RSS

Архиве ознака: О меланхолији

Романо Гвардини О МЕЛАНХОЛИЈИ

Меланхолија превазилази домен психијатрије и улази у домен дисциплина које се баве смислом људског постојања.

Она је чежња за врхунском љубављу и добротом, за бесконачним. Али та чежња сједињена је са дубоким убеђењем да је узалудна. У дубини бића она се суочава са метафизичком празнином и коначношћу, са осећањем пролазности, са тугом и јадом. Питање које које се поставља јесте зашто је човеку дато да буде поприште тог немогућег сукоба? Који је његов смисао?Верујемо да се ту ради о нечему што има везе са дубинама наше љускости.

Ова осетљивост чини човека рањивим: рањава мањак у етичности, мањак моралне отмености пре свега, племенитости душе. А нарочито дубоко рањава оно ниско, просто, обично. Овде се ради о нечем урођеном. Одлучујуће место или моменат не налазе се у спољашњим околностима и потресима, него у унутрашњости самог бића. У свему томе може се назрети и нешто велико, осетити да се из све те беде уздиже такође нешто драгоцено и племенито. Меланхолик је тај који са пуноћом постојања има најдубље односе. Он до самог дна осећа моћ створених обличја. Из његовог бића шикља гејзир живота, и његово искуство кадро је да му разоткрије силовитост свеколиког постојања.
Али увек, чини ми се, у спрези са добротом, у спрези са жељом да се живот оконча у доброти, у пријатности, и у доброчинствима према другима.

Ова дубока жудња и чињеница да она не настаје у неком засебном одељку бића, него у самом његовом средишту и прожима целину, чини да је читаво биће меланхолика натопљено Еросом (Највишим Добром) и да Ерос има ту особеност да уједно жуди и за љубављу и за лепотом, која је и сама дубоко угрожена. Биће које воли је отворено, спремно да крене у сусрет другоме и да га прихвати, да да и да прими.Оно је пуно поверења. Оно је без заштите…

 

Из часописа Градац, издање 2006-2007
Превод са немачког: Душан Ђорђевић Милеуснић

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 јануара, 2018 in Гвардини

 

Ознаке: , ,

Емил Сиоран О МЕЛАНХОЛИЈИ

Пошто човек не може од себе да се ослободи, он налази радост у томе да се гризе. Узалуд у то мешамо Господара Сенки, оног што је бацио проклетство на нас: болесни смо од неболести, и без порока смо осуђени. Меланхолија је сањалачко стање егоизма: ниједног предмета изван нас нема, нити има повода за мржњу или за љубав; постоји само то пропадање кроз устајалу баруштину, непрестано врћење у кругу кажњеника изван пакла, бескрајно разгоревање жеље за сурвавањем… Док се туга задовољава импровизованим оквиром, меланхолији су потребна широка пространства, бесконачни предели да би кроз њих распростирала своју мрзовољу и магловито миље, своју бољку без међа што, бежећи од излечења, зазире од границе која би могла да заустави њено ширење и валовито гибање. Она – најчуднији цвет самољубља – буја међу отровима из којих извлачи срж и боју за своје омаглице. Хранећи се оним што је упропашћује, испод милозвучног имена крије Охолост Пораза и Самосажаљење.

КРАТАК ПРЕГЛЕД РАСПАДАЊА, Матица српска, Нови Сад, 1979.

Carl Vilhelm Holsoe

Carl Vilhelm Holsoe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 20 маја, 2017 in Сиоран

 

Ознаке: , ,