RSS

Архиве ознака: Мисао слика музика

Nikolaj Zabolocki MISAO – SLIKA – MUZIKA

 

Srce poezije – u njenoj je sadržajnosti. Sadržajnost stihova zavisi od onoga štо autor nosi u duši, od njegovog poetskog osećanja sveta i njegovog pogleda na svet. Budući da je umetnik, pesnik je u obavezi da sa stvari i pojava uklanja njihove uobičajene, svakidašnje maske, da pokaže čednost sveta, tajnama prepuno njegovo značenje. Uobičajene kombinacije reči, mehaničke formule poezije, retorika i mentorstvo pružaju poeziji lošu uslugu. Onaj, koji vidi stvari i pojave u njihovom živom obliku, naći će i žive, nesvakidašnje načine spajanja reči.

Sve reči su dobre, i gotovo sve odgovaraju pesniku. Međutim, svaka pojedinačno uzeta reč, nije umetnička reč. Reč dobija svoj umetnički oblik samo kada se na određeni način spoji sa drugim rečima. Kakava su to spajanja?

To su pre svega spajanja smislova. Smislovi reči stupaju u brakove i prave svadbe. Slivajući se, smislovi reči se međusobno preinačuju, rađajući preobražaj smisla. Atomi novih smislova grade gigantske molekule, koji, sa svoje strane, stvaraju umetničku sliku. Spajanjem slika upravlja poetska misao.

Slično kao što je u mikroskopskom telašcu hromozoma predodređen karakter budućeg organizma, tako i povezivanje smislova na uobičajen način, određuje opšti oblik i smisao umetničkog dela. Kojim putem da ide pesnik – od pojedinačnog ka opštem ili od opšteg ka pojedinačnom? Mislim da ni jedan od ovih puteva nije pravi, budući da je gola racionalnost nesposobna za poetske podvige. Analitički i sintetički putevi, odvojeni, za pesnika su neprikladni. Pesnik radi svim svojim bićem, nesvesno sjedinjujući u sebi oba ova metoda.

Ali smisao još uvek nije cela reč. Reč ima i svoje zvučanje. Zvuk je drugo neodvojivo svojstvo reči. Zvučanje svake pojedinačno uzete reči nema umetničko značenje. Umetnički zvuk nastaje tek spajanjem reči. Spojevi koji se teško mogu izgovoriti, u kojima se reči taru jedna o drugu, smetaju jedna drugoj, guraju se i gaze po nogama – nisu podesni za poeziju. Reči treba da se grle i miluju, pletu žive vence i hvataju u kola, one treba da pevaju, sviraju i plaču, one treba da se dozivaju, kao zaljubljeni u šumi, da namiguju jedna drugoj, da šalju tajne znake, zakazuju susrete i dvoboje. Ne znam može li se takvom povezivanju reči naučiti. Obično se pesniku ono samo od sebe dešava, pa to primeti tek pošto je pesma napisana.

Pesnik radi celokupnim svojim bićem istovremeno: razumom, srcem, dušom, muskulama. On radi celim organizmom, i što je taj rad uskladjeniji, utoliko će biti viši njegov kvalitet. Da bi trijumfovala misao pesnik je ovaploćuje u slike. Da bi jezik delovao, pesnik iz njega izvlači svu muzikalnu snagu, koju on poseduje. Misao – Slika – Muzika – to je idealno trojstvo kome stremi poeta.

Nikolaj Zabolocki, 1957

preveo: Aleksandar Mirković

zab 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31 јануара, 2016 in Заболоцки

 

Ознаке: , , ,