RSS

Архиве ознака: Николај Берђајев

Николај Берђајев ТАЈНА ЧОВЕКОВОГ ПОСТОЈАЊА

***

Човек не може бити самодовољан, то би значило да га нема. У томе је тајна човековог постојања: оно доказује постојање вишег реда него што је човек, и у томе је човеково достојанство. Човек је биће које превладава своју ограниченост, које трансцендира ка вишем. Ако нема Бога као Истине и Смисла, ако нема највише Правде, све се чини површним, нема ка коме и ка чему да се развија. Ако је, пак, човек Бог, онда је то најбезнадежније, најповршинскије и ништавно. Свака квалитативна вредност већ показује да је у људској пути оно што је више од човека. И то што је више од човека, тј. божанско, није спољашња сила која над њим стоји и њиме господари, већ то што га у њему самом чини пуним човеком јесте његова највиша слобода. Овде је сама разлика трансцедентног и иманентног терминолошки условљена и указује на неодређену парадоксалност у условима нашег времена. Човек је у освит свог постојања претпостављао постојање божанског, мада у најгрубљем облику. Ако нема Бога, ако нема правде која се уздиже над светом, онда је човек у целини потчињен нужности или природи, космосу или друштву, држави. Слобода човека је у томе да осим царства Ћесара постоји још и царство Духа. Постојање Бога открива се у постојању духа у човеку. И Бог није налик ни на силу природе, ни на власт у друштву и држави. Бог је слобода, а не нужност, не власт над човеком и светом, не врховни узрок који делује у свету.

Превод: Никола Кајтез

Човек и Бог. Духовност. Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.

 

mihail nesterov

Михаил Нестеров

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јануара, 2018 инч Берђајев

 

Ознаке: , , , ,

Николај Берђајев О СТВАРАЛАЧКОМ ЧИНУ И СЛОБОДИ

„Човеково стваралаштво претпоставља три елемента – елемент слободе, захваљујући једино којој је и могуће стварање новог и оног чега није било; елемент дара и с њим повезаног позвања, и елемент већ створеног света, у коме се обавља стваралачки чин, и из кога човек узима материјале. Није човек сам виновник свог дара и свог генија. Он га је добио од Бога и зато себе доживљава као да је у руци Божјој, као да је оруђе Божјег дела у свету. Нема ничег смешнијег ни жалоснијег  бити поносан на сопствени геније. Још се и може бити поносан на своју светост, али не и на геније. Зато геније осећа да не делује сам, већ да је опседнут Богом, да је оруђе Божјих дела и намера. […] Воља за генијалност само је откривање дара датог одозго, кроз слободу. Исто тако, човек не може да црпи материјал за стварање из самог себе, из сопствених недара, из ништавила. Природа стваралачког акта је брачна, она је увек сусрет. Стваралачки материјали узимају се из света који је створио Бог. То видимо у свим врстама уметности. То видимо у свим проналасцима и открићима. То видимо у стваралаштву сазнања, у философији која подразумева биће и свет који је створио Бог, свет предметне реалности, без којих се мишљење одвија у празнини. Бог је човеку дао стваралачки дар, таленат, геније, дао му је свет у коме и кроз који треба да се одвија стваралачки чин. Од Бога долази позив да човек изврши стваралачки чин, да оствари своје позвање, и Бог чека одговор на свој зов. Човеков одговор на Божји зов не може сасвим да се састави од елемената које је дао Бог и који од Бога потичу. Нешто мора да потекне и од човека и то је оно што, првенствено, и чини стваралаштво, стварање новог и оног чега није ни било. То нешто није нешто, већ ништа, оно је слобода без које нема стваралачког чина. Слобода која није ничим детерминисана, одговара Божјем позиву на творачко деловање, али она тај одговор даје сједињена са даром, са генијем добијеним од Бога приликом стварања, и с материјалима који се налазе у створеном свету. Човеково стваралаштво ни из чега треба схватати у смислу човековог стваралаштва из слободе. У свакој стваралачкој замисли постоји елемент примарне слободе која ничим није детерминисана, бескрајне слободе која не долази од Бога, већ иде ка Богу. Божји зов је упућен том бескрају и од бескраја чека одговор. Тај бескрај слободе постоји у сваком стваралаштву, али је стваралачки посао до те мере сложен, да у њему није лако открити примарни елемент. Стваралачки акт је, такође, узајамно деловање благодати и слободе, које иду од Бога ка човеку и од човека ка Богу. Стваралачки чин се може, првенствено, описати терминима благодати, благодатне опседнутости и надахнућа. Али надахнуће је немогуће без слободе.“

 

Превела: Мирјана Грбић

 

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ ПОЗВАЊУ, Огледи из парадоксалне етике, Zepter Book World, Београд, 2000.

 

бердјајев

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 јануара, 2018 инч Берђајев

 

Ознаке: , , ,