RSS

Архиве ознака: Николај Заболоцки поезија

Николај Заболоцки НА ЗАЛАСКУ

 

Кад тешким измучен радом,
Пламен моје душе утрне,
Увече прошетам с мрзовољом,
Кроз уништене брезове шуме.

На заравни прекивеној свилом
Боја розих и зелених,
У нереду стајали су складном,
Редови стабала сребрних.

Кроз невелико растојање
Између стабала, кроз листове,
Сенку је пружало преко траве,
Вечерњег неба блистање.

Уморног заласка био је час,
Час умирања кад пада,
Туге најтежи талас на нас
Због несвршеног рада.

У човеку два су света:
Један, који он сам створи,
Други, још од давних лета,
Мера наше снаге твори.

Ту велика несразмера влада,
Јер и поред свега интереса,
Брезик крај Коломне сада
Још не личи на моја чудеса.

Душа је у невидљивом лебдела
И прича препуна својих,
Погледом слепим је пратила
Природу што око ње стоји.

Можда, тако, и мисао гола,
Бачена некад у дубоку тмушу
Сама у себи сва изнемогла,
Не осећа моју душу.

1958

Препевао: Александар Мирковић

na zal
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 фебруара, 2016 инч Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,

Nikolaj Zabolocki KIŠA

U magli oblačnih razvalina

Iščekujući jutarnju rumen,

Bio je skoro nematerijalan,

U formu života neodeven.

 

Zametak, oblacima hranjen,

Talasao se i bujao,

I namah, veseo i osnažen,

Zasvirao je i zapevao.

 

I zasjalo je sve na dubravi

Munjevitim bljeskom suza,

I zdrhtali su svi listovi

Na tankim granama breza.

 

Nitima bezbrojnim razapet

Međ zemljom i nebom tmurnim,

Glavom nadole učini okret,

U tok zbitija upade burni.

 

Padao je koso, iz daljine

U sedih dubova gomile,

I grudi moćne zemljine

Uz drhtaj su ga pile.

 

N.A. Zabolocki – PESME

 

Prepevao: Aleksandar Mirković

kisa

 
1 коментар

Објављено од стране на 6 фебруара, 2016 инч Заболоцки

 

Ознаке: , , , , ,

Nikolaj Zabolocki ZAŠTO NISAM PESIMISTA

Reč je sredstvo ljudskog opštenja. Reč crta u ljudskoj svesti spoljašnji svet i unutrašnji svet podjednako. Uz pomoć reči ja se obraćam ljudima. Reč, van međuljudskog opštenja gubi svoj smisao, postajući neobavezna.

Ja sam čovek, deo sveta, njegovo delo. Ja sam misao prirode i njen razum. Ja sam deo ljudskog društva, njegova jedinica. Uz moju pomoć i priroda i čovečanstvo preobražavaju sami sebe, usavršavaju, postaju bolji.

Ja, pesnik, živim u svetu čarobnih tajni. Posvuda me one okružuju. Biljni svet u svoj svojoj šarolikosti – ta trava, ti cvetovi, to drveće – moćno carstvo prvobitnog života, osnova svega živog, moja braća, koja me hrane i telom svojim, i vazduhom – svi oni žive zajedno sa mnom. Zar mogu da se odreknem srodstva sa njima? Promenljivost biljnog pejzaža, dodiri lišća i grana, igra sunca na plodovima zemlje – to je osmeh na licu mog druga, sa kojim sam vezan sponama krvnog srodstva.

Neuglađeni svet životinja, ljudske oči konja i pasa, dečiji razgovori ptica, herojska rika zveri, sećaju me na moje juče. Zar ga mogu zaboraviti?

Bezbroj ljudskih lica od kojih je svako – živo ogledalo unutrašnjeg života, fini instrument duše, prepun tajni – šta može biti privlačnije od stalnog druženja sa njima, posmatranja, prijateljstva.

Oku nevidljiva veličanstvena zdanja misli, koja se, podobno duhovima uzdižu nad životom ljudskog sveta, ushićuju me, jačaju u meni veru u čoveka. Napori boljeg dela čovečanstva, koje se bori sa bolestima ljudskog roda, koje se bori sa bezumljem bratoubilačkih ratova, sa podjarmljivanjem čoveka od strane drugog čoveka, odvažno proniče u tajanstva prirode preobražavajući je – sve su to znamenja nove, bolje etape života od vremena njegovog postanka. Složen i raznolik svet sa svim svojim pobedama i porazima, sa radostima i tugama, tragedijama i farsama, okružuje me, i ja sam jedna od njegovih delatnih čestica. Moja delatnost je moja umetnička reč.

Putujući po svetu čarobnih tajni, istinski umetnik uklanja sa stvari i pojava pokoricu svakidašnjice i govori svom čitaocu:

– To što si navikao svaki dan da gledaš, to, po čemu kliziš svojim naviknutim, ravnodušnim pogledom – zapravo nije svakidašnje, obično, uobičajeno, već puno čari, bogatog unutrašnjeg sadržaja, i u tom smislu – tajanstveno. Evo, ja skidam koprenu sa tvojih očiju: pogledaj svet, radi u njemu i raduj se što si čovek!

Eto zašto nisam pesimista.

Nikolaj Zabolocki, 1957

Preveo: Aleksandar Mirković

zab pesimista
 
1 коментар

Објављено од стране на 6 фебруара, 2016 инч Заболоцки

 

Ознаке: , , , , ,

Николај Заболоцки ЈУЧЕ, ДОК САМ МИСЛИО О СМРТИ ЈА

Јуче, о смрти док сам мислио ја,
Душа ми се огорчењем пунила.
Чемеран беше дан! Древна природа
Тамом шума у мене је гледала.

 

И туга растанка неподношљива
Проже срце моје; истога трена
Све, све чух ја – и пој вечерњи трава,
И воде реч, и мртви крик камена.

 

И ја, жив, лутах сâм над пољима,
Без страха прођох покрај старих лêса,
Мисли мртвих прозрачним стубовима
Дизаху се крај мене до небеса.

 

И глас Пушкинов над лишћем сетан,
И птице Хлебњикове певаху са воде.
И сретох камен. Камен непокретан,
И на њему беше лик Сковороде.

 

И сва створења, и сви су народи
Чували њено непролазно биће,
И ја сам био – не дете природи
Већ мисао њена, ум што вечно свиће.

 

Препев: Александар Мирковић

 

Wassily Kandinsky FOREST EDGE

Wassily Kandinsky FOREST EDGE

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 децембра, 2015 инч Заболоцки

 

Ознаке: , , , ,

Nikolaj Zabolocki O LEPOTI LJUDSKIH LICA

Postoje lica, slična raskošnim portalima,
Gde se veliko svuda nazire u malima.
Postoje lica – priličja tužnih udžerica,
Gde se kuva jetra i pahne sirnica.
Neka su hladna i mrtva lica
Rešetkama zatvorena kao tamnica.
Druga – kao kule u kojima odavno
Ne živi niko, prazno zuri okno tamno.
No, kolibu malu znao sam nekada,
Skromna je bila i neugledna tada,
Al’ iz prozora njenih uvek je ka meni,
Prolećnog dana svetlog strujao dah sneni.
Lepota sveta čudesna je i velika!
Postoje lica – slična pesmi pobednika.
Od takvih, suncu nalik, nota blistavih
Satvorena je pesma visina nebeskih.
1955
Prepevao: Aleksandar Mirković
LICA
 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 новембра, 2015 инч Заболоцки

 

Ознаке: , , , , ,