RSS

Архиве ознака: О човековом ропству и слободи

Николај Берђајев ЛИЧНОСТ ЈЕ ЧОВЕКОВ ИДЕАЛ

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.

***

Личност ни у ком случају није готова чињеница, она је задатак, човеков идеал. Савршено јединство, целовитост личности јесте човеков идеал. Личност се самоизграђује. Ниједан човек не може за себе да каже да је он у потпуности личност. Личност је аксиолошка, вредносна категорија. Ту се сусрећемо с основним парадоксом постојања личности. Личност је дужна да саму себе изграђује, обогаћује, испуњава универзалном садржином, да остварује јединство у целовитости током читавог свог живота. Али, за то је потребно да она већ буде. Исконски мора бити онај субјекат који је позван да себе изграђује. Личност је на почетку пута и она мора бити и на крају пута. Личност се не састоји од делова, није агрегат, није збир, она је изворна целовитост. (…) Личност је обавезна да извршава самобитне, оригиналне, стваралачке поступке и само то је чини личношћу, представља њену јединствену вредност. Личност је обавезна да буде изузетак, никакав закон на њу није примењив. (…) Личност у човеку је победа над детерминацијом социјалне групе. (…) Личност је активност, супротстављање, победа над тежином света, победа слободе над ропством света. Бојазан од напрезања непријатељска је реализацији личности. Личност је напрезање и борба, овладавање собом и светом, победа над ропством, ослобођење.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 октобра, 2020 инч Берђајев

 

Ознаке: ,

Николај Берђајев САМО ЛИЧНОСТ МОЖЕ ДА БУДЕ ПОТЕНЦИЈАЛНА ВАСЕЉЕНА У ИНДИВИДУАЛНОМ ОБЛИКУ

***

Личност је непроменљивост у промени. То је једно од суштинских одређења личности.

***

Слобода која не познаје сажаљење постаје демонска. Човек је дужан не само да се пење, него да се и спушта. Захваљујући дугом духовном и душевном путу са нарочитом оштрином схватио сам да свака људска личност, личност последњег међу љидима, а која носи у себи лик највишег бића и не може да буде средство ни за шта, има у себи егзистенцијално средиште и има право не само на живот, који савремена цивилизација одриче, него и на поседовање универзалне садржине живота. То је истина Јеванђеља, мада недовољно откривена.

***

Личност не може бити део било какве хијерархијске целине, она је микрокосмос у потенцијалном стању. На тај начин су се у мојој свести да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да превлада. Управо свест  сјединила начела која, и у свести и у мени самом, могу да се нађу у антагонизму и борби – начело личности и слободе и начело сажаљења, саосећања и праведности.

***

У људском животу огромну улогу играју психичке реакције. Човек с напором може да прими пуноћу, али он није у стању да хармонији и свејединству приведе у себи садржана начела, која се не могу успоставити као супротна и узајамно искључујућа. За мене је то увек било сударање љубави и слободе, независности и стваралачког позива личности, са социјалним процесом који гуши личност и третира је као средство. Конфликт између слободе и љубави, као и слободе и позива, слободе и судбине, један је од најдубљих у људском животу.

***

Човек може да упозна самог себе одозго и одоздо: из своје светлости, из божанског начела у себи, и из своје таме, из стихијско-подсвесног и демонског начела у себи. А он то може да чини зато што је двојно и противречно биће, биће у највишој мери поларизовано, богоподобно и звероподобно, високо и ниско, слободно и ропско, способно за подизање, за велику љубав и жртву, и за велику суровост и неограничени егоизам. (…) Као пало биће, детерминисано стихијским силама, чинило се да га покрећу искључиво економски интереси, подсвесни сексуални нагони, брига. Али, потреба за страдањем и мучењем код Достојевског, ужас и очајање код Киркегарда, воља за моћи и суровошћу код Ничеа, такође сведоче да је човек пало биће, али биће које се мучи с тим падом и које жели да га превлада. Управо свест о личности у човеку, говори о његовој вишој природи и вишем позиву. Уколико човек не би био личност, макар и неиспољена и придављена, макар инфицирана болешћу, макар као потенција или као могућност, онда би био сличан другим стварима света и у њему не би било ничег необичног. Али, личност у човеку сведочи да свет није самодовољан, да он може бити превладан и превазиђен. (…) Човек је личност не по природи, него по духу. (…) Само личност може да прими универзалну садржину, да буде потенцијална васељена у индивидуалном облику.

Из књиге О ЧОВЕКОВОМ РОПСТВУ И СЛОБОДИ, Београд: Логос. 2020.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 октобра, 2020 инч Берђајев

 

Ознаке: , ,