***
„Неки филозофи држе да је сама душа светлост, и то доказују на разне начине, између осталог и чињеницом да се душа највише буни и негодује на незнање и неразборитост, и чисто мрзи све што је непросветљено, и узрујава се кад наиђе на нешто мрачно, јер то у њој изазива страх и неповерење, док, с друге стране, толико ужива и чезне за светлошћу да се ни ономе у чему природно налази задовољство не радује у мраку, без светлости, јер светлост је то што ‒ као мед кад се у јело дода ‒ свако уживање и пријатност испуњава радошћу и благородним осећањима. Зато онај ко се повлачи у анонимност и заодева се у помрчину и такорећи сам себе жива сахрањује, тај као да је незадовољан што се родио и одриче се самог постојања.“
Превела: Челица Миловановић
Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задуга, 2017.
