простор и границе у себи. „Небо је завичај његов…“. Небо и Сунце на небу за њега су средиште и суштина космоса, божанство се манифестује кроз Сунце и Звезде. Он Пева: „Ништа се није десило, само смо бројали звијезде и небо дирали руком“; „Пјесма би хтјела да је попут Неба и да све буде плаво и да Ти личиш поезији, а поезија Теби…“; „Живот је плес на трапезу и гледање што дуже у Сунце…“. Он чак поручује ближњем: „Кад ти буде недостајало Сунца – бићу твоје Сунце“.

За себе каже да је „облака псалмопојац, који пјева да би живио, а живи да би пјевао, а не мари што други пјевати не умију“. Песник је за њега пророк недосањаног и недореченог, стваран само кад пева. Стихови којима можда најсликовитије заокружује ову мисао јесу: „У реч бих да сместим догађаје разне и да будем Логос што смислом све заче“.

Своје речи он упућује Господу, али и ближњима, онима који у њему буде емоцију. Поглед и осмех оно су што му код саговорника не промиче. Из њих настаје песма. Он каже: „Осмехом свићеш, очи ти жетвом злате…“; Гледала је тако дивно (тетка Бела); „Ако се икада будемо срели…гледаћу смело у твоје очи и да бескрај који слутим, памет моју неће да помути.“ Или: „Очи су ти пјесма, твој лик икона“;  „Свјетлост си измолила…, Симониди дајеш очи“. Или у Мистици тужних очију: „Нијесу гледале мене, гледале су небо, цвијеће, ливаде росне. У пјесму нијесу могле стати зјенице твоје, јер су се разливале као мастило, просуто невјештом руком…“. И у небу и у очима он запажа увек само Светлост, у њима види одраз неба и као што у њима тражи сјај јутарњег сунца, он га другоме и несебично пружа. Попут своје песме и он стално гледа према горе, очекујући да смањи раздаљину између Неба и Земље. Заноси се оправдано чињеницом да је пут до висине и пада на једнакој удаљености. Песмом он одржава везу са небом, а небо садржи и у себи. У песми се, по њему, скрива свемир, мудрост мудраца.

У Ауто(по)етици српског отечества упознајемо Крулановића и као искреног патриоту. Србију види као земљу без главе, са расутим костима али сања да она „востане васкрсла“, да се састави и стане под капу небеску. Чини му се да вредности у које су његови преци веровали живе још једино у песми, да је тамо и српски народ. Иронично запажа да је Косово савременом човеку „глава на пладњу за Небо обешена“ . За њега Косово је кључна одредница српског идентитета. Оно је асоцијација на историјско сећање, национални идентитет и морални кодекс, што је све изведено из верско-епског наслеђа. И сам жртва оних са којима није политички истомишљеник, дубоко саосећа са сваким ко страда, те песме посвећује и својим савременицима, који су му, по духовном сродству, блиски. Свестан искушења пред која је стављен његов ближњи, Крулановић у својој поезији подсећа на поуке из прошлости, али је и спреман на жртву у времену садашњем. Сучељен, као и они у којима препознаје свој узор, са мукама, спознао је и меру људске издржљивости и нељудске суровости и научио је да „васкрсења не бива без смрти“, као и да се потпуна вера јавља из потпуне немоћи. Стога слуша само свој зов и зов своје савести и, попут распетог разбојника тражи спас у крсту који се назирао. Крст је постављен изнад пролазности и смрти, он је могућност спасења јер се на њему рађа нови (духовни) човек, ослобођен од греха. У својим стиховима напомиње да Голготу сви морамо проћи, подсећа нас да попети се на крст и није тако страшно. „Страшно је не попети се и не бити Њему налик, распет, а жив.“

На самом крају, могли бисмо рећи да се из збирке Ad fontes  може закључити да песник на свет гледа онако како у њему и живи, са чврстим уверењем у своје ставове. У завршном делу своје збирке, насловљеном Уместо биографије, он напомиње да му је у животу најважније да не заборави да сања… Подсећа на сан као пут ка стваралачком чину, смели пробој из оквира овог света ка свету лепоте.  А побуна сном  макар једног човека, који се изнутра ослободио, против ропства које је споља наметнуто, јесте позив на побуну против живота који умањује и понижава човека. Његова поезија јесте управо позив читаоцу на препуштање таквом сну, на препуштање Поезији и Лепоти. Радосна поезија живота и лепота су човекове дужности, оне су најблаготоврније капљице росе на уснама жудним, у име којих се мора жртвовати свакодневни живот, његова добра и његов мир. Лепота није само циљ уметности, већ и циљ живота, али, пре свега, лепота као постојање, тј. претварање хаотичне изопачености света у лепоту космоса. Њоме се превазилази доба мртвих душа (Крулановић). О томе се Радинко Крулановић, преко својих стихова, домунђава и са звездама и са читаоцима, а, чини се,  истински сведочи и својим животом. То је његово оружје. А како каже Бранко Ћопић: „Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.

СЛОВО, Часопис за српски језик, књижевност и културу, година XVI, Број 55-56, Јун Никшић, 2019.

inspiracija 5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2020 инч Маја Стокин, Стокин, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Маја Стокин НЕБЕСКОПЛАВА

Сави Шумановићу

 

Своју сам меланхолију

пламеним бојама гасио,

својој браћи на платну

мишице и лица

од камених громада тесао,

утробу и вене

мермером облагао,

четкицом и руком,

знојем и муком —

оклоп вајао.

Да њихове душе,

самотне и благе,

не ране гласови зли —

збијени у крдо.

Да оно што гура и множи

одбије тврдо.

 

Оног јутра кад ми се,

од силине бола,

крвавобакарна у утробу слила –

погледах ка небу:

тад се моја сена

са небескоплавом стопила.

Моју сремску равницу

Светлост  је озарила.

Па иако болна –

то је – хармонија била.

 

22. 2. 2020.

 

 

24b - kos

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 фебруара, 2020 инч Маја Стокин, Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин ЧАСНИ РАТ И ТРУЛИ МИР (Доживљај рата Милоша Црњанског у „Лирици Итаке“ и „Политичким есејима“)

„Свет је од самог почетка располућен“, пише наш песник Миодраг Павловић. Од вајкада се зна да ништа у животу није искључиво црно или бело, да је свет препун супротности, као што су и светлост-тама, добро-зло или рат-мир… Берђајев такође примећује да живимо у палом свету који је поцепан непревладивим противречностима (Берђајев 2006: 15). Зашто је важно да човек освести постојање ових располућености? Супротности су обележје овог света, самим тим и сваке заједнице и њене културе. Човек је у својој суштини противречно биће, врло често и размишља у супротностима и заробљен је у својим крајностима. Према Јунгу управо капацитет да се препознају поларности и да се сједине супротности оно је што сведочи о степену нечијег индивидуалног развоја, а такође и читавог друштва. Уздићи се изнад оваквог виђења света значи спознати Истину.

Рат се врло често намеће као неминовност и почиње оног тренутка када дође до судара супротних хтења у човеку. Према Берђајеву, унутрашње противречности, унутрашње „зло“ само се транспонује у спољашњи свет у облику рата, револуције… Да би таквим догађајима човек дао смисао неопходно је буђење и интензивирање духовног живота. Јер тек када човек рат, револуцију и остале катастрофе које га, наизглед , „сналазе“, „дешавају му се“, „однекуд споља долазе“, доведе у везу са собом, тек када почне да их посматра као унутрашњи, а не спољашњи догађај, почиње да живи духовним животом, почиње да се развија, а тада „Вера, нада и љубав претварају инстинкт смрти и самоуништења у ношење Крста живота“ (Берђајев 2011: 8‒11).

Да ли је уопште могуће превазићи располућеност у човеку која га гони на клацкалицу рата и мира и, ако јесте, који је то начин? Покушаћемо да дамо одговор на ово питање сагледавајући виђење рата Милоша Црњанског у његовој поезији и политичким есејима.

 

Доживљај рата у делу Милоша Црњанског

 

Личност и дело Милоша Црњанског незаобилазни су темељ историје српске књижевности 20. века. Када резимира свој први део стваралачког опуса, он бележи: „Цео мој живот је један театар, једна драма, фарса, трагикомедија, или само комедија, ако хоћете, која има неколико чинова. Први чин су моје књиге Лирика Итаке, Приче о мушком, Дневник о Чарнојевићу, млада, полетна, револуционарна литература као што је било и време, као што је био и живот“ (Црњански 1992: 302). У том „театру“ рат је свакако од најјачих доживљаја и најважнијих тема. Стога је и циљ овог рада разматрање виђења и доживљаја рата Милоша Црњанског дато у „првом чину“ Црњансковог опуса.  Као извори за ово истраживање послужиће поезија у Лирици Итаке и Коментарима, али и политички есеји, објављени у часопису Идеје, у периоду од 1932. до 1935. године. Због своје аутобиографске и аутопоетичке природе Коментари, објављени четири деценије након песама на које се односе,  могу се сматрати једном врстом песникове романсиране биографије, за ово истраживање неопходне, с обзиром на то да је у Црњансковој биографији рат доживљена и врло важна референца. Политички есеји и новинарски текстови, писани поводом актуелних политичких проблема, потврђују његов национални ангажман, од његовог првог текста у коме је устао против марксистичке литературе у Срба па до одласка у дипломатију. Објављени су тек деведесетих година двадесетог века[1]. Од 1945. године до тада били су прећутани у званичној књижевној литератури, због комунистичке културне диктатуре, али тек уз њихово проучавање добијамо комплетнији увид у поједине ставове Црњанског.

Период двадесетих година двадесетог века може се назвати српским експресионизмом или српском авангардом, када се, уз Црњанског, појавила група младих писаца (Тодор Манојловић, Ранко Младеновић, Растко Петровић, Станислав Винавер, Бошко Токин…), који стварају на нов и особен начин. По Црњанском, песма је морала бити очишћена од сваког утилитаризма и никако није смела бити идеолошко оружје. Тражио је поезију новог духа, нових мисли и заноса, акао таква није се смела задовољити утврђеним поетским шаблонима. Требало је раскинути с традицијом и окренути се новим захтевима времена. Након ратног вихора Црњанскова поезија тежи космичким пространствима, просторима среће као их назива Петар Џаџић[2], дубинама магловитог и мистичног. Његова расположења изражавају унутрашња стања човека који је преживео ратни вихор, и, према његовим схватањима, то треба да буде мотивска страна његове поезије.

Какве су друштвене прилике времена у којем Милош Црњански објављује Лирику Итаке  и политички делује? Нушић у Деветстопетнаестој сведочи о времену погибија, панике и „опште бежаније“. У књизи Историја приватног живота у Срба, у записима о времену након Првог светског рата,  помињу се растављене породице, где су мушкарци на фронтовима, у заробљеништву или емиграцији, док жене и деца живе у тешким и понижавајућим условима окупације, изложени су оскудици, глади, траумама и искушењима вишегодишње раздвојености. Ретка писма која су стизала после дугог путовања Европом, преко Црвеног крста, представљала су једину, танку везу међу породицама. Сведочи се о дубоко еродираној приватности, разореним породичним односима и чврстој одлучности да после рата „буде као пре“ (Поповић 2011: 582). У једној занимљивој анкети објављеној у ускршњем броју листа Време под заједничким насловом Смена генерација, Црњански пише: „Десет милиона мртвих и двадесет милиона скрханих телеса и преображених душа деле предратну прошлост што се још једва назире, у годинама послератних промена, једном заувек, од садашњости и будућности. Неприродно је и неморално очекивати, прижељкивати, упињати се, крај свега тога да све остане по старом (Време 1930: 6). Управо у оваквој атмосфери 1919. године Милош Црњански објављује Лирику Итаке. Своју поезију Црњански пише и објављује у униформи аустријског војника[3], принуђен да се бори против самих Словена, па чак и против својих Срба, али се „јаким речима, рушилачког патоса“, пун спремности на акцију, обраћа,  „Омладини умореној![4]

Сам песник је рекао да је збирка у тренутку објављивања имала родољубиву, политичку и анархистичку улогу, а 1959, када објављује своје Коментаре, искључиво литерарну. Коментарима се реконструише емоционални доживљај у којем су песме настајале. Као повратник из рата он је разочаран сликом коју пружа суочење са стварношћу. Све оно за шта се са својим саборцима борио остало је нереализовано, и слобода и једнакост. Уместо тога суочио се са мржњом, незадовољством и смрћу. У потрази за човеком, он се судара са свим оним што га уништава и преображава се у бунтовника. Сва три циклуса Лирике Итаке (Видовданске песме, Нове сенке и Стихови улица) показују осећања једног времена, омеђеног ратом. Црњански у Видовданским песмама „пева тужнима“, гласом уморног ратника,  јер, по њему, туга од свега ослобађа. Он је запитан над смислом свих жртава рата, са позиције страдалника, и у том контексту сасвим је јасна песникова констатација да рат сматра најтужнијим догађајем човечанства. Сам песник каже да описе битака не жели да наводи нашироко и надугачко. Као први разлог наводи стидљивост, која би се пре могла окарактерисати као нелагода и сматра да је осећају сви повратници из рата, свесни да ће мало ко заиста моћи да их разуме. Као други разлог наводи чињеницу да ветерани из претходних ратова, попут каквих заточеника у времену,  неће ни да чују за нове битке и борбе. Разочарано закључује да широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји човечанства, односи све друго. Сматра да је од битака страшнији примитиван, животињски живот на који су у ратним условима приморани (Црњански 1993: 144) и то је оно што је било најтеже психички за издржати. Маршеви су стварали „деформацију нерава“, а повлачење по положајима подразумевао је боравак у рововима, који су месецима раније били ископани. У лејама расцветаног кропмпира он види „одваљене и крваве потиљке“. Прогањају га слике ратника који умиру док, разбијених зуба, жваћу крв. Оно што песнику помаже да душевно „поднесе све те гадости“ јесте природа терена на ком су гинули. Тај део Галиције, са својим брдима и шумама личи понегде на Србију. „Јесен је у њој топла.“ Црњански пише да је дисциплина у аустријској војсци била лоша, као у каквој легији странаца. Психолошки притисци на већ изморену војску појачавали су се додатним обукама, као што су вежба бојним мецима и бомбардовање ексерима, када су по војницима падала минијатурна челична копља, и заривала се у њих дубоко. За одбијање послушности кажњавало се и вешањем. Како би избегли слање на фронт, војници су пуцали сами себи у ногу или руку и инфицирали се венеричним болестима, али је и то врло често било узалудно (Црњански 1993: 149). Црњански иронично закључује да је ратна селекција таква да је најбољи део становништва отишао у смрт, а да су преживели остали да се богате на њихов рачун. И додаје: „У будућим ратовима бар та неједнакост нестаће из еугенетике човечанства. Сви ће бити једнаки под бомбама“ (Црњански 1993: 154).

Кроз читаве Коментаре нижу се готово филмске слике ратних сцена. Слика рањеника који у тишини и мраку пружају руку за шољом чаја, док се за оног који је престао да је пружа знало да се смирио, у блату. Тешко, споро је било умирање од пушчаног метка, а брзо и спасоносно од артиљеријског. Упечатљива је и слика поливања рањеника нафтом и бацање цигарете на њу или песниково истрчавање испред једанаест људи и урликање команди са пушком у руци.

Све ове слике поседују психолошку вредност и откривају оно што за песника рат јесте. Све ове слике Црњански „није исисао из прста“, како сам каже, већ их је својим оком видео и на својој кожи осетио. Осећа се као да је „испао из рата, на неки други свет“ и да сада живи као да се затекао на Месецу (Црњански 1993: 174).  Разочаран и усамљен са јасном сликом да је „једна Европа потпуно пропала, али и да се једна нова јавља, потпуно крвава“ и да крај револуције не значи и крај патњи његовом народу (Црњански 1993: 186). Његова поезија је антиратна и његова Итака није Аустроугарска империја него Србија. Након рата, његови ставови су антикомунистички, изјашњава се као панслависта и русофил. Разочаран је у револуције јер немају снаге да преобразе човека и доживљава их као просту пљачку пролетерске класе, као комедије[5]. У Лирици Итаке открива своју дубоку приврженост „раји и рити“, а масе су „подле, немилосрдно бруталне, себичне и што је још горе, превртљиве“ (Црњански 2017: 10).

Идеолошки профил Милоша Црњанског кретао се од „политичке левице“ до „националисте и државотворно осећајућега списатеља“ , а Винавер га доживљава  као „неку врсту грозничавог анархисте и хајдучког романтичара бунтовне идиле“ (Тешић 1983: 499). Противници су му приписивали најразличитије етикете, од оне да је кокетирао подједнако и са левицом и са десницом, до оних најтежих да је фашиста и хитлеровац, односно следбеник тоталитарних идеологија… Вероватно га је, као и увек,  најдобронамерније и најаргументованије  одбранио његов пријатељ Станислав Винавер, који је на све ове оптужбе забележио да „нема ничега наивнијег него на великога писца набацати какву апотекарску етикету са натписом: отров или мелем. Велики писац припада животу, народу, човеку, природи […]. Партијско обележје није све што чини књижевност. То је можда и њен најслучајнији део. А важна је у њој и судбоносна: велика духовна збиља и кристалисана животна свест, оно што нас чини људима“ (Тешић 1983: 499–500).

У сваком случају, најчешћи повод полемичких сукоба, представљали су политички и новинарски чланци Милоша Црњанског, објављени између два светска рата. Поводом велике прославе у Скопљу – двадесетдвогодишњице ступања у српску војску регрута из Старе Србије који су учествовали у одбрани Београда и Смедерева – Црњански, у Времену, 1932. године, објављује чланак Оклеветани рат. Читав чланак усмерен је против пацифистичке пропаганде. Њен циљ био је да се о рату најгоре пише и да се рат прикаже као најгора нискост и најстрашнији идиотизам. Црњански у записима овакве врсте јасно увиђа намеру да се нагрди војска и да се разори традиција и национална идеологија.

         После страшног, тешког и дугог рата, сматра да је сасвим разумљив талас пацифизма који је захватио широке народне масе. Као неко ко је рат искусио и над његовим последицама је такође згрожен, Црњански пацифисте сматра неизлечивим сањарима који верују у нереалан долазак вечног мира. Пацифистичка пропаганда, у облику апсурда, по њему је европски специјалитет који тенеденциозно пласирају побеђене државе. Оно што му посебно смета јесте што ова пропаганда нема јасне аргументе, већ снагу црпи из клеветања рата и војника. Да би се уздигао пацифизам, мора се унизити и презрети војник, мора се разорити милитаристички дух, морају се искарикирати војнички појмови и форме,  што Црњански види искључиво као средство за припрему распадања војске јер се само на тај начин могу спровести класни удари и нови револуционарни програми. Милитаристички, војнички принципи за њега су на највишој моралној лествици и у војничким врлинама види темељ сваке организације. Црњански јасно истиче светлу страну рата јер је, по њему,  ратнички начин сједињења нашег народа био једини пут којим смо могли ићи.

Сељаштво  сматра симболом мира. Они га, по њему, једини и заслужују. „Живот сељака у пољу, у непрекидном прастаром раду, најближи је вечној лепоти природног живота и има највише смисла“ (Црњански 1934: 5). У Коментарима их помиње као стајаћу војску, цвет Баната; „тако биране, тако стасите да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла“. И додаје: „Већ првих дана јесени, сва су та лепа, мушка тела била мртва“  (Црњански 1994: 137). То је једини сталеж који не осећа подсмех према војнику, у којем нема пацифистичког величања живота по сваку цену и разуме светињу рата. И земљорадник и пастир пре свега су ратници, по њему национални морал има и најсиромашнија и најбеднија брђанска кућа. У српском намученом и сиромашном народу лежи „срчика и снага“, не само ратничка, него и „једна чврста мрежа духовна која недељиво обухвата“ (Црњански 1933: 48). Према Берђајеву, такође, сељаштво је једини сталеж који може да оконча било коју револуцију (Берђајев 1990: 57).  Црњански врло јасно види и истиче да је у тешким временима, кад год је егзистенција једне нације угрожена снага увек у сељаштву јер је само оно спремно на жртву ради опстанка заједнице.

Након објављеног чланка Оклеветани рат, Мирослав Крлежа оптужује Црњанског да нема јасно формиран став у погледу рата, да у својим раним књижевним делима пише да је „рат лудило у мору блата“, а да га политичким есејима уздиже. Црњански сматра да је књижевно дело често виђење и одговор на одређено време и друштвене прилике у којима песник ствара[6], али је и заговорник теорије да код сваког књижевника и подсвест бира теме[7]. Замера Крлежи што заборавља да је једно мишљење јунака, личности у роману, а нешто потпуно друго јасно изрицање става у новинским чланцима или есејима. Њихову преписку, односно литерарну полемику сматра ограниченом и каже да је за озбиљнија сучељавања ставова неопходно прећи  са стихова на друга факта, на политичке програме, на данашње стање у Европи и тако даље (Црњански 1934: 3). Британски слависта Дејвид Норис у својој књизи Духови круже Србијом. Књижевно представљање историје и рата, која представља анализу једног низа књижевних структура и мотива у ратној књижевној прози двадесетог века, подсећа такође на очигледну чињеницу да књижевни текст није исто што и политички памфлет или историјска студија и да идеолошка читања која не узимају у обзир особеност књижевности ризикују да поједноставе текстове, деформишући њихов смисао[8]. Ремарк се такође са горком иронијом односио према представама о рату изграђеним на књижевној традицији.

 

Лирику Итаке Крлежа иронично назива Лириком атаке јер као узоре Црњанском наводи Гебелса, Папена, Хитлера и Геринга. Д. Лонговић у Слободној мисли, у чланку Црњанског види мотив „личног, класног и националног шићара“ (Црњански 1989: 45). Најавом својих будућих националних програма и ангажмана, Црњански завршава своју полемику са Крлежом.

Дејвид Норис у својој студији заступа тезу  „да су сви ратови исти утолико што сви следе исту суштинску структуру“ (Норис 2018: 116). Он истиче разлику између променљивих и непроменљивих елемената структуре рата, односно структуре исприповеданих ратова. Закључује да се у рату мењају актери и позиције, али релације и радње остају исте у основи. Тек су седамдесете и осамдесете године двадесетог века, према Норису, донеле ревалоризацију Првог светског рата.

Кад год проговара о рату у својим есејима, Црњански поред свих страхота, страдања и патњи свог народа, које не спори,  истиче и да је рат нешто што „кад дође, не може се избећи“ (Црњански 2005: 27). У чланку Снага липљанског звона као најбоље у нашем народу он истиче управо оно ратничко и сматра да „наша трагедија не долази од ратова са непријатељима спољним, него од опеване, братске неслоге“ (Црњански 2005: 47). Упркос свим страхотама рата, чијим сценама илуструје своју поезију у Коментарима, у својим есејима Црњански непрестано велича жртву, снагу и честитост сваког војника, поједине битке назива великим  судбоносним и часним. У чему Црњански сагледава светлу страну рата? Да ли је уопште могуће ратовати часно ако се сложимо да је сваки рат врста насиља?

Према Ивану Иљину, руском филозофу, само човек који је искусио истинско зло има право да разматра уопште оваква питања. Питање опредељења између рата и мира је морално-практично и  готово да и не оставља дилеме, нико не жели рат. У светлу есеја Милоша Црњанског рат се доживљава као  дубоко религиозно-метафизичко питање и „захтева зрелост духовног искуства, промишљену поставку и непристрасно решење“ (Иљин 2012: 6).

На основу доживљаја рата у поменутим делима Милоша Црњанског мишљења смо да конвертитство које му се приписује, просто произилази из његовог личног искуства и из његове бриге за сељака, потлачене и понижене. Он не изневерава основна начела видовданске етике и врло експлицитно износи колико је важно жртвовати живот за више циљеве и верује да је часна смрт узвишенија и важнија од ропског и срамног живота у трулом миру. Његова побуна усмерена је ка свима онима који, након рата, на колективну жртву топовског меса заборављају и ките се оним на шта најмање имају право.

Црњански се, по повратку из рата, обрачунава са друштвеним традицијама, али и са унутрашњим илузијама и уверењима које наслеђујемо по припадности нацији и тлу са којег потичемо. Свака револуција и настаје управо на таласу оваквих идеја. Сваки рат је, пре свега, велико искушавање духа и да би се та искушења издржала, мора се у њима пронаћи некакав смисао. Стога и дискурс национализма, врло близак Црњанском у политичким есејима јесте облик борбе за очување културног идентитета, чију угроженост као да је предосетио и предвидео у неким будућим временима. Црњански је за моралну рехабилитацију народа, за одбрану његовог достојанства и вредности. Његов национализам почива на редефиницији заједнице и стварању нове елите из редова сељака, војника, народа. Његов национализам јесте патриотизам[9] чије је постојање и испољавање ‒ грађанска врлина и друштвена вредност. За њега је љубав према свом народу и својој земљи љубав према култури живота уопште.

Берђајев напомиње да су рат и револуција веома озбиљни и трагични унутрашњи моменти, и у судбини народа и у судбини сваког од нас. Несреће и искушења у личном животу – смрт ближњих, болест, сиромаштво, разочарења у људе за које смо мислили да су нам пријатељи, а који су нас издали, треба сматрати нечим што има смисао за нашу личну судбину, што представља унутрашње, а не спољашње догађаје, тј. према њима се треба односити духовно. Ратови и револуције сведоче о општој кривици, а из опште кривице и опште судбине нико не може бити изузет ( Берђајев 2011: 5–7).

Оно што је заједничко за ратове о којима читамо у литератури и ове данашње, чији смо и сами сведоци, јесте нешто нихилистичко и самоубилачко, које се може објаснити дубоком моралном пустоши народа. Најстрашнији су ратови у којима нема моралне вертикале, нема принципа и нема истинске мере људског понашања, које покрећу лични интереси и људска самовоља, ратови иза којих се затиру трагови злочина. Такви ратови су крвави и нечасни. Савремени човек је врло сличан оном којег приказује Црњански у својим есејима и у којег је разочаран и након рата. Он је отуђен од самог свог бића, од своје суштине, изманипулисан на најстрашнији начин, и то, врло често у име демократије, правде и људских права. Таква манипулација сведочи о великој и дубокој раслабљености једног народа. Такав народ обитава у привидном миру, заснованом на отуђењу од извора мира и правде,  што је, чини се и суштина, целокупног данашњег светског поретка ( и то је позадина пацифизма о којем Црњански пише).

Све што нам се дешава само је пројекција ратова који се воде у нама и око нас јер сви ратови, како лепо закључује у једној својој Беседи и владика Амфилохије, почињу и завршавају се као рат у људском срцу и око људског срца. Ако се у срцу не извојује она најважнија битка, витешка битка против зла, против греха и неправде, ако јој се човек у свом срцу до крви не супротстави и ако нема снаге за такав животни подвиг, преостаје му једино живот у привидном миру (Aмфилохије 2010). Јер како каже Меша Селимовић: „Живот је избор а не судбина, јер обичан човек живи како мора, а прави човек живи како хоће: живот на који се без отпора пристаје то је бедно таворење, а изабрани живот је слобода. Човек постаје слободан својом одлуком, отпором и непристајањем“ (Селимовић 2008: 8‒9).

Као и живот и смрт може да буде избор. Понекад, тек на крају, избором смрти постајемо „прави човек“, слободан! Управо је ово и једна од порука која се провлачи и кроз стихове и кроз политичкe есеје Милоша Црњанског. Он све ово врло јасно види још средином прошлог века. О томе нам пише.

И због тога је, по њему часни рат „оклеветан“ и свакако вреднији од трулог мира.

 

Рад је изложен на Округлом столу ЧАС О ЦРЊАНСКОМ у Филолошкој гимназији у Београду, 07. 12. 2018. поводом 125 година од рођења Милоша Црњанског

 

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

1.

Црњански, Милош. Мирослав Крлежа као пацифиста. Поводом чланка Оклеветани рат. Време, XIV/442, 22. V 1934, стр. 3.

Црњански, Милош. Политички списи. Београд: Сфаирос. 1989.

Црњански, Милош. Есеји и чланци. I–II. Прир. Никола Бертолино. Београд: Задужбина Милоша Црњанског; Лозана: Наш дом, 1999.

Црњански, Милош. Испунио сам своју судбину, приредио Зоран Аврамовић, Београд, БИГЗ; СКЗ, Народна књига, 1992.

Црњански, Милош.  Политички чланци 1919-1939. Дела Милоша Црњанског XV, књига 32–35.Ч. Николић (прир.) Београд: Задужбина Милоша Црњанског; Наш дом – Editions L’Age D’Homme, Lausanne, 2017.

2.

Амфилохије, Митрополит. Часни крст Христов и косовски завјет (одломак из есеја О рату који приводи Богу и труломе миру стр. 249‒260). Светигора. Цетиње. 2010.

Антонић, Слободан. Патриотизам. http://teme2.junis.ni.ac.rs/public/journals/1/previousissues/teme4-2008/teme4-2008-03.pdf

Берђајев, Николај. Судбина човека у савременом свету. Београд: Логос. 2006.

Берђајев, Николај. О самоубиству. Београд: Логос. 2011.

Bulens, Gert. Evropski pesnici i prvi svetski rat. Poezija u Velikom ratu, revolucija i transformacija Evrope. Beograd: Karpos. 2018.

Иљин, Иван. О супротстављању злу силом. Београд: Логос. 2012.

Јеротић, Владета. Између политике и књижевности. Дарови наших рођака III. Психолошки огледи из домаће књижевности. Арс Либри. Београд. 2002.

NORIS, Dejvid. Duhovi kruže Srbijom. Književno predstavljanje istorije i rata. Prev. Vladislava Ribnikar i Dejvid Noris. Beograd: Geopoetika, 2018.

Обрадовић, Бошко. Случај Црњански – од „стране књиге“ до „Идеја“ 91. страна

Поповић, Марко, Мирослав Тимотијевић и Милан Ристовић. Историја приватног живота у Срба од средњег века до савременог доба. Београд, Clio, 2011.

Раичевић, Горана. Светлост и магле са истока: три међуратна путописа из совјетске Русије (Винавер, Крлежа, Васић). Зборник Матице српске за књижевност. 2018.

Раичевић, Горана. Есеји Милоша Црњанског. Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Сремски Карловци, Нови Сад. 2005.

Селимовић, Меша. Круг. Београд: Штампар Макарије. 2008.

Смењивање генерација. Анкета. Време, 19–22. IV 1930. страна 6

Тешић, Гојко. Зашто авангарда двадесетих година? Модерна и међуратна књижевност. Зборник 3.  Нови Сад: Тодор. 2002.

Тешић, Гојко. Зли волшебници (полемике и памфлети у српској књижевности 1917–1943). Слово љубве – Београдска књига, Београд, Матица српска, Нови Сад, 1983, II, 499.

[1]                     У избору Зорана Аврамовића објављенису Политички списи Милоша Црњанског у издању Сфаироса, Београд, 1989. У његовом избору нашло се тада 25 забрањених текстова.

[2]                     Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског, Београд: Нолит, 1976.

[3]  „После убиства надвојводе , Црњански је неколико дана провео кријући се по шумама у Хинтербрилу, око шеснаест километара југозападно од Беча. Као присталица студентског политичког удружења Зора, и он је био сумњив, а после убиства Франца Фердинанда родољубива штампа објавила је отворену сезону лова на све Србе. Почетком јула, у листу мађарске владе Pester Lloyd објављено је да Србија, да би показала добру вољу, мора „истребити легла пацова“ која су из Србије прешла границу Двојне монархије да би сејала „смрт и разарање“. Мађарске власти су једва чекале да српској делегацији покажу те „кужне пацове“. Највећи део остатка јула Црњански је провео у Мађарској, у српском граду Новом Саду, у наручју једне Српкиње коју је упознао тамо ‒ супруге, заправо, једног високог српског официра. Кад је Аустрија објавила Србији рат, почео је лов на странце у новосадској области. Она жена, с којом је Црњански покушао да се дочепа српске престонице Београда, притворена је у Сегедину под оптужбом за шпијунажу. Пошто је био са њом и Црњански је завршио у затвору. После дугог саслушавања, полиција није нашла ништа за шта би га оптужила, те га је уместо тога послала право у војску. Она жена ће остати иза решетака до краја рата, а Милош Црњански затекао се на обуци за борбу у аустријској војсци ‒ против свог народа“ (Bulens 2018: 49‒50).

[4]                     У писму Јулију Бенешићу, првом потенцијалном загребачком издавачу, наводи као наслов збирке Омладини умореној!

[5]                     У тексту објављеном у новосадском Јединству 12. јула 1919. године, Васпитање и револуције, Црњански каже: „Узалудне су револуције које мењају материјалан поредак света, јер немају снаге да преобразе човека. Масе, човечанство се не мења револуцијом, него васпитањем…// Свет не мења насиље, него симпатија….// А друштво још није развијено за комунизам… // Данашња револуција је проста пљачка једне класе пролетерске… // Све је себичност. Револуције нема, него је то бљутава себична комедија… // Велика, несретна наша Русија прави експеримент за цео свет. Али су револуције привремене појаве и узалудне постижу само оно што се и без њих развија, васпитањем, које лебди по зраку и улази у све душе али постепено…“ (Црњански 2017: 7–10)

[6]                     Као пример за ову тврдњу наводи песму о Гаврилу Принципу за коју каже да је поникла у атмосфери револуционарне, па и националистичке генерације, чије је знамење оно што је у свом затвору Принцип написао: ми смо прво националисти, па онда револуционари (Црњански 2005: 32).

[7]                     Он каже: „Теме које књижевник одабира за своја дела, у младости, и у старости, обично су поскедица његовог интелектуалног, моралног или политичког интереса. У младости нарочито, оне су последица подсвесних, патолошких наклоности. Врло инетересантне студије о мотивима књижевног рада дао је професор Фројд, чије су теорије застареле али бесмртне, као и професор Јунг, који је нашао златну жицу подсвести читавих народа, али ту жицу копао будаком. Теме у књигама моје младости биле су искрене, опште, подсвесне“ (Црњански 1999: 482).

[8]                     Фикционалне приповести се налазе у флексибилнијем семантичком односу према социјално-имагинарном него, рецимо, нефикционалне приповести базиране на историографском истраживању или мемоари људи који су истински учествовали у стварним догађајима из прошлости. […] У студијама књижевних текстова прихваћено је да се у случајевима када прича садржи референце на стварне догађаје или личности, такви детаљи, једном стављени у контекст фикционалног света, прилагођавају захтевима и границама своје нове средине. Фикционалне приповести могу да делују као да описују одвијање историјских догађаја, али оне представљају једну замишљену прошлост. Историјске референце су само још један слој који доприноси општем значењу текста. Анализа таквих текстова требало би да узме у обзир функцију која је дата наративним поступцима у сваком појединачном случају (Норис 2018: 42).

[9] „Патриотизам се може дефинисати као осећање привржености или љубави грађанина према отаџбини (гр. πατρίς, лат. patria). У модерном свету домовина је за грађанина најчешће његова држава. Али, осећање привржености или љубави не односи се на државну власт, већ на структурисану заједницу грађана, са њеним особеним установама, обичајима и целокупном културом“ (Антонић 2008: 2).

 

vasa eskičević

Vasa Eskičević

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 маја, 2019 инч Стокин

 

Ознаке: , ,

БОЖИЋНИ ОБИЧАЈИ У СТАРОМ НОВОМ САДУ

***

Дан пред Божић пада Бадњи дан. На Бадњи дан се не обављају никакви послови, рани се све што има у кући, мораш наранити. Нејде се никуда. Пре Бадњег дана се спремају куће, а на Бадњи дан се уноси слама и почиње славље. Посна вечера се спрема и нејде се никуда од куће. Мож још да се скупе на улици пред кућом да пале ватру. Нисмо ми казли бадњак, него ватра. У Србији се каж бадњак, јер ми немамо шуме да оцечемо то дрво за бадњак. Код нас у Војводини ми смо ложили огризине, гуме о трактора и ту у Салајки. Наш ди смо правили? Код Гроздића, раније један дан се донесе ласкола вашине, грање, ја из винограда донесем па им дам по педес снопова лозе моје. Онај донесе огризине или тракторску гуму па онда на то бацимо. Ту будемо после вечере до једно десет сати, не буде се дуже. Некад и до поноћи који су људи усамљени. А ко је фамилијаран, ја и Душца смо често ишли код Накрајкућини, преко моста там ди су Телини. Там се исто тако двоје ласкола донесу дрва. Фамилијарно изађемо, деда и баба нејду на улицу, него млађи људи и жене и момци и девојке. Ко те ватре стојимо и износи се из куће, ко те ватре стојимо кад прође вечера, значи док је тај дан вечера само се седи кући. Онда кад прође вечера ја изнесем куваног вина, она донесе ладног вина, пиво се није пило, ракије куване и ладне ракије. Увече се поји Рождество од осам до десет, то нам је била та тарифа. Кума Паја Вршка и ја смо обавезно појали, код њега у улици, они су Подбарци, а преко моста су Насељчани. За вечеру се постило, строго посно, то се зна, густи пасуљ, риба и с маком резанци и вареник, значи шљива и вина, и онда иде корица леба.

Тошица Милушков, рођен 1942.

***

Јако је лепо то било. Имали смо патос у соби, покупе се крпаре и тата донесе онак сламе, ваљали се као деца и за њим идемо и пијучемо. А ујтру рано на Божић иде и донесе воде на бунар и дође. Добро јутро газдарице, честита, шта то носиш, носим здравље, мир у кућу и ондак нас је црвеном јабуком, мама успе у лавор воде. Ондак смо се умивали том водом из лавора и јабуком се трљали да будемо румени. Стварно је било јако лепо. Чесница се месила на Божић ујтру рано. На Божић се јако рано устајало, у два, у пола три да дођу, све се тркају ко ће пре доћи да добије кошуљу. Е ондак се ома устајало, растезано тесто, слатко тесто се замеси, то се развлачило на оном столњаку на ком се вечерало који стоји на слами. Кадгод су само са грожђом правили, кажу да не болу зуби од ораја, нису дали да се чесница прави стари. Па било је и сиротиње. Само се грожђе посипало и мећо се динар у чесницу и ондак се крјала, тако сви чесницу на руке около, и појало се Рождество. У круг смо окретали онда ко коме, није се секла ножом, ко коме откине парче и ди буде динар, његов је динар.

Јелица Ергелашев, рођена 1923.

***

Ми смо за вечеру увек рибе, резанаца, пасуља бела нисмо никад кували. Правили смо с маком резанаца и пекли рибу. Било је коринђаша, ишла сам и ја да коринђам. Појимо Рождество и лупамо на прозор: Јел слободно коринђати, онда коринђамо, а неко нас отера, ни не прими нас. Неко изиђе па нам да ораја и јабука, па ајд идемо напоље. Нисмо морали да се маскирамо. А то за маскирање то је било за вертеп кад носе. Кашћу вам вертеп се носио о Божићу. Онда после ручка, ручамо, онда идемо на Темеринску улицу. Ту је било терај Божић. Ту су све вако наши Ченејци, богати људи с каруцама дошли, па пешкире на коњима, па су се возале девојке с њима од Шулцове млине тамо на крај Темеринске улице до Три круне на ћошку Кисачке улице, тамо ди се продају машине. Ту је било коло у Три круне и ту су девојке и момци играли, на игранку. Онда ту у те Три круне возе се на коњима пешкири, седе у каруцама, ма лепота. А трамвај је ишо па ми дечурлија купимо оне што пуцају, па метемо у шине, кад трамвај иде ми деца намећемо, кад трамвај прође па кад стане пуцати што је то лепо било.

Драгиња Мољац, 1914

***

Ја знам да први дан Божића устанемо рано, ја спремим Богдана и Мићу код моји да буду положеници. Лаза и води, док они не дођу ја растежем чесницу. Ту је био бунар и како прође поноћ они долазе по воду, па сипају кукуруза око бунара па сипају жита, да роди жито. Мој тата је носио и марви да полаже, то нисмо радили Лаза и ја. У шталу иде па носи на ражањ да полаже марви. Ражањ је нешто испечеш па носиш марви.

Метемо у чесницу новац, а ја забележим ди сам ставила динар. Мама је моја правила вареник, знаш шта је вареник мал угрејеш вина, метеш меда и мало бибера, насече се здравље, месец, то смо месили од теста што правиш милихпроте ил неко ко лебац прави. И онда помало.

Ката Ралетић, 1924.

***

На Бадњи дан кували смо шљиве, тесто, риба, густи пасуљ резанце и онда у те резанце мама уврља, па кад уврља онда мете у ту врућу воду, пеканци се звали. То је вечера била кадгод а ми појимо Рождество док не почне вечера. Чика је наш јако лепо пево, најмлађи татин брат. Онда тата донесе сламу, прво ораје прекрсти собу, У име оца и сина, све то прекрсти собу. Добро вече, честитам вам Бадње вече, то се так сећам и мама га поспе житом. Онда ја и бата, прво мете сламе, онда нама баца ораје, а ми пију, пију, пију, пијучемо ја и брат. Нико никуд нејде, само деца поје Рождество. Онда ка дођу дамо им шљиве, ораја. Сви деца идемо од комшилука на коринђање, добијемо и пара и јабуке и шљиве. Певало се само Рождество.

Марица Пашћан, 1926

 

***

Бадњи дан ујтру се меси колачи, месило се ко и за лебац, сунце, месец, па ко звезде свуда около се направе, а сунце само једно, онда с праве волови, па крмача и прасици, и овце и јагње. Таки је обичај био. Пилиће одгоре поређаш. И шака се правила, то се тако расече и буду прсти. То се прави да би се поспешило то све, да нечија рука то погура. Код иконе се стављала рука. И свашта се прави и сунце и месец и волови и гувно, правило се гувно, камаре. На Бадњи дан се правило опеканци, тесто се направи па се тако испече, мак се спреми, вода ври, па се то тако потопи у ту воду, од истог теста ко за месец, сунце, меће се у пећ да се испече, па се пече. Онда се то само спусти да они мало одмекну и онда се то само извади, па се поспе одгоре мак или ораји, шта оћеш, и онда се скува шећер, сируп се прави и онда се то тако прелије да не буде суво. Увече смо кували кисели купус, овде бели пасуљ смо кували постан. Код њи се правили опеканци, код нас само резанци. Рибу смо тек после пекли, то пре није било на Бадњи дан. То се ужари пећ и то се мало опаје и мете се на банак, и онда се лопата, мете се на лопату. Не пече се на лопати, већ је лопата била тако велика и поређа се на ту лопату, па се истресе на тај банак. Јел банак је био од цигаља сам кад се ужари онда се то мало очисти, па се мете то на тај банак и онак се испече. На голом банку се то пече.

Милана Малетић, рођена 1913.

 

Маја Стокин, Из рада Етнолингвистичко истраживање зимског циклуса обичаја и веровања у Новом Саду, докторска дисертација, Нови Сад, 2011

 

вера

Вера Павлова

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 јануара, 2019 инч Стари Нови Сад

 

Ознаке: , , ,