RSS

Архиве ознака: Маја Стокин

Маја Стокин ДРХТУРИМ, СИЋУШНА… (О збирци песама „Птица златоока“ Анђелке Николић)

„Сваки човек има два простирања. Једно је ограничено контурама карактера и облашћу друштвеног хода и рада… Друго простирање је страховито, толико колики је свет, колики је онај немир који нас стално мучи, стално тражи пут преко свих светова, и пита за вечност[1].“ Нема мисли која би тачније представила поезију Анђелке Николић од ове, коју је у првој половини прошлог столећа, записала Исидора Секулић. Јер, током четврт века, колико песме ове збирке настају, Анђелка Николић сваким стихом куца на врата Вечности. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се…“[2] И иште, и куца, и тражи, и отвара се ‒ и налази Анђелка Николић! А Нађено претаче у песме којима гради „уређен врт са стазама које воде према небу[3]“.

Приређивач је песме разврстао у шест циклуса: Бокори сунце, Мртваја, Сазвучја, Времеплов, Речи звезде и Молитвене. Ова је подела само условна с обзиром на то да су основни мотиви у свим циклусима исти. Све су песме и настале са циљем да се слави Господ и све оно што нам је у овоземаљском животу даровано,  чак иако су то врло често недаће, мука, тескоба, чак иако нам се неретко крст који носимо чини претешким.

Миодраг Павловић је својевремено записао да лепота песничке слике може допринети дефинитивној валоризацији песника (Павловић 2002: 56). Лепота песничких слика један је од највећих квалитета ове поезије. Кроз мноштво упечатљивих метафора, песникиња открива и свој лик и „чежњу за Светлом у свему“. И управо ова чежња најверније одражава песникињин хришћански поглед на свет и место поезије у њему. Први циклус Бокори сунце састоји се из шеснаест песма. Махом су песме лирски монолози, лирски дијалози са Господом или, ређе, са замишљеним саговорником. И када је присутан слушалац, он никада не проговара, али је његово присуство неопходно за настанак песме. Понекад се божанско присуство интуитивно слути, или наговештава реторским питањима, као у стиховима: „Ко ме из незнани зва?/ Ко ме именом мојим зва?/ Чији тихани летај у око ми вирка?“ У тренуцима божанског озарења песникиња бележи: „Гле! Очи твоје ме виде кроз венац златасте светлине“. Обраћање слушаоцу, уколико је присутан у песми, најчешће је вид сведочења о Господњем присуству у свему, као у стиховима: „Дођи, окуси како пљуштај светлости Његове плави кад пут твој пометен, немиром сплетен ка Себи управи!“. Од прве до последње песме ове збирке, некада веома експлицитно, а некад дискретно, песникиња открива да „свет искривљен, искежен, клет“ није њен, већ да њу привлачи „небеских боја плет“ и њени „извири кликтави“ певају само Њему. У свету свакодневице она је „жедна усред вода“. Молитвом се на небу отвара „златно око сунцокрета“ који своје „сузе зрачне просипа на све жеђи света“. И живот и свет замењују се поезијом, односно поезија постаје и њен свет и живот. Поимање појавности и бића и света Анђелке Николић у бити је хришћанско, односно хришћанско је у бити сваке њене песме. Јер „када се небо спусти, меко и без звука низ плаво лице звездано“ – тек тада „као кључем дан се отвори“. Чини се да је читаво њено биће преплављено Песмом Господњом, а њена поезија је просто одјек једног посебног стања душе. Њена душа је одморна, без напетости и активна само у стању песничког сањарења када оживљавају слике које сведоче о Божанском пројављивању. Пред њима стражи и њих песникиња непрестано очекује јер је само тада могућ покрет њене душе који се труди да ослушне. О мисији песника сведочи и песма Певачи вида. Њихов је задатак да свијају светлосне струне „у песму као у шкољку да бисерно бескрајем шумори“. Тада се невидљиво настањује „милостиво Сунце у румен света леполиког“. Сагледати невидљиво и ослушнути нечујан покрет душе и преточити га у „крхке песме, саткане од Светлости,  које плове свиленим долинама“ може само Песник вида, а то је насушна потреба и наше песникиње. Тренутак ишчекивања такве песме јесте тренутак ишчекивања себе. Тада расту „очи бдења“ и „гаси се време“. Само кроз песму њен „дубоки живот гласно пева“.

У посебан циклус, насловљен Мртваја издвојене су песме у којима песникиња слика тескобу своје свакодневице. У тим, посебним данима „јато мртваја“ засењује светлост којој она „у дубини своје душе“ непрестано тежи. Она прибегава готово натприродном захвату да муку, јад, патњу,а то је реалност с којом се свакодневно суочава, преточи у Љубав која јој помаже да свој, иначе претежак крст, лакше изнесе. Попут сунцокрета свој поглед непрестано управља ка Сунцу и ишчитава божанске истине  са неба, птица, цветова, дрвећа, влати трава… Упире се, снагом подвижника, да изазове преумљење у својим мислима, да „пробије опсаду мртваја“, да „закрпи разјапљен јаз“, да се у крст рашири и у Господу смири. И оно што је лековито за читаоца, чији је свет у координатном систему сродном оном у овој збирци представљеној, јесте управо то што песникиња у овом преображају и рвању с недаћама  и успева. Анђелка Николић непрестано „шири дланове ко мека гнезда за светлост леполику“ и она, налик чуду, заиста, увек потече. Она истрајно и свакодневно припрема своју душу да кроз патње прима благодат, захвална и за ране и за „ковитлаце кужне“, не престајући да пева своју молбену песму и призове „Знак што спасава“ и препозна „Зов што избавља од дана злог“.

У једном поетском запису, у готово исповедном тону, Анђелка Николић гледа смрти у очи. Пресабирајући се над својим животом, она искрено записује: „И бојим је се и не бојим. Бојим је се непознате и неизвесне. Бојим се свога пада. У смрт. Бојим се и свога живота који се као шатор разапео преко малог делића ведрог неба. Шатор пун закрпа и рупа. Једва штити ил не штити, од жеге, несанице или олује. Ипод њега дрхтурим сићушна. Како је мален мој шатор тако исцепан и прљав! Да ли ће да ме сачува? Да ли ће да се преобрази у дворац или палату? (…) Да ли ће Отац мој безмерјем Својим да ме загрли?“ Попут Христа у Гетсиманском врту и песникиња страхује, не толико од смрти, колико од онога што је очекује након ње. Хоће ли је Господ прихватити такву каква је. На последње питање из овог записа, она и не даје одговор јер га и нема.  Колико из њега провејава неизвесност, толико је присутна и нада да ће је Господ наоружати вером и потребном снагом за најтежа суочења.

Циклус Сазвучја састављен од једанаест песама у којима песникиња ослушкује, и у метафоре и синестезијске слике претаче, музику тишине и светлости. У њему се слави песма „изнутра осветљена“, која „живот лије“, то је поема која на плаветну снагу неба чистог мирише, „песма која отвара просторе изнад река звезда и птица у бескрај пружене“. Песникиња осећа себе у погледу неба, у мирису земље, у зени пупољка. Осећа да је са песмом у сагласју, да је са њом једно. Она пева како би „стишала срце олујно и уцелило распукло ко презрели цвет“. И као што физички живот значи стално сагласје и сазвучје са физичким окружењем, атмосфером која је око нас и у нас продире, са енергијама светлости, и од њих зависи, примећивали ми то или не, тако и духовни живот значи стално сагласје са нашим духовним окружењем, били ми тога свесни или не. Када се то сагласје поремети, испадамо из једног од ова два колосека, а уколико потпуно престане, гаси се и наш живот. У највећем броју случајева, дакако, не примећујемо свој живот, присуство и делање духовних елемената као што не примећујемо ни притисак ваздуха или деловање светлости на наша тела. Наша духовна чула нису увек довољно будна. Већина људи се толико труди да развије хармонију са видљивим светом да њихова моћ сагласја са невидљивим остаје неразвијена. Циклус Сазвучја Анђелке Николић уједно је и потврда да је ова врста равнотеже итекако могућа уколико се сензитивност ослободи стега и када се у тиховању брижљиво ослушкује и посматра. Тада „у срж срца пада семе благотворно свих гласова и звука. Спусти се као сидро у средиште крилатог круга“.

У средишту циклуса Времеплов јесте и истоимена песма, састављена из седам целина. Свакој песми у оквиру овог циклуса одговара један дан у недељи, а у сваком дану  је наглашено доба дана, те се разликује: Ноћ, Свитање, Јутро, Пре подне, Подне, Сумрак и Сведан. Песма је асоцијација на стварање света, односно рађање светлости из мрака и из зла. Песникиња овековечује тренутак када „Тросунчана Светлост разбија невид“. У разјапљеном бездану види се одраз „људи укривљених, који прободени тону, њихова згажена лица свакодневно у низине клону“ (Пети дан, Подне). У Подне крвари дан, болестан је и згужван. Запањују и помало плаше огољене слике зла од којих лирски субјекат не штеди читаоца. Он јасно види да „јури зло на светло онемоћало“. Но, ипак способност да из тог „ковитлаца кужног“ „засветли пут нехођени“ и његов коначан и вечан преображај у Светлост, једно је од најупечатљивијих одлика поезије Анђелке Николић. Дискретно подсећа, пре свега себе, јер је најпре такво тумачење у хришћанском духу, да се истински духовни живот одвија и на хоризонтали и на вертикали и да се човек непрестано мора ширити и уздизати. Бескрајна разноликост њених песничких слика, за које црпи инспирацију из свега што је окружује, подсећа да човечији духовни живот мора бити већи, пунији, богатији, дарежљивији у својим интересима него што то може бити само природан живот, да је духовни императив да се све обично, али и зло и мрачно, мора преображавати у Светло и Вечно.

Стиче се утисак да песникиња непрестано обитава у тишини, да њој тежи али и да из ње у речи претаче и мирисе и звуке и најлепше слике. Управо по томе што непрестано „из речи скакутавих лута у ћутање“ (Опрости),  песникиња необично сличи Момчилу Настасијевићу. Готово читава поетика Анђелке Николић могла би стати у неколико стихова из песме и циклуса Речи звезде. Она каже:

Шуме у мени речи неизговорене,

тако ништавне, а свемоћне,

речи као свемир старе,

натопљене светлом,

речи без дна.

Расипам их нечујно

ко маслачак семе

у бокоре боја

да ничу пробуђене

међу звездама.

Да би се остварио преображај потребна је равнотежа. Њу песникиња увек проналази у тишини. Она је брижљиво ослушкује и кад је „згњечена“, и када њен „шумор свилено љуља небеске крошње“ и оног тренутка када она „нарасте“ догађа се „преумљење“. Оно наступа тог тренутка када лирски субјекат идентификује његово пројављивање. О њему сведоче стихови: „Одједном благи шумор заљуља крилом тишине мога срца“. Тишина је предуслов за нарастање крила за досезање Светлости. Оно што нема крила увек падне назад на земљу. Симона Вејл каже да је поглед једини делотворан у тој ствари. Зато што он наводи Бога да сиђе. А када Бог сиђе до нас, он нас подиже и даје нам крила[4]. Отуда је птица чест симбол у поезији Анђелке Николић. Оне на посебан начин заокупљају њену имагинацију. Птицу у грудима носи. „Очима се смеши, злато лије.“

У једној од преписки са приређивачем ове збирке песникиња пише: „Затворила сам се у ћутање и тишину и добро ми је тако. Уопште ми не прија спољња врева. Добро ми је у молитви и Цркви.“ Људски дух не познаје стварнију и чистију утеху од молитве. Она доноси спокој, очишћење и укрепљење, благослов и исцељење. Анђелка Николић сва је усредсређена на божанствену суштину ствари, појава и догађаја. Она подвижнички и неуморно све оне животне садржаје који растачу и немоћају људску душу претвара у оне које је узводе и дају јој посебну дубину и чврстину. Све време она распознаје и изабира само суштински свето. Она пише:

Осећам да сам са песмом једно,

да пуштам корење

све дубље, све шире

кроз облаке млечне

и дрхтаје вода,

кроз живот цео.

Преко поезије, која је од прве до последње песме, пре свега молитвена, иако је тако насловљен у збирци само један, последњи циклус, песникиња улази у живу везу са светом суштином видљивог света. Њена поезија излучује се из дубине срца, као да жели да осветли и посвети све животне садржаје душе. Она „игра у недрима, плови у мислима, ведри у очима“, она песмом „тка своје молитве нит“ и из молитве се улива у песму као река. Не изненађује стога што је и читава ова збирка песама помало налик Сузним мољењима Светог Јеврема Сирина и Псалмима Давидовим. Она је непрестано упућена ка извору исцелитељске воде. О томе сведоче и стихови:

Отварам се

ко цвет

упијам бескрајног

неба сплет.

Ка Теби

се ширим

у недоглед.

Занимљива је тврдња Симоне Вејл да постоји аналогија између механичких односа који чине поредак чулног света и божанских истина[5]. Она пише да сила теже која на земљи потпуно влада кретањем материје јесте слика телесне привржености која влада склоностима наше душе. Једина сила која је способна да савлада силу теже јесте соларна енергија. Када се та енергија спусти на земљу и биљке које је примају, омогућава им да расту усправно, одоздо навише. Сви извори соларне енергије долазе од ње. Ту соларну енергију не можемо просто да кренемо да тражимо него можемо само да је примамо. Она је та која се спушта. Она улази у биљке, она је са семеном закопана у земљу, у таму, и тек тамо има пуну плодност и подстиче кретање одоздо навише захваљујући којем никне жито или никне дрво. Она је слика благодати, која силази да се закопа у тмину наших злих душа и ту постаје једини извор енергије који чини противтежу тежини морала, тежњи ка злу. Чини се да и Анђелка Николић интуитивно осећа нешто слично. Попут земљорадника који уређује биљке тако да су способне да приме што више сунчеве енергије и пренесу је до нас, она са  мрачног, телесног света несмирености и бола, својственог људској природи,  свлачи копрену и открива светлосни свет духовне енергије, лепоте и истине. Све време својим стиховима, својом „песмом дрхтавом од зоре, изнутра осветљеном“ труди се  да, пре свега, у себи распламса Божански свет светлости. Путем збирке песама Птица златоока, на испруженим длановима, вечно окренутим ка Небу, одсада ће је несебично даровати и својим читаоцима.


[1] Исидора Секулић, ИЗРАВНАЊА, (Иде ли светост над уметност?) Neopress, Београд, 2017. (приредио Јован Пејчић).

[2] БИБЛИЈА, СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, (Лк. 11, 9), Глас Цркве, Ваљево 2007.

[3] Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, („О Богу“ стр. 290-292), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012.

[4]Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд: Службени гласник. 2020.

[5] Симона Вејл, Бог у потрази за човеком. Духовна аутобиографија. Београд: Службени гласник. 2020, 82. страна.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 марта, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , , ,

Маја Стокин БОЈА ВЕЧНОСТИ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА ДРАГАНА ЛАКИЋЕВИЋА „ПРОХУЈА“

„Тако давно сам се родио, да чујем некада, како нада мном тече студена вода… Ја живим толико дуго, да су ми и најдаља сећања одједном постала блиска. И што дуже живим, она постају јаснија, желим да се присетим појединости. Мој живот се испуњава светлошћу, добија смисао… Отац, мама, брат, музика, рат, поезија… Зашто се сећам свега тога? Сећање плете своју шару, по нама непознатим законима, али мени се чини, претпостављам зашто су моји снови саткани од тих лица, од тих судбина. Позван сам у живот крвљу свих рођења и свих смрти, они су ме саздали, извајали, и без њих не бих постао овакав какав јесам.“ – Oво су речи Арсенија Тарковског, пуне захвалности према свима и свему што је његов живот испунило смислом. Управо по способности да оживи успомене и учини сећања вечним и присутним у времену садашњем, одликује се и песничка мисија Драгана Лакићевића.

Кроз Лакићевићеву збирку, све време, тихо и готово неприметно, хуји једно ново осећање, стање духа. Најновије песме имају „мирис жутих ружа“, доноси их благ ветар прошлости, на свакој је „титрај јесењег зрака“. Уз добродошлицу, дочекује песник јесен за свој, распремљен, сто, сигуран и спокојан јер „јесењи језик има шта да каже о лету“. Због неких догађаја и незаборавних љубави, лето још траје, упркос јесени. Успомене на лето живе у фотографијама у песничком албуму који је пред нама. Уласком у ново животно доба, песник је ипак помало затечен. Разврстава светлуцајуће хартије написаног и ненаписаног и у том чину подсећа на дечака који у скровитом закутку собе разврстава своје играчке на оне које се морају задржати и на оне које можда више и нису толико важне, али су његове и не може да их се одрекне лако. „Хартија је живот“, признаје Лакићевић. Остаје бојазан да се у листовима које треба одбацити можда баш крије најбољи стих, али и снажан унутрашњи осећај да се све његове песме већ налазе у планини, надомак песниковог родног града (Све моје песме). Тамо су друге димензије, одакле кроз песника струји посебно осећање, трепери и претвара се у видљиво, облачи рухо песме. И враћа их тамо одакле их је и примио, враћа их свом извору.

Васко Попа каже да пут у назад, до тог извора живе речи, води кроз срце, кроз главу, кроз душу свих људи. И то опет свим људима даје могућност да и они, речима песме, опште с тим животодавним извором. У томе, а не у нечем другом, састоји се човекољубивост и хуманост песниковог чина писања песама. Јер сваки човек, не само песник, има насушну потребу да говори са извором живе речи (Васко Попа). Лакићевићеви су дарови зато праизворни, чисти и читаоцу који све то уме да осети, даровани су од срца. Он каже: „Тако ће неком доспети у виду сићушне светлости савршена и непоновљива као пахуља на длану, на усни, на души онога који мора постојати у даљини.“ Он и песма жуборе истим језиком.

У песничком поглављу Дрвеће Београда своје духовно око Лакићевић је задржао на дрвећу и биљу. Дубоко је саживљен са судбином стабала о којима пише и од раног детињства разуме језик њихове тишине. Од ока обичних пролазника често занемарени, а у исто време постојани и непроменљиви, песнику су једнако сродни, попут јуродивих из његових приповедака и романа.

Основне координате Лакићевићеве поезије, попут дрвета, дубоко су укорењене у земљу и сежу ка небу. Дрво је стога и централни мотив у читавој збирци. Дуго је учио језик дрвећа, сад њиме говори, сродио се са стаблима. „Најбоља лектира на вашим је листовима, непоновљиво лирско пролеће, птице и ветрови“, пише Лакићевић (Дрвеће Топчидера). Као и дрвету, и песнику је некада корен био млад и јак, сада на њему примећује знаке старости. Дубоко преживљава смрт разломљеног стабла свестан да и дрво, као и човек, често пада „под теретом пролећа“, с тим што је јаук дрвета нечујан. Теши га чињеница да стабло ипак с годинама стиче и снагу, која је често тако моћна да се временом окаменила у трајање. Кроз разгранате крошње и дрво и песник са висине покушавају да докуче дубину свега што их окружује. Све време песник трага за местима у којима оживљава „модри мир морачких шума“ јер дрвеће је највернија замена за завичајно окриље („Свако ко нема завичај, њему се приклони“). Слика дечака од тринаест година који седи на ливадици, међу стаблима јабука и шљива, временом је само мењала свој рам и мизансцен. Шљиву и јабуку заменили су дуд, храст, лужњак, платан, туја, топола, крушка и друго дрвеће. Песникови су сабеседници већ пола столећа. Мисија дечака једнако је жива и у одраслом човеку: опевати доживљај света који га окружује.

Док од дрвећа учи свакодневно како се живи пуним животом, пред чим је то запитан човек у Лакићевићевој поезији? Песников савременик најчешће не стиже да се замисли пред суштинским, малим стварима које живот значе. У непрестаном је грчу да савлада тренутак, ишчекује да се што брже упали зелено светло на семафору, да ишчека аутобус, да убрза време, док песник сетно и ћутке одавно зна да године зачас мину и прохуји живот. Он у својим песмама овековечава тренутак и добро зна његову вредност. Савремени човек од свега лако одустаје, заборавља свој језик, своје писмо и стиди се својих корена. Запитан је песник шта ће се догодити ако природа тако лако одустане од човека као што се лако он одрекао ње, као што се свакодневно откорењује од завичајног, одриче се себе у силној жељи да постане нешто друго. „Све је нестало, а највише људи“, запажа Лакићевић.

Забринут је песник и над судбином књиге и поезије. Књиге су такође огледало у коме свој одраз посматра песник, тј. одгонета своје место у свету и место сваког човека. Небрига о књигама истовремено је и огледало друштва и сведочанство о суноврату који прети данашњем човеку, уколико се у својој ужурбаности не заустави. Посебно му поглед привлаче половне књиге, свикле на „таму, мемлу и прашину“. Занимљиво је да песнику и иначе најчешће привлаче поглед скрајнуте, потрошене ствари. Са тугом и сетом саосећа са њима, због човековог немара и заборава, жали због њиховог стида на дневном сунцу. Ипак, способност за такав емоционални доживљај и таленат да се, испод слоја сиве прашине скине копрена са трошног и открије сјај зрнца лепоте, који верује песник, свака од њих поседује – редак је дар.

Од раног детињства Лакићевић се, од тренутка загледања „у бистру воду и њене риме“, „у модром миру морачких шума“ – баш у води поезије тражи и налази. У свему што га окружује он наилази на огледала „у којима се препознаје и не препознаје, која га увећавају и умањују до нестајања“. И након педесет година (само)посматрања, (само)спознавања и неуморног претакања света око себе у „зуј и клик речи“, он се пита шта би уопште био и како би преживео да није свој одраз баш тада и ту угледао.

Још од самог наслова збирке упућује се на једну важну категорију која је карактеристична за све песме у збирци – време. Време је неопходно човеку да би остварио себе као личност. Јер, „као што дужина, ширина, висина, запремина не постоје (за себе), него само као наша представа и назив за мере постојећих тела, тако и време не постоји (за себе, собом, по себи), него само као наша представа и назив за основну меру постојања бића“ (Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству). Време не постоји без сећања. А сећања су наши, сликама заогрнути, духовни доживљаји. Управо такве слике Лакићевић утискује у своју поезију, како их не би расуло хујање времена и како се не би „изгубило у облацима“. Баш овакве исечке из живота, док машта да напише песму на крилу лептира, попут лептироловца, лови мрежицом и слаже годинама у своје збирке, које нису случајно насловљене Породични албум, Породични азбучник и Породични музеј.

Брише границе Лакићевић између света видљивог и света невидљивог, као и границу између прошлог, садашњег и будућег времена. Бележи: „Све што је невидљиво, може бити песма“. Он суптилно слика како се у нама живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, а то условљава и другачије виђење времена. Понекад је то време кратко, понекад прекомерно збијено до атома времена, како би рекао Павле Флоренски, али се тада оба света додирују и ми слутимо тај додир. Ако се избрише граница између прошлости, садашњости и будућности, види се јасније и оно невидљиво. У песми „Под овим платаном три стола“, песник скраја три слике, прву, из времена прошлог када га повија мајка, другу – како седи и пише песму и, трећу, истргнуту из времена будућег – како на трећем столу стоји његов ковчег и преко њега нечујно пада снег. Ове су све слике, у песми, оживљене и обједињене у један тренутак. Временска дистанца само омогућава песнику да боље сагледа стварност.

Чеслав Милош истиче да човек, истражујући свој смисао постојања, трага за продуховљеношћу прочишћеном стварношћу, за „бојом вечности“, другим речима, за лепотом“ (Милош). Боја вечности код Лакићевића је бела, а лепота, готово сасвим очишћена од страсти, оличена је у пахуљи. Наспрам те пахуље сићушне су и планине, пише Лакићевић:

Спрам једне пахуље

која долази из ноћног неба

носи собом васиону

и улази у моје око.

Песник зна да има дана кад све може бити песма и он непрестано промишља како она настаје. Његове песме су дозрели плодови једне осетљиве душе и замишљеног духа који на све око себе гледа из дубине свог бића. Попут неуморног ловца на лептире, песник непрестано призива и прижељкује то посебно стање, „тај трен полусна-полусмрти између читања и уснивања“. И баш „то магновење заувек изгубљено, између таме и светлости, сећања и предосећања“, јесте тренутак који песник препознаје као васкрсавање песме. Настанак пахуље, моменат кад она светлуцне, била би најверодостојнија песничка слика за оживљавање песме. Личи овај Лакићевићев васкрсни песнички тренутак на оно што Павле Флоренски назива сновиђењем. За његово разумевање такође је важна категорија времена. То магновење могао би бити тренутак када се кида копрена видљивог и кроз њу струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се једно у другом „и наш живот постаје струјање налик ономе као када се изнад огња подиже врео ваздух“. Тада наступа сновиђење, које Флоренски назива првим ступњем живота невидљивог. Тада се душа узноси у невидљиво и пружа предосећање да постоји нешто друго, поред онога што смо склони да једино сматрамо животом. У таквом тренутку „полусна-полусмрти“, како га именује Лакићевић, исечак из живота претвара се у песничку слику. Песма је у ствари материјализовано сновиђење, а оно настаје када се свести истовремено укажу две обале живота, с различитим степеном јасноће (Флоренски).

Један од најчешћих мотива у Лакићевићевој поезији, присутан и у збирци песама Прохуја, јесте снег. Он је за песника још увек извор радости, светковине и невестинског вела. У Лакићевићевој поезији, он је и синоним за љубав. Не може заборавити једно давно писмо, бело, са белим словима. Њега пише неко млад, белог лица, у белој хаљини. Чак је и љубав у њему бела.

Две крупне јануарске звезде

гореле су у њему

љубио ме је толики снег

Одавно нема тога писма

а ја га још читам

То бело мастило неће ишчезнути

нити може престати да веје по њему

То писмо још путује к мени

и по њему још пада снег

Бело је еманација светлости кроз коју се испољава вечно жива љубав, њене невиности и чедности. Истински је осећа и чврсто у њу верује песник. Бела је и боја мајчиних руку које га повијају за једним од столова испод топчидерских платана. Бела је боја сунчеве светлости, али и снега. Овога пута, у најновијој песниковој збирци, он добија и једну нову конотацију. У метафоричној употреби лета, јесени, појавила се и зима. Она је сада асоцијација на ново животно доба, а бела боја постаје и боја самртног покрова, боја смрти, али је и та смрт другачија, она је светла и блага. Изненађује песник и затиче свога читаоца припремљеношћу на све оно од чега човек најчешће зазире. Оивичена белом бојом је и једна од најупечатљивијих сцена у збирци:

На трећем (столу) лежи мој ковчег

у ковчегу сам светао и благ

пада нечујни снег и прави покров

све се претвара у бескрајну белину.

Ова визија омогућава песнику да се материјализује, да прекорачи оквир смрти и да, ослобођен свих животних тегоба, пређе у стање другачијег постојања, у живот вечног треперења душе или у Лакићевићевом доживљају, у стање блаженог мира и бескрајне белине.

Ако је песма „мала биографија видљива у ретким тренуцима“, онда тако можемо доживети и читаву збирку Прохуја. У овом ретроспективном песничком албуму, има носталгије, али изнад свега љубави и вере да оно истински лепо вечно траје. Разгрнути копрену, састругати патину, и у оном свакодневном, ненаметљивом осветлити лепоту, посебан је дар. И по томе је поезија Драгана Лакићевића посебна.

Попа, Васко (1998), Записи о песништву, Рашка, година XXVIII, бр. 32, страна 50‒54.

Чеслав, Милош (1985), Сведочанство поезије, Народна књига, Београд, стр. 123–124.

Флоренски, Павле:

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2018/11/01/%d0%bf%d0%b0%d0%b2%d0%bb%d0%b5-%d1%84%d0%bb%d0%be%d1%80%d0%b5%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%81%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%92%d0%b5%d1%9a%d0%b0/

Арсеније  Тарковски:

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/%d0%b5%d1%81%d0%b5%d1%98/%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%b0-%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%ba%d0%be%d0%b2%d1%81%d0%ba%d0%b8/?fbclid=IwAR1Mu5xy_IuBJIo6hY2u_3PqTOSI7gs6Xz4DPt89UbME1XEfPnum3APIlYs

*Рад је објављен у Новој Зори, Часопис за књижевност и културу, зима – број 68/ 2020.

Сава Шумановић
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 фебруара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , ,

Маја Стокин КРОКИ ЗА НЕСХВАЋЕНУ


Између очајничког високог Ц

и исколачених очију

избија непрестано:

заслужила сам више…

заслужила сам боље…

Тишине и неосврт

проминулих дана

с годинама

бездан су развалиле.

У њега тоне

посустали урлик.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин СА МАРГИНЕ


У свакој књизи оловка…

Подвучене речи

светле као есенција

свега оног

што би читајући

требало да се стопи,

у крв се слије,

леком да оснажи.

Из сваког титраја песма

излетела би

из уздаха и осмеха,

у реч срасла

на срце да се привије

рану мелемом да вида.


новембар 2020.

Leopold Franz Kowalski
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин ПАУКОВА МРЕЖА

Тек је заостала
паукова мрежа
у углу изнад улазних врата
подсетила на године
и ослабели вид
оне која је видела
све што се видом досећи могло.
Или је превелика брига
за оним који се воли више од живота
премрежила чак и дане који надолазе?
Паукова мрежа
у углу изнад улазних врата
само је одала
оно што болним осмехом
сваког недељног ручка
прикрива.

август 2020.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин ПРИЛОГ ПРОУЧАВАЊУ СЕМАНТИЧКОГ ПОЉА „РИТУАЛНА ХРАНА“ У БОЖИЋНИМ ОБИЧАЈИМА СТАРОСЕДЕЛАЦА НОВОГ САДА

Рад је објављен у Зборнику Обредна пракса – речима о храни, Матица српска, Нови Сад, 2014 (Приредила: Софија Милорадовић)

Рад се бави семантичким пољем храна у вези са традиционалном културом православног становништва старог језгра Новог Сада – Салајке, Подбаре и Роткварије. Реч је о лексемама којима се обележаваjу ритуална јела за време Божића. На основу теренске систематски сакупљене лексичке грађе стиче се слика о архаичном културном обрасцу где је употреба намирница у обредне сврхе била саставни део божићних ритуала. У савременим условима живота обредно-обичајни поступци, а такође и лексика којима се они обележавају, нагло се губе. На тај начин мења се културни код, а са њим и одређени тематски слојеви лексикона српског језика.

Кључне речи: лексикологија, лексикографија, кулинарска терминологија, семантика, етнолингвистика.

1. Увод

Божић се у  народу сматра и данас једним од највећих и најзначајнијих празника у години. Све до 1950. он се најсвечаније и најдуже прослављао.  Ови дани сматрани су за празнике доброг расположења и мира, када је било обавезно мирење завађених чланова породице (Босић 1996:40).

 У обележавању овог празника велику је улогу имало припремање хране. Посебна се трпеза припремала за дочекивање Божића, а исто тако се уз посебну врсту јела и строго одређене ритуале Божић славио и испраћао. Главни циљ овог рада је да се забележе јела спремана у време најважнијег зимског празника, као и ритуали у вези са њом и да се навођењем овог  типа лексике допринесе познавању културне и језичке историје у најстаријим новосадским деловима.

Ово истраживање знатно отежава недостатак етолингвистичке литературе у вези са старим Новим Садом. Из тог разлога главни извор, поред монографије Миле Босић Годишњи обичаји Срба у Војводини, представљају разговори са информаторима, који су забележени применом технике усменог благог испитивања. Раније остварен контакт и познанство са саговорницима знатно је утицао на срдачан и присан однос информатора према истраживачу.

Новосађани се према делу града у којем су живели до средине двадесетог века деле на грађане – господу и паоре – сељаке. Стари Нови Сад се састојао од центра и периферије, коју је чинило неколико квартова. На периферији, по  баштованским крајевима живели су паори, док су у центру била господа, грађани.

У раду је представљена лексика новосадских староседелаца, претежно дијалекатска, која је у вези са исхраном у дане Божића. Лексика је прикупљена од једанаест информатора, углавном старијих особа, које потичу из старог језгра Новог Сада: Салајке, Подбаре и Роткварије.

У табели која следи приказана је полна и старосна структура испитаника.

мБ. Ј. 1932.Т. Г. 1942.М. П. 1927-2001.М. П. 1933.М. П. 1949.Ђ. Б. 1975.
жД. М. 1914-2007.М. П. 1929-2000.Ј. Е. 1932.Д. П. 1933. Т. Р. 1975.

2. Храна и ритуали о Божићу

 2.1. Бадњи дан

На Бадњи дан отпочињу припреме за божићне свечаности са мноштвом радњи и обреда, стога се под божићним обичајима у овом раду подразумевају они који су се упражњавали на Бадњи дан и три дана Божића.

 Црквени празник који се прославља шестог јануара, дан после Туциндана, уочи Божића; дан када се обавезно пости именован је вишечланом лексичком јединицом Бадњи дан[1]. О величини овог празника сведоче и речи етнолога: „Од свих празника током године, као и тако разноврсних и лепих обичаја који их прате, Бадњи дан се издваја по начину светковања, живописности обредних радњи и значењима које садржи. Посматран у овој равни, гледан очима човека који је живео пре пет хиљада година, Бадњи дан се чини као прастари празник избављења од помора, као права светковина борбе за живот“ (Недељковић 1998:6). Бадње вече је ноћ бденија, када се не спава и када се дочекује, по народном, ново доба, нови вегетациони период (Марјановић 2003:28). Сматрало се да су на Бадњи дан живи и покојни чланови породице.

Бадњи дан је подједнако сматран важним као и сам Божић. То је дан обележен припремама у којима се истичу улоге домаћина и домаћице.

Главни божићни обреди започињу на Бадњи дан. Од обредних елемената било је обавезно спремање куће, мешење обредних хлебова, као и радње у вези са њима, уношење сламе и бадњака, бадња вечера, коринђање и вертеп, као и паљење ватри на улицама. Чистило се двориште, припремало се све неопходно за божићне празнике, припремала се храна за стоку како би се што мање посла имало у божићне дане.

Посебну пажњу домаћица је поклањала мешењу обредних пецива. Као најважнији од обредних хлебова, који је налик погачи кружног или дугуљастог облика, информатори помињу здравље. То је врста обредног хлеба у облику векне или погаче, по површини засечен и посољен, који се једе на Бадње вече, а у неким породицама и на први дан Божића. Синонимног значења са овом лексемом су бадњача и здрављак. Информатори напомињу да је здравље обично округлог, понекад и ваљкастог облика и да се меси од „обичног, лебног теста“ и да се јело као хлеб на Бадње вече.

 Једно од обредних фигуралних пецива[2] прављено је у облику човечије шаке, те је и именовано лексемом шака и наведено у значењу `обредни божићни хлепчић који се правио у облику човечије руке, чији су се прсти делили деци, са циљем да се домаћинству обезбеди напредак у предстојећој години`. Шака се ритуално секла тако што је домаћин увијао руку у црвену тканину или је навлачио рукавицу црвене боје. Информатори нису нудили објашњење зашто је то тако, углавном су све што им је непознато образлагали изјавом да је такав био обичај.

 Најчешћи облици у којима су се месили колачићи јесу у облику животиња које се гаје у домаћинству, усева, стоке и њених чувара. У облику астралних тела месила су се пецива именована лескемама сунце, месец и звезда.Сунце симболише небеско тело које утиче на временске прилике, од којих зависи летина. „Ови колачи су свакако врло архаична појава, јер у обичајима и предањима нашег народа постоје јасни трагови лунарног култа. У самој религијској пракси нашег народа , као и у другим религијским системима изразито аграрних култура, Сунце и Месец имају изразито значајну улогу, јер се верује да поседују натприродну моћ и мистичан утицај на ток људског живота“ (Босић 1996:55).

Од фигуралних пецива намењених земљи и усевима, стари Новосађани правили су њиву, у облику округле и избраздане погаче, која је намењена плодности земље и усева.

У облику животиња правило се све што се држало или прижељкивало у домаћинству, а све са циљем да се обезбеди добро здравље и плодност. Од лексема којима се именују животиње, информатори помињу: голубића, јагње, квочку, кокицу, кокошку, краву, крмачу, овцу, пилиће. Домаћице су их некада обликовале рукама спрам својих способности. Такође, информатори констатују да се данас ова обредна пецива више не праве.

 Да би се укућанима обезбедио мир и срећа, месили су се хлепчићи њима намењени. Именовани су лексемама мир и срећа.

Старинска зидана пећ беле боје, смештена у соби, у којој се пекао хлеб и колачи за Божић и остале црквене празнике, називана јебабуром.Нико од информатора нема више овакву пећ у домаћинству и није им познато да је ико више има.

 Најважнији обредни хлеб божићног циклуса, округлог је облика и ишаран је украсима од теста. Стоји на столу, у посуди са зрнима пшенице, а ритуално се сече пре ручка, најчешће на први дан Божића. Информатори овај колач означавају вишечланом лексичком јединицом божићни колач и њеним синонимима божић и колач. Два информатора навела су да се колач секао и после ручка, као и да се обред одвијао други дан.

Слика 1. Божићни колач са босиљком у средини

 Обредни хлеб направљен од финог брашна, с млеком, јајима и путером, најчешће у облику круга, који су неки месили као божићни колач, називан је лексемама немачког порекла милипрот, милихпрот и милихпроте. Овакав колач месили су имућнији староседеоци Новог Сада. Тесто за божићни колач правило се од брашна и воде, у њега се стављао и квасац или комлов, домаћи хлебни квасац, а понека од домаћица додавала је и млеко или масноћу од млека коју информатори називају путером. Божићни колач пекао се у плиткој, округлој и широкој шерпи са две дршке са стране.

Различити су украси којима је украшаван божићни колач. Најчешће су од исплетеног теста и у облику предмета, направљених од теста, који се виђају у домаћинству. У виноградарском домаћинству чест је украс био грозд, кога информатори објашњавају као плод винове лозе у облику којег се праве украси на божићном колачу. Кружни украс од теста, именован лексемом венац и у облику крста, означен лексемом крст, представљају најчешће прављене украсе.

Лексемом деминутивног значења кљунић именује се украс који се правио од теста на обредним божићним хлепчићима који су представљали живину. Домаћице су често божићни колач украшавале или опасивале плетеницама или курјуцима и најчешће су украси били постављени у облику крста.

 Обичај је био да се божићни колач, након печења, држи на посуди напуњеној јабукама и кукурузом.

У стаклену или металну дубоку и широку чинију округлог облика, која је стајала на столу, стављали су се ораси, јабуке и божићни колач. Обично се стављао на три јабуке. У средишњи део колача, у средину, забадао се струк босиљка који је везиван вуницом црвене боје. У српској народној религији босиљак има изузетну улогу где му се придаје особита мистична моћ, пре свега заштитна, а по неким обичајима и плодотворна (Кулишић 1998:60). И данас се често божићни колач украшава на овај начин. Поједини информатори наводе податак да се колач китио и украсом од теста у облику цвета руже. Након сечења колача остављао се у кући као чуваркућа или се давао стоци. Најстарији мушкарац у кући, домаћин, стављао је новчаницу на божићни колач, пре Другог светског рата стављала се иљадарка.

2.2. Бадње вече

 Последњи део дана када се на Бадњи дан обављају одређене ритуалне радње јесте Бадње вече. Само име, које је постало од глагола бдети подсећа на облигатно бдење када се у кући налази мртвац, или какав подземни демон, пошто је у ноћи између Бадњег дана и Божића кућа пуна душа које долазе на гозбу (Чајкановић 1994:130). Бадње вече је пре свега мртвачки празник, задушнице: те вечери приређује се гозба душама покојника и даје им се прилика да се огреју. Обичаји о Бадњој вечери имају мртвачки карактер, и подсећају нас јако на обичаје о даћама и задушницама уопште. Јела која се о Бадњој вечери једу – нарочито ораси, пасуљ, мед, риба имају сва хтонични карактер и намењена су душама покојника. Обичај мира Божјег и мирбожање такође подсећа на мртвачки култ (Чајкановић 1994:187).

Пред вечеру се на астал стављала слама, а тек потом се стављао столњак, чаршав или бели чаршав. Изнад постављеног стола обавезно се кадило пре бадње вечере и божићног ручка.

Као предмет који се ставља испод џака јавља се лексема слама. Она се пре вечере уносила у џаку. Отвор на џаку, који информатори именују лексемом уста, окретао се према вратима, како би, према народном веровању, кућа била увек пуна. Према речима информатора, слама је уношена у кућу зато што се Христос родио на слами. После распростирања сламе кућа се није више смела чистити, па ни стаје за стоку, нити су се кревети намештали. По Ш. Кулишићу, божићна слама и посипање житом симболички представљају пожњевено ново жито (Кулишић 1998:86).

 После бадње вечере са стола се склањало посуђе и остаци хране, али тек ујутро. Намирнице које на Бадње вече стоје на столу, најчешће у функцији украшавања божићне трпезе јесу јабука, мед, ораји. Мед  је стајао на столу како би могао да се једе са орасима.

Пшеница која се на дан Свете Варваре сеје на тањирић и која треба да озелени до Бадњег дана, када се везује црвеном траком, у коју се ставља кандило и којом се украшава божићни сто, номинована је лексичком јединицом жито. Синонимног значења су вишечлане лексичке јединице жито за кандило, зелено жито. За време божићних празника у жито се стављало кандило које је горело све време божићних празника у част предака.

Из литературе је познато и више јестивих намирница које се стављају на сто, уз зелено жито, као декорација и за јело. Предмети из свакодневног живота: бадњак, слама, бели лук, мед, јабуке, суве шљиве и смокве, кукуруз, вино, свеће, зелено младо жито, откривају симболичке делове обичаја из више културних слојева, којима су људи покушавали да утичу на ток времена и на време. У духовној култури неког народа већ је устаљено да многи њени елементи опстају и у моменту када немају више потребу за тумачењима која су била одговарајући део традиционалног модела (Марјановић 2003:7).

Чајкановић бележи да слама има, и за богове и за душе предака, нарочито привлачну снагу зато што су оне навикнуте да на њој нађу јела (Чајкановић 1994:189). Уношење сламе у кућу било је по унапред одређеном ритуалу. На домаћиново: „Христос се роди!“, укућани су одговарали: „Ваистину се роди!“. Слама се распростирала по патосу. Када се унесе слама, бацали су се ораси у сваки угао собе. На овај начин домаћин је симболично правио знак крста, те се ова радња означава глаголом прекрстити.У истом значењу наведена је и вишечлана лексичка јединица крстити собу. У етнолошкој литератури забележено је да то што се при бацању ораха прави крст, може бити идеја секундарна, хришћанска (нарочито зато што се том приликом заиста крсти) и не стоји са култом мртвих ни у каквој вези (Чајкановић 1994:151).

 Као предмет којим се крсти соба јавља се лексемаорај. Јела која се о Бадњем дану једу имају хтонични карактер. То се најјасније види код ораха и пасуља. Орах је воћка за коју се нарочито интересују демони доњега света. Вештице које су хтонични демони искупљају се најрадије на ораху. Пошто је орах дрво доњега света и злих демона, можемо само очекивати да његов плод служи као храна тим хтоничним демонима (Чајкановић 1994:124-125). Из овог је јасно да бадњеданска вечера има за циљ вечеру, част мртвима. Она четири ораха која домаћин баца у четири буџака или ћошка намењена су душама мртвих. Те орахе после нико не дира јер су они намењени мртвима, и дирати их било би безбожно и опасно (Чајкановић 1994:127).

Ораси су се купили на Божић, не на Бадње вече, и у том значењу забележен је глагол свршеног вида покупити.

 У обичаје за Бадње вече спадало је и ваљање деце по слами простртој по поду. Слама је служила и као подлога по којој су се деца играла, тј. опонашала живину. Деца су се, према речима информатора, ваљала, пузила, сиграла се. Домаћица је на Бадње вече углавном опонашала квочку. Деца су пијукањем опонашала живину на Бадње вече, односно пилиће, квоцала су и пијукала. Ови ритуали квоцања и пијукања били су усмерени на то да се овим радњама утиче на умножавање живине.

На Бадње вече после вечере посећивао се комшилук, односно комшије које станују у близини. Суседство су посећивали и млади који су коринђали, као и вертепаши. Обично се на Бадње вече излазило после вечере, а остајало се до поноћи.

Посни оброк који се припремао у вечерњим часовима на Бадњи дан, којем присуствују сви укућани, означен је лексемом вечера. За Бадње вече карактеристична је заједничка вечера на коју се могу искупити сва чељад.

Вечера је праћена молитвама, и другим разним магичним радњама и забранама: само се извесна јела смеју и морају јести. Очевидно је да вечера има известан магични значај (Чајкановић 1994:122). Семантички садржај `речи молбе којима се верници обраћају Богу и светитељима` номинована је лексемом молитва. Оченаш је била обавезна молитва.

Око божићне трпезе окупљала се чељад, а најмлађи члан је читао молитву пре вечере. У току Бадње вечере мушки укућани често су наздрављали. Један од обавезних реквизита за Бадње вече јесте и жижа, кандило и божићно кандило. То је чаша напуњена водом и уљем у којој гори фитиљ и која стоји на тањирићу, у озеленелој пшеници, а пали се на Бадње вече и на веће црквене празнике.

За Бадње вече спремала се храна без меса, спремљена на уљу или на води, спремала су се посна јела. Пре вечере служило се кољиво, скувано, самлевено и ослађено жито, украшено орасима и сувим грожђем.

За вечеру се у неким породицама кувала чорба од рибљег меса која је именована фонетизмима рибља чорба и рибја чорба. Спремао се и рибљи паприкаш,  јело од меса рибе исецканог на комадиће, динстано у води, масти и луку, зачињено паприком. Једно од главних јела на Бадње вече било јериба на пиринџи, риба печена у тепсији са додатком пиринча.

Слика 2. Риба на пиринџи

Осим јела од рибе спремала су се и јела од теста. Најстарија информаторка поменула је врсту  јела од теста које се ваљало прстима у дебље резанце, потом се   кувало у кључалој води и стављало се у рерну да се запече са маком. Ово јело звало се опеканци и пеканци. Месили су се и резанци с маком.

Често посно јело које се припремало за време поста, а за Бадње вече чак обавезно јесте пасуљ. Хтонични карактер пасуља још је јаснији. Пасуљ, поред меда, има особито велики значај у култу мртвих код свих индогерманских народа и сматра се за омиљено јело душа покојника (Чајкановић 1994:125).

Пасуљ без шунке, папака и меса означен је вишечланом лексичком јединицом постан пасуљ. Семема `пасуљ скуван у мало воде са додатком поврћа, припреман у време поста и као једно од главних јела на Бадње вече` номинована је вишечланом лексичком јединицом цушпајс пасуљ и њеним синонимским еквивалентомпасуљ на густо.

Након вечере, као посластица, најчешће је служено воће. У јесен се припремала зимница, а уз њу обавезно и компот. Стога су за врсту зимнице која је обавезни део трпезе за Бадње вече у употреби лексеме думст/дунст и компот. Припремао се компот од шљива и компот од вишања. Шљива се јела и пресна, али су се припремале и о празницима и у време поста јеле и суве шљиве. Мед и ораји су често послуживани за засладити се, као и печена јабука и печена бундева у рерни.

 Oбредна поворка старијих дечака основношколског узраста који на Бадње вече иду од куће до куће, носећи макету цркве, певају религиозне песме, а за узврат добијају дарове у храни и у новцу, реализована је двема лексемамавертеп и фертеп. Обичај ношења вертепа на Бадње вече од давнина је распрострањен. Вертеп представља христијанизовани облик обредних поворки о Божићу (Босић 1996:116). Вертепаши носе макете црквице са представом Христовог рођења.

Извођење вертепске драме у Војводини код Срба било је познато већ у првој половини XVIII века, иако је реч вертеп знатно старија и јавља се већ од XIII и XIV века у старословенским и у српским писаним споменицима, а у значењу места Исусовог рођења (пећине) (Босић 1996:116). Вертеп је ношен улицом и изводио се по кућама. Учесници су се најављивали звоњавом или лупањем на врата.Ликови у вертепској представи и фигура у макети цркве означени су или личним именима или титулама и занимањима. Главни ликови су Исус /Исус Христос и Богородица/мајка Божија. Један од ликова у вертепској представи са капом од папира на глави и масом у виду браде или без ње називан је царем. Цареви су номиновани личним именима:Валтезар, Гашпар, Ирод, Мелхиор и Мастиол. Они су представљали источне мудраце.

Учесник у вертепској представи који глуми старца, обучен у кожух преврнут на наличје, са преврнутом шубаром на глави и са торбом о рамену који купи дарове називан је губа. Лексемама пастир, чобан и чобанче означен је `онај који чува стоку на паши, пастир у кога је био прерушен један од учесника у вертепској представи на Бадње вече`.

У шпајзу или у просторији где се држи храна вертепаши су, најчешће губа, покушавали да украду шунку или кобасицу како би се нашалили са домаћином на Бадње вече.Губа је носио шубару на глави и био је обучен у преврнуту опаклију. Ударао је штапом, буџомпо поду и певао: „Ала губа губује, само једе и пије!“.

Учесник у обреду коринђања означен је лексемама коринђаш и момак. ,,Маскиране особе које походе домаћинства имају улогу симболичног укидања протеклог времена“ (Ковач 2001:431). Певаче, коринђаше, чиниле су групе дечака и девојчица, од троје до шесторо, узраста од седам до петнаест година. У старом Новом Саду овај обичај је жив и данас, посебно међу староседелачким становништвом, а дешавало се, мада је то данас ређи случај, да коринђаши буду и момци од око двадесет година. Групе коринђаша су, после вечере, обилазиле куће по комшилуку. Коринђаши су, уз певање коринђашких песама, у ствари честитали Божић, најчешће људима из суседства. Информатори истичу да су радо примали коринђаше у своје куће, ретки су били они који нису.  Даривали су их оним што су имали у кући: орајима, јабукама, колачима, бомбонама, ретко новцем.

 Водило се рачуна да сто, након вечере, остане непоспремљен. Стога информатори наводе лексему посклањати у значењу `склонити сасвим, покупити посуђе и остатке хране од бадње вечере што се не чини до ујутро, већ се све оставља на столу преко ноћи за душе покојника`. Обичај да се сто не чисти, и да се на њему оставља јело и пиће, све су то прописи који важе за даћу, за култ мртвих, и код Срба и у целој индогерманској прошлости. (Чајкановић 1994:127-128).

 Мрве са стола купиле су се тек у божићно јутро и давале су се живини, стоци или свињама, ради здравља.

2.3. Храна у божићно јутро и ритуали у вези са њом

Божић се слави као дан Христовог рођења 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Божић се у народу сматра највећим празником у години и слави се три дана. Први дан Божића је најважнији и најсвечаније се прославља. Сам Божић сматра се у народу почетком Нове године, па су и многи народни обичаји усмерени ка њему.  

Божић је међу новосадским староседеоцима сматран великим свецем, празником који је обележен црвеним словом у црквеном календару, који се празновао три дана, али су припреме за његово обележавање трајале много дуже.

Прва ритуална радња у божићно јутро јесте доношење воде са бунара. Вода се користила за ритуално умивање укућана на први дан Божића. Најчешће објашњење информатора у вези са симболиком воде у овом ритуалу јесте  да девојке употребљавају воду у врачању како би придобиле младиће. У старом Новом Саду, пре Другог светског рата, вода се узимала са бунара који су се налазили у неким од улица. Након ритуалног умивања, брисала се вода пешкиром. Приликом јутарњег умивања поред лавора стављао се плод јабуке, најруменије која се могла наћи у кући, како би се укућани симболично наруменили да би, према веровању, били здрави током године. Лексему јабука информатори употребљавају са квалификаторима румена/црвена јабука. Јабуком се мазало и трљало док онај који то чини не постане румен у лицу.

Први јутарњи оброк на Божић је доручак. Домаћица је у божићно јутро месила мали округли хлеб од остатака теста за божићни колач. Уз овај лепчић, земичку или циповку служиле су се обично месне прерађевине. С обзиром на то да је пред Божић био период свињокоља, домаћица је припремала углавном барене кобасице. Пекла се свињска џигерица. У имућнијим породицама служила се шунка и сланина, врло често барена шунка. Уз овакав доручак, као прилог служио се нарендан рен.

Након доручка обављало се полажење стоке. Овај ритуал именован је још и лексичким јединицама обићи, омрсити, ранити стоку. Парчад меса, кобасице и сланине стављала се на прут, ражањ или штап од плодне воћке, што је требало да симболизује плодност и здравље стоке, па и укућана (Босић 1996:147). Ражањ који се носио у шталу, након ритуала ту је и остајао све док се не би осушио.

Посебна пажња у божићно јутро, након доручка, домаћица је посвећивала мешењу обредног колача јер се сматрало да он поседује изразита магијска својства. Чесница је обредни колач, најважнији поред божићног колача, који се прави слагањем развлачених кора, посутих орасима, грожђем и шећером. Коре су се месиле од белог пшеничног брашна, са водом и масти. Квасац се није додавао. Понека од домаћица прелива је медом. Један од информатора поменуо је да лексема чесница потиче од речи чест што значи део, а мотивисан је тиме што се чесница ломи на делове и сваком се даје по део. Мила Босић наводи да је овакав облик чеснице познат још од половине 19. века, а као бесквасна погача води порекло још из словенске старине (1996:57).

„По народном казивању чесница представља „Христову“ или „Божју повојницу“, коју месе као успомену на рођење младога бога, када су га даривали пастири. Обичаји у вези са чесницом јасно показују да она у суштини представља усеве, као и веровање да од овог обредног хлеба зависи род усева, размножавање стоке, здравље укућана, напредак у пословима и опште благостање целе куће“ (Кулишић 1998:460).

Чесницу меси домаћица у божићно јутро, чим устане. Замешује је са водом донетом са бунара јер се њој придаје посебан значај. За мешење чеснице домаћица је облачила чисту одећу. Једна информаторка наводи да је у прошлости био обичај да домаћица, након што замеси чесницу, оде у башту са рукама облепљеним од теста и обрише их о воћку. Веровало се да ће, након овог чина, воће боље родити.

Слика 3. Чесница/свечани колач

 Неки од старијих информатора помињу, у истом значењу, вишечлану лексичку јединицу свечани колач. Две информаторке навеле су да се под правом чесницом подразумевала чиста чесница, „без ораја и без грожђа, само мед и лишће“, а једна информаторка нагласила је да се таква чесница месила само кад се није имало средстава за богатију. У неким породицама обавезно додају орахе и суво грожђе да би чесница била богатија јер се веровало да ће на тај начин и година бити родна. „Обредном праксом желела се пренети магијска снага чеснице на људе и животиње, односно, магијска снага новог живота, с којим је често идентификована и сама чесница“ (Кулишић 1998:461).

Тесто за чесницу се из јуфке или обге развлачило, развијало или растезало преко целог астала и од њега су се формирали листови, односно коре. Оне су се правиле од теста и воде, а посипале су се мешавином шећера, сувог грожђа и ораја. Ораји су се млели или сецкали. У унутрашњост чеснице домаћица је стављала динар, а потом ју је преливала растопљеним медом и пекла у тепсији.

Чесница се некада ритуално ломила, док се данас најчешће сече. Након тога, парчад чеснице се ломила и крјала, а потом се намењивала одређеним редоследом. Био је обичај да се прво парче намени Богу или колачу. Следеће парче остављало се са стране за путника намерника, док се друго остављало положајнику. Парчад чеснице намењивана је и осталим члановима породице који су напустили кућу, кћерима које су се удале. Пића којим се нудио положајник јесу кувана и слатка ракија. Информатори наводе да је кувана ракија скувана ракија са додатком бибера и шећера, док је слатка ракија врста алкохолног пића од ораха, воде, шећера и ракије.

Обичај је био да се у чесницу ставља новчић. И данас је то честа појава у старом Новом Саду. За оног ко у свом парчету пронађе новчић, веровало се да га очекује срећа целе године. Када се новац вадио из парчета, гледало се да ли је на њему остало трагова теста или не. Новчић облепљен тестом значио је родну годину за све укућане и он се, у стању у којем је извучен, чувао за иконом током целе године, до следећег Божића. С обзиром на то да је пронађен новчић значио срећу не само за оног ко га пронађе већ и за целу породицу, домаћин га је откупљивао исплаћивањем оног ко га је пронашао.

Чесница је првобитно била хлеб од новог жита, симболично представљала је усеве. Она води порекло од производно-магијских обичаја родовског друштва, што не искључује ни мишљење да је представљала и култну жртву посвећену богу, која је уз то попримила и хришћанску интерпретацију (Босић 1996:64).

2.4. Божићни ручак

Божићном ручку присуствовали су обично сви чланови породице. Оно што сви информатори наводе као нешто што је обавезно пре ручка јесте молитва Господу, Оченаш. Њу је читао најмлађи или најстарији члан породице и она се читала са циљем да Господ благослови све што је на трпези. Пре божићног ручка послуживао се вареник. Као главни састојци овог обредног пића наводе се кувано вино, корица хлеба и мед. Под корицом се подразумевају исечени окрајци божићних хлебова у куваном вину и меду. Кувано вино било је црно или црвено прокувано вино са додатком шећера, бибера и цимета.

Ручак се некада служио око поднева. Божићни или свечани ручак састојао се од утврђеног броја и врсте јела. Прво се служила супа, која се кувала од свежег меса и зелени. Резанци за супу месили су се од брашна и јаја. Да ли ће бити дебљи или тањи зависило је од редуше, али је било важно да буду жути. Божићна супа кувала се од најквалитетнијег меса, а информатори посебно истичу говедину или мочинг, односно јунеће месо.

После супе служио се сос, најчешће парадајз сос и пире. Након тога, у неким породицама служио се подварак, односно упржен кисео купус, припреман као прилог уз ћурку.

Месо које се јело као главно јело за ручак информатори именују следећим лексичким јединицама: божићна печеница, јагњеће печење, кувано месо, прасе, прасетина, прасеће печење, печеница, печење, свињско печење, ћуреће печење, ћурка и шунка. Под печеницом/божићном печеницом подразумева се шунка или животиња (прасе, јагње, кокошка, ћурка) која се коље на Бадњи дан, пече у тепсији и једе као главно јело за божићни ручак. Уз печено месо служила се салата, најчешће туршија коју је домаћица припремала као зимницу.

За божићни ручак обавезно је било и завијати сарму. Она се припремала од куваног пиринча и млевеног меса продинстаног у луку увијеног у листове киселог купуса.

С обзиром на значај Божића као празника, поред сланих јела месили су се и колачи/ситни колачи и то врло често неколико дана раније. Информатори истичу да су се месили колачи који су могли дуже да стоје, који би временом одмекли. Да ли су били јефтинији или скупљи, тј. са мање или више ораха, зависило је од тренутних материјалних могућности којима је домаћица располагала. Уместо торте месила се жвалава, односно колач са облатнама премазан улупаним беланцима. Колач у облатнама са филом од куваног млека, шећера и понекад какаа информатори именују као торту у млеку с облатнама, тј. облатне у млеку. Чест  колач прављен у време божићних празника и крсних слава, састављен од кора, филован орасима и пекмезом и преливен чоколадом, именован је лексичким јединицама жербо/жербо коцке. Месиле су се и штрудле, тесто се надевало орасима и маком.

Од ситних колача правиле су се ванилице/ванил кранцле. Тесто се вадило округлом модлицом, а потом се печени делови спајају пекмезом од кајсија и уваљају се у шећер у праху са ванил шећером. Лексема турског порекла гурабије односи се на колаче вађене модлицама разних облика, који су замешени од шећера, масти, јаја и брашна. Две старије информаторке поменуле су мушкацоне, а описале су их као врсту колача са орасима. Сличне гурабијама , са орасима, месиле су се и шапице.

На божићни колач стављао се новац како би се обезбедило благостање у кући. Овај обред информатори именују лексичким јединицама: даривати колач и китити колач. Пре сечења колач се стављао на бели пешкир. У средини колача дубила се рупа и у њу се сипало црвено или црно вино. У Енциклопедијском речнику словенске митологије забележено је да је „вино опојно пиће од грожђа које у обредима симболизује крв, здравље и живот“ (Раденковић 2001:82). У обреду сечења колача учествују најстарији или најмлађи укућани, врло често домаћин. Након преливања вином, двојица мушких укућана окрећу неколико пута божићни колач и целивају га. Један од њих  покретом руке симболично три пута прекршта колач, а потом га ломе. Веровало се да ономе који одломи већи део божићног колача следује срећа и благостање у години која следи. Свако од укућана добијао је по парче колача Неки од информатора наводе да је било обавезно да се укућани међусобно изљубе на крају. Врло често певало се том приликом Рождество и божићни тропари.

2.5. Други дан Божића

            На други дан Божића ишло се у посету куму, сестри или ћерки са припремљеним колачем. Уколико се колач носио куму, који је оног који га носи крстио или венчао, звао се кумовски колач. Месио се у исто време и на исти начин као и божићни. Код кума се ишло у каруцама, а колач се носио у уштирканој салвети и прекривао се ћилимом или шареницом. Кум је дочекивао своје госте и спремао се да их почасти.

2.6. Трећи дан Божића

Трећи дан Божића уједно је и црквени празник посвећен првомученику и архиђакону Стефану. Светог Стевана многе породице прослављају и као крсну славу.

По истеку трећег дана Божића из куће се износила слама која се уносила на Бадњи дан и разносила се на више места. Односила се у кокошињац и у шталу под стоку. Стављала се на постојеће воћке у башти и у дворишту како би оне боље родиле наредне године. Слама се чистила метлом, али се негде износила и рукама.

Остаци са божићне трпезе бацани су живини. Домаћице су се трудиле да, након три дана празновања, из куће буде уклоњена сва нечистоћа. Чајкановић наводи да се кућа није смела чистити три дана како се не би почистиле душе предака. Јер душе се могу почистити метлом (1994:243).

3. Закључак

У овом раду представљено је око 170 лексичких јединица у вези са ритуалном исхраном о Божићу. Прикупљена грађа посматрана је у лингвистичкој перпспективи, али је лексеме могуће сагледати само кроз интердисциплинарни приступ. Оне су неодвојиве од етнолошког контекста.

Највећи број лексичких јединица су једночлане, али се јављају и вишечлане, с обзиром на то да је реч о домену духовне културе (божићни колач, зелено жито, пасуљ на густо…). Најбројније су именице, и то претежно словенског порекла (чесница, кољиво, здравље, бадњача…). Други по бројности су глаголи, нарочито присутни када се говори о припремању хране ( развити, растећи, растегнути, развлачити, месити…).

Од речи страног порекла присутни су турцизми (буџа, гурабија, јуфка, колач, кукуруз, курјук, сарма, чаршав, чорба…), али и германизми, посебно када је о врсти хране реч (милипрот/милихпрот/милихпроте, облатне, ринфлајш, штрудла, шунка…).

Иако је реч о градском говору, може се закључити да су по начину живота,  чувању обичаја из прошлих времена, али и архаизмима, који се и данас могу чути међу оно мало преосталих староседелаца, Салајка, Подбара и Роткварија заиста село које истрајава у телу Новог Сада.

Говор новосадских староседелаца припада бачком екавском типу, који је за Војводину најтипичнији. О говору и обичајима новосадских староседелаца мало је писано, а „кад нестане језик који никад ни на који начин није документован, то је као да никада није ни постојао“ (Кристал 2003:13). Стога је и овај рад скромно сведочанство о времену, обичајима и језику, који, заједно са својим представницима, полако, али сигурно нестају.

Литература:

Босић 1989: М. Босић, Житарице у плодоносној магији код Срба у Војводини: прилог аграрној технологији. Нови Сад: Рад војвођанских музеја, 31,171-193.

Босић 1996: М. Босић,  Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Музеј Војводине. Прометеј.

Босић 1997: М. Босић, Магија у обичајима животног циклуса Срба у Војводини. Нови Сад: Рад музеја Војводине, 39, 229-246.

Ковач 2001: С. Ковач, Време и простор у празницима божићно-новогодишњег циклуса код Срба, у: Зборник Етнографског музеја у Београду 1901-2001 (Уредник: Јасна Бјеладиновић-Јергић), Београд: Етнографски музеј. 421-433.

Кристал 2003: Д. Кристал, Смрт језика. Београд: XX век.

Кулишић и др. 1998: Ш. Кулишић / П.Ж. Петровић / Н. Пантелић, Српски митолошки речник (Друго допуњено издање). Београд: Етнографски институт САНУ.

Марјановић 2003: В. Марјановић, Водич кроз колекцију предмета уз божићне обичаје. Београд: Етнографски музеј.


[1] Курзивом су означене лексичке јединице које наводе информатори, а у вези су са ритуалном храном и божићним обичајима.

[2] Термин фигурална обредна пецива употребљава Вера Милутиновић у свом раду Обредна пецива у Војводини.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 јануара, 2021 инч Маја Стокин

 

Ознаке: , ,

Маја Стокин У ХОДНИЦИМА НЕСАНИЦЕ

Разјапљених очију

сече кришке мрака,

дуби свако зрнце светлости

не би ли жалне зене

зрачком зоре извидала.

Ваздуха жедна

сваком га пором упија.

Језик тишине

у озебле мисли увија.

У ходницима несанице

сакупља искре звездане

не би ли се,

у освит зоре,

неизашлом Сунцу

бар мало привила.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 децембра, 2020 инч Маја Стокин

 

Ознаке: ,

Маја Стокин СВЕТ(Л)Е УСПОМЕНЕ ЗОРАНА ХР. РАДИСАВЉЕВИЋА

(Читајући књигу СВЕТА ТРЕШЊА, друго допуњено издање „Филип Вишњић“, библиотека „Албатрос“, Београд, 2017)

У једном новинском чланку у дневном листу Политика пише да је оно  што карактерише стил  новинарства Зорана Радисављевића „осећање мере и урођена новинарска прецизност да се каже баш оно битно, а да се не претера у непримереном сентиментализму или улагивању саговорнику“.

Иста ова реченица могла би бити и главна одлика његове поезије, којом се, можда и несвесно, приближио Андрићевом идеалу да се и у уметности треба издићи до једноставности. Друга ствар коју можемо окарактерисати као специфичност и аутентичност збирке Света трешња јесте форма налик дневничкој. Испод сваке песме, у којој се у првом лицу песник обраћа читаоцу, забележен је датум њеног настанка и оне су у сваком од пет циклуса (Старе траље, Пријатељи, Антологија, Нове траље, Траљама на траље) поређане хронолошки. Песме Зорана Радисављевића одликује аутентичан песнички израз, сажет, језгровит, новинарски и симболички, без риме али не и без ритма, чини се као да је свака песма једна анегдота, његова или из живота њему ближњих, у чијој завршници он најчешће поентира провокативним питањем чији одговор тек наслућује или и сам покушава да докучи. Свака песма је запис настао након пажљивог посматрања и  слушања саговорника (посебно у циклусу Пријатељи). Саговорник му је трешња  („На сва моја питања треперењем одговара, кад заћутим и она заћути.“), али и јабланови („Они шуште жељни разговора“). Са њима размењује мисли, „од успомене до успомене, низ време, с намером некуд да крене“, са њима се не плаши самоће. С њима, у сенци, стоји, ко потоњи човек… И, како каже, плаши га сенка малог Сунца у себи…

У сличној атмосфери он уочава оне мале и велике ствари које дају боју свакодневици. У томе се огледа природа песникове свести да уочи мале суштине социјалне егзистенције и да им, потом, да обухватнији значењски оквир. Лирски субјект његових песама одлучио се и за гласно изрицање и својих стрепњи, жеља и хтења („Стрепи да га за шаку долара не продају“; „Мене све боли уморнији устајем него што легнем“; „Плашим се малог Сунца у себи, плашим се сенке коју мало Сунце прави“;  „Давао сам се другима за себе нисам имао времена“; „Живео сам а свега остадох жељан“, „Хоћу још једном последњи пут да будем младић из Рашке“). Једна од најлепших жеља коју гласно изриче, а која сведочи о томе  колико је песнику блиска и важна људскост, племенитост, лепа реч и љубав, изречена је у стиховима: „Хоћу да живим у свету где се срце не закључава“.

Збирка Света трешња једна је врста лирског дневника у којима Радисављевић сумира и дијагностикује догађаје које осећа као меру битних ствари и битних прелома у властитом трајању (смрт мајке и смрт оца), али су и оне баналне, свакодневне ситуације такође врло често окидач за занимљив закључак или анегдоту (док ујутро баца ђубре у контејнер, ставља веш у машину, док посматра сијалицу која трепери у купатилу, док посматра мраве на тераси како излазе из жардињере, док посматра лепе жене у солитеру или трамвају, невеселе старце, веселу децу…).  Све ове сличице из живота само су редови и колоне у Божјој укрштеници који приморавају песника да се суочава са  најважнијим темама: са животом и смрти. И та егзистенцијална запитаност над смислом човековог опстанка присутна је у већини песама и сваком циклусу ове збирке. Он констатује: „Сваким сам даном све ближи апсолутној слободи коју смрт доноси“; „Чини ми се смрт ће ми последњу чашу отети“; „Смрт чекам сваки дан потпуно неспреман“, „Лишајеви и маховине не лепе се на младо дрво“; „Уснио сам страшан сан ни мене нико више не може да пробуди“, „Јави ми Боже када ћу да умрем“). Смрт је једино поље у Божијој укрштеници које остаје празно до самог краја човековог живота, „омча“ од које стрепи. Па ипак, иако спознање о пролазности живота и лепоте изриче врло јасно („Не излазим више на улицу моја старост не може више да поднесе лепоту“), Радисављевић је писац који се не мири са егзистенцијалним ограничењима, чиме потврђује мисао Јосифа Бродског да је уметност реакција организма на властиту ограниченост. Унутар датих граница он настоји „док ослушкује над остарелим телом свог оца има ли живота још у њему“ да прошири време у вечност, тако што своју „мајку – змаја претвара у врапца који се свако јутро појављује на његовом прозору“, а драгу особу у „белу лептирицу која је у бесаним ноћима на његовом узглављу“. Са ближњима који су оставили неизбрисив траг у његовом живовању, он се не опрашта, они су и даље саставни део његове свакодневице. Јављају се свакодневно у лику врапца и лептирице, и сусрети са њима су знаци, синхроницитети који указују на то да је њихово присуство још увек живо и указују на песникову веру у извесност неког будућег сусрета. Смрт је, према песниковом доживљају, преводница од пролазног овостраног живота ка вечности.

С друге стране,  колико год Радисављевић овим озбиљним темама приступао покаткад иронично, шеретски или меланхолично, врло је свестан да одговори на ова питања нису изван нас, већ у нама, и да свако свој пут ка спознаји мора остварити једино кроз самоспознају („Љуљам се с намером некуд да кренем далеко, да одем изван самоће, и овога себе, и овога себе, с друге стране зида“…).

Руски песник Гаврил Державин у својим стиховима каже да у забораву, односно пред реком заборава пропада све сем оног што не сачува „лира смела“. У сличном контексту можемо разумети и стихове Зорана Радисављевића и можда се управо у томе и крије највећа лепота ове збирке песама. У њој су преточене и у стихове заточене успомене са драгим бићима уз помоћ којих трага за смислом свог постојања, за „бојом вечности“, односно за лепотом. Поезија је стваралачки чин – могао би се поистоветити са чином цветања свете трешње, корен јој је дубоко у нама, а гране и мирисни цветови теже да пређу „с друге стране зида“, теже бескрају, теже вечности. Томе тежи наш песник и на тај пут позива и свог читаоца. Или, како би то песнички рекао Рилке, у једном стиху: „Ја рашћења жедан видех ‒ и у мени дрво (трешња) расте“.

Објављено у часопису НОВА ЗОРА, Часопис за књижевност и културу, број 60, Јуни 2019, СПДК Просвјета, Билећа.

шљива 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2020 инч Маја Стокин, Стокин

 

Ознаке: , , ,

Маја Стокин ДОМУНЂАВАЊЕ СА ЗВЕЗДАМА РАДИНКА КРУЛАНОВИЋA У ЗБИРЦИ ПЕСАМА AD FONTES

Уметничка дела понајмање се могу досегнути критиком, каже Рилке. Само љубав може да их докучи и држи, само она може да буде праведна према њима. Он каже: „Дајте сваки пут себи и свом осећању за право, насупрот сваком расправљању, приказу или предговору“. Стога је и овај приказ, пре свега, лично виђење и лични доживљај Крулановићеве поезије.

Збирка песама Радинка Крулановића Ad fontes трећа је његова објављена збирка. У једном од интервјуа ову збирку назива метафизички лиричном и наводи да се поред домунђавања са читаоцима, у најновијим песмама домунђава и са звездама. У њему дозрева један другачији свет, чије плодове, попут капљица росе, он, несебично и на радост, дарује читаочевим жудним уснама.

Крулановић још увек верује да се речима може изрећи зрно истине и блесак лепоте. Сматра да је не волети поезију једнако самоубиству. Понекад опхрван сумњом у себе и своје стварaлаштво, дубоко загледан у бездане живота, он ипак спознаје да је поезија за њега посланство, његова молитва и његов живот. Нуди читаоцу субјективан доживљај света, у коме он може да се препозна и у њему да учествује. Расуте речи сакупља и, попут чудотворца, претвара  у кристале, а живот у лирику. Попут космичке пчеле, сакупља мед (суштину) и ставља га у песме (Вито Марковић) и, попут пчеле из приче старца Пајсија, он тражи цвеће на животној ливади. Поезија је свесност о свету, посебан поглед на стварност. Чини се да је за Крулановића постала филозофија и води га кроз живот, у нади да ће му Господ на том боготрагалачком путу, који он несебично открива читаоцу, дошапнути смисао свега. Песник је гласник лепоте, а лепота је глас Бога. Да би песма била суштински истинита она мора да буде израз искрене емоције и доживљаја. А да је реч о песнику за кога је Истина једнo од основних и најважнијих животних начела, откривамо већ у првој песми, којом је насловљен и читав циклус ‒ Аутопоетика исповести. У неочекивано отвореном монологу упућеном Господу, он огољава све своје слабости, гордости, кајања, али и своју решеност да ни по коју цену не скрене са свог ходочасничког пута. Лирска исповест Господу израз је песниковог напора да превазиђе сопствене слабости. Сваког јутра он му креће у сусрет, „Љепоте да се надаја“, јер, како каже: „Једно смо без другог Нико и Ништа. Заједно – Свијет. Живот.“ Према Крулановићу, Господ је крајња мера човековог сазревања. Без те мере развој би био бесмислено кретање, лутање без циља јер Вера, Нада и Љубав досежу дубље него што  разум може докучити. Крулановићев сусрет са Господом заправо је храбро понирање у дубине властитог бића, откривање и упознавање непознатих предела своје душе. На том путовању, поред других људи, он упознаје и себе самог и превазилази време, простор и границе у себи. „Небо је завичај његов…“. Небо и Сунце на небу за њега су средиште и суштина космоса, божанство се манифестује кроз Сунце и Звезде. Он Пева: „Ништа се није десило, само смо бројали звијезде и небо дирали руком“; „Пјесма би хтјела да је попут Неба и да све буде плаво и да Ти личиш поезији, а поезија Теби…“; „Живот је плес на трапезу и гледање што дуже у Сунце…“. Он чак поручује ближњем: „Кад ти буде недостајало Сунца – бићу твоје Сунце“.

За себе каже да је „облака псалмопојац, који пјева да би живио, а живи да би пјевао, а не мари што други пјевати не умију“. Песник је за њега пророк недосањаног и недореченог, стваран само кад пева. Стихови којима можда најсликовитије заокружује ову мисао јесу: „У реч бих да сместим догађаје разне и да будем Логос што смислом све заче“.

Своје речи он упућује Господу, али и ближњима, онима који у њему буде емоцију. Поглед и осмех оно су што му код саговорника не промиче. Из њих настаје песма. Он каже: „Осмехом свићеш, очи ти жетвом злате…“; Гледала је тако дивно (тетка Бела); „Ако се икада будемо срели…гледаћу смело у твоје очи и да бескрај који слутим, памет моју неће да помути.“ Или: „Очи су ти пјесма, твој лик икона“;  „Свјетлост си измолила…, Симониди дајеш очи“. Или у Мистици тужних очију: „Нијесу гледале мене, гледале су небо, цвијеће, ливаде росне. У пјесму нијесу могле стати зјенице твоје, јер су се разливале као мастило, просуто невјештом руком…“. И у небу и у очима он запажа увек само Светлост, у њима види одраз неба и као што у њима тражи сјај јутарњег сунца, он га другоме и несебично пружа. Попут своје песме и он стално гледа према горе, очекујући да смањи раздаљину између Неба и Земље. Заноси се оправдано чињеницом да је пут до висине и пада на једнакој удаљености. Песмом он одржава везу са небом, а небо садржи и у себи. У песми се, по њему, скрива свемир, мудрост мудраца.

У Ауто(по)етици српског отечества упознајемо Крулановића и као искреног патриоту. Србију види као земљу без главе, са расутим костима али сања да она „востане васкрсла“, да се састави и стане под капу небеску. Чини му се да вредности у које су његови преци веровали живе још једино у песми, да је тамо и српски народ. Иронично запажа да је Косово савременом човеку „глава на пладњу за Небо обешена“ . За њега Косово је кључна одредница српског идентитета. Оно је асоцијација на историјско сећање, национални идентитет и морални кодекс, што је све изведено из верско-епског наслеђа. И сам жртва оних са којима није политички истомишљеник, дубоко саосећа са сваким ко страда, те песме посвећује и својим савременицима, који су му, по духовном сродству, блиски. Свестан искушења пред која је стављен његов ближњи, Крулановић у својој поезији подсећа на поуке из прошлости, али је и спреман на жртву у времену садашњем. Сучељен, као и они у којима препознаје свој узор, са мукама, спознао је и меру људске издржљивости и нељудске суровости и научио је да „васкрсења не бива без смрти“, као и да се потпуна вера јавља из потпуне немоћи. Стога слуша само свој зов и зов своје савести и, попут распетог разбојника тражи спас у крсту који се назирао. Крст је постављен изнад пролазности и смрти, он је могућност спасења јер се на њему рађа нови (духовни) човек, ослобођен од греха. У својим стиховима напомиње да Голготу сви морамо проћи, подсећа нас да попети се на крст и није тако страшно. „Страшно је не попети се и не бити Њему налик, распет, а жив.“

На самом крају, могли бисмо рећи да се из збирке Ad fontes  може закључити да песник на свет гледа онако како у њему и живи, са чврстим уверењем у своје ставове. У завршном делу своје збирке, насловљеном Уместо биографије, он напомиње да му је у животу најважније да не заборави да сања… Подсећа на сан као пут ка стваралачком чину, смели пробој из оквира овог света ка свету лепоте.  А побуна сном  макар једног човека, који се изнутра ослободио, против ропства које је споља наметнуто, јесте позив на побуну против живота који умањује и понижава човека. Његова поезија јесте управо позив читаоцу на препуштање таквом сну, на препуштање Поезији и Лепоти. Радосна поезија живота и лепота су човекове дужности, оне су најблаготоврније капљице росе на уснама жудним, у име којих се мора жртвовати свакодневни живот, његова добра и његов мир. Лепота није само циљ уметности, већ и циљ живота, али, пре свега, лепота као постојање, тј. претварање хаотичне изопачености света у лепоту космоса. Њоме се превазилази доба мртвих душа (Крулановић). О томе се Радинко Крулановић, преко својих стихова, домунђава и са звездама и са читаоцима, а, чини се,  истински сведочи и својим животом. То је његово оружје. А како каже Бранко Ћопић: „Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне“.

СЛОВО, Часопис за српски језик, књижевност и културу, година XVI, Број 55-56, Јун Никшић, 2019.

inspiracija 5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2020 инч Маја Стокин, Стокин

 

Ознаке: , ,

Маја Стокин НЕБЕСКОПЛАВА

Сави Шумановићу

 

Своју сам меланхолију

пламеним бојама гасио,

својој браћи на платну

мишице и лица

од камених громада тесао,

утробу и вене

мермером облагао,

четкицом и руком,

знојем и муком —

оклоп вајао.

Да њихове душе,

самотне и благе,

не ране гласови зли —

збијени у крдо.

Да оно што гура и множи

одбије тврдо.

 

Оног јутра кад ми се,

од силине бола,

крвавобакарна у утробу слила –

погледах ка небу:

тад се моја сена

са небескоплавом стопила.

Моју сремску равницу

Светлост  је озарила.

Па иако болна –

то је – хармонија била.

 

22. 2. 2020.

 

 

24b - kos

Сава Шумановић, Стара трешња, 1938.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 фебруара, 2020 инч Маја Стокин, Стокин

 

Ознаке: ,