RSS

Архиве ознака: Петар Џаџић

Бранко Миљковић ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги пријатељу,

Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко са њима да ме помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа маколики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се  ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих:„Један несрећан човек не може бити песник“. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужаснапатња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим, не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље

Бранко

П.С.

Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.

Поноћ је. Довиђења.

Бранко

 

Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

branko-5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2017 in Миљковић

 

Ознаке: , , , ,

Петар Џаџић, О ПЕСНИКУ

Има песника за чији је једини живот меродавна искључиво поезија. Јер песник је много више оно што најбољим делом себе живи у свом делу, много мање онај онај човек који се креће улицама, пребива у свакодневици. Он често наликује на свица, делећи његову двострукост: поетична жаруља која пресеца ноћ и обичан сури мекокрилац, један међу многима, када жар згасне.

Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

svitac

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2017 in Џаџић

 

Ознаке: , , , ,