Bulat Okudžava MOLITVA

Dok Zemlja još se vrti, dok svet još ima svoj sjaj,

svakome, ono što nema, Gospode, Ti mu to daj:

mudrome daj glavu, plašljivom konja, da se prene,

srećnome daj para…

I ne zaboravi na mene.

Dok Zemlja još se vrti, Gospode tvoja je vlast!

Daj vlasti, ko vlasti grabi, da se navlada u slast!

Štedrome daj predah, nek’ odmori umorne zene,

Kainu daj pokajanje….

I ne zaboravi na mene.

Znam: Ti umeš sve! U mudrost Tvoju verujem znaj,

kao što ubijeni vojnik veruje da čeka ga raj,

kao što svako uvo veruje tihom govoru tvom,

kao što verujemo i mi, a činimo po svom.

Gospode, moj Bože, zelenooki moj!

Dok Zemlja još se vrti, i čudno je sve to i njoj,

dok još vremena ima i ognja da je okrene,

svakome daruj pomalo…

I ne zaboravi na mene.

1963.

B. Okudžava – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

Živka Komlenac KO SAM ЈА?

Nije tišina,
ništa je.

Trenutak pre nego što misao blesne,
oblik reči neizgovorene,
tajna od snova…
Korak u tragovima slova.

I pitam sebe, ko sam?
Odgovaram: ono sam
što se talasa
između svetova.

Džon Bauer

 

Momčilo Nastasijević HRAM

1

Potonje, znam,

rastočiće zemlja ove kosti,

dubinama da zapoje hram.

Pecite, žege –

plamena ne spekoste plam;

ledite, ciče –

leda ne slediste led.

2

I neka shore se sve zlosti –

smešak im odoli bled.

Bolnog tek bol me,

korenom u potaji kad

proklija nemo i niče,

rodna kad zatišti zled.

3

Tajna to tajni,

za dalju nekud menu

otvori vid.

I obnevidi oko,

gde progledala duša

neporoboja kroz tvrdi

prostreli zid.

4

To zadnju premašiti je metu

u bezdan sebe ko krenu;

to sile je u cvetu

mrklu razbuditi stenu.

Potonje, znam,

rastočiće zemlja ove kosti,

dubinama da zapoje hram.

M. Nastasijević – PESME (SKZ, Beograd, 2007)

 

Адам Загајевски МАЈМУНИ

Једнога дана мајмуни посегнуше за влашћу.
На прсте ставише златно прстење,
обукоше беле, уштиркане кошуље,
почеше да пуше миришљаве хаванске цигаре,
стопала заробише црним лакованим ципелама.
То не приметисмо јер бејасмо обузети
другим стварима, један је читао Аристотела,
други проживљавао велику љубав.
Говори владара постадоше хаотични
час брбљиви, међутим, никада их
нисмо слушали пажљиво, више смо волели музику.
Ратови су постали дивљији, затвори
смрдели више него раније.
Чини се да су мајмуни посегнули за влашћу.

Превод: Бисерка Рајчић
КОВ, 2014

 

Vislava Šimborska (02. 07. 1923 – 01.02. 2012) UZ VINO

Pogledao me je, dodao mi lepotu,
a ja sam je primila kao svoju.
Srećna, progutah zvezdu.

Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.

Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.

A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.

Pričam mu šta hoće: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.

Smejem se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.

Eva od rebra, Venera iz pene,
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivo stvarnije.
Kad me on ne gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s koga je skinuta slika.

Prepev: Biserka Rajčić

Izdavač: Treći trg

Velja Bugarin

 

Česlav Miloš (30. 06. 1911- 14. 08. 2004) I TAKO SE VRATIH TU…

I tako se vratih tu iz velikih prestonica,
U grad u uzanom dolu pod bregom s katedralom
S kraljevskim grobnicama. Na trg pod kulom
Gde reska zublja oglašava podne
Tonom raspolućenim tatarskom strelom
Svaki put kad susretne trubača.
Vraćam se golubovima i kićenim maramama cvećarki,
Građanima koji čavrljaju pod gotskim portalom crkve.
Moj sanduk s knjigama ovaj put stiže da zauvek ostane.
O svom teškom životu mogu reći: življen je.
Lica su u sećanju bleđa nego na dagerotipijama.
Ne moram svakog jutra pisati pisma i dopise..
Tamo gde ja stadoh, drugi će nastaviti, uvek s istom nadom,
Za koju znamo da je besmislena, ali joj svejedno posvećujemo život.
Moja zemlja ostaće ono što je i bila, stražnje dvorište imperija,
Koje provincijskim sanjarenjem leči svoja poniženja.
Sa štapom u ruci odlazim u jutarnju šetnju:
Na mestima bivših staraca sede neki novi starci,
Tamo gde su nekad šetale devojke u šuškavim suknjama,
Sad prolaze nove, ponosne na svoju lepotu.
Deca vrte obruče preko pola veka .
Iz podruma stolar gleda na svoje klupe,
Grbavac prolazi s nemom jadikovkom, a zatim
I dama odevena po poslednjoj modi, bujna poput smrtnih greha.
I tako Zemlja istrajava u svakoj neznatnoj stvari,
Nepovratno kao i u životima ljudi.
I čini se poput olakšanja: pobediti? Izgubiti?
Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?

Velja Bugarin ORANICA

 

Vislava Šimborska MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje burme, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.
Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
Ni lauta da zabruji u sivom trenu.
Zbog nedostatka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.
Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla smešljivice iz Egipta.
Kruna je isčetkala glavu.
Ruka se izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.
Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

Prevod: Biserka Rajčić
Izabrane pesme, Treći trg

 

Ljubomir Simović – RASPRAVA U KOJOJ SE POSTAVLJA PITANJE NA KOJE SVAKI PROZOR DAJE DRUGAČIJI ODGOVOR

Konjušar koji ume da govori

ono što nadzornik i knez žele da čuju,

može se nadati da će jednog dana

i sam postati nadzornik ili knez!

To si i sam mogao dosad da naučiš!

A ako nisi naučio šta da govoriš,

bar si mogao naučiti da ćutiš!

Ako ti pred svakim budeš govorio

kao da svedočiš na Poslednjem sudu,

nikad nećeš postati ni konjušar!

I od moćnih kneževa ovog sveta

ne možeš se ničemu nadati!

A čemu bih se od njih i nadao?

Ko bi mi od njih mogao ponuditi

nešto skuplje od ovoga što imam?

Pogledaj, na primer, kroz ovaj prozor!

Pogledaj kroz ovaj prozor, i kaži,

koji bi mi Aleksandar,

Karađorđević ili Obrenović,

Aleksandar Prvi ili Drugi,

Aleksandar Nevski ili Makedonski,

Dušan Silni, Ivan Grozni, Ričard Treći,

Henri Peti, Šesti ili Osmi,

Luj Četrnaesti, Kralj-Sunce, Petar Veliki,

Konstantin Prvi Veliki,

Karlo Veliki,

ili neki Karlo manji od Velikog,

Karlo Glupi, Karlo Ćelavi, Karlo Guzati,

ko bi mi ovo što vidiš kroz ovaj prozor,

mogao dati

ili oduzeti?

Lj. Simović – GOST IZ OBLAKA (Prosveta, 2008)

 

Вислава Шимборска ОПОМЕНА

Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир који не иде а и не стоји ми,
трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске
ципеле.
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати
алармну дугмад.
Вући штап уз гелендере
надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
гомилаћу пера, оловке и друге тричарије
И почети да пљујем.
А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне
Плаћати на време кирију и не псовати на улици
Пружати добар пример деци
позивати пријатеље на вечеру и читати новине.
А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају не буду изненађени
Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам.

Наташа Лончарић

 

Исидора Павловић ЧОВЕЧЕ

ЧОВЕЧЕ
твоје речи одјекују.
крици прошлости залазе у будућност
и не излазе из ушију.
ужасне слике, обојене крвљу и блатом,
красе твоје безбојне очи
у којима још увек влада страх.
ожиљци, свеже ране
које никад неће зарасти,
урезани су у твоје сећање,
у цело твоје биће.
људи, које више видети нећеш,
остаће само плод маште,
семе које ти неће дати да спаваш,
од којег ћеш кренути да лудиш.
заувек стојиш заробљен у тренутку,
тренутку апсолутног очаја
који се зове твој живот.
и твоја душа,
која је остала на ратном пољу,
гробљу твог постојања,
биће заборављена.

Едвард Мунк ВРИСАК