RSS

Архиве ознака: писање

MIODRAG PAVLOVIĆ (ODLOMCI IZ ESEJA)

O KRSTU
1.
Sopstveni, sebi svojstveni način na koji se vrši molitva, to je pravljenje svog krsta. Čovek u misli polazi od sebe i na kraju se vraća sebi, ali polazi od sebe iz sredine, ne od stvarnog početka, niti od stvarnog kraja. Zato krst, iako liči na nas, mora uvek iznova da se pravi po našoj meri i u velikoj suprotnosti sa našim oblikom uzetim iz svakodnevnice, iz bezoblične sredine. Ko dođe molitvom do sopstvenog krsta u prvi mah ne zna gde je to stigao, – u središte u kojem se seku danas i ne-danas, ili u naličje kosmsa, u svoju senku od koje je hteo da odbegne?

2.
Krst je nepomičan, on se ne kreće, u njemu se okrećemo samo mi kao insekt koji se vrti po sopstvenoj paučini. Krst ne proizvodi vatru i ne može da izgori jer se u njemu vremena tako ukrštaju da plamen koji se proteže po jednoj vremenskoj osovini, ne može da ga stigne, kao što krst koji je sam sobom zategnut, sapleten, zaustavljen, ne može da ide u korak sa plamenom svetskog preobraženja, te ne može u svkolikom menjanju oblika ni da učestvuje. Ipak se u njemu sustiče rađanje, susreću se naraštaji, kao što se vidi u najranijim predstavljanjima ljudske ukrštenosti i u prvoj misli da dva zračenja preprečuju jedno drugom put i posvećuju se u nešto drugo. Majka drži popreko dete na prsima, i to je krst, u zelenom kamenu čija boja liči na listove bilja (figure od steatita iz bronzanog doba, Erimi, na Kipru). I vraća se krst u grobovima, povremeno, u kojima je kičma potomka legla popreko na telo roditelja, da i ne pokušamo da raščlanimo šta to sve može da znači (grobovi ranog srednjeg veka, severna Evropa). Ne treba zaboraviti nikad da krst nije samo geometrija, planimetrija, iako se događa u jednoj ravni, na jednoj istoj površini, naprotiv, on je plastičan, prvo zbog naše spostvene telesnosti, onda i od njegove mnogoznančnosti iz koje raste ljudsko biće na koje krst liči.

3.
Šta čini božanstvo sa krstom kad ga čovek drži u ruci mi ne znamo, to je možda vid u kojem se priviđamo božanskim očima, i bez krstastog znaka ostajemo njemu nevidljivi. Zato padamo na svoj krst, ponekad obeznanjeni, ponekad krvavi, da bismo se sa njega podigli opet u nekom novom značenju. Jednom je raspeta zmija u nama, drugi put je trnov venac stavljen na glavu serafima. Ili postajemo san koji je našao svoju pravu dimenziju jer može da prođe kroz tesnac kojim se u prtehodnom budnom stanju nije ni hodalo. Ali kretanje se ubrzo pokazuje kao ukršteno, dakle prividno: idemo površinom sfere za koju se tvrdilo da je bez granica. A sama sfera je velika granica između onog što ona sadrži i onog što je okružuje, i na toj napetosti unutrašnjeg prema spoljnjem, koja nije samo ljudska, stoji veliko raskršće krsta kojeg se čvrsto držimo.

M. Pavlović – SVEČANOSTI NA PLATOU (Prosveta, 1999)

o krstu

ZAGONETNI ZAHTEV PESME
Poezija bez zagonetke je samoopisivanje ili ubeđivanje. Ne kažem da ona postaje naracija, pripovedanje može da sadrži mnoge zagonetke, kao što govorništvo ponekad iznosi neizrecive slutnje i nasvladive paradokse. Ali govorništvo koje ubeđuje, retorika u užem smislu reči, zna sve više i bolje od slušalaca koje hoće da navede, da ubedi u potrebu jedne odluke ili nekakve akcije. Onaj ko opisuje može da se usredsredi na predmet koji je sam sobom zagonetan, ali tu je opisivač samo posrednik, od njega zagonetka ne polazi, niti on može odgonetanjem da donese na videlo neki smisao. Kada ne bi postojala mogućnost posrednog govorenja, iza kojeg se sluti neka tajna koju treba razotkriti ili spoznati toliko da se ona može i nekom drugom preneti, poezija bi bila jezikoslovlje bez ikakvog sopstvenog supstrata.

Da li pesnik svoju zagonetku traži, ili se kroz njega jezik sam poigrava i gradi arhitekturu svog labirinta, svejedno je. Mi to ne možemo nikada sasvim tačno ni da zaključimo. I to je jedna od zagonetki ugrađenih u zdanje pesničkog dela. Pesnička umetnost je moguća jer jezik po svetu može da hodi naheren, da sve dotiče iskosa, da saopštava nekoliko stvari odjednom, da se izvuče iz šake derikože, iz klopke pravnika koji sve razjašnjavaju. A ipak može da se govori o preciznosti pesničkog izražavanja, o čistoti pesničke forme. Svaki jezički izraz se ukršta sam sa sobom čim se pojavi. Poezija je prva koja to vidi i od toga tka svoju tkanicu sa znacima koji opet imaju zasebnu pripadnost, okvire i sisteme.

Ne može se očekivati da jedna pesnička jezička tvorevina bude manje zagonetna no neki unekoliko osloženi prirodni oblik. I kao prirodni oblici, i pesma traži poniranje, udubljivanje u nju, priznavanje njene zagonetke. Čini se da cvet koji nam se ispreči na putu kaže: uberi me. I da pesma traži od namernika koji se nad nju nadneo: razumi me. No ni jedno ni drugo zahtevanje ne izgledaju verovatnim. Cvet, ako besedi, reći će: osmotri me. A pesma sigurno ne zahteva više u svojim obraćanjima no: oslušni me. Osluškuj me, dugo, i uporno. Zahtev ljubavi i pobožnosti u isti mah,na sličan, zagonetan način.

M. Pavlović – Svečanosti na platou (Prosveta, 1999)

ZAGONETNI ZAHTEV

U PROCEPU
Koliko nas potkresuju od dolaska ili od Postanja, kao da smo živa ograda nečijeg groblja. Ne smeš da se pružiš na jug niti na zapadu granice sastavljaj. Od ustanka do ustanka teturaj se, nikako da staneš na noge lagane. Zatvorili su za tebe mora, zatvoriće i planine-Balkane. Da se ne stvori „drugo slovensko carstvo“ poslaće na zajam ferdinande i s juga bajzite i erbakane. Nikako pod jedan šator da se narod skupi. Podmetli su bedem fruški posred leđa, i gotsku lomaču da tinja. Guraju u procep da izgubiš strpljenje. Nisi ti deo rimskog carstva, nit istočnog, nit onog otkuda dolazi kruna. Dolina i planina ovde se za tvoje ime veže. Kao pastir prigrli braću svoju. I ne odbacuj reči koje verovahu u Slovene.

M. Pavlović – NOVO IME KLETVE (Prosveta, 2000)

U PROCEPU

ČIN SEĆANJA
1.
Misli se da je čin sećanja čovekova odlika, i više od toga: njegova obaveza. Sećanjem čovek ostvaruje celinu sagledavanja svog života, osmišljava svoja dela, dublje razume opšta zbivanja čiji je on deo, rukavac, protok. Sećanje za pojedince, grupe i narode je čuvanje i obnavljanje sopstvene forme, putokaz i podsticaj u daljem delanju, u preduzimljivosti, pronalaženju novih postupaka, oblika. No istovremeno sećanje može da navede na ludosti, što se vidi kod naroda suviše obuzetih tradicijom, sećanje može da ispuni pojedinca i grupe dubokom melanholijom i, najzad, sećanjem se može uništiti nešto vrlo dragoceno, ono što je predmet samog sećanja. Mogu se pokvariti, unakaziti sopstvene uspomene, koje su dotle ležale u nama skrivene i sposobne da deluju plemenito, izazivajući u nama nedovoljno objašnjiva ozarenja.

2.
Vraćanjem u svest, uspomene se mogu preliti neprijatnim bojama i mirisima, od kojih se više ne oslobađaju. Treba, izgleda, negovati poluzaborav; u njemu se uspomene najmanje kvare, najmanje preinačuju u drukčiju, dotle nepostojeću prošlost. Ili sećanje treba ritualizovati, od njegovog individualnog arsenala načiniti nešto zajedničko. Ako kolektivno sećanje i nije bilo dato, treba ga izmisliti. U tome je mogućnost da zajednička svojina uspomene bude pročišćena, uzvišena i da se izbegnu stranputice koje kroz sećanje vode u nihilističku idiosinkraziju, u filosofiju sveopšteg prezira.

3.
Zajedničko sećanje može biti i zajednička histerija, neuroza ili kako se sve te polu-bolesti nazivaju. Zato se sećanje prečišćava u tregediji, slaže u sliku sa kosmičkim okvirima u kojim mnogo šta može da bude oprošteno, osmišljeno, ozdravljeno. Sećanje treba da bude nešto svešteno i hramovno, dakle suprotno od onog što hoće i može većina istoričara. Istoričari slikaju istoriju crnjom nego što je bila: sreća i blagost nisu njena tema, blaženstvo nije istorijiski događaj. Plemenitost i darežljivost, praštanje i prosvećivanje sebe i drugih, nisu poglavlja pisane istorije otkad je ona postala „pozitivna“ nauka. Tukidid i Tacit su svakako preterivali opisujući zlo, drugi su istoričari preskakali fenomenologiju dobra da bi se držali zla koje je uvek zanimljivije. Za pesnike se govori da „mnogo lažu“ kada opisuju raj. Onaj ko opisuje pakao smatra se za istinoljubivog.

4.
Memorija treba da pročišćava ukazivanjem na prošlu patnju, da postane sakralna, kao što i ritual podrazumeva stradanje, onda pokazuje životne snage i završnu epifaniju u kojoj se oblik života izjednačuje sa duhom. Sećanje se zatvorilo u ritualni krug u kojem možemo imati pretke koji po krvi nikada nisu bili naši, možemo zamšljati svete ratove koje naš narod nije vodio, proglasiti svojim kraljem i svojim prorocima ljude sa drugog kontinenta. Sećnje dobija hramovni oblik i sveštenu kontrolu; strma ravan sveta postaje uzlazna putanja duše.

Miodrag Pavlović – SVEČANOSTI NA PLATOU (Prosveta, 1999)

CIN SECANJA

KAKO NASTAJE PESMA
Srećni su oni ljudi koji nalaze da nam istinu o našem duševnom životu nudi psihologija, odnosno njena primenjena, lečilišna varijanta: psihijatrija. Srećni su oni ljudi koji veruju da o društveiom biću čovekovom najviše i najbolje govori istorijska nauka ili u primenjenom obliku: nauka o društvu i njena delatna komponenta: politika. Blaženi su oni koji istine o duhovnom biću čovekovom vide kodifikovane u dogmama postojećih religioznih predanja i verskih organizacija. U mom duševnom i umnom razvoju, od ranog detinjstva nadalje, izostale su moguće fiksacije za određene sisteme objašnjavanja, duševnog otkrivanja, ili spasonosnih političkih programa. Ali rano su se javili doživljaji kojima je bila potrebna artikulacija u jeziku, u obredu, u grupnim društvenim delovanjima. Ti rani ili nešto pozniji doživljaji imali su težinu sudbinske nerešivosti, bili su tajna koja nas pritiska, a da ne ometa umni i duševni razvoj. Naprotiv, rekao bih, što su duže te tri tajne bile nerešive, to je osnovna životna briga mogla biti delotvornija.

Rano sam ugledao tajnu nebeske visine; znao sam da je ona manje ili više nerešiva. Čuvao sam to rano u detinjstvu ugledano nebo – čuvao sam u rezervi. Dovodio sam ga povremeno u vezu sa vizijama što su mogle da posluže kao objašnjenje dalekih realnosti ili kao slutnja suštine koju su vizije mogle u sebi poneti. Otkriće društvene uslovljenosti našeg bića javilo se takođe rano, preko mreže ljudskih zavisnosti u porodičnom životu, zatim u postojanju školskih okvira ljudske međuzavisnosti. Tu je svakako spadalo i iskušavanje života u gradskoj četvrti, sagledanje zagonetnih panorama pojedinih ulica. Najzad i neobični impulsi javljali su se iz naše unutrašnjosti i navodili su svakoga da ispravi svoj pogled ka duševnim pokretima kojima se najčešće nije moglo vladati. Često je ljudska brutalnost bila najopipljiviji dokaz da nosimo u sebi tajanstvo duše. Ali gledajući unutra, ka sebi, u sebe same, uglavnom nismo mogli videti drugo do li slike koje nismo prizivali, reči pozajmljene odnekud spolja, i najzad posvemašnju prazninu kao dokaz da sami sebi najlakše izmičemo, umesto da sebi budemo najpouzdaniji svedoci i najčvršći jemci.

Od malih nogu čini mi se da sam bio svestan da li nebo lebdi ili hodi nada mnom. Opasnost da naiđem na neki ponor, da se nadnesem nad provaliju, ukazivala mi se kasnije, povremeno. Morska dubina je bila najdvosmislenija od svih ponora: zatvorena svojom nesagledivošću, otvorena mogućnošću da u nju potonemo do potpunog nepovrata, bez ikakvog obećanja o iskupljenju, morska dubina je bila prava suprotnost nebu, gotovo moćnija od njega i kao svaka prava sablazan, isto toliko lepa kao i nebo samo. Ali ja lepotu morske dubine, pa ni pučine same, nisam voleo. Izlagao sam se njenom pogledu, ali nisam žudeo da se otisnem preko morske površine u Odisejeva preduzeća. Ako sam iskren prema sebi, onda treba da kažem da sam voleo ravnice, bregove i planine. Tu se mogao naslutiti beskraj i bez primamljivih čari plovidbe po moru. Planina je bila obećanje velikih i dalekih vidika i zalog čistih vazdušnih sfera što su vodile ka mitskom, ili optičkom eteru. U eteričnosti su se sažimala zračenja različitih elemenata, u njoj začinjala se mogućnost jednog drugog opredeljenja.

Ako nisam u sebi otkrivao pravu želju da prihvatim jezik zakonodavca ili političara, ako u zbirci mojih religijskih knjiga nema Dogmatike, ako nisam smatrao da se psihička kompleksnost može stornirati doktrinama dubinske psihologije, poverovao sam da me najbliže jezgru istine dovodi ona vrsta delatnosti koja u sebi spaja najveću moguću količinu heterogenih partikula, ono što je u najvećoj ljudskoj meri sposobno da skupi u sebe i iskaže svojim oblikom kompleksnost relacija koje je ljudski um-duh sposoban da shvati, sazna. To su tvorevine u kojima se ukrštaju istovremeno različite verzije smisla, – možda uvek u osnovi istog. Umetnički oblik me je oslobađao metodske zavisnosti kojom nas okružuju mogućnosti čistog uma. Umetnik i njegovo delo ne saznaju: oni su već saznali. Oni su saznali da je čovekova pozvanost ne u saznavanju predmeta, nego u načinu kako da se elementi stvarnosti dovedu u međusobnu smislenu vezu, u sliku koja će najviše ličiti na poriv, pogon života u čijoj se matici čovek našao, da sagradi tvorevinu najveće moguće kompleksnosti: umetničko delo. Tako nastaje pesma. Tako i opstaje pesma.

M. Pavlović – NASTANAK I NESTANAK PESME (odlomak )

kako nastaje pesma

ŽIVOT PO MITU
Mit je, kažu, priča, po tome svi mi živimo po nekoj priči, samo ne znamo gde ona počinje, ni gde se završava. Dakle, naš život i nije priča, nego bi to tek mogao da postane. I kada bi postao priča, čak i herojska, ili pedagoška, ničiji život ne bi bio mit dok ne zakorači u nešto onostrano, dok ne bude više nešto zamišljeno nego iskustveno. Po meni mit je slika koja se kreće, slika koja ide iznad nas, ispred nas, može da se dozove ili izgubi. Tu sliku neko posvećuje, daje joj dublje značenje nego što ona na prvi pogled ima. Ona ima poreklo koje nije proizvoljno i smer kretanja kojim mi sami ne upravljamo. Ipak, mit izlazi iz nas, kao da ga stvramo, opažamo ga kao da je reč u povorci oblaka koja se kreće i preobražava pred našim očima. Razmišljajući o njemu dospevamo do neke stvarnosti o čijem postojanju slutimo gotovo od našeg rođenja, a neizvesnu stvarnost pretvaramo u slutnju do pred kraj našeg života.

Mit je zgusnuti vazduh presićen kiseonikom za maštu, ali ga retko susrećemo na našim putevima. On prođe ispred nas kao pramen magle, podigne se sa livade u zoru kao isparenje rose, u gradu ga uglavnom ne srećemo, osim kad nam neki dimni trag dočara sliku anđela što pada, ili Ikara kojem se tope krila. Ni u snu ga nema tako često koliko se priča među psiholozima. Ne stiže nam on besplatno niti nezasluženo. Mit se uči kao i svaka azbuka, kao reči našeg budućeg maternjeg jezika. Da bismo mit uzneli i poznali moramo se njime baviti, skupljati ga kao lekovite trave. Posle se on pojavi i sam od sebe, kao vizija, ali pri tome moramo se staviti u službu njegove discipline. Mit živi od našeg dozivanja, vraća se na ovaj svet kao da njime istorija nije nikad sasvim zagospodarila, donosi nam potvrde najvišeg jemca o postojanju Lepog i Dobrog, Strašnog i Moćnog. Bez nas, njega nema. Bez njega, mi bismo bili nešto treće.

Je li pogrešno ako kažemo da svaki čovek po mitu misli i deluje? Nije li sama pojava nebeskih tela nad nama i ravnanje po stranama sveta već život u mitskoj priči i delanja po nalogu mitskih sila? No u stvaranosti svaki čovek živi prema nekoliko shema odjednom i može svoje postupka da tumači pomoću raznih ključeva. Mit će biti onda ono što se intenzitetom izdvaja iz arsenala naših motivacija: on je visoka svest o nama samima. Slikovitost je njegov uslov da bi nam se javio. Njegova pokretljivost je dokaz nadmoći što nas mami, obećava i dovodi do tačke i mesta na kojima počinju ispunjavanja najviših očekivanja.

M. Pavlović – Svečanosti na platou

ZIVOT PO MITU

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 маја, 2015 in Миодраг Павловић есеји

 

Ознаке: , , , ,

Сара Кирш ЦРНО ОГЛЕДАЛО (одломци)

КАКО НАСТАЈЕ КЊИЖЕВНОСТ

Сасвим једноставно, то је чињеница из области корпе за отпатке, ако нешто не одбациш, нешто преостане, што неко други може да чита, ако то пожели, а увек под условом да се нашла нека институција, издавачка кућа, а која се одазвала на молбу и ставила то између корица књиге, а онда све зависи од књижара, ликова као Барбара, Хелга, које и саме читају књиге и својим муштеријама пишу одушевљене цедуље: ово или оно или и једно и друго морате прочитати, то је дивно, очаравајуће, до последњег даха, пуно лажи, Боже мој! Како то врца кроз мождане преграде и срчане коморе, како настају те лепе творевине, читалац, читатељка, или обоје заједно, само да виде чаробна места, не, већ следећег часа јуре са једног нивоа у други, кроз мрачне звучне шуме, где наилазећи на позната или непозната бића, која сте увек желели да сретнете, и друга, на која никада нисте рачунали, звезде може неко да украде, радије ходам кроз шумицу пуну птица и на једној чистини срећем, на пример, све мачке које сам током свог живота срела, дивне самосталне мачке, то почиње са Тимијаном и ја сам немушто дете, други ми се придружују, могу да дуго бдим над њима, пошто су ми у одређеним периодима мога живота припадале нарочите мaчке, у Риму чувене подивљале мачке – ќопачке, о њима ћу рећи још коју реч опширније, пошто по методи Гертруде Стејн ове реченице препишем из једне у другу свеску и опет их изменим, нешто додам, пребацим, доспевам у област корпе за отпатке, што је за све благослов, како сам приметила. Тачка. Кад тако пишем и по методи Гертруде Стејн, од стотог делића до хиљадитог – одлелујати! – увежбавати лепе фигуре савијања и извијања као у неком сеоском парку, а све на малом простору! Тако се понаша комад прозе, и као што се тајанствени водопад шумно претвара у маглу тако и аутоматско писање тече како тече, данима сам тренирала, то извести значи поправити своје расположење, писатељка при том све заборавља, али ја не знам да ли то увек желим, у ствари ценим такве концизне предметне комаде, каква је у своје време била „Звезда луталица“ или оно што сам касније правила, нешто што има почетак, а онда и касније правила, нешто што има почетак, а онда и крај, неку малу надградњу и сложену радњу – такве комаде попут оних које је правио господин Валзер, Роберт, у овој земљи морате то сада стално да наглашавате, дакле, увежбавам да течем, увежбавам лакоћу, и касније утврдим: та моја мрвица, у творевини са земаљским ширинама, земља, моја је, зато што је ја описујем, премда не загледајући непрестано у своју нутрину, иако то наравно усмерава крила, не желим да пресликавам своју унутрашњост, да себе излажем, не мислим да сам било шта посебно, само можда угао гледања има још извесну нежну врцавост; али то је смех између редова.

ogledalo

РАЗЛОЗИ ЗА ПИСАЊЕ

У ствари увек пишем. Штеточина сам у уништавању масе папира и чиним добро тако што сваке године засадим најмање десет младица. Писање је пре свега телесна страст. Тај материјални чин излучује адреналин у галонима. Пут од мозга преко руке кроз уређај за писање до папира безмерно ме весели, једна је то свакодневна вежба, која подразумева ритуални узлет. Тако су ми потребни дивни папири, племенити прибор за писање. Најрадије туш од сепије из мастионице за старомодна пенкала, журнали са заносним корицама, из Фиренце на пример, или чак непалски папир из храмова. То је просто као што рекох порок. Када Фабер – Кастел од тешког сребра лебди над папиром из Тоскане, у мастилу боје плавог лотоса, то ме одмах учини срећном. Потребан је још само један раван текст у настајању, да порок пређе у екстазу. То се дешава седам пута у години: дешава се само песницима, никада прозним писцима. Иако понеког од њих веома волим, остала бих при својој изјави. Као што постоје разлози за сликање, рибарење, мора да постоје и разлози за писање. Зашто пишем, зашто живим, то се поклапа. Јер желим да откријем зашто сам овде. На овој чудној планети. Да ли има смисла што по њој ходам. Јер је то између осталог лепо, други пут ужасно, али у целини апсурдно и без духа.

sara kirs

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 децембра, 2014 in Кирш Сара

 

Ознаке: , , , ,

Шарл Бодлер „Едгар Алан По – Његов живот и дела“ (одломци)

***
„У приповеткама Поовим нема никада љубави. Бар Лигеја, Елелонора нису, у правом смислу речи, љубавне повести; главна идеја на коју се ослања дело сасвим је друге природе. Можда је веровао да проза није језик на висини тог необичног и скоро неизрецивог осећања; док су његове песме у накнаду за то, пресићене тим осећањем. Божанствена страст се у њима величанствено јавља и увек је обавијена велом неизлечиве туге. У својим чланцима он говори понекад о љубави, и то као о некој ствари која када се само и спомене, перо мора да задрхти. У Пределу Арнхем он ће тврдити да су четири основна услова за срећу: живот на чистом зраку, љубав жене, одрицање од сваког самољубља и стварање нове лепоте. Чињеница да и поред свог изванредног дара за настрано и грозно нема ниједног места у читавом његовом делу које би се односило на похотљивост или чак и на чулна уживања потврђује мишљење госпође Франсис Осгуд о витешком поштовању Поа према женама. Његови портрети жена су дати такорећи као светитељски ликови; они блистају у средишту натприродног сјаја и насликани су са претеривањима једног обожаваоца. Што се пак тиче малих романтичних доживљаја, можемо ли се чудити што се једно тако раздражљиво биће, чија је жеђ за Лепим била можда основна црта, понекад страственом жестином одавало удварању, том вулканском и вештачком цвету за који је узаврели мозак песника изузетно погодно тле?

po

***
По је писац нерава, и то најбољи којег ја познајем. Код њега свако улажење у предмет привлачи као ковитлац, тако да читалац то уопште не осети. Његова достојанственост изненађује и одржава дух будним. Осећа се у самом почетку да је посреди нешто озбиљно. А лагано, мало по мало, развија се повест чији сав интерес почива на неприметном скретању разума, на смелој претпоставци, на неразумном одмеравању природе у мешавини природних способности. Читалац понет вртоглавицом принуђен је да прати писца у његовим убедљивим закључцима.
Нико није писао са више чари о изузетноме у животу људи и природе; о жестокој радозналости код људи; о концу годишњих доба пуних узбудљивог сјаја, о времену жарком, влажном и магловитом, кад јужни ветар разнежава и опушта живце, као жице неког нструмента, кад се очи пуне сузама, које не долазе од срца; о привиђењима у која се у почетку сумња, да би ускоро постала убедљива и разложна, о немогућноме што се наметнуло интелигенцији и што је води неумитном логиком; о хистреији која узима место вољи, о супротности између живаца и духа, и о човеку поремећеном толико да бол изражава смехом. Он испитује оно што је најнесталније, он одмерава немерљиво и описује на подробан и научан начин, чије су последице ужасне, све оно измишљењно што лебди око човека од нерава и води га злу.
Поове личности, или боље речено, личност Поа, човек изузетних способности, човек раслабљених живаца, човек чија ватрена и стрпљива воља пркоси тешкоћама, онај чији је поглед управљен оштрином мача на предмете који расту под његовим погледом – то је сам По. А његове жене, које све зраче, болесне су и умиру од чудних слабости, говорећи гласом сличним музици… Што се тиче његове идеалне жене, његове Титаниде, она се појављује у различитим портретима растуреним у његовим малобројним песмама; портретима или, боље рећи, начинима да се осети лепота, које темперамент пишчев зближава и стапа у нејасну, али приметну целину, у којој живи још нежније него другде та незасита љубав за Лепим, која је његов главни наслов, то јест извод свих његових наслова за наклоност и поштовање песника…“

edgar alan po

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 25 новембра, 2014 in Бодлер

 

Ознаке: , , , , ,

Драгиша Живковић ПРАВИ ПУТ И СТРАНПУТИЦЕ У ПИСАЊУ

О композицији и стилу писаних састава

 

Општи услови за добру писменост

 

Добра писменост је ствар природне обдарености, али је много више од тога и ствар стрпљивог и систематског рада на развијању своје писмености.

 

1. услов

Јасна и правилна мисао. Када се човек потруди да ствар о којој говори или пише добро проучи, да има што више података о њој, да су му узрочне и последичне везе између разних елемената те ствари јасне и разумљиве, да тачно зна шта хоће да каже о тој ствари – онда ће му реченице потећи глатко и течно. Прво правило је дакле: Јасно у глави – јасно у изразу – и обрнуто!
Како се то постиже? Треба почињати с предметима који су нам блиски и познати, говорити и писати о њима, а касније учењем, читањем и размишљањем о стварима, ми ћемо проширити свој културни видик, па ћемо тако и проширити и ојачати своју мисао, а с њом и свој израз.

 

zivk 2

2. услов

Не пишите дугим реченицама и немојте, по сваку цену, настојати да вам реченица буде богата, звучна, накићена, да учини утисак на читаоца и да му покаже како сте дубоки и мисаони. Таква тежња често доводи до онога што се у стилистици назива „фраза“ и „фразирање“, тј. гомила звучних речи без јасне мисли и прецизног закључка.

Пример: „Станковић посматра Софку кроз призму раскоши и безбрижности за животну егзистенцију“, што значи да се Софка не мора бринути за свој материјални опстанак и да је писац слика у атмосфери безбрижности и раскоши.

Треба писати просто, природно, са оноликом дужином реченице колику нам допушта наша мисао, па ће са развијенијом мишљу доћи и до развијеније реченице. Не треба се угледати ни на кога, не треба подражавати туђем стилу. „Стил је сам човек“ – рекао је Бифон., и ми можемо писати само својим стилом, а он зависи од целокупне наше личности, од наше културе, од нашег начина мишљења.

Самосталност у писању и грађење реченица према својим способностима.

 

3. услов

Читање добрих писаца!
Треба само читати полагано, с пажњом, трудећи се да се осети лепота неког израза, развијеност реченице, складност и повезаност реченичних мисли, хармонични ритам читавог текста једног доброг писца. То усвајање туђег језичког блага врши се неприметно, постепено, често и несвесно.

 

4. услов

Што чешће стављати на хартију своја запажања и своје мисли о било ком предмету!

 

5. услов

Ред у излагању!
То се постиже тако што се прво направи план свог излагања који се касније коригује.
Ако се исте или сличне мисли понављају на разним местима у нашем писаном саставу, а различите мисли се налазе једна крај друге, онда наше писање неће вредети много јер нико неће моћи да га чита и прати са задовољством.

 

6. услов

И последње, али златно правило: погледајте и исправљајте пажљиво оно што сте написали!
Ми читамо неку лепу приповетку, а и не слутимо колико је напора и рада уложио писац у исправљању и дотеривању свога текста. Познато је да су и најбољи писци исправљали своје рукописе неколико пута, и у рукопису и у већ одштампаном тексту, да су увек тражили бољи и сажетији израз, тачније формулисану мисао, складнију реченицу, живљу и пластичнију слику.

 

brainstorming-focus-creativity

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 октобра, 2014 in Живковић

 

Ознаке: , , ,