RSS

Архиве ознака: Мирјана Грбић

Василиј Розанов НАУКА ПО НАРУЏБИНИ

  1. 03. 1916.

С науком се догодило нешто што се заиста никако није могло очекивати; нешто што се, у ствари, не би могло догодити да није било посебних околности…

Ради се о следећем: у Немачкој, Француској, Холандији, у Шведској и Норвешкој, најзад, чак и у Бугарској и Русији постоје универзитети и специјалне високообразовне установе. На сваком универзитету постоји око сто професора, често и више, и чак много више (Москва). Сваки професор „роди“ по једног или двојицу ученика, тј. предложи универзитету да те ученике „задржи како би их припремио за катедру“. То су будући професори. И, ево, сваки од њих је дужан да напише дисертацију. Рекло би се, у реду: међутим, све је то по наруџбини и у одређеном року од две-три године. На тај начин се прави један огроман искорак – наука по наруџбини, што никако не произилази из њене суштине.

Наука по наруџбини? Не разумем. Наука, зато што је наручено и наређено, зато што то тражи професор. То нико на свету не може да разуме. А то – јесте, постоји.

Шта она пружа и по чему се разликује од ода велможама из 18. века? Тамо је било вештачке висине – висине без правог узлета, а овде? По свој прилици, овде ће бити књига која неће интересовати чак ни саме ауторе. То су, отприлике, књиге „ни о чему“, у којима ума има онолико колико је било рима у одама 18. века. И као што тамо није било ни капи поезије, тако ће овде ум бити привидан, само у погледу форме, а у ствари, у њима неће бити ничег умног, занимљивог, живог, интересантног; никакве „чаролије“ које има у поезији и која чини њену душу, а која је постојала у науци и такође чинила њену душу од Питагоре до Њутна и Паскала, до Ломоносова, Тимирјазева и Данилевског.

Ипак, књиге ће потпуно неконтролисано неговати: дужност, чин, службени положај и плату. Ма-а-а-лу. Па ипак.

Оне ће расти као станови у граду, чије се становништво повећава, „као број становника у Чикагу“. Пре 70 година – пет хиљада, кроз 70 година – милион и по становника. И ни у једној од њих ни духа, ни мисли, ничега. У ствари, корице и папир. И „нешто одштампано“.

Шта је одштампано?

Не питај. Питај: Зашто је штампано? Зато што неко намерава да дође на дужност приват-доцента, затим ванредног професора и најзад редовног професора. Кроз 30 година ће умрети у чину државног саветника. Жена ће га оплакати, а деца наследити.

Сувише малограђански. Ја волим малограђанштину, али тамо где јој је место. Али, сме ли ње бити тамо где су Паскал и Њутн, или Питагора?

Па чак и није у томе ствар, већ у нечему много већем – у ономе штампаном, где „у суштини нема ничега“. Не, привид књиге постоји. Постоје, ипак, странице и на тим страницама слова. Најзад, редови и странице дефинитивно  имају изглед нечег паметног, макар формално: нешто се разматра, ређају се докази. Напросто ужасно: зато што нема мисли, у читавој књизи је нема и она није потребна чак ни аутору, да и не говоримо о некаквом читаоцу.

Како је она састављена?

Без вере, без надахнућа. Као и стихови из 18. века.

На пример:

  1. Христос никада није постојао.

  2. Христос је нешто између митологије и обичне глупости.

Али:

  1. Ја објављујем дисертацију о Оцу Цркве из 11. века.

Рекло би се бесмислица: требало би да објави дисертацију о парним котловима, о једначинама четвртог степена, о рулету, о краљу Лују XI, али, он је већ одабрао тај пут, „отац му је био свештеник и тако је доспео у Духовну академију“ – и сада, природно, објављује дисертацију из свог предмета и предмета свог „вољеног професора“.

„Вољени професор“ чита његову дисертацију, уверава се да познаје сву литературу из датог предмета, тј. да зна несумњиво све књиге, као и дисертације написане о том истом Оцу Цркве;  да никакве очигледне глупости у његовој дисертацији нема: и тада подноси захтев савету универзитета да му одобри одбрану дисертације.

Међутим, ни „вољеног професора“ ни талентованог ученика нимало није брига за Оца Цркве, они му се никада нису молили, и у души нимало о њему не размишљају.

Али, богословљу је дат допринос зато што је написана нова дисертација о Светом Иринеју.

На тај начин, ако у 18. веку још није била рођена поезија, у 20. веку је због аутономног организовања и деловања научне машинерије дошло до својеврсног сахрањивања, ишчезавања наука и то апсолутно свих осим егзактних, експерименталних, физичких, природних.

Целокупно велико море хуманистичких наука, наука о човеку, о друштву, о моралу, о религији, о цркви, о Богу, о уметности, о естетици, и тако даље, и томе слично, потпуно је ишчезло оставивши корице и унутар њих, ко зна зашто исписану, тј. упропашћену хартију. У само биће те науке и биће предмета тих наука нико не верује. Уопште, саме суштине ствари овде нема.

Чудно. Ужасно. И сасвим истинито.

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге ПОСЛЕДЊЕ ЛИШЋЕ, Београд: Логос, 2018.

 

listovi.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 јула, 2019 инч Розанов

 

Ознаке: , , ,

Николај Берђајев О СТВАРАЛАЧКОМ ЧИНУ И СЛОБОДИ

„Човеково стваралаштво претпоставља три елемента – елемент слободе, захваљујући једино којој је и могуће стварање новог и оног чега није било; елемент дара и с њим повезаног позвања, и елемент већ створеног света, у коме се обавља стваралачки чин, и из кога човек узима материјале. Није човек сам виновник свог дара и свог генија. Он га је добио од Бога и зато себе доживљава као да је у руци Божјој, као да је оруђе Божјег дела у свету. Нема ничег смешнијег ни жалоснијег  бити поносан на сопствени геније. Још се и може бити поносан на своју светост, али не и на геније. Зато геније осећа да не делује сам, већ да је опседнут Богом, да је оруђе Божјих дела и намера. […] Воља за генијалност само је откривање дара датог одозго, кроз слободу. Исто тако, човек не може да црпи материјал за стварање из самог себе, из сопствених недара, из ништавила. Природа стваралачког акта је брачна, она је увек сусрет. Стваралачки материјали узимају се из света који је створио Бог. То видимо у свим врстама уметности. То видимо у свим проналасцима и открићима. То видимо у стваралаштву сазнања, у философији која подразумева биће и свет који је створио Бог, свет предметне реалности, без којих се мишљење одвија у празнини. Бог је човеку дао стваралачки дар, таленат, геније, дао му је свет у коме и кроз који треба да се одвија стваралачки чин. Од Бога долази позив да човек изврши стваралачки чин, да оствари своје позвање, и Бог чека одговор на свој зов. Човеков одговор на Божји зов не може сасвим да се састави од елемената које је дао Бог и који од Бога потичу. Нешто мора да потекне и од човека и то је оно што, првенствено, и чини стваралаштво, стварање новог и оног чега није ни било. То нешто није нешто, већ ништа, оно је слобода без које нема стваралачког чина. Слобода која није ничим детерминисана, одговара Божјем позиву на творачко деловање, али она тај одговор даје сједињена са даром, са генијем добијеним од Бога приликом стварања, и с материјалима који се налазе у створеном свету. Човеково стваралаштво ни из чега треба схватати у смислу човековог стваралаштва из слободе. У свакој стваралачкој замисли постоји елемент примарне слободе која ничим није детерминисана, бескрајне слободе која не долази од Бога, већ иде ка Богу. Божји зов је упућен том бескрају и од бескраја чека одговор. Тај бескрај слободе постоји у сваком стваралаштву, али је стваралачки посао до те мере сложен, да у њему није лако открити примарни елемент. Стваралачки акт је, такође, узајамно деловање благодати и слободе, које иду од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Стваралачки чин се може, првенствено, описати терминима благодати, благодатне опседнутости и надахнућа. Али надахнуће је немогуће без слободе.“

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ ПОЗВАЊУ, Огледи из парадоксалне етике, Zepter Book World, Београд, 2000.

 

бердјајев

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 јануара, 2018 инч Берђајев

 

Ознаке: , , ,