RSS

Архиве ознака: Огледи о скривеној ствари

ПЕВАЊЕ И МИШЉЕЊЕ

***

Улога песника је да каже не оно што се заиста догађа, већ оно што би могло да се деси у категорији вероватног или нужног. Предност треба дати оном што је немогуће али што не може да убеди… Немогуће које може да убеди пожељније је од нечег што не може да убеди, па било оно и могуће.

Аристотел

 

***

Поезија, и уметност уопште, јесте наговештавање. Као таква, она може бити делом превазиђена разумским искуством. Али уметничко дело самом својом суштином наговештава оно што ће вечно измицати искуственој провери.

Гете

 

***

Поезија никад нема сврху изван себе, иако изван себе побуђује осећање које је у њој самој… Ниједна врста песништва није мање од ње подређена принуди. Њој су најсмелија одступања од уобичајеног следа мисли дозвољена, јер је ту важно само да има неке повезаности у души песника или слушаоца, а не објективно изван ње.

Шелинг

 

***

Песник није учењак који људима нуди објективан поглед на свет. Него човек, који им датује свој, субјективни доживљај света. Кад он отвори уста осећамо да смо у близини тајне, која је неизрецива у научним појмовима.

Шушњић

 

***

Песник не излаже неко учење и не разрађује неку идеју о свету, већ ствара утисак и низ духовних стања која релазе једно у друго без оштрих резова и ломова, осећањима и искуствима која се тешко могу одредити и разврстати, повезати у систем и објаснити теоријом.

Шушњић

 

***

Наше мишљење треба јако да мирише – онако као што житно поље мирише за летњих вечери. Колико нас данас има чула за тај мирис?

Хајдегер

 

***

Песме воле само деца и мудраци. Први у песничким мислима виде шарене слике, а други у тим шаренима сликама виде дубоке мисли.

Дучић

 

***

О песницима се могу рећи или само обичне ствари, или само необичне заблуде; зато ко о њима не каже оно прво, у опасности је да каже само оно друго.

Дучић

 

***

Песма је чудесно ткање, које има своју основу и своју потку. Овде је ткање метафора за преплитање видљивог и невидљивог, стварног и могућег, људског и божанског. Песник не може да прихвати чињеницу да су ова два света тако раздвојена и страна, од тела одвојена глава: у његовом духовном оку могу се видети зачуђеност и питања. Зато он у својим песмама сабира, повезује и уједињује, јер је данашњи свет опседнут разликама и деобама.

Шушњић

 

***

Песници су смртници који, озбиљно певајући о богу вина, слуте траг одбеглих богова, остају на њиховом трагу и тако сродним смртницима крче пут ка обрту… бити песник у оскудно време значи: певајући пазити на трагове одбеглих богова. Зато песник у време светске ноћи изриче оно што је свето.

Хајдегер

 

Из књиге Ђура Шушњића, ОГЛЕДИ О СКРИВЕНОЈ СТРАНИ СТВАРИ, Београд: Службени гласник, 2012.

 

roden

Ogist Roden

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 јуна, 2018 in Шушњић

 

Ознаке: , ,

Đuro Šušnjić DUHOVNA PESMA – MOĆ SVETIH REČI

„Ne trudi se da shvatiš život – i on će onda praznik biti.“

Živeti znači pevati, a ne misliti.

….

 

O ljudskim stvarima može se misliti i pevati: jedan te isti život izaziva učenjaka da o njemu misli a pesnika da o njemu peva. Pesnik ne može bez reči, naučnik je vezan za pojmove. Reč može da označava više pojava, pojam samo jednu. Zato pesnik nikad ne izlaže neko učenje o svetu, on stvara estetički ugođaj: čistu radost koja nije vezana za jedno jedino značenje. Zato R.M. Rilke ima pravo da kaže: „Ne trudi se da shvatiš život – i on će onda praznik biti.“ Živeti znači pevati, a ne misliti. Ima pesama u kojima misao nije vredna pomena ili je uopšte nema, ali stih može biti veoma vredan s obzirom na ritam, melodiju, harmoniju…Pesnički jezik prethodi racionalnom mišljenju. S racionalnog stanovišta moguće je videti intelektualni spor tamo gde se odigrava životna drama. Pesniku je reč kult. Naravno, ljubav prema rečima ne čini pesnika, kao što ni poznavanje brojeva ne čini matematičara.

Pesnik, dakle, nije učenjak koji drugima nudi objektivan pogled na svet, nego čovek koji im daruje svoj, subjektivni doživljaj sveta. Kad on otvori usta osećamo da smo u blizini tajne, koja je nizreciva u naučnim pojmovima. Pojmovi povezuju pojave između kojih postoji nužna povezanost, dok reči povezuju pojave na način na koji one ne moraju biti povezane, niti su povezane u stvarnosti. Pesnik, preko reči, povezuje svoje slike o pojavama koje je doživeo na brojne načine, što znači da te veze nisu jedine i jedino moguće, te da neki drugi može da otkrije ili stvori neki novi red veza, nezavisno od onog prvog. Poredak reči u jednog pesnika razlikuje se od reda reči u drugog, iako pevaju o istom i koriste iste reči. „Jezik je večna ljubavnica“ – veli F. Kafka.

…..

A naučne istine brzo zastarevaju. Frojd veli da se poslednja zabluda u nauci naziva istinom. Zato nauka starih naroda ima samo istorijski značaj, dok njihova umetnost sadrži nadistorijska značenja. Ako se htelo reći nešto bitno o nekoj stvari, onda se nisu postavljala pitanja o njenom poreklu, strukturi, funkciji, razvoju, formi itd., što je obeležje naučnog mišljenja, nego o njenoj etičkoj i estetičkoj vrednosti, to o njenom krajnjem značenju i značaju za život, što je osobina mitopoetičnog duha. U naučnim pojmovima bolja polovina ljudskog života ne dolazi do svoga glasa. Zato se ovaj nedohvaćen i neshvaćen život buni i oglašava u delima pesnika, za koje su reči postale vrednosti po sebi. „Zamerka koja se često iznosila, da je Homer lažljivac, ne umanjuje ni najmanje njegovo dejstvo; njemu nije potrebno da polaže pravo na istorijsku tačnost svoje priče, njegova stvarnost je dovoljno jaka; on nas hvata u mrežu, upliće nas u nju, i to mu je dovoljno. U tom „stvarnom“ svetu, koji sam zbog sebe postoji, koji nas opčinjava i nema ničega drugog do njega samog, Homerove pesme ne kriju ništa…“

Homerove pesme su toliko moćne da ih svako može prepoznati u svom srcu, duši i duhu. Reči nose značenja, ali ne jamče istinu. Jer pesnik uopšte ne dokazuje već pokazuje šta je stvorio pomoću umetničkih sredstava: on zato ne može da laže. Čitaoci ili slušaoci prepoznaju u pesmi ono što rasvetljava makar jedan sloj njihvog iskustva: čitalac i slušalac su lovci na zrnca umetničke istine i smisla. Jedan iskaz može da ima značenje ali da se ne odnosi na nešto u spoljašnjoj stvarnosti, jer te stvarnosti uopšte nema. B. Rasel u svom stilu veli: „Kralj Francuske je ćelav.“ Ovaj iskaz ima smisla, ali u ovoj zemlji odavno nema kraljeva.

Kad mislilac kaže svoje o nekoj stvari, dolazi pesnik da je uzdigne do nebeske visine, pomoću neuglačani i neispeglanih, nevinih i devičanskih reči, koje zarazno deluju ne samo na ljude, nego i na druge reči, šireći svoje dejstvo do granica govornog sistema. Zato njegovi stihovi ne podležu logičkom proveravanju i empirijskom potrvrđivanju: po tome je poezija rođena sestra muzike. Ako je poezija slična muzici, onda je to zbog toga što se i ona čuje i što ima izražajna svojstva, posebno melodička, ritmička i višeznačna: stari jezik nužno je bio metaforičan i alegoričan.

Reči nisu tu da opišu nešto što postoji nezavisno od njih, one zapravo stvaraju jedan svet značenja koji pre toga nigde nije postojao. Valja verovati iskusnoj umetnici reči kada kaže da „poezija počinje tako da svemu onome što je izvan tebe kažeš: ne!“ Jezik stavara mnoge svetove a ne samo jedan svet. Ovi svetovi postoje na određen način zahvaljujući moći jezika: moći da reči igraju bezbroj jezičkih igara. U svakoj pesmi pesnik ponovo stvara svoj svet. „Putujući bez puta, a put se za njim rađa“ – veli Vasko Popa. Ruža o kojoj govori pesnik nije ona ruža što cveta u prirodi ili vrtu, nego ruža u božijoj bašti, ruža oživljena magičnom moći reči, idealna ruža, koja nije čulna, nego natčulna, pripada čistom viđenju duhovnim okom. To je vidljiva slika nevidljive ruže – idealne lepote. Ruža nije obična biljka, ona je cvet prepun značenja, koje pesnik otkriva ali ne objašnjava: on se čudi i svoje čuđenje prenosi na druge. „Takva ruža nema imena. Ona je nešto u svesti, lepše i bogatije od svakog cveta za sebe.“

Tajna umetnosti sastoji se u prevođenju nečeg velikog u nešto malo, nečeg apstraktonog u nešto konkretno, nečeg opšteg u nešto pojedinačno. Najveće otkriće umetnosti jeste reka koja se ogleda u kapi čiste vode, život koji se otkriva u živoj jedinki: u jednom jedinom pojedincu prelama se čovek uopšte, istorija uopšte, kultura uopšte.

 

Odlomak iz knjige: Đuro Šušnjić – Ogledi o skrivenoj strani stvari (Službeni glasnik, 2012)

Priredio: Aleksandar Mirković

duh pesma

 
2 коментара

Објављено од стране на 16 фебруара, 2016 in Шушњић

 

Ознаке: , , , ,