Знамо да је од оне торте
већ десет. Двадесет година. Отприлике. Отприлике.
Дрхти рука која дохвата кашичицу.
Сенице само то чекају.
Погледај ми у очи. Да ли је вредело?
Смејемо се празнини.
Последња патрола предаха
наговара нас на љубав.
Гласник Оданде је већ стигао
Али неће да жури.
Нешто ће још појести. Прошетаће по граду.
Посетиће изложбу птица и надреалиста.
Договориће се с гробљем за каснији термин.
После ће га можда увући
Рђајућа ноћ. Наркотична љубавница.
Вотка која тече у потоцима.
Једноставно наш живот.
За оне Оданде смрт је безбрижост.
У случајној улици
неслучајни случај.
Да ли тако треба да буде? Да ли је то судбина?
Смејемо се празнини
одлажући за касније
све последње тренутке.
Просвета, Београд, 2005.
Винсент ван Гог
