RSS

Архиве ознака: о читању

Иван Иљин О ЧИТАЊУ (одломак из есеја)

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?
Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсеђену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.
То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.
Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.
Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.
По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…
knjiga

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 23 априла, 2015 in есеј

 

Ознаке: ,

Чарлс Симић ЗЕМЉА БЕЗ БИБЛИОТЕКА

***
„Не знам да ли постоји нешто што обесхрабрује више од затворене библиотеке. Колико год да су сама зграда и фонд књига у њој скромни, јавна библиотека у многим крајевима земље једино је место где се могу пронаћи књиге, на све замисливе теме, где су одрасли и деца добродошли да седе и читају у миру, заборављајући макар на тренутак обавезе и проблеме који их чекају напољу. Као и многи други Американци моје генерације, велики део свог знања дугујем хиљадама књига које сам, током живота, позајмљивао из библиотека. Сећам се страхопоштовања које сам осетио као тинејџер, када сам схватио да ми је дозвољено да тумарам међу полицама пуним књига, одаберем било коју књигу која ми се допадне, истражујем на миру њен садржај за столом у библиотеци, и, ако пожелим, однесем је кући
У Оак Парку (држава Илиноис), док сам био средњошколац, у библиотеку сам одлазио два или три пута недељно, иако сам у разреду био просечан ђак. Чак и зими, ходао сам десетак блокова од библиотеке, често по киши или по снегу, носећи гомилу књига и плоча, размишљајући о новим неистраженим књигама које ме чекају, дрхтећи од узбуђења и ишчекивања. Љубазност библиотекара, који су ме, наравно, добрo познавали, такође је била подстрек.

kkkkkkkkkkkkkkk

***
Кад год бих наишао на библиотеку, увек сам се осећао као код куће. Била препуна или празњикава, увек сам се у њој лепо осећао…Та вера – да ме иза врата чекају неоткривене мистерије, то је оно што ме привлачи свакој библиотеци на коју наиђем.
Скоро сам слушао једног политичара који је изјавио да затварање библиотека није тако велико питање, јер деца данас имају интернет да читају и раде домаће задатке. Међутим, то нису исте ствари. Као што ће вам рећи сваки учитељ који се сећа времена када су ученици ишли у библиотеке и читали књиге, учење и промишљање изгледају природније када се човек нагне над књигом. Посматрајући друге који су се такође унели у читање, држећи у рукама или притискајући лактовима књиге различитог изгледа, неке одбојног, а неке привлачног, чини вас учесником у једној од најстаријих и најплеменитијих људских активности. Тачно – читање књига је спор, дуготрајан, често напоран процес. Насупрот томе, претраживање интернета је брза активност која одвлачи пажњу, током која особа претражује информације о некој теми, налази их и чита – често прескачући велики део понуђеног материјала, усредсређујући се само на најважније делове. Књиге захтевају стрпљење, сталну усредсређеност на оно што се налази на страници, те честе паузе посвећене размишљању, како би се смисао онога што се чита искристалисао и постигао пуни учинак.
Колико је љубитеља књига међу младима створио интернет? По мени, много мање него што су то учинили милиони библиотека током последњих стотинак година, Њихово лагано нестајање јесте трагедија, не само за те осиромашене градове и места већ за свакога, на ма ком месту, ко је ужаснут због помисли на земљу без библиотека.“
(одломци из истоименог есеја из књиге ГЛЕДАЈ ДУГО И НЕТРЕМИЦЕ, Архипелаг, 2013)

biblblkonnet

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 октобра, 2014 in Чарлс Симић

 

Ознаке: , , , ,

Иван Иљин „О читању“ (одломак из есеја)

… Обично се мисли да је читање доступно сваком образованом човеку. Нажалост, није. Зашто?
Зато што прави читалац даје књизи своју слободну пажњу, све своје душевне способности, своје умење да у себи изазове ону истиниту духовну ситуацију која је неопходна разумевању те књиге. Право читање не своди се на пуко преношење одштампаних речи кроз свест: оно захтева усредсеђену пажњу и тврду жељу да се заиста чује истинит глас аутора. Разум и празна уобразиља нису довољни да се заиста зачује истинит глас аутора. Треба осетити срцем и завирити у срце. Треба преживети страст – страсним осећањем: треба проживети драму и трагедију живом вољом; у нежној лирској песми треба зачути све уздахе, затреперити на сваку нежност, загледати се у све даљине и дубине; велика идеја може да захтева, ни мање ни више, читавог човека.
То значи да је читалац позван да у себи верно произнесе душевни духовни акт пишчев, да почне живети тим актом и да му се преда с поверењем. Само уз тај услов одиграће се жељан сусрет између обојице, и читаоцу ће се отворити оно важно и значајно што га је мучило и над чиме се трудио писац. Истинско читање је својеврсно уметничко јасновидство, но и способно да тачно и потпуно обнови духовне визије другог човека, да живи у њима, да се њима наслађује и обогаћује. Уметност читања побеђује усамљеност, растанак, даљину и епоху. То и јесте сила духа да оживљава слова, отвара перспективу ликова и смисла иза речи. Да испуњава унутрашње „просторе“ душе, да сагледа нематеријално, да се суочава са непознатим или чак умрлим људима и заједно са аутором уметнички и мисаоно постигне суштину Богом сазданога света.
Читати – значи тражити и налазити; јер читалац као да проналази духовно стање које је скрио писац: он жели да га пронађе у читавој његовој пуноћи и да га присвоји за себе То је стваралачки процес, јер обнављати значи – стварати. То је борба за духовни сусрет; то је слободно сједињење са оним који је први стекао и закопао тражено благо. Ономе ко никада тако нешто није покушао и преживео, увек ће се учинити да се од њега захтева „немогуће“.
Уметност читања треба освајати и у себи продубљивати. Читање мора бити усредређено; оно мора постати стваралачко и свесагледавајуће. И само онда ће нам се открити његова духовна драгоценост и његова душеотварајућа снага. Тада ћемо схватити шта треба читати и шта не треба читати; јер постоји читање које обогаћује душу човека и изграђује његов карактер, као што постоји читање које разара и квари.
По читању можете препознати и одредити човека. Јер свако од нас је оно што чита, и сваки човек је оно како чита; и сви ми неприметно постајемо оно што ишчитавамо из прочитаног – као букет цветова који смо набрали читањем…

читање

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2014 in Иљин

 

Ознаке: , ,

KAFKA O ČITANJU

кафка
„Sve u svemu, mislim da moramo čitati samo one knjige koje nas grizu i ubadaju. Ako nas knjiga koju čitamo ne potrese poput udarca u glavu, zašto se uopšte mučiti pročitati je? Da bi nas učinila srećnima, kao što ti kažeš? Dobri Bože, bili bismo isto tako srećni kad uopšte ne bismo imali knjiga; knjige koje nas čine srećnima mogli bismo, vrlo lako, i sami napisati. Nama trebaju knjige koje nas pogađaju poput najbolnije nesreće, poput smrti nekoga koga volimo više nego što volimo sami sebe, koje čine da se osećamo kao da su nas prognali u šumu, daleko od bilo kakve ljudske prisutnosti, poput samoubistva. Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama. U to čvrsto verujem.“

– Kafka, u pismu prijatelju Oskaru Pollaku 1904. godine.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 1 октобра, 2014 in цитати

 

Ознаке: