RSS

Архиве ознака: мој живот

Лав Толстој О ЉУБАВИ И ЗАЉУБЉЕНОСТИ

8. јуна. Стари Јурт.
Љубав и религија – то су два чиста, висока осећања. Не знам шта је то љубав. Ако је љубав оно што сам о њој читао и слушао, онда је ја никада нисам осетио. Знао сам Зинаиду, раније, док је била гимназијалка, допадала ми се; али мало сам је позанавао. Провео сам у Казану недељу дана. Кад би ме неко упитао зашто сам био тамо, шта ми је било пријатно, зашто сам био тако срећан – не бих му одговорио да је то зато што сам се заљубио. Нисам то знао. Чини ми се да је то незнање управо главна карактеристика љубави и да оно заправо и чини сву њену лепоту. Како ми је у моралном смислу било лако у то време. Нисам осећао ону тежину ситних страсти која квари животну радост. Нисам јој ни речи рекао о љубави. Али сам тако сигуран да она зна за моја осећања – и ако ме воли, онда то приписујем само томе што ме је разумела. Сви заноси душе су чисти и узвишени у почетку. Стварност уништава невиност и лепоту свих заноса. Моји односи са Зинаидом остали су на разини чистог стремљења двеју душа једна другој. Ти можда сумњаш, Зинаида, у то да те волим, опрости ми ако је тако, онда сам ја крив, могао бих једном једином речју да те уверим.

Иља Рјепин

Иља Рјепин

Зар је никада више нећу видети? Зар ћу једном само сазнати да се удала за некаквог Бекетова? Или ћу је, што је још тужније, угледати у капици, веселу, са истим паметним, отвореним, веселим и заљубљеним очима? Не могу оставити своје планове да бих се њоме оженио, нисам довољно убеђен да ми она може значити срећу; али ипак сам заљубљен. Иначе, откуд та радосна осећања која ме оживљавају, који увек видим чим угледам, осетим нешто лепо… Предајмо се његовој вољи. Ни сам не знам шта је потребно за моју срећу и шта је срећа уопште. Сећаш се Архијерејске стазе Зинаида, оне бочне стазе. На врх језика ми је било да ти кажем, и теби исто. Моје је било да почнем; али знаш шта мислим – зашто ти ништа нисам рекао. Био сам тако срећан да нисам имао шта више да желим, плашио сам се да не покварим своју… не своју, већ нашу срећу. Заувек ће ми то дивно време остати као најлепша успомена у животу. А како је човек празно и сујетно створење! Када ме питају како је било у Казану, ја неким овлашним тоном кажем: „Веома пристојно друштво за губернијски град, баш сам се пријатно провео неколико дана.“ Подлаче! Људи све исмеју. Смеју се што ти је са вољеним створењем и у колиби рај, и кажу да то није истина. Јасно да је истина; не само да је и у колиби рај, него и у Крапивни, у Старом Јурту, свуда. Са вољеним створењем је рај у колиби, то је истина, истина, сто пута истина.

Иља Рјепин

Иља Рјепин

МОЈ ЖИВОТ (одломци из дневника), ЛОМ, 2004

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8 маја, 2015 инч Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: , , , ,

Лав Толстој МОЈ ЖИВОТ (одломци из дневника)

2. јуна. 1851.
***
Осећам тугу у себи, а не могу да је разумем и схватим. Ни зачим не жалим, нити шта жалим, немам зашто да се љутим на судбину. Јасно ми је да би се помоћу маште могло дивно живети, али не. Машта ми ништа не указује –немам снова. Могу се презирати људи, и то је некакво суморно расположење – али ни то не могу, ја о њима уопште не мислим; час ми се чини: овај има добру једноставну душу, час опет: не, боље је не тражити, зашто се варати! Ни разочарања нема, све ме забавља; али зло је у томе што сам се сувише рано прихватио озбиљних ствари у животу, прихватио сам их се док још нисам био зрео за њих, иако сам осећао и разумео; зато у мени нема јаке вере у пријатељство, у љубав и лепоту, и разочарао сам се у ствари које су важне у животу; а у ситницама сам још дете.
Сада, док се сећам свих тих непријатних тренутака у животу, који ми се једино и врзмају по глави; болно, сувише болно рањава живот нежне струне да би се могао волети; а онда има нечег изузетно слатког и великог у равнодушности према животу, и ја уживам у том осећању. Како јак изгледам себи са својим чврстим уверењем, упркос свему да се овде нема шта очекивати осим смрти; а одмах затим мислим са уживањем о томе да ми је поручено седло на којем ћу јахати у кавкаској ношњи, и како ћу падати у очајање што ми је леви брк ружнији од десног, и како ћу га два сата исправљати пред огледалом. Ни писати не могу, све је то глупо.

Иља Рјепин, 1880

Иља Рјепин, 1880

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 маја, 2015 инч Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: , ,