RSS

Архиве ознака: О супротстављању злу силом

Иван Иљин О ВАСПИТАВАЊУ

Сви људи непрекидно васпитавају једни друге – хтели они то или не; били они тога свесни или не; умели они то или не, било да помажу било да су немарни. Васпитавају једни друге сваким својим испољавањем: одговором и интонацијом; осмехом и њиховим одсуством; одласком и доласком; ускликом и прећуткивањем; молбом и захтевом; општењем и бојкотом. Свако противљење, неодобравање и протест исправљају и учвршћују спољашњу границу човекове личности: човек је биће које зависи од друштва и биће које се друштву прилагођава, и што је човек бескарактернији, то јаче делује овај закон реакције и одраза. Али баш због тога свако одсуство противљења, неодобравања и протеста придаје спољашњој човековој граници одлучну безобзирност, ружну непристојност, склоност ка необузданом притиску. Људи васпитавају једни друге не само делањем – сигурним, одговорним поступцима, него и неделањем –тромим, неодређеним, безвољним одсуством одговорног поступка. И, ако, с једне стране, оштар одговор, груби захтев, злобан поступак могу да не поправе већ да озлоједе оног против кога су усмерени, онда, с друге стране, избегавање енергичног, одређено-негирајућег поступка може бити једнако попуштању, одобравању саучествовању. У узајамном друштвеном васпитавању људи, како млађих тако и старијих, како шефова тако и потчињених, потребно је не само меко „не“ у атмосфери разједињења, које ће наступити и одвајања, које је већ наступило. Човек чини зло не само зато што је злочинац, већ и због тога што је на то навикнут безвољним самопонижавањем људи који га окружују. Ропство не квари само роба, већ и робовласника; разуздан човек није разуздан сам од себе, већ и од стране друштвене средине која му је дозволила да се разузда; деспот не може постојати ако нема гмизаваца; „све је дозвољено“ само онде где су људи једни другима све дозволили.

Као што тајанствени процес унутрашњег очишћења духом и љубављу неизбежно, мада нехотично, испољава у гласу, гесту, ходу, и, исто тако неизбежно, иако често несвесно, делује на друге умирујуће и продуховљавајуће, као да својим скривеним певањем изазива певање, слично томе енергична воља делује тако што учвршћује, формира и одушевљава људе око ње, као да стваралачким ритмом изазива стваралачки ритам.

Сумњичав човек се превише боји да не нашкоди и зато чини двоструку штету: он делује неодлучно и попустљиво, негујући безвољност у себи и ширећи је око себе, изазивајући у себи самом неувереност у своју исправност и изазивајући код других представу о својој неверности добру. И ако он, при томе, уверава себе да се „склонио“ и „препустио“ другима да раде шта хоће, онда, поврх себе, обмањује и себе и друге.

 

Превод: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Београ: Логос, 2012.

 

павле

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 новембра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , ,

Иван Иљин О ТЕЛЕСНОЈ ШИФРИ ДУШЕ

[…] Чињеница је да је природа тако устројила човека да је његов душевни и духовни живот сакривен од осталих људи и да је непосредно доступан само његовом сопственом осећању, и, делимично, самопосматрању: моја душа „недоступна је“ за друге људе, а друге душе „недоступне“ су за мене, „туђа душа је тајна“. Знајући то и прецењујући ову скривеност и недоступност, људи, у већини случајева, граде свој живот и своје понашање на могућности самоподвајања  које отуда проистиче: једно ја се састоји из тога што „ја“ остављам за себе, а друго ја се састоји из тога што ја „откривам“ пред другим људима. При томе, они често уображавају да сами себе познају тачно и у потпуности, и да други знају о њима само оно што они сами нису сматрали за потребним да о себи сакрију. Та двострука самообмана често је подржана и учвршћена осећањем „пристојности“, које приморава људе да сакрију једни од других праве размере узајамног познавања.

У ствари, сваки човек лоше познаје себе и увек открива другима све своје основне особине и склоности, и то у потпуности.

Човек лоше познаје самог себе. Прво, зато што се свака људска душа огромним делом састоји из несвесних (неприметних или заборављених) садржаја, способности, склоности и навика, а такође и од полусвесних осећања, расположења, асоцијација и нијанси; само човек који је систематски истраживао своје несвесно и свој карактер методом непроизвољног асоцирања може да схвати и одмери у коликој мери људи заиста имају ограничену и нетачну представу о самима себи. Друго, човек лоше познаје сам себе, зато што он веома радо, лако и неприметно заборавља све непријатно и ружно, објашњава то у најбољем светлу и, затим, сам себе идеализује, допада се сам себи и љути се када други то тобоже „неправедно“ поричу.

Услед тог наивног самоопажања, човек обично и не подозрева да његова телесна спољашњост тачно изражава и верно преноси његову душу, њен свесни и несвесни део, и то у потпуности. Човек је заиста створен тако да његово тело (очи, лице, израз лица, облик главе, руке, ноге, ход, манири, гестикулација, смех, глас, интонација и сви спољашњи поступци) не само да скривају његову душу, него је управо откривају, и то са тачношћу огледала. Истина, на срећу или несрећу, људи о томе мало знају, мало обраћају пажњу на ту телесну шифру душе, и лоше је дешифрују својом свешћу. Али, људи у том шифрованом облику несвесно перципирају једни друге, и то у оној мери у којој су и сами изражени кроз своје тело.

Ствар је у томе да све што живи у човеку постоји у њему не само као психичко, него и као физичко стање и обрнуто: свако телесно човеково стање обавезно има и душевно биће; мада он сам често не зна и не схвата чиме се то изражава. У сваком свом стању човек као да говори двоструким језиком: језиком тела и језиком душе. Захваљујући том удвојеном бићу, тело човека као да брбља оно што би душа можда и хтела да сакрије, и то не само од других, него и од саме себе. Душа сваког од нас као да је уливена у тело и у потпуности је кроз њега испољена; зато они који нас виде и слушају, често, а да и сами то не знају, осећају у сваком датом моменту сву нашу душу у њеном основном стању. Управо због тога људи једни о другима често знају много више него што сами могу бити тога свесни или изразити речима: у несвесном искуству општења човек у другом опажа све оно што његово тело изражава и открива о његовој души. Јасно је да у свест човека који опажа продире релативно мало од свега опаженог; све друго што је човек опазио, а чега није свестан, не нестаје и не ишчезава, већ борави и живи у дубини неприступној за свест. Када ово дође до свести, обично се појављује у облику нејасних симпатија и антипатија, поверења и неповерења, предосећања и сумњи; а сви ови трачци свести могу бити савршено тачни, али да их ухвати, разјасни или образложи – свест нити може нити уме. Ипак право знање може бити усавршено и доведено до праве проницљивости и уз одговарајући дужи духовни рад.

 

Превела с руског: Ана Јаковљевић

 

Из књиге О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, Логос, Београд, 2012.

 

илј

Christian Schloe

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 новембра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , , ,

Иван Иљин О МОРАЛУ

Морал не учи само о „добру” и „злу”, већ о личној доброти и порочности, па му је видокруг ограничен. Моралиста се обично окреће од свега осим непосредног стања своје душе. Јер, мада неопходан, морал је ипак само први и нижи стадијум уздизања ка моралном савршенству. На том ступњу првобитно, инстинктивно самољубље настало из нагона за самоодржањем још није превазиђено, док се воља и пажња обнављају и усредсређују, прелазећи у духовни стадијум. Јер, човек тражи објективно савршенство али, ограничен сопственом личношћу, из инстинктивног егоизма неосетно прелази у „морални егоцентризам”. Моралиста је загледан у себе и заузет својим стањима и недоумицама, склоностима и заслугама. Важније му је да се уздржи од нечег недостојног него да се жртвује за унапређење друштвеног, црквеног, националног или социјалног живота. Обузетост сопственом личношћу и моралношћу често га доводе до вере у апсолутну реалност сопственог расположења и сумњу у стварност туђих стања и поступака. Али, докле

непрекидно испитује своју душу и педантски долази до сазнања и мишљења о себи,

туђа расположења остају му страна. Душе других сматра недоступним, одричући

и себи „право” да о њима суди. Самоусавршавање, потребно сваком човеку, у њему гуши све друго, чинећи га морално неповерљивим и сумњичавим. Постајући роб сопствене врлине он запада, лиши ли се и остатка духовности, у самодеструктивну педантерију.

Такав човек стално позива на морално самоусавршавање као лек за све, а одбија да васпитава друге и сучели се са јавним злом. У тренуцима породичне, националне, општељудске несреће изазване разулареним злом, он ће, као и раније, бојажљиво исијавати моралну безгрешност и, позивајући друге на такво „несупротстављање”, подсећати на оне који су у време куге пазили једино себе.

 

Одломак из текста О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ. http://www.srpskilist.net

 

Јане Паттерсон

Jane Patterson

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , , ,

Иван Иљин ИЗОПАЧЕЊЕ ДУХА ЈЕ НАЈПОГУБНИЈА ПОСЛЕДИЦА ЗЛА

Зло се значи може испољити, али не мора, као физичко насиље и патња повезана с њим. Наивно је мислити да се делатност злочинца своди само на телесне нападе, отимање имовине, рањавања, силовања и убиства. Таква дела злочиначкој души истина нису на одмет, али ударајући на спољашња добра других људи, злочинац им заправо наноси душевну, духовну и животну штету. Сем тога, удружени, злочинци могу насиљем нанети непроцењиву штету духовном животу не само појединаца већ целих народа и самог човечанства. Стога, физичко насиље није ни једини, ни најважнији, па ни најпогубнији одраз њиховог злочинства.

Човек не пропада само осиромашујући, гладујући, страдајући и умирући, већ и кад слаби духом, морално и верски; не само кад му је тешко живети или опстати, већ и кад то чини недолично и умире срамно; не само кад се лишава, пати и трпи беду, већ и кад се препушта злу. Навести га на несупротстављање, предају, покорност, уживања у злу и преданост њему, лакше је овлаш него насиљем, које често доводи до очишћења, и јачања воље. Зло у душу лакше улази крадимице него силом и ломом; убитачније је маскирано него видљиво у свом гаду. У походу на добре људе, злочинци зато уз насиље и недела хвале зло и руже добро, клевећу, ласкају, пропагирају, агитују и лажу. Чим стекну моћ и углед наређују и забрањују, искључују и прете. Заводећи жртвама око, ухо и памет искушавају их, подилазећи њиховим најнижим нагонима. Распаљују им страсти будећи у њима увређеност, завист, непријатељство, осветољубивост, мржњу и злобу. Стављајући их у тегобне и понижавајуће услове, или их поткупљујући удобношћу, почастима и влашћу, подривају им достојанство, самопоштовање и међусобно поверење. На зло их привикавају понављањем, примером, духовним окружењем, сугестијом, слабљењем воље, калемљењем порочних навика, тежећи да све прикрију привидним успехом, одсуством казне или буком пировања.

Озлобљено насиље и убиство чине, наравно, сва та злодела горим, али њихов основни одраз и најпогубнија последица остају изопачење и растакање духа. Мимо све грубости, насиље не трује тело колико дух, док је убиство, уз сву коначност, намењено више преживелима него убијенима. И једно и друго загађује душу страхом и ломи вољу, будећи страсти и искривљујући очигледност.

Јер, мада насиље одражава зло и учвршћује га, зло се њиме у потпуности не одређује, нити исцрпљује.

Такав је истински однос физичке присиле, насиља и зла.

 

Pawel Kuczinski

Одломак из текста О СУПРОТСТАВЉАЊУ ЗЛУ СИЛОМ, http://www.srpskilist.net

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2018 in Иљин

 

Ознаке: , ,