RSS

Архиве ознака: писмо

Рајнер Марија Рилке ПИСМО

Ишуњао сам се из твога стана

и док ходам кишним улицама чини ми се

да сваки пролазник кога сретнем

у мом блиставом погледу види

моју пресрећну, спасену душу.

 

Пошто-пото хоћу да успут

сакријем од света своју радост;

односим је журно кући

и затварам у дубину ноћи

као златни ковчег.

 

А онда износим на светлост дана

комад по комад скривеног блага

и не знам куд пре да гледам;

јер је сваки кутак моје собе

претрпан златом.

 

То је безгранично богатство

какво ноћ никада није видела

нити роса окупала;

више га има него што је икада

иједна млада добила љубави.

 

То су богате дијадеме

са звездама место драгог камења.

Нико то не зна. Ја сам, о драга моја,

као краљ међу тим богатством

и знам ко је моја краљица.

 

Рилкеово писмо упућено Лу Андреас-Саломе, Минхен, јун 1897.

 

rilke

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 августа, 2017 in Рилке

 

Ознаке: , ,

Бранко Миљковић ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Драги пријатељу,

Не знам зашто, али желим да ти објасним суштину свог пораза од кога се никада више нећу опоравити. Пре свега мораш знати да моја несрећа није пуки љубавни јад. Или, тачније речено, јесте то, ако се та моја љубав схвати као ерос у спинозистичком смислу. Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа. Она је била и моја духовна заштита и заклон. Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без Ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици и ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене не постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко са њима да ме помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре. Сада је све то подивљало и бесомучно кидише на мене. Када бих само могао побећи од онога што сам рекао! Живим у ужасном страху. Бојим се да говорим, да пишем. Свака ме реч може убити. Ја сам највећи део својих песама написао пре него сам њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. онај који није угрожен оним о чему пева, који има један повлашћен положај у односу на оно што казује. Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна Жена остала крај мене. Овако ја сам онај што се играо ватром и изгорео. Пораз не може бити победа маколики био. Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем. Остала је само несрећа од које се  ништа друго не може направити осим нове несреће. Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам ја написао стих:„Један несрећан човек не може бити песник“. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живим и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али ова ужаснапатња је последњи остатак онога што је у мени људско. Ако њу надживим, не очекујте од мене ништа добро. Али ја не верујем да ћу је надживети.

Жели ти све најбоље

Бранко

П.С.

Ако желиш да ми пишеш, пиши ми о Њој. Било шта. Не у вези са мном. Шта једе, како спава, да ли има назеб итд.; ти све то можеш знати. Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.

Поноћ је. Довиђења.

Бранко

 

Бранко Миљковић или неукротива реч, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996.

branko-5

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 15 јануара, 2017 in Миљковић

 

Ознаке: , , , ,

ТОLSTOJEVO PISMO BRAĆI LJUDIMA

U septembru 1908. godine, već u dubokoj starosti, Lava Nikolajeviča Tolstoja je obuzela teška bolest; verujući da će uskoro umreti, veliki je mislilac osetio potrebu da se još jedanput obrati braći ljudima porukom, u kojoj je čitavo iskustvo života sažeo u jednoj reči: ljubav. Sposobnost da ljubi ističe Tolstoj kao osnovno svojstvo i potrebu svakog čoveka, dok odsutnost ljubavi smatra uzrokom svega zla. Oporavivši se toga puta, Lav Nikolajevič Tolstoj umro je dvije godine kasnije, 20. novembra 1910, ostavljajući svoju zadnju poruku u amanet čovečanstvu.
Voljena braćo, posebno vi koji se kod nas u Rusiji borite za ovakvo ili onakvo nikome potrebno državno uređenje. Tebi, mili brate, ma tko ti bio: car, ministar, radnik, seljak, treba samo jedno. A to je da proživiš ovaj neodređeno kratki trenutak života onako kako to od tebe traži Onaj koji ti je dao život.
Svi mi znamo, i ja to uvek nejasno osećam, što duže živim, to jasnije; sada, kad sam prvi put jasno oćutao prirodnu blizinu smrti, tako samu po sebi razumljivu kao što je živom čoveku razumljiva blizina sutrašnjega dana; blizinu, koja ne samo što nije strašna, već koja znači isto tako prirodan i blag prelaz kao što je prelaz u sutrašnji dan — sada mi je, kad sam to oćutao, i strašno i, što je najvažnije — tuđe, da mislim o tome užasnom životu punom mržnje, kojima sada živi većina nas, ljudi rođenih za ljubav i dobro.
Ko smo mi, šta smo mi? Samo ništavna bića koja svakog trenutka mogu iščeznuti; bića koja su samo načas iskočila iz ništavila u život, divni, radosni život, s nebom, suncem, šumama, livadama, rekama, pticama, životinjama, sa srećom ljubavi, i prema bližnjima, i prema svojoj duši, prema dobru i prema svemu živom… I šta dakle? Mi, ta stvorenja, ne umemo ništa bolje nego da svaki trenutak toga neodređeno kratkog života, koji se svakoga časa može prekinuti, unakazimo: dvadesetospratnim neboderima, asfaltom, dimom, čađi; zavlačeći se u tu nezdravu stisku gradova, rijući pod zemljom da bismo se domogli kamena, gvožđa, gradeći željezničke pruge i razvozeći po njima svetom nikom potrebne ljude i nepotrebne terete, i, što je najgore, time da – umesto da se radujemo životu, ljubavi — mrzimo, bojimo se, mučimo druge i sebe, zatvaramo u tamnicu, kažnjavamo smrću, učimo da ubijamo i ubijamo jedan drugoga.
To je strašno!

tol3

Oni koji to čine, govore da to čine zato da bi se oslobodili svega rđavog i, što je još veća laž, da bi oslobodili druge ljude od zla i da se, čineći to, rukovode ljubavlju prema čovjeku.
Mila braćo! Osvestite se, pogledajte se, razmislite o vlastitoj slabosti, prolaznosti, o tome kako je u ovome neodređeno kratkom trajanju života između dve vječnosti – ili bolje bezvremenosti života, koji ne poznaje većega dobra od ljubavi – bezumno ne činiti ono što vam nalaže vlastiti razum, već ono što vi činite.
U pogrešnom rasuđivanju, koje vam nameće i u kojem vas podržava društveno mnjenje, čini vam se da sve ono što vi činite predstavlja neophodan uslov života ljudi našega vremena; da je to što činite – učestvovanje u životu čitavog čovečanstva; da vi ne možete ne činiti to što su činili svi, što čine još uvek i što smatraju neophodnim da se čini.
Bilo bi lepo misliti tako, kad bi to što činite bilo u saglasnosti sa zahtevima vaše duše, kad bi donosilo dobra vama i drugim ljudima. Ali nije tako. Život sveta, život čitavog čovječanstva, kako je sada uređen, traži od vas da budete zli, da učestvujete u delima mržnje prema jednim ljudima zbog drugih, on ne donosi dobro ni drugima ni vama.
„Mi radimo za budućnost“, reći će na to. Ali čemu žrtvovati život u ljubavi sada, zbog budućeg života koji nam je nepoznat?
Zar nije očigledno kako je to čudno, ubitačno praznoverje? Ja znam, znam to bez svake sumnje, da je život – u ljubavi, u Božjem zakonu i u zahtevu moga srca da činim dobro sebi i drugima, a tada me odjednom zaposednu neka čudna umovanja sile da se odreknem istinskog, nesumnjivog moga dobra, moje obaveze, mog zakona… Zbog čega? Ni zbog čega. Zbog običaja, navike, oponašanja.
Neka borac za „slobodu“ ili „društveni poredak“ samo stoti deo svojih nastojanja i žrtava koje ulaže u borbu za svoje ciljeve uloži u to da bi ojačao ljubav u sebi i u drugima, – i on će – ne kao u borbi, gdje se posledica ne vidi nego samo očekuje – istoga časa spoznati plodove svoga ulaganja ljubavi – ne samo u sebi, već i u posledicama koje to neizostavno proizvodi i na druge ljude.
Mila braćo! Osvestite se, oslobodite se strašne inercije te zablude – zablude da borba, borba za život, može biti svojstvena i nepogibeljna čoveku – i spoznaćete radost, dobro, svetost života, koje ništa ne može narušiti: ni napadi drugih ljudi – jer će ti napadi samo pojačati napore ljubavi, ni strah od smrti – jer je ljubav besmrtna.
Mila braćo! Ne smem reći: „Verujte mi, verujte“, – ne verujte, već proverite to što vam kažem, proverite barem jedan dan. Barem jedan dan, ustajući u istim uslovima u kojima vas je zatekao, postavite sebi zadatak da se u svemu što budete činili toga dana rukovodite ljubavlju. I ja znam: postupite li samo jedanput tako, vi se više nećete vratiti staroj, strašnoj, razornoj zabludi.
Jedno vas molim, mila braćo, sumnjajte u to da je život, koji se oblikovao u našoj sredini, onakav kakav bi trebao da bude – taj je život izopačenje života – i vjerujte da je ljubav, samo ljubav, iznad svega; da je ljubav svrha, suština, dobro našega života; da je stremljenje ka dobru, koje živi u svakom srcu – izraz potrebe za onim čega nema, a čega bi trebalo biti; da to prirodno osećanje mora biti zadovoljeno i da ga je lako zadovoljiti, samo ako ljudi ne budu izopačenje života smatrali životom.
 Lav Tolstoj

tol4

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 маја, 2015 in Лав Николајевич Толстој

 

Ознаке: ,

Винсент ван Гог ПИСМА БРАТУ (одломак)

Тамо где ускрсава осећање, ускрсава и живот

Јули, 1880

***
„Али, рећи ћеш, ти си ипак ужасно створење, пошто имаш немогуће схватање о религији и детињасте моралне скрупуле. Ако су немогуће и детињасте, кад бих само могао да их се ослободим, не би ми требало ништа боље. Но, ево шта ја отприлике о томе мислим. Наћи ћеш у Сувестровом Филозофу под крововима како је један човек из народа, један обични, ако хоћеш веома бедни радник замишљао домовину. „Ти ниси можда мислио никада шта је домовина“, наставио је он, спуштајући ми руку на раме, „то је све оно што те окружрује, све што те је одгојило и одбранило, све што си волео, то поље које видиш, те куће, то дрвеће, те девојке које туда смејући се пролазе, то је домовина“. „Закони који те штите, хлеб којим се плаћа твој рад, речи које измењујеш, радост и туга које ти долазе од људи и ствари међу којима живиш, то је домовина. Ти је видиш, ти је свуда удишеш. Замисли права и дужности, љубави и потребе, успомене и захвалности, уједини све то једним именом и то име ће бити домовина.“
Сада опет за све што је истински добро и лепо, са унутрашњом моралном, духовном и узвишеном лепотом у људима и у њиховим делима, мислим да долази од Бога, а све што има лоше и зло у људским делима и људима, није од Бога, а ни Бог не сматра да је добро.
Али, нехотице сам увек склон да верујем да ћемо најбоље спознати Бога ако много волимо. Воли неког пријатеља, неку особу, неку ствар, шта год хоћеш и бићеш на добром путу да о томе касније знаш више, ето шта ја себи кажем. Али, треба волети узвишеним и присним осећањем, са вољом, са разумевањем и треба да се увек трудимо да о томе стекнемо веће, боље и шире знање. То води Богу, то води непоколебљивој вери.
Неко ће, да наведем један пример, волети Рембранта, али озбиљно, добро ће знати да постоји Бог, и у њега ће веровати. Неко ће боље проучити историју Француске револуције – он неће бити неверник, видеће да и у великим ставрима постоји једна владајућа сила која се испољава.
Да је неко присуствовао само кратко време великом курсу великог универзитета беде и да је обратио пажњу на оно што види својим очима и чује својим ушима и да је размишљао о томе, на крају би, тобоже, поверовао и научио би о томе можда више него што би хтео да се изрази. Покушај да схватиш последњу реч онога што кажу велики уметници, озбиљни мајстори, у својим ремек-делима, у њима ће бити Бог. Неки су то написали или рекли у књизи, а други на слици.

van gogh

Затим читај Библију и Јеванђеље, јер то наводи на размишљање, на дуго размишљање и размишљање о свему. Е па, размишљај много, размишљај о свему, то уздиже мисао изнад обичног нивоа, и против твоје воље. Читајмо, дакле, пошто знамо читати.
Сада, после на тренутке, човек може постати помало апстрактан, помало сањар, има их који постану одвише одсутни, помало сувише сањари, то се можда мени дешавало, али то је моја грешка, а онда, ко зна, на крају крајева, није ли постојао узрок, био сам занесен, заокупљен, узнемирен из овог или оног разлога, али човек се враћа на то. Сањар понекад пада у неки бунар, али после, кажу, изађе из њега.
А и апстрактан човек је присутан духом у неким тренуцима, као за надокнаду. То је понекад личност која има свој разлог постојања, који се не види увек у први мах или који се заборавља из расејаности, најчешће нехотице. Неко кога је олујно море дуго ваљало и бацало тамо-амо, напокон стиже на своје одредиште, неко за кога се чинило да није ни за шта и да је неспособан за било какав посао или службу, на крају нађе службу, а активан човек способан за рад покаже се сасвим другачији какав није изгледао на први поглед. Пишем ти помало насумце оно што ми дође под перо, био бих веома задовољан када би ти у мени могао видети нешто друго, а не само врсту беспосличара.
Јер, постоје две врсте беспосличара. Има неко ко је беспосличар због лењости и слабости карактера, због нискости своје природе, ти ме можеш сматрати таквим, ако тако судиш.
Осим тога, постоји и други беспосличар против своје воље, кога изнутра изједа велика жеља за акцијом, који не ради ништа јер нема могућности да било шта ради, јер је као нечим заробљен, јер нема оно што би му требало да буде плодан, јер га кобне околности доводе у тај положај, него такав не зна ни сам шта би могао да ради, али то инстинктивно осећа. Ја сам ипак за нешто добар, осећам да имам разлог постојања, знам да бих могао бити сасвим други човек. За шта бих ја, дакле, могао бити користан, чему бих то могао служити, остоји нешто унутар мене самог, а шта је то?

ptice

То је један сасвим други беспосличар, ти ме можеш сматрати таквим, ако тако судиш.
Птица у кавезу у пролеће врло добро зна да има нешто за шта би она била добра, она снажно осећа да може нешто учинити, али не може то да учини, шта је то? Не може да се досети; затим има нејасне идеје и помишља:“Друге птице граде своја гнезда и легу своје младе и подижу их“. Онда она лупа главом по решеткама кавеза. А кавез остаје ту и птица је луда од бола.
„Ево једног беспосличара“, каже једна фруга птица која туда пролеће, а која је нека врста рентијера. Затвореник ипак живи и не умире, ништа се не појављује споља од оног што се одвија унутра, он се добро осећа, више је или мање весео кад засија сунце. Али стиже доба селидбе птица. Спопаде га туга – !али“кажу деца која га негују у његовом кавезу, „он ипак има све што му треба“, али он гледа напоље на натмурено, олујно небо и осећа побуну против коби, у дну душе. „Ја сам у кавезу“, „ја сам у кавезу, и дакле ништа ми не недостаје“. „Ја имам све што ми треба.“Ах, милости, слободе, да будем као друге птице.“
Понеки беспослен човек наликује овој беспосленој птици.
А људи често немају могућности да ишта учине, затвореници су у страшном, страшном, веома страшном кавезу.
Постоји, ја то знам, ослобођење, закаснело ослобођење. Неправедно, или с разлогом изгубљен добар глас, немаштина, кобне слабости, несрећа, то ствара затворенике.
Не бисмо знали увек рећи шта је то што затвара, ограђује, то што као да покопава, али ипак се осећају не знам какве ограде, решетке, зидови.
Је ли то све измишљено, фантазија? Ја то не мислим, а онда се човек пита: Боже мој, бити брат, волети, то отвара тамницу несавладивом силом, веома моћном чаролијом. А онај ко то нема остаје у смрти.
Али, тамо где ускрсава осећање, ускрсава и живот.
А онда, тамница се некад зове: предрасуда, кобно непознавање овога или онога, неповерење, лажни стид.“

„The-Red-Vineyard“-jedino-djelo-prodato-za-života-Vincenta-van-Gogha-300x225

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 октобра, 2014 in Ван Гог

 

Ознаке: , , ,