RSS

Архиве ознака: Огледи о скривеној страни ствари

МОРАМО ТРАЖИТИ У СЕБИ НЕКУ СВЕТИЉКУ…

***

У општој помрчини, морамо тражити у себи неку светиљку, жижак или кандило, ако нема изгледа да пронађемо или створимо властито мало сунце да нас изнутра обасјава, греје и држи.

 

Зоран Видојевић

 

svetiljka 2

 

Из књиге Ђура Шушњића ОГЛЕДИ О СКРИВЕНОЈ СТРАНИ СТВАРИ, Службени гласник, 2012

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јун 19, 2018 in цитати

 

Ознаке: , ,

Ђуро Шушњић О ЕСЕЈУ

За разлику од научног чланка, есеј не мари за вештачки повучене границе између науке, филозофије, уметности и религије. Зато мисли у есеју нису завршене и савршене, него су узнемирене и испитивачке, што је одлика сваког процеса мишљења и сваког мислиоца. Ако уопште нешто битно мислим, онда то мислим целим бићем. То распитивање и узнемиравање протеже се и на читаоца, тако да се успоставља истински разговор између двојице. Разговор остаје недовршен, што значи да се не укидају разлике у мишљењу и поред неких сличности у ставовима: предмет разговора не може бити постварен, јер је на делу експериментална мисао, метод покушаја и погрешака (К. Попер), где говоре бар два различита гласа, а сваки говори непотрошене речи као супротност званичном говору и језику. То есеј чини отвореним књижевним делом у тежњи да произведе широки распон значења, премда се привидно ради о унутрашњем монологу, такорећи личној драми. Јер у мојим мислима свако ће наћи бар делић својих мисли: не пада ми на памет да од тебе направим себе!

Ја говорим и пишем не само да бих променио нешто у души и духу читаоца, него и у себи самом: након ове књиге више нисам исти! Није моја намера да створим неки систем мисли, већ да своје искуство са собом и светом око себе понудим читаоцима који се могу препознати у њему и усвојити га као делић свог искуства. То само значи да моје искуство није само моје и да оно изражава и искуство других. На нека питања не умем прецизно да одговорим, али не могу да их заобиђем и да их се ослободим. Зато разговор са читаоцима може да ми помогне како бих изашао из стања своје сумње и неодређености: сусрет приватне и јавне употребе ума!

Чини ми се да је оглед највреднији облик трајно живе мисли. Јер ако човек заборави да пита и да доводи у питање, заборавиће и самог себе. То не значи да пишући оглед могу да се ослободим чињеница и пустим машти на вољу, да се игра по властитим законима слободе. У мојим радовим увек постоји и ред  чињеница, које, мање или више, објашњава или разумева одређена теорија, али никад до краја, без неког остатка, што чека да га објасни и разуме нека друга теорија. То значи да нисам своје лично уверење прогласио научном истином, него да сам научну истину усвојио као лично уверење, обојио личним искуством. Појединац који размишља, који је сам себи постао питање, склон је да сазнање о себи, своју самосвест, провери међу другим људима са потребом да и у њима открије оно што је открио у себи. Увек се може разабрати шта је стварност а шта мисао о стварности, од ствари до речи, „од предмета до текста”. Сваки оглед настоји да извуче широке генерализације из појединачних случајева, да довољно дубоко продре у појединост како би могао да открије нешто више од појединости. Усвојене  стратегије за постизање овог циља опет су различите, али је свима заједнички напор да локална грађа не говори само о себи већ и нешто више од тога (Герц: Тумачење култура).

[…] оглед није строга научна расправа где се нешто доказује анализом чињеница кје објашњава једна теорија, већ књижевни облик у коме се више постављају пробна питања него што се дају сигурни одговори, где се писац распитује о различитим гледиштима, да би се уобличило неко решење ближе истини, али и даље отворено за допуну.

[…] Учити се постављању питања у ствари је врхунац сваког образовног система.

 

Из књиге ОГЛЕДИ О СКРИВЕНОЈ СТРАНИ СТВАРИ, Службени гласник, Београд, 2012

 

Laura Mutz Lyall

Laura Muntz Lyall

 
Оставите коментар

Објављено од стране на март 20, 2018 in Шушњић

 

Ознаке: ,