RSS

Архиве ознака: Мишел де Монтењ

Мишел де Монтењ О НАСТАВНИШТВУ (одломци)

***

Брига и трошак наших очева има за циљ једино да нам главу снабде знањем: просуђивањем и врлином, мало ко је чуо. Узвикните о неком човеку нашем свету: „О ученог ли човека!“ И о другом: „О доброг ли човека!“ Неће пропустити да скрене поглед с уважавањем према оном првом. Био би ту потребан и трећи телал: О тешких ли глава! Радо се распитујемо зна ли што грчког или латинског? Пише ли у стиху или у прози? Но да ли је постао бољи или мудрији, то беше главно, а баш то остаје последње. Требало је распитивати се ко је боље учен, а не ко је више учен. Трудимо се једино да напунимо меморију, а расуђивање и савест остављамо шупље. Као што птице крећу да траже зрневље, па га односе у кљуну а не опробају га пре него што би нахраниле њиме своје младунце: тако наши наставници поткрадају знања из својих књига, и спусте га тек само на крај усана, да га избаце и спусте низ ветар.

 

***

Ми складиштимо код себе туђа мишљења и знање, и то је све. Треба их учинити нашима. Личимо управо на оног који би у потрази за ватром пошао да је потражи код свог суседа, па када би тамо нашао како лепо и јарко пламти, он би се зауставио да се тамо греје, не сећајући се више да однесе ватре својој кући. Шта нам вреди трбух пун јестива, ако се не свари, ако се не преиначи у нама? Ако нас не развије и оснажи? Мислимо ли ми да би Лукул, кога су књиге учиниле и усавршиле у тако великог војсковођу без претходног искуства, примао њих на наш начин? Ми се тако много препуштамо туђим рукама, да упропашћујемо своје снаге. […] Дионисије се ругао граматичарима који воде бригу и распитују се о недаћама Одисејевим а не познају своје сопствене; музичарима који усклађују своје фруле а не усклађују владање у животу; говорницима који се уче да о правди говоре, не да је чине. Ако нам се отуд душа не покрене крепкије, ако нам отуд није расуђивање здравије, исто тако бих драге воље да је мој школарац провео време на лопталишту, барем би тело постало чилије. Видите га како се отуда враћа, после петнаест-шеснаест уложених година, ничег неспособнијег од  њега за улазак у посао. Све што ту препознајете као више, то је да су његов латински и његов грчки учинили охолијим и више уображеним него што је био кад је од куће кренуо. Требало је да отуда донесе душу пуну, доноси је само надувену; и само ју је надуо уместо да је увећа.

 

Мудрац је узалуд мудар, кад себи помоћи не зна (Цицерон, О дужностима).

 

Превод: Изабела Константиновић

 

ОГЛЕДИ. Књига прва. Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

citanje 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 јуна, 2018 инч Монтењ, настава и образовање

 

Ознаке: , , ,

Мишел де Монтењ О НЕЈЕДНАКОСТИ МЕЂУ НАМА (одломци)

Зашто када процењујете човека ви га процењујете свег умотаног и упакованог? Он нам излаже само делове који уопште нису његови, а скрива нам оне једине по којима се може заиста просудити о њиховој вредности. Ви тражите цену мача, а не канија: нећете дати можда ни четврт марјаша, ако бисте га разголитили. Ваља судити о њему по самом њему, а не по украсима. И као што каже врло шаљиво неко из старине: Знате ли зашто га сматрате великим? Урачунали сте и висину његове обуће. Основа не припада кипу. Измерите га без његових штула; нека одложи на страну његово богатство и почасти, нека се покаже у кошуљи. Има ли тело које одговара својим функцијама, здраво и чило? Какву душу има? Је ли лепа, обухватна и срећно обдарена свим својим деловима? Је ли богата оним личним или од другога? И да имовина нема ту шта да тражи? Да ли отворених очију сачекује она исукане мачеве; да ли је није брига куда ће јој живот изаћи, на уста или из грла; да ли је сталожена, уједначена и задовољна – то је оно што ваља видети, и просудити по томе крајње разлике које су међу нама. Да ли је

Мудрац владајућ собом,

Ког ни сиромаштво застрашит не може,

Ни смрт ни ланци, храбро пркоси страсти,

Презире части, потпуно концентрисан

Обао као сфера, да га ништа не може

Споља лако да скрене с његовог пута.

Судба увек залуд насрће на њега! (Хорације)

 

Такав је човек пет стотина хватова изнад краљевстава и војводстава: он је сам, себи, своје царство.

rjepin

Иља Рјепин

***

За добра која долазе са случајем, сва таква укупно, опет је потребно имати осећање да би се у њима уживало. Управо уживање у нечем, не поседовање, чини нас срећнима:

Кућа, имање и злато и сребро – свом власнику неће,

Ако је болестан, моћи да уклоне грозницу, неће

Однети бриге, јер мора, пре свега, да здрав буде човек

Коме је стало да добро искористи оно што стекне.

Ако га похлепа мучи и страх, ту му кућа и благо

Вреде ко врљавом слике, ко подагри образи врели. (Хорације)

 

Он је глуп, чуло укуса му грубо и отупљено: тај не ужива колико ни неко сав прозебао у сласти грчког вина, или колико ни коњ у својој богатој опреми којом су га украсили. На исти начин као што Платон каже да здравље, лепота, снага, богатства и све што називамо добрим јесте једнако зло неправедном колико је добро праведноме, а за све зло бива супротно. А затим тамо где су тело и дух у лошем стању, чему те спољне угодности? Будући да и најмањи убод чиоде, и осећај душе, довољни су да нам прекрате задовољство краљевством света. На први грч који му изазове костобоља, залуд му што је Господар и Величанство, зар неће заборавити на своје палате и на сву своју величину? Ако је бесан, чува ли га његова кнежевина да не црвени, да не бледи, да не шкргуће зубима као неки лудак?

***

Када је краљ Пир предузео прелаз у Италију, Синеја мудри његов саветник, хотећи да му укаже на таштост његове славољубивости упита га: Па добро, Господару, са којим циљем покрећеш овај велики подухват? – Да загосподарим Италијом, одврати он сместа. – А онда. Када то буде учињено? – Прећи ћу, овај ће, у Галију и у Шпанију. – Па после? – Поћи ћу да покорим Африку, а најзад, када будем потчинио цео свет, одмараћу се и уживаћу задовољно и лагодно. – Побогу, Господару, опет ће Синеја, кажи ми до чега стоји, да не би одмах сада био, ако желиш, у томе стању? Зашто се не сместиш већ сада онде куда тежиш, и поштедише се толикога труда и ризика које наваљујеш између то двоје?

Завршићу ово поглавље старим стихом који налазим да је изузетно леп овим поводом:

Свакоме своје понашање одређује судбину (Корнелије Непот)

 

Превод: Изабела Константиновић

Огледи, књига прва, Српска књижевна задруга, Београд, 2107.

 

rjepin 2

Иља Рјепин

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 марта, 2018 инч Монтењ

 

Ознаке: , , ,