RSS

Архиве ознака: На путу истине и љубави

Арсеније Тарковски ЖИВОТ, ЖИВОТ

I

Предосећањима не верујем, и знамења
Не бојим се; ни клетвe, ни кад отров вреба ‒
Не бежим од њих. На свету смрти нема.
Бесмртно је све. Бесмртни су сви. Не треба
Бојати се смрти, ни са седамнаест,
Ни у седамдесетом лету. Свет и светлост ‒ јесу!
Ни таме, ни смрти нема на овоме свету.
На жалу морскоме ‒ сви смо већ ту,
И један сам од оних који мрежу вуку,
Кад бесмртност дође у своме јату.

II

Живите у дому ‒ и неће пасти он.
Позваћу свако од столећа,
Да у њега уђем и саградим дом.
Ето зашто су са мном ваша деца
И ваше жене за истим столом ‒
А сто је један прадеди и унуку:
Сада  ‒ збива се будуће,
И ако подигнем своју руку,
Свих пет луча у вама остаће.
Сваки минули дан, ко грудобран,
Кључњачама својим сам подупро,
Земљомерским ланцем време премерио
И кроз њега се, ко кроз Урал, пробио.

III

Век сам за себе по расту изабрао.
Ишли смо на југ, дизали прашину над степом;
Димио се коров црн; и цврчак је, брком
Дирнувши потковицу, и не знајући прорицао,
И смрћу ме плашио, као монах.
Своју судбу сам за седло привезао;
И сад се ја, у долазећим временима,
Као дечак, придижем на узенгијама.

Моје бесмртности мени је довољно,
Да би ми крв из века у век текла.
За топлину што се у куту нежно свила
Животом бих платио драговољно,
Кад не би његова летећа игла
Ко конац мене по свету водила.

 

1965.

Препевао: Александар Мирковић

Из књиге: НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

живот

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2019 in Арсеније Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Арсеније Тарковски ХВАЛА ШТО ВИСИНЕ ПРЕМЕРИХ…

Хвала што висине премерих
Небеских звезда и земних гора
Очима ‒ за светлост и су̑за мора!

Рукама, радом преморених,
За то, што их као два крила,
Рукама ниси одбацила!

Грлу и уснама кажем хвала
За то, што ми је тешко певати,
Што ми је глас потмуо и груб,
Кад из дубина зденца полети
Бели голуб и ван излети
И разбије груди о оштри руб!

Не бели голуб ‒ само име,
Живоме слуху туђи склад,
Што звучи ко крила твоја
Четрдесет лета уназад.

1969.

 

Препевао: Александар Мирковић

 

Из књиге НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

nebo.jpg

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 јула, 2019 in Арсеније Тарковски

 

Ознаке: , , ,

Фјодор Тјутчев ДА, У ЖИВОТУ ИМА МАГНОВЕЊА….

Да, у животу има магновења —
Тешко их је пренети,
Заноси су животних хтења
Земне благодати.
Шуме дрвећа врхови
Високо нада мном,
Птице  небесни створови
Сад беседе са мном.
Све је прљаво и лажно
Отишло далеко,
Све је мило-неостварно
И близу и лако.
И лепо ми је и слатко,
У грудима мир тај,
Сањивошћу обавијен,
О време, причекај!

 

1855.

 

Из књиге: НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, Избор из руске поезије, Нови Сад: Сродство по избору, 2019.

 

Приредио и препевао: Александар Мирковић

66831476_330924054462906_4028855524681318400_n

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 18 јула, 2019 in Тјутчев

 

Ознаке: , ,

Николај Заболоцки ЗАШТО НИСАМ ПЕСИМИСТА

Реч је средство људског општења. Реч црта у људској свести спољашњи свет и унутрашњи свет подједнако. Уз помоћ речи ја се обраћам људима. Реч, ван међуљудског општења губи свој смисао, постајући необавезна.

Ја сам човек, део света, његово дело. Ја сам мисао природе и њен разум. Ја сам део људског друштва, његова јединица. Уз моју помоћ и природа и човечанство преображавају сами себе, усавршавају, постају бољи.

Ја, песник, живим у свету чаробних тајни. Посвуда ме оне окружују. Биљни свет у свој својој шароликости – та трава, ти цветови, то дрвеће – моћно царство првобитног живота, основа свега живог, моја браћа, која ме хране и телом својим, и ваздухом – сви они живе заједно са мном. Зар могу да се одрекнем сродства са њима? Променљивост биљног пејзажа, додири лишћа и грана, игра сунца на плодовима земље – то је осмех на лицу мог друга, са којим сам везан спонама крвног сродства.

Неуглађени свет животиња, људске очи коња и паса, дечији разговори птица, херојска рика звери, сећају ме на моје јуче. Зар га могу заборавити?

Безброј људских лица од којих је свако – живо огледало унутрашњег живота, фини инструмент душе, препун тајни – шта може бити привлачније од сталног дружења са њима, посматрања, пријатељства.

Оку невидљива величанствена здања мисли, која се, подобно духовима уздижу над животом људског света, усхићују ме, јачају у мени веру у човека. Напори бољег дела човечанства, које се бори са болестима људског рода, које се бори са безумљем братоубилачких ратова, са подјармљивањем човека од стране другог човека, одважно прониче у тајанства природе преображавајући је – све су то знамења нове, боље етапе живота од времена његовог постанка. Сложен и разнолик свет са свим својим победама и поразима, са радостима и тугама, трагедијама и фарсама, окружује ме, и ја сам једна од његових делатних честица. Моја делатност је моја уметничка реч.

Путујући по свету чаробних тајни, истински уметник уклања са ствари и појава покорицу свакидашњице и говори свом читаоцу:

‒ То што си навикао сваки дан да гледаш, то, по чему клизиш својим навикнутим, равнодушним погледом – заправо није свакидашње, обично, уобичајено, већ пуно чари, богатог унутрашњег садржаја, и у том смислу – тајанствено. Ево, ја скидам копрену са твојих очију: погледај свет, ради у њему и радуј се што си човек!

Ето зашто нисам песимиста.

 

1957.

 

Превод: Александар Мирковић

 

Из књиге: На путу истине и љубави, Избор из руске поезије, Приредио и препевао Александар Мирковић, Сродство по избору, Нови Сад, 2019.

 

мушкатле

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 маја, 2019 in Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,