Јани Рицо СМИСАО ЈЕДНОСТАВНОСТИ

 

Кријем се иза једноставних ствари да бисте ме нашли;

Ако ме не нађете, наћи ћете ствари,

Додирнућете оно што је моја рука додирнула,

Отисци наших руку ће се помешати.

 

Августовски месец сија у кухињу

Као калајисан лонац (то је тако јер вам ја то говорим)

Осветљава празну кућу и њену тишину палу на колена ‒

Тишина увек остаје на коленима.

 

Свака реч је излаз

На састанак, толико пута отказан,

А реч је истинита када захтева да се састанак одржи.

 

Избор и превод:

Иван Гађански

Ксенија Марицки Гађански

Танеси, Београд 2009

 

 

Хаиме Лабастида ОБОГАЉЕНЕ РЕЧИ

Када се речи, о богиње,

када се речи обогаљене

таложе у лобањи

и тада говоримо

или пишемо као да знамо

шта смо стварно жудели да говоримо

или шта смо заиста желели да пишемо

и гомилају се црна слова

по белој подлози

или махнити звуци који не желе

ништа друго осим да их неко изговори

или чује (како? зашто?),

и када стигне, као што рекох,

дан у којем речи љубави

надиру једна за другом, шикљајући,

као да се даве у крви,

у грлу и немају

ништа друго да раде

него да потамне овај папир

или овај горки екран светлости

што је начин који присваја данас,

како кажу, модерно писање,

то писање саткано од светла

и од сенки, као сва писања,

па нека су и сачињена од тинте црне и црвене

по кожи јелена,

или оштрим длетом

по каменом воску, или каменом

тврдим о камен, непомичним,

углачаним годинама неолитске

револуције, када смо ми људи

припитомили кукуруз, пшеницу,

коња и чак то говедо слатко и

стрпљиво и петла који нас буди,

уплашен, ноћима,

када нас речи, о богиње,

када нас речи обогаљене

зграбе за руку

и оне саме буду писале,

као да имају свој живот

и нешто сасвим туђе

нашој вољи ће их натерати

да се споје мало-помало једне

са другима, као болесне

љубавнице,као кучке прождиране

глађу, шта треба

да урадимо? Да заувек заћутимо?

Што да не? Која је сврха

писања? Сви ћемо

умрети, несумњиво, једног дана.

 

Дакле, тачно је да ћемо

сви умрети, несумњиво, једног дана,

али пре него што то време дође,

треба да волимо и да пишемо,

треба да уживамо у том тврдом

грумену соли, том успореном погледу

цвећа, тој трунки љубави

без надања. Зашто без надања?

Шта би било ако бисмо, без трунке

љубави без надања, имали,

на дуже време, недељу дана,

рецимо, можда неколико минута, дуготрајну

љубав? Ако би речи живеле

нешто више од једног дана? Живот би,

несумњиво, био другачији. Живот јесте другачији.

 

Превод са шпанског: Соња Штајнфелд

 

Со би имала укус прашине, Агора, Зрењанин, 2016

 

Емили Дикинсон УЗВИШЕНИ ТРЕНУЦИ ДУШЕ

306

 

Узвишени тренуци Душе

Догоде Јој се –само–

Кад пријатељ – и потребе чулне

Удаље се бескрајно –

 

Или кад Она – Сама – узлети

До Висине недостижне

За Спознајом дубљом

Надмоћнијом од Ње –

 

То ослобођење погубно

Ретко је –али дивно

Ко Привид – деспотском

Ваздуху потчињено–

 

Вечности указање

Више воле – ретки –

Од  Величанствене суштине

Бесмртности

 

Избор, превод и тумачења: Александар Шурбатовић

 

Мали врт, Београд, MMXVI

 

Александар Ристовић РУЖА ЗА ОНУ КОЈА НИЈЕ ОВДЕ

Моја мати у старинском аутобусу

прелази огроман пут. Преко залеђених

                                                                ливада,

кроз снегом опрхван планински предео.

Седећи иза возача, разговара са њим

о необичном времену. Љуљушка се

на свом седишту са малим птицама у крилу.

 

Кадикад споља чују се крици,

али се не виде они који су изложени мучењу,

негде од неког.

 

Наједном у аутобусу осећа се

јак мирис ружа, као да је неко

испустио бочицу с мирисом,

или трља између шака ружине латице.

 

Моја мати путује у Нигде

зимским аутобусом. Кадикада јој је иње на лицу.

Побелела су јој уста и обрве.

 

Имам довољно разлога да верујем у њено

                                                                   путовање,

томе ме учи метафизика, али и једно

посве лично осећање времена и бесмртности.

 

 

3. фебруар 1993.

Александар Ристовић – Песме

 

Иван В. Лалић (8. јун 1931 – 28. јул 1996) НИКАДА САМЉИ

Никада самљи него крајем јула

Када је лету педаљ до зенита,

А хлорофилу аршин до расула

У метастази жутила и руја,

 

Тамније када зелене су боје

У вртовима, а стрњика сува,

Тамнија доња амплитуда бруја

Ветра што обноћ у времену дува.

 

Никада самљи него крајем јула

Кад све је, мислиш, на дохвату: чула

Оштра ко нож још топао од точка

 

Брусача, али битно недостаје:

Анђела кога слутиш нећеш срести,

А ваздух трудан је од благовести.

 

Песме, Завод за уџбенике, Београд, 2009.

 

Анастасија Бијелић ПАРИСКИ СИНДРОМ

1. награда за збирку „Париски синдром“ на 23. Поетском конкурсу „Десанка Максимовић“ за најбољу песничку збирку који расписују Ваљевска гимназија и Издавачка кућа „Српска књижевна задруга“ из Београда. 

1. награда на конкурсу срeдњошколског часописа „Огледало“ за песму „Нихилиста“

1. награда за циклус од пет песама на 16. „Ђурђевданском књижевном конкурсу“ у организацији Књижевног друштва „Раде Драинац“ и Књижевне омладине Прокупља.

1. место на Светосавском конкурсу Епархије сремске за песму „Свети Сава“

2. место на 10. Међународном конкурсу „Шантићево перо 2016.“ у категорији „Поезија, Старији узраст“ за песму „Себи“

Похвала за поезију на књижевном конкурсу Драгомир Брајковић коју додељује удружење књижевника Србије.

 

Збирка песама ПАРИСКИ СИНДРОМ:

http://joom.ag/XiaQ

 

Robert Roždestvenski KLACKA SE VAGON…

Klacka se vagon.

             Dugački tunel metroa.

Čitajući, putnik kljucka slova…

Mi pišemo o zlu dana*

i – o njegovom dobru.

No, istina, više – o zlu,

                o zlu,

                        o zlu!…

Živimo obazrivo gledajući sve.

                  Živimo, sahranjujući drugove.

                            Putujemo, a sudbinu ne znamo, i prolazimo mimo nje.

Dugački tunel metroa.

     Uobičajeno zlo dana siva…

         Mržnja je od ljubavi prostija.

             Mržnja je objašnjiva.

1979

R. Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

Napomena: Roždestvenski se ovde igra sa frazeologizmom “злоба дня“ koji označava aktuelnost, aktuelnu temu, nove vesti, nešto o čemu svi pričaju… U prepevu korišćen je izraz „zlo dana“ jer ruski frazeologizam vodi poreklo iz Novog Zaveta, Mt. 6,34 „Dosta je danu svakog zla svojega“.

 

Robert Roždestvenski JA VOLIM ŽIVOT BEZBOŽNO

Ja volim život

bezbožno!

Iako znam unapred,

da će

pre ili posle

doći

i na mene red.

Posustao

na kamenu,

odlazeći

u tamu,

iznemoglim rukama

grlim zemlju

samu….

Hoću,

da ne poveruju

drugovi moji

kad saznaju.

Hoću,

da u trenu

zamuknu

slavuji!

Da

svet uskovitla,

radost

prolećna…

Hoću,

da se smeješ!

I budeš

srećna.

1980.

R.Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

 

Robert Roždestvenski AKO SE VRATIM…

Tiho lete niti paučine.

Sunce gori na staklima sivim.

Činio sam što ne treba;

oprostite:

prvi put

na Zemlji živim.

Tek sada je ja osećam.

Njoj pripadam.

Njoj ću zavet dati…

I živeću drugačije, obećavam.

Ako se vratim…

Ali, neću se vratiti…

1982

Prepev: Аleksandar Mirković

 

Анастасија Бијелић СВЕТИ САВА ЖИВИ БЕЗ ГОДИНА, БЕЗ СМРТИ

Он хода кроз мрак
лаганим кораком и без страха
носећи мир у испуцалим шакама
из сваког дела његовог бића
избија светлост, топла и жута
светлост која топи лед
под његовим босим ногама

он хода кроз мрак
не зна којим путем иде
јер пута није било док он није пошао
али сигуран је да стиже тамо где треба
тамо где зна да је потребан
тамо где није имућник ни принц
већ Божји човек

он хода кроз мрак
вековима осветљавајући пут
наше ноге прате
отиске његових стопала
без сумње и страха
верујемо њему
баш као што му је и Господ веровао

Анастасија Бијелић III4

Карловачка гимназија