RSS

Архиве ознака: настава и образовање

Растко Петровић

Биографија: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%BA%D0%BE_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

ЉУДИ ГОВОРЕ: https://skolasvilajnac.edu.rs/wp-content/uploads/Rastko-Petrovic-Ljudi-govore.pdf

 

 

 
 

Ознаке: , ,

„СА ОСМЕХОМ МУТНИМ И ШАПАТОМ СТРАСНИМ, РАСЦВЕТАЛЕ ТРЕШЊЕ, ИЗ ЗАСЕДА МАМИМ…“ (Носталгични записи и фотографије ученика трећег разреда Карловачке гимназије)

***

Не иди тамо, постаћеш мрак
не дружи се, људи су тамо елегија.
Изгубићеш сунце у себи, рекли су
а ја сам овде своје сунце проширила
већ 3 године ме греју ови зидови
ови људи, сталан, исти пут до тих зидова.
Оно што нисам знала о себи
овде се открило и истакло, врлине.
Сваки дан нова пустоловина
и нова успомена.
Међутим тај мрак ме ухвати,
не када се враћам из школе,
не када је тмуран дан,
не када је знање лоше,
већ када следећа година дође
и ја схватим да више неће бити
тог истог пута,
тих зидова и људи,
и да ћу само чути за крај
Химну карловачких ђака.
Али то разумемо само ми,
који смо дисали и осетили зидове ове школе.

Исидора

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)

Послала: Ива Максимовић

 

КАРЛОВАЧКА ГИМНАЗИЈА

 

витражи ме зову путевима твојих ходника

и сунчеви зраци који гледају на 23

нисам те волео довољно тога сам свестан

желим само да ти кажем једно хвала

јер си ми показала какав човек треба да будем

немој ме заборавити…

 

витражи ме зову путевима твојих снова

где смех стоји као сунце; усправно на небу

и ветар разноси рику четири лава

док ти се дивим уз шољицу црне кафе

како блисташ вечна

нека твој сат никад не престане да откуцава

немој ме заборавити…

 

oј Карловци, место моје драго,

Кô детенце дошао сам амо,

и да одем и да се вратим

као што сам то увек и радио

као своје дете си ме родила

немој ме заборавити…

то те молим само

 

Алекса Вилић

к14

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Први пут кад сам закорачила у гимназију било је кад сам долазила на припреме. Каснила сам… Када сам се упознала са девојкама са припрема знала сам да ће ми се овде допасти. Упала сам у италијански смер и сећам се суза радосница које су текле кад сам сазнала да сам уписала школу својих снова. Прошла је прва година…сабирали су се утисци… Иако ми се није допало доста људи, гимазија ми је јако прирасла срцу. Увек ми је драго кад после викенда поново видим врата школе, двориште и клупе. Увек поричем када ми кажу да су ово најлеше године живота, а када мало боље размслим, увек ми буде лепо када се сетим свих успомена. Можда сада тога нисам свесна, али ће ми сигурно бити јако жао кад буде дошао последњи дан у мојој гимназији. Пишем ово и креће ми суза, знајући да ће овим дивним данима једном доћи крај. И верујем да ми је ова гимназија отворила пуно нових врата, пронашла сам неке своје таленте на које  нисам пре обраћала пажњу. Упознала сам дивне људе, и имам диван разред. Колико ме год некад нервирао, на крају крајева, постали смо породица и надам се да ћемо то и остати.

Ива

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)(2)

Послала: Ива Максимовић

 

Мала плава глава у Карловачкој гимназији

Пре 3 године, једна мала плава глава допутовала је у Сремске Карловце. Тамо постоји једно здање које се зове Карловачка гимназија. Стоји мирно, у самом центру градића и купа се у нежној црвеној боји . Пуно прозора начичкани су једни до других. Мала плава глава ју је радознало посматрала, тог топлог септембарског јутра, док се још много бучне, узбуђене деце тискало око ње са жељом да што пре прође кроз тешка дрвена врата.

Године су прошле, а мала плава глава више није тако мала. Она сада срећно и смело хода по поплочаним ходницима гимназије. Заволела је ову школу. Упознала је бројне главе које су јој биле сличне и са њима је проводила дуге школске дане. Са њима је могла да буде своја и била је срећна. Вожње старим, спорим аутобусима биле су забавне када је са неким причала или пак гледала кроз прозоре како су се низије полако претварале у брдашца. Заволела је предмете попут историје, књижевности и италијанског језика. Наставила је да пева, баш као и раније, у гимназијском хору, који је водио сјајан професор. Живот у гимназији ју је инспирисао. Свако је био шта је желео и  то је било оно што се ценило. Била је срећна и коначно је знала где припада.

Ања

viber_image_2020-04-02_21-33-06

аутор: Ања Француз

***

Карловачка гиманзија, саграђена у 18. веку, једна је од најстаријих и најлепших школа. У центру малог места Сремских Карловаца, привлачи многе да је посете, да ли због лепоте или богате историје.

Гимназија, иако саграђена пре више векова, одржава свој старински изглед. Високи плафони и раскошни лустери, старе катедре и ормари, велики прозори, дуги ходници. А још лепши је ђачки смех унутар тих високих зидова. Лепота ове гимназије се не огледа само у спољашњем изгледу, већ и у унутрашњем – по лепим успоменама карловачких ђака, односу професора и ђака… Атмосфера и топлина су, поред изгледа, оно што чини Карловачку гимназију лепом и посебном.

Тамара

 

Милош Црњански, СТРАЖИЛОВО (3 apr 2020, 11_12 AM)(1)

***

Поносна сам на себе што сам ученица најстарије гимназије у Србији – Карловачке гимназије. Још у 7. разреду основне школе сам схватила да је она најбоља опција за моје даље образовање. И нисам се покајала. У томе су ме подржали и моји родитељи, и вечно сам им захвална на томе.
Могу слободно да кажем да се школујем у одличном пријатељском
окружењу. У Карловачкој сам упознала много дивних људи, а неки од њих су ми постали и најбољи пријатељи за цео живот. Они ми
свакодневно улепшавају школске дане.
Сви професори и особље школе су веома љубазни и спремни да помогну. Свако од њих се труди да нам на различите, савремене начине приближи градиво које учимо.
Карловачку гиманзију сматрам најбољом школом јер подржава и
подстиче своје ученике да раде и напредују. Уз најбоље пријатеље,
професоре и особље, веома сам срећна где сам.

Неда

 

20170929_133143

Фотографисала: Валентина Салаг

***

Сремски Карловци су једна предивна варош, а од свега највише их краси Карловачка гимназија. Ова зграда је веома важна за српску историју, а посебно важна сваком карловачком ђаку. Када сам сазнала да сам положила пријемне испите и уписала ову школу била сам пресрећна. Знала сам да ћу се овде некако уклопити. И јесам. Упознала сам дивне људе и склопила пријатељства која ће, надам се, трајати заувек. Растужим се када схватим да је остало још само годину дана и да сат полако одбројава наше последње ђачке дане, али сам срећна због свих прелепих успомена које имам из ове гимназије.

Валентина

 

20180904_165922

Фотографисала: Валентина Салаг

***

тамо смо сви своји. професори нас подржавају. откривају таленте у нама и желе да их негујемо. у Сремским Карловцима време је стало. аутобус број шездесет и два је наш телепорт до деветнаестог века, улазимо у шездесет двојку обучени у црно, шарено, кожне јакне, тексас јакне, у тренеркама, љубичастих коса, дугачких и кратких, а из истог аутобуса излазимо сви у дугим хаљинама, сређене фризуре, у ципелама. у нас улазе духови бивших упокојених ђака, имају своје двојнике, нас. сви смо своји, једнаки, талентовани, посебни, сви смо другачији. потискујемо духове бивших и упокојених ђака Карловачке гимназије, али на крају из ње излазимо са свим добрим особинама тих духова и остављамо их на миру да дочекају неке нове генерације.

Tеодора

к2

***

ПЕСМА О КАРЛОВАЧКОЈ

 

Када се крене из Новог Сада

Прелепога у равници града,

Стижеш тада до Петроварадина

до Дунава и до Срема дивна.

У Срему су прелепи Карловци

окићени грожђем и вином,

светим храмом, чесмом, омладином.

Најлепша је гимназија моја,

пуна знања, мудрости, спокоја.

Поносна сам што сам део тога,

Бранковога духа песничкога.

 

Симонида

кг

Фотографисала: Симонида Јовин

***

Карловачка гимназија

Слобода духа. Толеранција. Неговање различитости. Иза сваких врата ове старе грађевине, ове три ствари нас увек сачекају да пожеле добродошлицу. Свако ко је крочио овим ходницима осетио је мирис дома. Наше уточиште, што је старије, то је лепше и раскошније. Њена раскош скрива се пре свега у насмејаним лицима деце па и у животним лекцијама које професори дубоко урежу у мисли својих ђака. Постоји један део срца који сваки карловачки ђак остави њој за собом. Тај дух који тумара ходницима вечности је нешто што ниједна друга школа не поседује. Енергија сваке душе у тој установи, која је утихнула смрћу или тек треба да се распламса својим рођењем је оно што Карловачку гимназију одваја као посебну. Јер ово је наш дом, чак иако смо километрима далеко одвојени од њега, онај мали део срца исијава својом лепотом коју је баш она гурнула са литице несигурности.

Николина

 

Screenshot_20200404_135223

Фотографисала: Теодора Савић, 2017.

***

Карловачка гимназија

Баш тамо у Карловцима, постоји та једна огромна грађевина са још већом душом.  Најлепша је онда кад видим баш ону другарицу из клупе насмејану, док сунце јарко сија и све су јаче та црвена и жута боја којима су покривени њени зидови. Бојим се кад би проговорила, рекла би за све пушкице и решења на гумицама, али сигурна сам да неће. Не би она нас одала, јер свако ко је имао прилику да прошета по њеним плочицама, осетио је добродошлицу и осећај сигурности који она пружа. И баш ти људи који нас уче шта су мореузи, лексеме, епитети, магнети, уче нас и шта је живот. Толеранција је оно што је у њеним зидовима, оно што је одувек било и сигурна сам да никада неће избледети. Могу се рушити зидови, али сигурна сам да ће душа ове гимназије, живети заувек.

Луција

к4

***

До самог уписа ова школа је мени била ништа више него бег од природних наука. Убрзо су почеле припреме већ ту сам упознала нове дивне људе а морам рећи и професори су ми много пријали, атмосфера је била скроз другачија него у основној школи. Своје недеље сам почела да гледам кроз то колико дана има до припрема. Помисао да не упаднем у ову школу је била неподношљива за мене, стога сам сав свој труд фокусирала на то да за годину дана будем у једној од тих клупа као редован ђак. Моји вршњаци се често жале на пут, а мени је то управо онај најслађи део. Удаљени смо од хаоса у граду, у Карловцима људи су пријатнији и љубазнији. Воле да попричају када те сретну у пролазу или у радњи. Поготово Пеђа, он ме је посебно одушевио својом љубазношћу када сам ушла у његову радњу по први пут, а исто важи и за Вили. Посебан период за мене представља јун у овој школи, то је време када су оцене закључене и када већину времена проводимо напољу. Професори допуштају ‘часове у природи’ и моменти док ми сви заједно седимо на клупама у дворишту су за мене непроцењиви. Ово је само једна од ситница за коју сматрам да чини нас ученике јединствене. Засигурно на мене највећи утисак оставља та топла атмосфера у нашој школи, однос ученика и професора је некад као између родитеља и детета, волим осећај сигурности који ми школа пружа. За мене Карловци ће увек бити једно место које се у тренуцима осећало више као моје родно место него Нови Сад.

Теодора Миливојевић

к15

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Карловачка гимназија,

пуна ђака и професора,

где су учионице пуне разних лица

као нека позорница.

Када слушамо је слушаоница

Када читамо је читаоница

Када смо вредни је радионица

Кад смо немирни је причаоница

Кад имамо контролни, мучионица

Али када славимо нешто, тада је најлепша рођендаоница.

Какво год ко имао мишљење,

она је друга кућа за нас гимназијалце.

Сви карловачки ђаци у њој имају моменте најлепше,

она увек чува све наше тајне.

Неки је воле, неки је не воле

Али за наша срца она има посебну вредност.

 

Марија

к23

Фотографисала : Маја Стокин

***

Карловачка гимназија је јединствено место за школовање у Србији, а ја бих се усудио да кажем, и на Балкану. Упечатљив утисак оставља само здање које је, поред непроцењивог историјског значаја, велелепно а у исту руку скромно и умерено. Њено здање додатно краси центар Сремских Карловаца који су и овако богати другим здањима од непроцењивог историјског и културног значаја. Онај други утисак, који остаје заувек, могу да искусе само они људи који проведу барем један део свог школовања у њој. То су сами ђаци, без којих она не би имала такву слатку душу коју јој свакодневним боравком, они удишу.

Петар

mde

Фотографисала : Анастасија Максимовић

***

Зграда коју просто не можете промашити, јаркe боја као сунце исијава Карловачка гимназија. У њу улазе многи, али из ње излазе будући интелектуалци. Таквих ђака, талената и бисера нигде другде не можете видети. Пролазећи кроз ходнике можеш да се вратиш у назад а да ти не треба времеплов. Чућеш смех, радост, песме, поезије, мишљења, дебате, ћаскања и много тога другог. Ако мислиш да ћеш се вратити у садашњост илазећи у двориште, прешао си се, тамо ћеш чути толико језика да ћеш заборавити свој. Бити ђак Карловачке гимназије значи бити радостан сваки дан, желећи што пре да се вратиш њој. Значи имати најдивнији период живота, значи одрасти и градити себе у њој као и изаћи из ње са великим искуством, незаборавним успоменама, као велики човек.

Анастасија

 

sdr

Фотографија: Анастасија Максимовић

***

Школа је место које је први корак ка бољем животу касније. Ова школа представља неку почетну дечију позицију и припрему за мој даљи развој. Моји први дани у школи били су фасцинантни. Волела сам своју школу већ на први поглед и та љубав је расла из дана у дан. Од јутра које је почињало када отворим велика врата и угледам гомилу мојих омиљених графикона по зидовима и клупама школе. Сваки наставник у нашој школи је посебан на свој начин – труди се да нам што боље пренесе своје дугогодишње искуство.  Дели са нама своје знање и мотивише нас да пружимо најбоље од себе у животу. Библиотека Карловачке гимназије по мени спада у једну од најлепших просторија наше школе јер су њене књиге поклон пријатеља гимназије, добротвора, бивших ђака и испуњавају ту просторију старим мирисом знања.

„За нашу школу везују нас лепе успомене, смех и радост, туга и сузе и некада ће нам бити жао што живот нашу младост узе.“

Клара

к13

***

Моја љубав према Карловачкој гимназији почела је 2017. године када сам као првак ушетала у ходнике те прелепе грађевине. Дугачки ходници који имају своју причу и историју коју носе у зидовима пуним слика које представљају отисак бивших ђака. Сама мисао да сам и ја део те историје и да ће будући ђаци осетити исто што сам и ја, чини ме срећном. Наше школовање у овој гимназији је праћено са безброј незаборавних и поучних ситуација које ћемо понети са собом када се будемо опраштали. Поред тога ми ћемо напустити нашу вољену Карловачку гимназију са пријатељствима која ће увек бити посебна јер су стечена у најлепшим годинама наших живота.

Ања

 

к22

Фотографисала: Маја Стокин

***

Већ три године имам осећај као да сам војник који се вратио кући након дуге битке. Већ три године лижем своје ране и стидљиво их чувам. Не будим се са страхом од бомби увреда нити морам да размишљам како ћу да преживим још само један дан. У Карловачкој ја не постојим само, ја живим. Имам неколико пријатеља који ме целу прихватају и воле. Дани су ми испуњени смехом и поенкад бригом због неког контролног. Сремски Карловци су тихо место и то ме смирује. Далеко сам од града и његовог хаоса. Карловачка ми је помогла да процветам. Увек ћу с поносом да будем карловачки ђак.

Наталија

dav

Фотографисала: Наталија Ђорђевић

***

Моја школа за мене представља други дом. У њој се осећам сигурно, далеко од свега што ме мучи, она ме чува и прихвата. У њој сам упознала најбоље људе, људе који су ми повратили наду у човечанство. Пријатеље за цео живот. У њој сам пронашла део себе, део себе који нисам ни знала да ми је недостајао. Најлепши период мог живота започео је оног дана када сам први пут крочила у Карловачку гимназију.

Дејана

к16

Фотографисала: Хелена Будимир

***

Карловачка гимназија је најстарија српска гимназија. Основана је пре 229 година. Понекад, док шетам ходницима гимазије размишљам:„Колико је само људи пролазило овим истим ходницима ?”, „Колико младих људи је ишло у исту ову гимазију ?”, „Многи од њих постали су велике и значајне личности, а чак и ако нису били познати, свакако су били део образованих кругова српског друштва.”. Сваки пут када размишљам о томе, та ме чињеница увек задиви и учини поносном што сам и ја сада ђак исте ове гимназије. Ова гимназија је савршено место за учење језика и њен амбијент има посебну атмосферу. Такође, срећна сам што сам уписала Карловачку гимназију и због тога што сам стекла пуно добрих пријатеља и зближила се са неким старим. Ова гимназија је за мене једно дивно и интересантно искуство. Где год да одем, каква год особа да постанем, чиме год да се будем бавила, никад се нећу покајати што сам била ђак Карловачке гимназије.

Милица

к3

***

Тренуци проведени у Карловачкој гимназији и све остале утиске били су за мене више него осећања љубави. Сваки радни дан долазећи и проводећи у овој гимназији терали су ме да уживам и да схватим како је заправпо лепо живети и како учење може да буде само задовољство. Јесте, наравно је било пуно проблема, нервозе и немира, али све је то било замењено дивним тренуцима, смиреношћу, радошћу, нежношћу и наравно љубављу. Све увек пролази, то је оно што ме теши, а и у исто време забрињава, јер схватећи да ће проћи и оно на шта сам навикла, губим драгоцени делић свог живота. Остаће успомене то је оно што ме још увек држи, успомене на гласну тишину карловачких зидова и клупа. Такође оно што ми је најважније, а то су моји пријатељи, које сам срела у тој гимназији и који су ме прихватили таква каква јесам. За то сам и захвална Карловачкој, јер су они ти које чине ту гимназију још лепшом. Наравно генерације се мењају, али зато гимназија увек остаје иста.

Стефани

кг

***

Непроцењив осећај. Улазиш у школу, трчиш на час после испијања кафе у ,,Вилењаку”. Седиш у клупи, упијаш знање од професора. Дочекаш одмор, седиш са најбољим пријатељем на клупи, грицкате понешто и слушате музику…

Баш зато што је и најстарија гимназија у Србији, зато је и најбоља. ,,Она” има јаку енергију којом привлачи само посебне људе. Првенствено по изгледу, па онда и по професорима и ученицима. Без насиља, без претеране мржње и без осуђивања. Када крочиш у Карловачку гимназију, обузме те нека жеља да останеш тамо заувек. Зидови, прозори, клупе, причају с тобом, и свака од њих увек има да ти каже нешто ново. Затвараш тешку капију и излазиш из тог магичног дворца. Кажеш у себи ,,То је моја школа.” Да сам се поново родила, опет бих изабрала исту школу, исти разред и исто одељење.

Уна

к24

Фотографија: Маја Стокин

***

Сваког јутра она је ту, на истом месту, годинама. И била је ту, са истим прозорима и вратима и са истим духом, оног дана кад сам полагала пријемни испит. И увек је ту, и кад сам стајала код учионице број двадесет и пет, зурећи у њено двориште, мислећи да ми се цео свет срушио и да нема изласка. Ту је била и кад сам била неизмерно срећна. Милион пута ме је дочекала и испратила кући са осмехом. И биће ту да инспирише следеће генерације. И сутра, кад  се заврше моји средњошколски дани, увек ћу знати да ћу моћи да се вратим. И кад се вратим, сигурно знам, да ћу осетити исти њен дух и њену топлину. И када ми је тешко, сетим се колико сам заправо срећна што имам прилику да будем члан ове величанствене гимназије. Волим је, зато што је успела да ми пружи уточиште и што ми је дала дивне успомене. За неколико година, када се поново будем осврнула , она ће за  мене бити место препуно дивних успомена, које никада неће остарити и увек живеће у њеним зидовима. Хвала, што ћеш увек бити са мном, моја Карловачка гимназијо!

Драгана

***

Ђачки растанак

На међи детињства и одрастања спознали смо своје кораке у Карловачкој гимназији и од првог дана их пратимо док ходимо утабаним путем традиције свих претходних Бранкових песника. Не схватајући да су гимназијски дани у којима седимо у дворишту пролазни, не усуђујемо се да помислимо да растанак. Можда и јесу, можда и јесу пролазни сви ови наши прекратки дани, кашњења на часове или све наше небитне приче којима се смејемо до суза. Али то нам и није толико битно, јер знамо да смо направили нешто вечно од свих тих успомена и да ћемо заувек бити карловачки ђаци.

 

Николина Дикић

***

Карловачка гимназија

Моја школа је велика црвено-жута зграда,

у њој свестраност и разумевање влада.

У њој професора има пуно, ђака још више

И своко духом Карловачке гимназије одише.

Дрвена се отварају врата

и почиње час и дебата.

Имамо предмете свакојаке и теже и лаке

а после наставе и домаће додатке.

Сада је крај ове кратке песме ,

гимназија да се заборави не сме!

 

Милица Леко

***

У ову школу сам кренула са пуно брига јер нисам имала лепо искуство у основној школи. Била сам већ спремна да истрпим 4 године које су биле преда мном и да будем невидљива за свој разред и остале. Све се променило када сам кренула у школу. Пријатно сам се изненадила колико је све другачије и много боље него што сам замишљала. Стекла сам праве пријатеље  због којих сам желела да постанем болља особа, некако постала сам много срећнија. Карловци су ми прирасли к срцу као и вожња бусом. Сваки пут кад изађем из буса и видим Карловачку гимназију срце ми буде пуно и одмах кренем да се смејем јер просто обузме ме срећа коју је јако тешко описати. Сваки део Краловачке има своје успомене које настављају да живе и стварају се нове сменом генерација.  Можда некад није било лако али овде никад нисмо сами. Кажу да у Карловачк гимназијаима свог духа и ја мислим да је то истина јер сваки од нас ученика доприноси да никад не умре љубав према овој гимназији. Памтићу сваки тренутак који сам провела овде, макар био и ружан, јер и такви тренуци нам помажу да одрастемо и будемо боље особе. Једног дана поносно ћу препричавати својој деци догодовштине из ове гимназије и покушати да им усадим неку љубав и поштовање према овој гимназији.

Лидија

P91018-092116

Фотографија: Лидија Петровић

***

Свако ко уђе на врата ове велелепне грађевине, задиви се архитектуром, историјом и сматра то величином Карловачке гимназије. Али, њена величина се огледа и у ономе што само њени ђаци, садашњи и бивши, могу да осете. Дух који нас све повезује. Дух који нам дупушта да будемо одо што јесмо. Дух који прихвата све наше идеје и замисли. Да ли је до саме грађевине, њених прелепих витража, и њене улоге у историји, или пак, до места на ком се налази, на најлепшем брежуљку Фрушке горе, не знам. Знам само да ту чаролију осећам и да ме она гура у напредак и бољу будућност.

Марина Тодић

мт

Фотографија: Марина Тодић

***

За мене је Карловачка гимназија више од школе. Први пут кад сам закорачио у ову школу имао сам утисак да се налазим у некој древној грађевини која ми је личила на музеј, позориште, цркву, на све само не на школу. Само место где се школа налази је веома инспиративно за сваку врсту уметности. Ту је нека чудна енергија, спој архитектуре, историје, лепоте природе и мира, што Карловце издваја у односу на град. Тешко се та атмосфера може описати речима већ се мора доживети на свој начин. Дворска башта једно је од најлепших места у целим Карловцима. Волим понекад да седнем у сенку дрвећа и посматрам башту. Ту сам добио многе идеје за песме које стварам са својим бендом. Иако можда не делујем као неко ко је склон показивању и изражавању емоција, поготово не за место на коме проводим огроман део свог времена, за мене су Карловци заиста дивно место. Све до ове ванредне ситуације нисам ни мислио да школа може да ми недостаје.

Ђорђе Токин

***

Колико ми значи Карловачка гимназија?

Пре три године сам налетела на прву већу прекретницу у животу – одабир средње школе. Карловачка гимназија ми је у том тренутку деловала као светло на крају тунела, али када сам је уписала имала сам осећај да сам погрешила. И тај осећај је био ту месецима. А она – почела сам да проналазим себе. Карловачка ми је донела оно што раније у школи нисам осећала, а то је истински осећај припадности, сигурности. Стекла сам дивне пријатеље на које знам да могу да се ослоним, који ме прихватају целу, воле ме и подржавају. Они чине моје средњошколске дане лепшим. Ојачала сам и везе са својом породицом.

Сада знам да је одлука да упишем Карловачку најбоља одлука у мом животу јер нигде другде не бих могла себе да замислим. Поносим се што сам њен ђак и један делић њене историје.

Душица Радованчевић

 

20191003_101713

Фотографија: Душица Радованчевић

***

Свакодневно срећем нове људе и свако од њих радознало ме пита у коју школу идем, свакоме са истим осмехом, истим поносом и диком одговорим кратко и јасно: “У Карловачку!” Увек чујем исто питање: “Гимназију? ЗАШТО?” И никада ми не досади одговор: “Зато што је понос бити ученик најстарије школе у нашој земљи, зато што је то једина школа са душом. Њени зидови поносно носе знање свих њених ђака а ходници сапућу стотинама година старе тајне. Зато што је једина школа у којој није срамота бити онакакв какав јеси. Зато што је једина школа у којој никада нећеш бити сам. Зато што је школа коју заволиш првим кораком, првим степеником. Зато што у њој не постоји неуспех, само лекције. Зато што је моја и зато што ће увек бити део мене, део који ми је показао ко сам заправо а шта тек треба да будем.” После тога видим само тужне, помало и сузне очи, људи једноставно увиде да предрасуде нису тачне, и као да жале што никада неће имати оно што ми имамо, љубав према грађевини, њеном духу и знању које нам пружа.

Eкатарина Јерковић

***

Моја школа се не може назвати типичном средњом школом. Ова гимназија се разликује од осталих по њеном духу, по различитости ученика и по разним занимацијама ученика које нисам приметила да ученици школа имају. Професори ове школе су много опуштенији, и посвећују нам свима пажњу, јер су одељења мала. Сви се међусобно дружимо и општепознато је да познанства која стекнемо у овој школи не завршавају се после школе, већ су за цео живот. Волим начин на који се осећам када крочим у ову установу, једноставно се осећам прихваћено и не осећам се чудно. Такође сви имамо привилегију да учествујемо у разним секцијама, што је предност за разлику од осталих школа. Сматрам да је хор нешто посебно и да цела група чини једну посебну заједницу коју спаја љубав према музици, а химна је песма која је омиљена међу нама ђацима , јер буди највише емоција и код млађих и код стариjих.

Eлена Лермајер

***

У почетку, за мене ова грађевина није била ништа више од старих, пустих просторија. Било ми је свеједно. Ишла сам у њу. Једног радног дана, празноглаво пролазећи кроз ходник пун фосила, дошло је то неко осећање које и даље не разумем. Оно је било попут неке прекретнице. Мој начин мишљења се променио и више није био туп, спознала сам себе мало дубље, открила оно што кажу да је таленат, и схватила да сам нашла неколико пријатеља сличних мени. Ова прича је једноставна, кратка и сирова. Ово место нових искустава драго ми је управо зато, јер је то место нових искустава.

Сара Салај

 

***

Школа је место где свакодневно проводимо доста времена. Она је посебно место за мене. Некад се радујем при уласку у њу, а некад при изласку.
Свако школу види на свој начин. Неком школа и учење представљају радост и задовољство, неком тешку муку и свакодневну обавезу. Ја, лично, волим школу и могу рећи да ми она,није представљала проблем, да ли зато јер волим да учим, да ли зато јер сам добар ђак или из неког трецег разлога-то не знам. Ипак и ја се некад уморим, пуно часова сваког дана није мало. Часови би некад могли да буду занимљивији. Али, ја сам задовољна са оним што школа за сад има, а за више, на неки начин би требало да се заложи сваки појединац. Знам да је наша школа најстарија гимназија и да је велики број генерација изашао из ње са добрим образовањем и зато се трудим да ублазим све њене недостатке. У школи учимо, стичемо нова знања која ће бити корисна за нашу будућност, дружимо се и међусобно размењујемо искуства. Поред шетњи и разговора на великим одморима, и тихог шапутања на часовима, у школи међу ученицима буде и по неки сукоб. Све се то брзо реши и заборави, памте се само оне лепе ствари. Наставници се труде на наше понашање буде што боље, а знање што веће.
Школа је заправо једно топло место и када си у њој слично је као када си код куће. Сви у њој функционишу као велика породица која заједно постиже засебне циљеве.

Теодора Милуновић

***

Дођох у тебе пре тачно три лета

са страхом и зебњом једнога детета

хоћу ли бити тебе достојна драга

јер сам превише слаба и мала

 

Саградише те прелепу људи честити и свети

да омладину и српски народ просвети

О,гимназијо па ко ти таквој може одолети

када у Карловце дође да те не посети

 

Скоро да сам те упознала,твоју душу

када пред тобом стојим,или унутра седим

дивне гласове деце који кроз ходнике стружу

погледом према Дунаву плавом

који полако бледи

 

Да ли је година много или је мало

за време које ми је у теби преостало

времена немам да напишем

шта ми се све код тебе допало

 

Maрија Цвитановић

***

Карловачка гимназија je најлепша од свих школа које сам икада видела. Она је једна монументална, прелепа грађевина и изнутра и споља. Сам амбијент у којем се налази и здања која је окружују чине је још лепшом и посебном. Када уђем у њу имам осећај као да сам се вратила кроз векове и када пролазим њеним ходницима осетим дух времена који је свуда присутан. Допада ми се и веровање које се годинама преноси са генерације на генерацију да дух нашег познатог песника Бранка Радичевића који је и сам био карловачки ђак живи у њој. Поносна сам што сам и сама ђак најстарије српске гимназије коју су поред Бранка похађале и многе друге знамените личности које су важне за нашу историју и културу. Свиђа ми се што у гимназији могу много тога да научим без много тензије пошто влада опуштена атмосфера. Професори су пуни знања које нам преносе са изузетном лакоћом и дозвољавају нам слободу изражавања и негују нашу индивидуалност. Друштво у гимназији је различито са многим интересовањима, али ипак смо сви сложни и јединствени што је сматрам и најважније. У њој стичемо широко образовање које нам је добра основа за даље усавршавање. Ту сам упознала пријатеље за цео живот и увек ћу се сећати дана проведених у њој и радо јој се враћати кад год ме пут нанесе.

Teoдора Даничић

ЗАПИС ИЛИ ПЕСМА О ГИМНАЗИЈИ (Милош Црњански, _Стражилово_) (5 Apr 2020 at 20_32)

Фотографија: Тамара Адамовић

***

Бити ученик  Карловачке гимназије значи да не мораш до објашњаваш која је то школа и зашто си је уписао; значи поглед пун одобравања старих госпођа; значи да ћеш упознати другачије и аутентичне, и открити да најнеобичнији могу бити најискренији пријатељи; значи слушати предавања професора који са поносом чувају дух школе, откривати нове идеје, не стидети се да уживаш у сазнавању; бити ученик Карловачке гимназије значи незаборавна атмосфера Вилењака, “блејање” код Четири лава и расправе у школском дворишту.

Бити ученик Карловачке гимназије значи стајати на плећима великана.

Менча Лојаница

 

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2020 in НАСТАВА НА ДАЉИНУ III

 

Ознаке: , ,

Џере Брофи ТОК КАО ВРСТА УЧЕНИЧКЕ МОТИВАЦИЈЕ

Михаљ Чиксентмихаљи (1993) је у свом концепту ТОКА дочарао доживљај врхунских искустава интринзичке мотивације. Он је интервјуисао људе о њиховим субјективним искуствима у  периодима када су били задубљени у активности у којима су уживали. Очекивао је да ће наићи на то да се већина искустава тока дешава за време опуштених тренутака одмарања и забаве. Уместо тога, открио је да се она обично јављају када смо активно укључени у изазовне задатке који растежу наше физичке и менталне способности. Навео је листу од осам карактеристичних димензија искуства тока.

  1. Активност има јасне циљеве и одмах пружа повратне информације о ефектности наших одговора на њу.

  2. Прилике за одлучно деловање су честе, а уклопљене су на основу наше перципиране способности да то ефикасно радимо. Другим речима, наше личне вештине добро су уклопљене са изазовима које поставља дата активност.

  3. Акција и свесност се сједињују; ми доживљавамо пуну концентрисаност.

  4. Концентрисаност на задатак који се обавља; неважни стимулуси нестају из свести, а бриге с е повремено искључују.

  5. Осећај потенцијалне контроле.

  6. Губитак самосвесности, трансцедентност его-граница, осећај раста и осећај да је особа део неког већег ентитета.

  7. Измењен осећај за време; обично се доживљава да време брже пролази.

  8. Искуство постаје самодовољно: активнсто постаје вредна у том смислу да је вреди обављати ради ње саме.

Све у свему, ми тежимо да доживимо ток онда када смо задубљени у обављање нечег изазовног. Остајемо свесни циљева активности и повратних информација које настају из наших одговора на њих, али се концентришемо на саму активност, без размишљања о успеху или неуспеху, награди или казни, односно другим личним или друштвеним плановима. Ми се, бар на неко време, поттпуно усредсеђујемо на успевање у изазовима које дата активност нуди, побољшавајући своје стратегије одговарања, развијајући вештине и уживајући у осећају контроле и остварености. Највећа вероватноћа да ћемо доживети ток јесте када се ангажујемо у својим хобијима или рекреативним  активностима, али га такође можемо доживети и на послу, у учионици или током обављања било које друге активности.

Потенцијал за ток разликује се и од особе до особе и од ситуације до ситуације. Неки људи развијају аутотеличну личност. Они трагају за изазовима и уживају у растезању својих граница. Када је потрбно да се ангажују у некој рутинској активности (нпр. кошење травњака или увежбавању задатака), они су склони да је усложњавају покушајима да је обаве на „уметнички“ начин, настојећи да увећају своју ефикасност или постављајући циљеве на другачије начине, тако да им дата активност буде изазовнија и занимљивија. Неки други људи, пак, ретко доживљавају ток зато што се плаше неуспеха, па покушавају да избегну изазовне ситуације, или зато што им недостаје опште оријентисаности на акцију и способности да одрже концентрацију, што је све потребно како би их особа задржала у стању тока.

У оригиналним истраживањима тока људи су извештавали о искуствима тока најчешће за време активности које су нудиле висок степен изазова у областима у којима су особе имале високо развијене вештине. Друге ситуације су доносиле другачија искуства. Када је вештина била високо развијена, али активност није била изазовна, осећали су досаду; када су и изазови и вештине били на ниском нивоу, осећали су апатију, а када су се суочавали са изазовом за који им вештине нису биле развијене, осећали су анксиозност.

Изгледало је да оригинални резултати у истраживањима тока сугеришу да ће се људима увек више допадати ситуације које пружају изазове који су добро усклађени са њиховим тренутним нивоом вештина. Међутим, каснији радови су показали да је ово тачно првенствено за ситуације када се у активностима ангажујемо вољно и с разумевањем да с квалитетом наше изведбе нису повезане значајне последице. Ако је наше учествовање обавезно, а нарочито ако треба да будемо успешни у датим изазовима, из нама важних разлога, велика је вероватноћа да ће нам се више допадати ситуације у којима наше вештине превазилазе изазове. Ако ценимо прилике за искуства типа тока када се посветимо некој активности, ми такође желимо да доживимо задовољство успешним исходом када је завршимо. Пошто је толико важно успети у овим ситуацијама, ми ћемо ток и сличне видове интринзичке мотивације осетити највероватније онда када можемо релативно лако да успемо (без обзира на то што је неопходност одржавања наших напора на границама наших капацитета исцрпљујућа и изазива анксиозност). Налази слични овима, укључујући и многе ситуације у школи, воде нас ка препознавању да се ток такође може доживети када вештине превазилазе изазове задатка, а те се ситуације често могу описати као опуштајуће него као досадне.

У школи је анксиозност главна претња потенцијалу тока. Ако се ученици рутински суочавају са захтевима са изведбом које не могу да испуне, може се десити да почну да бирају досаду „безбедних“ рутина уместо прилика за ток које су део изазовних активности. Временом ће њихов потенцијал за доживљавање тока у учионици бити нарушен и нестати. Међутим, недовољно постављање изазова такође може бити проблем: ученици извештавају о слабом укључивању на часовима у којима су захтеви активности далеко испод њихових тренутних знања и вештина.

Чиксентмихаљи, Ратунде и Вејлен (1993) наводе да наставници могу да подстичу искуство тока на три начина:

  1. тако што ће добро познавати своје предмете, предавати их с ентузијазмом и понашати се као модели који стреме ка интринзичким наградама за учење;

  2. тако што ће се оптимално уклапати оно што се тражи од ученика са оним што су спремни да постигну (подстичући ученике да постигну изазовне, али разумне циљеве, али и помажући им у томе) и

  3. тако што ће подржавати ученике и у настави, али и емоционално, што ће им омогућити да задацима учења приступе самоуверено и без анксиозности.

Чиксентмихаљи је касније моделовање издвојио као кључно за стимулисање ученичке интринзичке мотивације за учење. Идеални наставници су интринзички мотивисани и да уче своје предмете и да друге поучавају њима. Они овај ентузијазам показују на начине који подстичу ученике да дати садржај виде као значајан, да уживају и радују се томе да ће га и сами учити.

Превод: Марина Вицановић

Одломак из књиге КАКО МОТИВИСАТИ УЧЕНИКЕ ДА УЧЕ, Београд: CLIO 2015.

 

čitanje

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 13 јула, 2019 in Брофи, ПЕДАГОГИЈА

 

Ознаке: , , , ,

НИКОЛАЈ ВАСИЉЕВИЧ ГОГОЉ

АУТОР: Драган Матић. Преузето са сајта http://www.ruskidom.rs/sr/nikolaj-vasiljevic-gogolj/, Руски центар за науку и културу у Републици Србији

gogolj
Николај Васиљевич Гогољ, руски писац, родом из Украјине а пореклом из Пољске, као да је у свом генетском коду носио целокупну словенску традицију на којој је изградио свој особени књижевни стил. Са његовом појавом на литерарној сцени у Русији престаје период имитирања западне књижевности, а започиње правац који ће критичари касније назвати руским реализамом, иако се сам Гогољ никада није у потпуности уклапао ни у један од познатих књижевних шаблона.
Он је на светлост дана извукао одбачене, обичне, несрећне, неважне, мале ликове. Његов стил је утолико особенији што на њега готово да није утицао нико, а он је утицао на читаву серију врхунских писаца, међу којима су најважнији Достојевски, који је најдоследније наставио са промовисањем као главних јунака понижених и увређених“ и Кафка, који је своје приче темељио на апсурдном, гротескном и бизарном.
“Зато што је већ време, најзад, да се дозволи позитивној личности да предахне; зато што смо претворили у теглеће кљусе позитивног човека и што нема писца који није јахао на њему, терајући га и бичем и свачим што му падне под руку; зато што су измучили позитивну личност до те мере да сада на њој нема ни сенке од врлине, него су остале само кост и кожа уместо тела; зато што лицемерно дозивају позитивну личност; зато што не поштују ту позитивну личност. Не, време је најзад да се упрегне и подлац. Дакле, прежемо подлаца!″ (Николај Гогољ – Мртве душе“)
Исте године када и Едгар Алан По, 1. априла 1809. године родио се Николај Гогољ у Сорочинцима, козачком селу у Миргородском срезу Полтавске губерније у Украјини. Баш као да се обијица нису случајно родила у исто време, као да их је судбина наменила да на различитим странама света истовремено обогаћују и мењају успавану, клишеизирану литературу, да унесу свеж дах и отворе нове хоризонте будућим писцима. Оно што је, можда, још занимљивије, обојица су умрли релативно млади и под мистериозним околностима, и код обојице дела се ослањају на гротескно, бизарно, мрачно и магично.
Николајев прадеда, Јан Гогољ-Јаневски, студирао је на универзитету у Кијеву и толико му се допао живот у Украјини да је решио да напусти своју родну земљу, Пољску и пресели се у регион Полтаве. Николајев деда, Афанасиј, као и отац, Василиј, изјашњавали су се као Пољаци, али је Николај избацио из свог презимена додатак – Јаневски, тврдећи да је непотребан, те да се он осећа као прави Украјинац.

Николај Василиј Гогољ, Николајев отац, био је занимљива личност, државни чиновник и писац-аматер. Николај је вероватно од њега наследио дар за писање, али је пресудан утицај на развој његове личности имала мајка, веома религиозна и маштовита жена. Као дете, Николај је био повучен и склон сањарењу, а на његову психу дубоко је утицала смрт млађег брата.
“Шта је наш живот? Долина где су се јади настанили. Шта је свет? Гомила људи који не осећају.” (Николај Гогољ)
1828. године Гогољ је завршио основну школу у којој се никада није одликовао добрим оценама, али је успевао да засмејава своје вршњаке изврсним имитацијима предавача. Није се много дружио, али је ипак засновао доживотно пријатељство са неким од школских другова. Кажу да је врло брзо развио мрачну и тајанствену ћуд, помешану са болном самосвешћу и бескрајном амбициозношћу. Исте ове године преселио у Петербург са жељом да постане глумац и писац, па је у ту сврху написао романтичну поему “Ханс Кихелгартен”, под псеудонимом В. Алов и издао је о свом трошку. Уместо очекиване славе и похвала, његово дело је углавном остало непримећено, а неколицина критичара која се огласила толико су га искритиковала да је Гогољ откупио све доступне копије и спалио их, заклињући се да више никада неће писати песме.
Маја 1831. године упознао се са чувеним руским песником, Александром Пушкиним. Ово познанство прерашће у право пријатељство и дубоко ће утицати и на Гогољев живот и каријеру, јер му је Пушкин дао сижее за два најважнија дела која ће написати: “Мртве душе” и “Ревизора”. Након Пушкинове смрти, као да је и Гогољ умро. Његова инспирација је пресахнула, вероватно јер је по природи био веома несигуран и без Пушкинове подршке више није имао храбрости да се бави тешким животним питањима ни у литератури ни у сопственом животу.
“Не кривите огледало што вам је лице на њему изобличено” (Николај Гогољ).
Исте године када је упознао Пушина, 1831. објавио је збирку приповетки “Вечери на салашу крај Дикањке” и овога пута добио хвалоспеве и критике и читалаца. Биле су то приче о ђаволу, вештицама и другим демонским или фантастичним ликовима из украјинског фолклора, али саопштене у маниру реализма, што им је давало особену и до тада у Русији непознату боју. Празници одређују сижее и ликове ових приповетки, а њихова посебна атмосфера, сама по себи чудна мешавина религиозног усхићења и страха од смрти, изводе живот из уобичајене колотечине и немогуће чине свакодневним. Он је тражио да му се шаљу народна предања, обичаји, скаске, легенде, које је књижевном методом преображавао у приповетке.

cicikov 2

Главни јунак ове збирке, као и већег дела Гогољевих радова је ђаво, али кога он третира на особени начин, карактеристичан за словенске народе: ђаво није баук, већ он може бити и побратим, са њим се може погађати (дам ти – даш ми), он је активни и равноправни учесник и покретач радње, иако га Гогољ, баш као и обичан народ, често псује и грди. Сва та натприродна бића, као што су вештице, ђаволи, виле, русалке толико су срођени са сељацима, да понекад изгледа као да су им они стари познаници. Дакле, Гогољев стил се гради управо на темељу народних приповетки, које су готово по правилу фантастичног карактера, али граница на којој престаје предање и настаје Гогољева прича јесте облик који им он даје. Он није прост преписивач, није ни сакупљач народних умотворина. Свестан да постоји рудник који до тада није експлоатисан, Гогољ користи народна предања да би их обојио новом бојом и прилагодио времену у којем је живео. Она су подлога, а не циљ сам себи. Она су пут до закључка, до онога што сам писац жели да каже.
“Ја сам обично био пре меланхоличан, склон медитирању. Касније су се томе придружиле болест и депресија. И управо та болест и депресија беху разлог оног ведрог расположења које се појавило у мојим првим делима: да бих разонодио самог себе ја сам без даљег циља и плана измишљао јунаке, стављао их у смешне ситуације – то је порекло мојих приповести.” (Николај Гогољ)

Друга особеност Гогољевих радова јесте хумор – једна посебна врста ироније, толико посебна и другачија да су јој критичари чак и даривали име њеног аутора – “гогољевска иронија”. Њен корен је у сатири, али је Гогољ појачава својом омиљеном методом – контрастом: у једном делу реченице нешто или неко се и превише хвали, како би се у другом делу саопштила заправо права истина, која ће тако постати још уочљивија и снажнија. Рецимо:
“Онде је само један једини ваљан човек – јавни тужилац, па и он је, ако ћемо истину говорити, свиња.”
Или: “Добар козак. Воли понекад да украде и слаже без икакве нужде, али је козак без мане.”
Или: “Филозоф је припадао оној врсти људи у којих се, кад их добро нахраните, буди снажна љубав према ближњима.”
1834. године Гогољ је узалуд покушавао да се запослио на Кијевском универзитету као предавач историје. Одбијен је као нестручан, упркос ургирању Пушкина и руског министра образовања, Сергеја Уварова.
1835. године руска флота уништила је отоманску у Синопској бици, у Америци се родио Марк Твен, а Гогољ издао збирку под насловом “Арабеске”, која се састојала од есеја, критике уметности, делова романа и три кратке, маестралне приче: “Портрет”, “Невски проспект” и “Забелешке једног лудака”. Оштри реализам романтика који нити може да се прилагоди свету у којем живи нити да из њега побегне избија из сваке поре ових радова. Саме арабеске су настале на Истоку, где Коран забрањује представе животиња и људи. С обзиром на то, наслов књиге је сасвим прикладно изабран: у њој наилазимо углавном на фигуре без лица.
У “Забелешкама једног лудака” херој је крајње фрустрирани чиновник који постаје оспеднут болесном идејом о сопственој величини. Користећи се визијама лудака, Гогољ показује бесмисленост настојања и празнину света, сликовито показујући да, додуше, и обичан човек може да оствари свој сан и постане, рецимо, краљ, али у лудници.
У “Невском проспекту” покушава да наслика контраст између идеала и уобичајних погледа, помоћу два младића који су у потрази за љубављу; један је непоправљиви романтик, а други у девојци види само објект своје телесне пожуде. Иако је овде супроставио већ уобичајени пар (романтични сањар против вулгарног авантуристе) Гогољева особеност се види у крају саме приче: обе љубавне приче завршавају се банално, на Невском проспекту, на тргу светске таштине. Како год окренеш, сва настојања су апсурдна и бесмислена, јер ма који приступ имао крај је исти. Разликује се само његов доживљај.
“Истински ефекат се налази у оштрој супротности, лепота није никада тако упадљива и рељефна као у контрасту.” (Николај Гогољ)
У “Портрету” он покушава да напише своју верзију “Фауста”. У овој причи уметник продаје душу ђаволу за новац, јер Гогољ постаје све забринутији моралним начелима списатељске вештине, што ће постати његова права опсесија пред крај живота, када ће желети да пише само дела којима ће просвећивати људе. Закључак ове приче је суморан, али вероватно тачан – зло је неискорењиво из овог света.
“Никад ништа нисам стварао у машти и нисам имао ту особину. Добро ми је полазило за руком само оно што сам узимао из стварности, из података којима сам располагао… моја машта ме досад није обдарила ниједним изузетним карактером и није створила ни једне ствари коју мој поглед није негде уочио у природи.” (Николај Гогољ)
Након великог успеха и ове збирке, Гогољ коначно успева да оствари своју жељу и постане предавач историје, али на универзитету у Петербургу. Ипак, ова авантура није потрајала ни годину дана; нити је он волео свој посао, нити су га волели ученици.
Исте године када је издао “Арабеске” издао је још једну фантастичну збирку приповетки “Миргород”. “Миргород” се састојао од четири приче и биле су сличне оним причама из “Вечери на салашу крај Дикањке”, али су откриле снажан јаз између Гогољевог романтичарског ескепизма и његовог иначе песимистичног погледа на живот. Најпознатија прича из ове збирке свакако је “Тарас Буљба”, љубавна прича која се збива у време Украјинско-Пољских ратова у XВИ и XВИИ веку, и која је проткана фантастичним описом козачког света. Гогољ се, генерално, у својим делима служи различитим средствима помоћу којих дочарава циљ свог казивања. Он користи хиперболе (кад јунак захрче на ливади трава се повија), контраст, игра се двосмисленошћу речи, а све то боји својом типичном иронијом. Из Гогоља извире сатира сама од себе, чак и када он то не жели. Атмосфера у његовим причама је гротескна, бизарна, апсурдна, често на ивици хорора и фантастике.

“Прича о свађи два Ивана” препуна је горчине према нискости и вулгарности постојања. Он се користи првенствено језичким ефектима, игра се речима, даје необичане описе којима, заправо, за многе неприметно, најтачније представља особине својих ликова: “Глава Ивана Ивановича личи на роткву окренуту надоле; глава Ивана Никифоровича на роткву окренуту горе”, чиме сликовито указује да су оба лика као лице и наличје једне исте ствари.
Чак и идилични мотив из приче “Старовремске спахије” у којем описује живот старог брачног пара на селу, подривен је сатиром, јер се сврха њихових живота своди на преждеравање.
Ова, 1835. година испоставиће се као најуспешнија у његовој каријери, јер је осим две збирке приповедака, објавио и своје драмско ремек-дело “Ревизор”. Дело се бави варалицом кога су побркали са правим ревизором и кога државни чиновници обасипају пажњом и покорношћу како би прикрили корпуцију и непоштење. Цензор је прво одбио драму, али након апела самог цара дао дозволу да се стави на позоришни репертоар. Успех дела је био је моменталан и невероватан.

Revisor_paint_by_Gogol
“Почео сам размишљати о томе како да се ишчупам из гомиле, да станем на такво место одакле бих могао да сагледам целу масу, а не само људе који су поред мене – како да садашњост, одвојивши се од ње, на неки начин за себе претворим у прошлост.” (Николај Гогољ)

1836. године Шпанија је признала независност Мексика, који су шпански конквистадори освојили 1526. године разоривши државу Астека, а Николај Гогољ је објавио гротескну причу “Нос”, која се бави бежањем носа са једног уваженог лица и инсистира на независном постојању. Прича је гротескна и бизарна, али је пренесена на веома детаљан и реалистичан начин. Можда се у њој најбоље примећује Гогољев особени метод по којем у једној реченици, у једном опису спаја узвишено и банално, желећи да укаже како на бесмисленост људског постојања тако и свих настојања генерално, али све то путем хумора, помоћу горке ироније.
Ипак, успех “Ревизора” толико је продрмао бирократију у Русији да су путем новина вршили на њега свакодневни, страшан притисак, па се Гогољ преселио у Рим, где је и остао, уз мање прекиде, све до 1842. године.
Пријала му је атмосфера у Италији, укусна и донекле патријахална, религиозна. Овде се упознао и дружио са руском емиграцијом, песницима, сликарима и кругом људи око принцезе Волконски, која се налазила у егзилу.
1842. године на планини Сент Хелен у америчкој држави Вашингтон избила је прва вулканска ерупција у Сједињеним америчким државама чији је датум избијања евидентиран, а 21. маја исте године Гогољ је објавио свој најважнији роман, “Мртве душе”, којим је узвратио ударац учмалој и корумпираној руској бирократији. Некада је писана реч, очигледно, имала много већу моћ него данас. А ко зна, можда је има и данас, само је ми не примећујемо, јер више нема независних, истинских мислилаца, већ једино системских. Данас велика већина ради у корист система, чак и када наводно пише против њега. То вам је као када оснујете хеви-метал бенд и у песмама пљујете поп културу, а заправо вам је циљ исти – да постанете славни и богати; само сте се решили за мало другачији пут – да критикујете оно чему тежите. Зато су данас све промене само козметичке.
“Али није таква судбина и другачија је срећа писца који се усудио да изнесе на видело све оно што је сваки час пред очима, а што немарне очи не виде, сву страшну, потресну каљугу од ситница што спутавају наш живот… Он неће пожњети славу да му свет пљеска, он неће видети сузе захвалности, ни једнодушног усхићења људи које је узбудио; њему неће потрчати у сусрет шеснаестогодишња девојчица, занесене главе и с херојским полетом… он, најзад, неће утећи од савремене критике, од претворне, пакосне критике, која ће назвати ништавним и срамним његова дела која је он с великом љубављу стварао; одредиће му презрења достојан кут међу писцима што вређају човечанство; пришиће му особине јунака које је описао; одузеће му и душу и срце и божанствени пламен талента…” (Николај Гогољ – “Мртве душе”)

Читаоци су уживали у овом духовитиом роману, не слутећи да га сам аутор сматра само првим делом трилогије, коју је замислио налик на Дантеову “Божанствену комедију”. По тој замисли, трилогија се састојала иза три различита дела, сфере којима путује људска душа: пакао, чистилиште и рај. У овом првом делу (остала два су остала само у фази замисли) он рефлектује феудалну Русију, са кметством, бирократским неправдама, баналностима, глупостима и исквареношћу. Херој романа је Чичиков, дотерани преварант који жели на брзину да се обогати. Он долази на идеју да од различитих земљопоседника купи душе недавно преминулих кметова, чија смрт још увек није регристрована код званичника. Чичиков намерава да искористи ове “душе” као јемце за зајам од државе, да би се након тога преселио у неку удаљену губернију као поштовани земљопоседник. Сами земљопоседници су задовољни његовом понудом, јер им нуди могућност да се отарасе обавезе плаћања пореза на људе који им више не привређују. Гогољ изванредно приказује тужно стање руске државе у којој се људи купују и продају као стока, а преваранти славе као вешти људи.
“Досад су све госпође некако мало говориле о Чичикову; истина, признале су да има лепо држање човека из отменог света; али откад су се пронели гласови о његовом милионерству, пронашле су се и друге лепе особине.” (Николај Гогољ – “Мртве душе”)

cicikov
Исте године објавио је и своја сабрана дела, са додатком драме: “Женидба” и приповетке “Шињел”.
Приповетка “Шињел” је такво ремек-дело да је Фјодор Достојевски изјавио да је целокупни руски реализам произашао “испод Гогољевог шињела”. На први поглед тема ове приче је прозаична. Обичан нижи чиновник, без икаквих одлика којима би се истицао, чије врхунско задовољство је преписивање извесних аката, (“Мало је рећи да је служио ревносно – не, он је служио с љубављу. Ту, у том преписивању, њему се је привиђао неки његов свет, шаролик и угодан. На лицу му је зрачио ужитак. Нека слова волео је више од других, и кад би она дошла на ред топио би се од радости: и смешкао се и намигивао и мицао уснама тако да се чинило да му на лицу можеш прочитати свако слово које исписује.”), сања о куповини новог шињела. Када напокон оствари свој сан и купи шињел, украду му га док се враћао кући неком мрачном улицом. Од силне туге чиновник умире. Наизглед једноставан сиже, једноставна жеља, у себи крије мноштво значења и тумачења.

Чиновнику, Акакију Акакијевичу Башмачкину, шнајдер открива да је немогуће даље крпљење његовог старог шињела и да мора купити нови. Он је у почетку ужансут том идејом, јер: “Како га купити? – мислио је Акакије Акакијевич, мислио, и закључио да ће морати смањити своје уобичајне трошкове, барем на годину дана: одрећи се чаја увечер, не палити свећу, а кад баш буде морао нешто радити, отићи ће газдарици у собу и радити уз њену свећу; кад буде ходао улицама, мора ће газити што лакше и опрезније по калдрми и каменим плочама, тако рећи на прстима да не би прерано износио потплате; мора ће што ређе давати праљи рубље на прање, а да се не би похабало, мора ће сваки пут, кад се врати кући свући и обући само полу памучни хаљетак, врло стар који чак и само време штеди.” Процес одевања кроз који пролази Акакије – шивање и навлачење шињела, у ствари је постепено разголићавање његовог духа и увлачење у нову одору. Кад је коначно обукао нови шињел нашао се у најсвечанијем расположењу, њему се чини као да се поново родио. На послу, где су га увек посматрали са омаловажавањем, сада су му указивали поштовање и чак је један чиновник решио да направи забаву у част његовог новог шињела. Али, по повратку са забаве, Акакија нападе лопов и краде му ту нову, непроцењиву одору. Узалуд се Акакије жалио полицији, тражио помоћ од високе личности… Све је било узалуд и он умирући од туге, пада у транс у којем има разна привиђења. Али, оно што ову причу издваја из жанра реализма и облачи је у ново рухо, чинећи је новом и другачијом, јесте њен крај. По Петрограду се проширио глас да се код Калинског моста јавља мртвац у лику чиновника и краде шињеле. Тај дух је живео све док једне вечери није скинуо шињел са високе личности и тако задовољио правду.
“Али, паметан је онај који се не гади ни од каквог карактера, већ, управо у њега упрвши испитивачки поглед, проматра га и тражи само првобитне узроке што је такав. Све се у човеку брзо мења; још се није честито ни осврнуо, а већ је унутра нарастао страшан црв који самовласно приграби све животне сокове” (Николај Гогољ).
Током 1840-тих Гогољ је постајао све убеђенији да треба да прочисти своју душу и све више је падао под утицај цркве. Пролећа 1848. године ишао је на ходочашће у Јерусалим, али узалуд. Нигде није проналазио духовну егзалтацију, смисао и нажалост, у овом периоду пао је под утицај свештеника Матвеја Константиновског. Изгледа да је овај свештеник у Гогољу ојачао страх од пакла, који је овај носио у себи од малих ногу, инсистирањем на грешности у његовим делима. Желећи да се искупи, Гогољ почиње да пише проповедничке радове и објављује “Одабране пасусе из коресподенције са пријатељима”, у којима саветује своје пријатеље како да иду стазом праведника. Његова трансформација је била толика да га је и један од његових највећих поштовалаца, угледни књижевни критичар Бјелински, оштро критиковао и назвао проповедником бича и заштитником мрачњаштва и репресије.
“Непознатом тугом већ је планула земља, а живот је постао још окрутнији. Све се изопачава и снижава, пред свима расте само дивовски лик досаде, достижући сваким даном непрегледну висину. Све је глуво, свуда је гробље, Боже, празно и страшно постаје на Твом свету” (Николај Гогољ).
Чини се да је свештеник Константиновски над Гогољем практиковао неку врсту духовног садизма. По његовом наређењу, Гогољ је спалио комплетан рукопис другог дела “Мртвих душа” 24. фебруара 1852. године. Неколико дана касније Николај Гогољ умире, изгладнео од претерано строгог поста и мучен осећањем грешности.
“Полетите, коњи, и носите ме са овога света. Даље, даље, да не видим ништа, ништа. Ено се небо ковитла преда мном… Да ли се то моја кућа плави у даљини? Да ли то моја мајка седи крај прозора? Мајчице, спаси свог јадног сина! Пусти сузу на његову болесну главу! Погледај како га муче! Привиј на своје груди јадног сиротана! За њега нема места на свету! Прогањају га! Мајчице! Сажали се на своје болесно дете” (Николај Гогољ).

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 априла, 2015 in Гогољ

 

Ознаке: , , , , ,