RSS

Архиве ознака: Момчило Настасијевић

Момчило Настасијевић О НАУЧНИКУ И УМЕТНИКУ

„Научник је озбиљан човек који пажљиво корача сигурним и утрвеним путем прокопаним ранијим генерацијама […]. Уметник је немирно, радознало дете пуштено у свет. Он, иако има пред собом многе путеве и стазе, радије иде странпутицом, јер је суревњив на оне који су тим путевима прошли пре њега. Не марећи за равницу, сигурност и чисте видике, провлачи се кроз непроходне шуме и планине, и помисао да ће туда после њега неко други проћи и видети више него он ужасава га.“

Настасијевић, Момчило. Есеји, белешке, мисли.

 

nast 1

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 26, 2019 in Настасијевић, Uncategorized

 

Ознаке: ,

О МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ – ИЗ КЊИЖЕВНЕ КРИТИКЕ

„Он је био светац српскога језика и српскога књижевнога израза. У трагању за изразом потребан је подвиг целокупног бића. Потребна је нека врста самерљивости свих многобројних нервних трзаја […] Али светац, подвижник, мученик и трагач, који тек иде да освоји и омогући стил, сав је најежен од чекања, од сазнања, од чулног подрхтавања. Уз то долази и доживљај језика, који се на махове поклапа са чулним податком, на махове размимоилази. И сама неизражљивост постаје путоказ […] Његов израз мора да изнађе што је најнесводљивије у човеку и у догађају – што их надмашава значајем и слутњом.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„Он је много учио, много читао, мислио и експериментисао. Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан. А оно што је у толиком колебању и подударању написао остаје сигурна и изборена мера нашег језика и доживљаја и као наша заскочена стварност. […] Погрешно је мислити да се Настасијевић удаљио од Европе, од Запада, и од велике и мале људске цивилизације. Он је само према њима узимао став и слободу једнога ствараоца. Стварао је на свом неодгонетнутом подручју.“

Станислав Винавер, Из тамног вилајета. Издање пријатеља, Штампарија Драг. Грегорића, 1938.

„У Момчиловом саопштавању мисли био је и један музички таленат кад се без звука ронило у мисао до краја. (…) Постоји ученост која све разголити, свему да назив, све уђе у одређену фијоку, па ипак оно о чему говори никада није даље него онда кад је тако исцепкано и разјашњено блиставим и високоученим формулама. Момчило је прилазио непосредно стварима, све што је њима знао служило му је само да приђе ближе, да види јасније, и најчешће читав апарат учености одбацивао је да би непосредно дао виђено и доживљено. А онда се речима муцало и остајала једна једина реч која је као маљ ударала, као светлост продирала у истину – то, то… Некоме је она казала све, некоме ништа.“

Миливоје Ристић, Успомене на Момчила Настасијевића, СКГ, 1938.

„Настасијевић је отпевао само оно што се могло и морало извући из тамне ризнице ћутања, из најунутарњијих скривница бића, а чему је, парадоксално, стање муклости или немоте (као немогућност, препрека оглашавању речима) било једини оглашавајући подстрек: „Где није неопходна реч, ћутати; где је неопходно ћутање, на изглед и по свему, тек ту проговорити“ – истиче он у есеју „Белешке за стварну реч“. Проговорити с те тачке значи огласити се звуком од суве дреновине, прозборити суштином са дна себе и око себе и приклонити се поезији као вери и ослобођеном постојању у свевремену. Његов песнички свет доживљује се као роморна молитва која, савлађујући милогласјем патничке крикове, негде увире и отуд опет извире. У том свету ћути се тврдо и дубоко.

На жетвеном и жртвеном пољу српског песништва, у његовом свеобухватном распону, песништво Момчила Настасијевића издвојена је крстина, која, као кроз црну земљу, зрачи из искони кроз памтивек у бескрај.“

Момчило Тешић, Певање Момчила Настасијевића као сурова и врла мера ћутања, Београд: Службени гласник, 2016.

 

senke 1

 

Ознаке: , ,

Момчило Настасијевић ЂУРЂЕВЦИ

Сета ме у чедни дан,
Кад улицама продају ђурђевке.

 

Не враголи ми,
не смеј се, враголанко.
То у родини она
болује сету без лека.

 

Занаго росне у јутра
црвеном врвцом везивала.
Занаго свеле у вечери
сузама заливала.

 

Туђини умом ја гинуо,
Бога ни осмеха њој.

 

Прости ме, родино блага.

 

djurdjevak-cvece.jpg

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 25, 2019 in Настасијевић

 

Ознаке: ,

Момчило Настасијевић АКО СЕ САМО ДОДИРНУЛА БИТ…

Ако се само додирнула бит, мора се изразити макар и ћутањем које говори.

Јер има неопходност изразити, као клијање што је  неопходно клици.

И који доживљују бит, мученици су и хероји израза: дају у патничкој радости давања, и без примисли да им се ма чим узврати.

Излишно је награђивати их, још излишније кажњавати. Доживљеном и казаном истином сами себе и награде и казне.

Проговорити, за њих су болни трзаји у порођају бића.

Проговорити, за њих је извести себе на страшни суд истине, иза чега сможден остати до нове навале себе у реч.

Истина је, дакле, само од оних који би, да се може, најрадије ћутали.

 

Момчило Натсасијевић, Белешке о неопходности израза

 

 

живот 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 24, 2019 in Настасијевић

 

Ознаке: ,

Момчило Настасијевић БЕЛЕШКЕ ЗА НОВУ ПОЕТИКУ

  • О поезији је најбоље ништа не толковати. Тиме нити је она чистија у свету, нити јој се отварају извори. Можда и опасно, као баратати око електричне струје. Али је сигурно штетно: свако одводњавање, разводњавање, наводњавање, ремети њен ток, мути је.

  • Ван мотора и спроводника шта се зна суштинскије рећи о струји? И хоће ли живот бити плоднији ако се дозна његова сврха?

  • Кориснији ћу бити даљој Поезији ако што пронађем за поетику, за начин како да се сила ослобађа што чистија, и како да се она потпуно зароби у облик.

  • Од палеолитских пећина до изложбе у Улици Де Боеси Поезија је једна, поетике небројене. Рачунам ту реч, слику, кип, музички тон. Ко то не осети и некако не појми, не може му се помоћи: Он је слеп, као што их има делимично за боју, за музички тон. Много више их је поремећених, застрањених. Они су, васпитањем, према Њој стали тако да их Она само додирне, али не прожме. Они се изолују. Прописи доброг владања то ваљда налажу, али је живљење зато сиромашније најплеменитијом, човечанском енергијом.

    дугаржапов 1

    Бато Дугаржапов

  • Па онда и за Њу оно кобно зашто. Да ли ће вода реке бити бистрија и већма вода ако јој саопштите да ће се улити у море, па испарити, и опет тећи. Саопштење уз то и несхватљиво за њу, јер није у њеном току. Па зар и ми људи немамо свој ток. У нашу тајну је посвећен можда неко изван нас. Њено откриће, мада нужно немогуће, само би нас замутило, али бисмо опет текли. Можда бисмо тада о себи мање и збуњеније знали него овако. (Више знамо ономе што је испод нас неголи о себи.) Ево како изгледају одговори: Уметност ради лепога, ради истине, ради уметности. Кад се развеселим и распевам не пада ми на ум ни лепо ни истинито, а најмање то чиним за љубав саме песме, ради ње. Певам, јер је то најпотпуније одушка навале радости у мени, за друго ме се не тиче. А да је песма лепа, истинита и засебна, то се разуме. Мени је главно тада да сваку своју реч до вршка напуним радошћу. И пре свега то чиним ради самог себе. Чему све то и откуда, шта знам ја? Главно, мени је од тога добро, и још више то добро може бити свачије, јер се то остварило у речи.

  • Посредници су и овде штетни и непотребни. Препродавање је овде скрнављење. Као свуда, појаву њих изазвала је лењост да сами прибавимо шта нам треба. Ко је тај осим Шекспира, Рембранта, Бетовена, да ме пуније може прожмати Поезијом потеклом из Шекспира, Рембранта, Бетовена?

  • Ње има везане и ослобођене; везане: у руци коју видех да, ван забране, додирује Беатовог анђела; ослобођене, у анђелу. То је Њен закон, непојмљиво: акт ослобођења у суштини заробљене у форму. Она дакле није расположење да се расплине оставив тренутни траг; она је градитељка, душа која сама себи твори тело. Изнад тога веза је нераздрешима. Колико ће живети Рембрант? Колико истрају ланена влакна његових слика. Посмртног живота ту нема: пропаст материјалног дела повлачи мањак духовног. Можда је таква и наша лична драма: отац наново умире у смрти неплодних потомака.

Белешке за нову поетику. Есеји, белешке, мисли. Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991.

 

дугаржапов 2

Бато Дугаржапов

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 11, 2018 in Настасијевић

 

Ознаке: ,

Момчило Настасијевић О СНОБУ

***

Гледао сам сноба: око њега силно струји племенитост Бетовена, он га не чује. Нема кад, јер лако је чути га, то може свако ушима, а само он, сноб, уме и да га види и да га мисли. Нека му је наздравље. Зато бих Бетовена свирао у пољу пред безазленом публиком травки, цветова, птица, дрвета, воде. Том свету био би благотворан као мајска киша.

 

Белешке за нову поетику. Есеји, белешке, мисли. Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991.

 

rain

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 11, 2018 in Настасијевић

 

Ознаке:

Момчило Настасијевић КАКО ДА СЕ ЖИВИ У ДРУШТВУ…

***

Како да се живи у друштву где се са јачином карактера изједначава што оштрија бодљикавост егоизма, тврдоглавство и насртање на туђе достојанство и где се најплеменитије попуштање, праштање, саосећање, разумевање туђег положаја ставља у слабост и кукавичлук?

 

Есеји, белешке, мисли, СИВА БЕЛЕЖНИЦА II, Дечје новине, Српска књижевна задруга, 1991.

 

mask.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јануар 10, 2018 in Настасијевић

 

Ознаке: ,