RSS

Архиве ознака: Мишел Монтењ

Мишел де Монтењ ДА ЧУВСТВО ЗА ДОБРО И ЗЛО ЗАВИСИ У ПРИЛИЧНОЈ МЕРИ ОД НАШЕГ МИШЉЕЊА О ЊИМА

„Наша поимања и бола и уживања су као у размажених жена: толико смо уљуљкани и размекшани да ни убод пчелиње жаоке не можемо да отрпимо без јаука… Све се своди на то да треба самим собом да овладаш.“ (Цицерон, Тускулске расправе, 2.22)

Људе (каже једна грчка изрека) муче мишљења која они имају о стварима, не саме ствари. Била би то постигнута знатна тачка у олакшавању нашег јадног људског стања, када би неко могао да установи ову поставку истинитом баш свугде. Јер ако зла имају прилаза у нас само путем нашег расуђивања, чини се да је у нашој мођи да их презиремо или их окренемо на добро. Ако се ствари предају нама на милост и немилост, зашто да не располажемо њима, или да их прилагодимо нама у корист? Ако оно што ми зовемо злом и муком није ни зло ни мука по себи, него му само наша уобразиља даје ту особину, у нама је да њу променимо. Те, имајући избора, ако нас нико не присиљава луди смо преко сваке мере што се слепо везујемо за гледиште које нам изазива највећу муку. […] Дакле, да оно што ми називамо злом није то по себи, или барем, какво год да је, да од нас зависи да му дамо други укус, и друго лице, јер се све своди на једно, погледајмо да ли је одрживо.

Да првобитна бит тих ствари којих се плашимо има моћи да се тако самосвласно настани у нама, она би се настанила једнако и исто у свима. Јер људи су сви једне врсте и, осим више и мање, снабдевени су једнаким оруђем и инструментима за поимање и расуђивање. Али разноликост наших мишљења о тим стварима јасно показује да она улазе у нас само споразумно. Онај их смести можда код себе у њиховој правој бити, али хиљаде других дају им код себе нову и супротну бит.

Зашто од толико говора који на различите начине уверавају људе да презиру смрт и да подносе бол, не налазимо неки који би био делотворан за нас? И од толико врсти уобразиља које су увериле другог, зашто да свак не примењује за себе ону која је најближа његовој нарави? Ако не може да створи јаку лекарију и апстерзивну, да би искоренио бол, барем да узме неку ленитивну, да би га ублажио.

Уосталом, не можемо умаћи од филозофије како бисмо прекомерно дали значаја тежини болова и људској слабости. Јер, човек је присиљава да се пребаци на оне необориве утуке: ако је лоше живети у нужди, није никаква нужда. Никоме није тешко зло трајало до његовом грешком. Ко нема срчаности да истрпи ни смрт ни живот, ко неће ни да се одупре ни да бежи, шта да му се ради?

Превод: Изабела Константиновић

ОГЛЕДИ, Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

citanje

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 маја, 2018 in Монтењ

 

Ознаке: , , ,