Назив групе француских песника у другој половини 19. века који су се супротстављали речитости и сентименталности романтизма, залажући се за начело „уметност ради уметности“. Названи су према грчком брду Парнасу, седишту Аполона и муза, а засновали су књижевни правац сродан симболизму због тежње за виртуозном песничком обрадом и склоношћу елитизму. Различит је од симболизма једино због склоности према песничким сликама и настојању да се песништво приближи ликовној уметности, док је симболизам тежио музици. Најважнијим се представницима сматрају Теофил Готје и Леконт де Лил.
Одлике парнасизма:
• уметност је сама себи циљ;
• форма дела је савршена;
• објективни однос према спољном свету;
• суздржаност и хладноћа изражавања.
Извор: Миливој Солар, Теорија књижевности са рјечником књижевнога називља, Службени гласник, Београд, 2012
Парнас – брдо у Фокиди које су стари Грци посветили Аполону и музама.
