RSS

Архиве ознака: поезија

Ава Јустин Поповић ДОМ ДУШЕ МОЈЕ

Из мрачне пећине тела свог гледам Те,

                                                        Господе, и изгледам, и никако да сагледам.

А знам, предосећам и знам, да си Ти

једини архитект, Господе, који може

саградити вечни дом душе моје.

                                                  А зидари су:

молитва, сузе, пост, љубав, смерност,

кротост, трпљење, нада, жалостивост…

Онда је све човеково у покрету,

                                                   у узбуђењу,

у пријатном трепету, у градилачком

                                                     страху…

И тако узбуркано сунце лије на наш

земаљски свет тиху и мирну и

животворну светлост, која као да не зна

ни за какве буре и олује (…)

                                                Човече,

небо је кров земљин.

Гле, колико ти је дато да растеш у

                                                 висину!

али толико исто и да се спушташ у

                                                 дубину!

                 Да не би висина врха била

несразмерна према дубини корена.

(Низ хучни водопад времена, Филозофске урвине)

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 27 октобра, 2020 инч Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Слободан Тишма CONTRALTO

  1. јули

Жеља која надвладава, разара

Вреднује доносећи задовољство и бол

Време које цури као створени свет

Али испод, дубље је Вечност

Радост као непролазна основа

По којој клизи бол који одлази као музика

Сав јад се као пролазност губи у Вечности

Која је чиста Радост

 

„Неко као да се бола са уздахом реши

Дрвеће се чини као да се смеши

Роса сја на рубу сваког листа

Облак таму пара

Неки човек пева испред „куће”

Прозор се без шума полако отвара”

 

Сетио сам се ове Ревердијеве песмице

 

Радост Вечности

То је нешто најбитније што се догађа

У животу, уметност нас стално подсећа на то

Догађај првог реда: „Живот”

Све остало је мање важно

Или чак неважно

 

Питома религиозна размишљања, Културни центар Новог Сада, 2012

rosa

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 6 фебруара, 2017 инч Слободан Тишма

 

Ознаке: , , ,

Анастасија Бијелић НИХИЛИСТА

 

кажеш да си нихилиста
јер си читао „очеви и синови“
јер ти не мислиш ни о коме
јер ти није стално ни до чега

по теби
метафизички: ништа не постоји
ни твоје лице посуто пегицама
ни моја колена пуна модрица
ни наше мачке ни кревет ни стан

по теби
спознајно: ништа се не може сазнати
ни да ли је ово Млечни пут
ни да ли смо ми заиста на Земљи
ни да ли су Бог, твоји мајка и отац ту

по теби
етички: ништа није поуздано морално
ни помагање људима на улици
ни крађа ствари по продавницама
ни убиство ни милосрђе ни алтруизам

по мени
метафизички: све постоји
и наочаре на твом кривом носу
и ожиљци на мојим леђима
и твоје кошуље и наше посуђе и јастуци

по мени
спознајно: све се може сазнати
и где смо ишли на летовање
и да ли нам је било хладно прошле зиме
и како смо и зашто смо и ко смо

по мени
етички: све што радимо је неморално
и ударци у лица људи који су те дирали
и опекотине од твојих цигарета на мени
и увреде и шамари и одсуство снова

по мени
твоје речи нису твоје
узео си их из уста бркатих људи
који су тврдили да су убили бога
ишчупао си их из грудних кошева
која штите срца која не куцају
украо си их од оних
којима су оне биле све што имају

по мени
ти си сада ништа
као и у оно шта тврдиш да верујеш
само блед и слаб дух нечега
некада јаког и светлог
ти си умрла звезда
сасвим угашена и тешка и зла

зато што тежиш да будеш мртав
није ми жао што сам те сахранила живог

 

Анастасија је освојила 1. награду за песму „Нихилиста“ на конкурсу за средњошколски часопис „Огледало“ из Београда. 

Иља Рјепин, Студент нихилиста

Иља Рјепин, Студент нихилиста

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 12 маја, 2016 инч Анастасија Бијелић

 

Ознаке: , , ,

Александар Тишма ПРОПУШТЕНО

Док отичемо
бодро
окукама
нешто увек дира:
реч коју нисмо рекли
из гордости
посета коју нисмо учинили
повлачећи се од некорисног
узајамност
коју нисмо признавали
јер нам се чинило
да смо и сами
врло јаки
а што све
сад
лебди трепераво
негде у мртвајама
за нама
али и ниско доле
у горким талозима
које неприметно
са собом носимо.

Gustave Caillebotte

Gustave Caillebotte

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 3 априла, 2016 инч Тишма

 

Ознаке: , , , ,

Robert Roždestvenski JA VOLIM ŽIVOT BEZBOŽNO

Ja volim život

bezbožno!

Iako znam unapred,

da će

pre ili posle

doći

i na mene red.

Posustao

na kamenu,

odlazeći

u tamu,

iznemoglim rukama

grlim zemlju

samu….

Hoću,

da ne poveruju

drugovi moji

kad saznaju.

Hoću,

da u trenu

zamuknu

slavuji!

Da

svet uskovitla,

radost

prolećna…

Hoću,

da se smeješ!

I budeš

srećna.

1980.

R.Roždestvenski – PESME

Prepevao: Aleksandar Mirković

rož 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31 јануара, 2016 инч Рождественски

 

Ознаке: , , , ,

Robert Roždestvenski AKO SE VRATIM…

Tiho lete niti paučine.

Sunce gori na staklima sivim.

Činio sam što ne treba;

oprostite:

prvi put

na Zemlji živim.

Tek sada je ja osećam.

Njoj pripadam.

Njoj ću zavet dati…

I živeću drugačije, obećavam.

Ako se vratim…

Ali, neću se vratiti…

1982

Prepev: Аleksandar Mirković

ako.jpg

 
2 коментара

Објављено од стране на 29 јануара, 2016 инч Рождественски

 

Ознаке: , , , ,

Анастасија Бијелић СВЕТИ САВА ЖИВИ БЕЗ ГОДИНА, БЕЗ СМРТИ

Он хода кроз мрак
лаганим кораком и без страха
носећи мир у испуцалим шакама
из сваког дела његовог бића
избија светлост, топла и жута
светлост која топи лед
под његовим босим ногама

он хода кроз мрак
не зна којим путем иде
јер пута није било док он није пошао
али сигуран је да стиже тамо где треба
тамо где зна да је потребан
тамо где није имућник ни принц
већ Божји човек

он хода кроз мрак
вековима осветљавајући пут
наше ноге прате
отиске његових стопала
без сумње и страха
верујемо њему
баш као што му је и Господ веровао

Анастасија Бијелић III4

Карловачка гимназија

mileseva

 

 
2 коментара

Објављено од стране на 27 јануара, 2016 инч Анастасија Бијелић

 

Ознаке: , , ,

Robert Roždestvenski DELAJ…

Ja sam stvorio sebe

iskusnog.

Iskusnog.

Veštog.

Umornog i užurbanog.

Sigurnog.

Pomalo grešnog.

I shvatih odjednom

da gle

po ulici,

ko stvorenje neobično,

nosi sebe

poznati pametnica,

sav napravljen

od ćutanja.

A taj zapušteni smetenjak –

sa štapom uz koji ne raste –

napravio je od sebe –

od dugmadi,

od pantalona i kaputa –

reste.

A taj –

u praznim anegdotama.

A taj –

zagonetno preplanuo.

A taj –

aneks brkovima

i skromni postament

cigaretama…

Kad ovaj,

cedeći reči prigušeno

rukama bledim mašući,

šetaju

mladi fundamenti.

Bez zidova

(da ne spominjemo pacove!).

Smatraju:

treba požuriti.

Osluškuju razgovore…

Tako

mrvicu

po mrvicu,

gradimo od sebe

nekog.

Kao da je vreme

zamrlo.

I ne zove.

I ne pita…

Ovde

treba razmisliti.

Delaj. Dela

sama će te

izgraditi.

1987

R.I. Roždestvenski – PESME

prepevao: Aleksandar Mirković

delaj

 
1 коментар

Објављено од стране на 17 јануара, 2016 инч Рождественски

 

Ознаке: , , ,

Живорад Недељковић ЗАМРЗАВАЊЕ

И ова наклоност природе је варка.
Сазнања доноси искуство, године немарно
Набацане испод одеће, догађаји у њима
Од којих је зависило хоћу ли ходати
Усправљен, скрушен због изгубљеног,
Очајан због надоместака, ураслих у ум:
И сада невешто њиме господаре.

Веровах да неће овде бити крвопролића,
Да и реч је скончала у масакрима и истребљењу.
Други пут опет, после посрнућа и обезличења.

Али надолазе обмане, опет и опет,
Посао им је да избезуме, да свако тврђење изобличе, заузму утврду коју дизах
Око властитих плодова патње
Раслих у признавању немих огрешења.
Још увећавам благо, убирам драгоцености,
Недоучен ризничар у одајама испод коже.

Сија штедро зимско сунце, успављује,
Покрете своди на празнична ишчекивања
Облапорности и тужаљке над годинама
Пропуштеним кроз туђа сита.
Да је било памети, чујем у безразложном
Примицању усхиђењима укопаним у блатном
Аутизму владалаца. Да има памети, узвратим
Кадикад, загледан у крвави траг звезде,
Свикле да опомиње и буди
Исписано тло по коме ходам.

Сија стрпљиво сунце, зна да ће ускоро,
У предвидиво лудом заносу небеса,
Бити исечено и одложено у подрум.
Видајући његове, снажићу сопствене боје,
И сам печеница,
Неоткрављена, испод плодова које тло збира.

Улазак, Архипелаг, Београд, 2014

zamrzavanje Camille Pissarro

Camille Pissarro

 
1 коментар

Објављено од стране на 8 јануара, 2016 инч Живорад Недељковић

 

Ознаке: , , , , ,

Живорад Недељковић МАЛЕ СВЕТКОВИНЕ

И овај је дан сав од малих светковина:
Мале су да мање не могу бити,
Преко нам потребне,
Нама малима у великом нашем свету;
Сазданом од књига, од напора да преиначимо
Јаву несвиклу јунака, и приближимо је,
Такнемо у сањивој соби;
У мало време
Огромна, блиска времена уносимо.
У њима истражујемо, научени
Да језиком пред којим се инати лирика
Проговара ово доба.

Прене нас: звони, не зазире од интерфона,
Шаље писма у ковертама украшеним
Маркама с мотивима заштићеног биља,
И изума моћних да скрену ток историје,
Бујице зауздају; још сањају проналазачи.

У ковертама затичемо понуде и опомене,
Претње, позиве да платимо рачуне.
Да окружимо бројке на изборним листама.
И кад питаш како ћемо,
Као бајаги одговорим да нећу
Изаћи из времена усељених давно.
Ти нећеш ни из својих, ни из мојих,
Ни из наших; онда смеху подаримо
Отиске и из јавне библиотеке нашег сина
Узмемо давно изумљена штива: чувашке
И инуитске бајке. Дечак препоручује
Лектиру, износи стрипове и дискове.
Умилни ветрић зањише влати и врбак.
Оживи ветрењаче; ено нас на крилу анђела.
И како бисмо другачије, зар да одустанемо,
Кад наши су дани од малих светковина
Састављени. Наши дани; како је лепо,
Једини, бити у њима, у молитви
Да ни ти, Једини, никада не изостанеш,
А када заокружено буде све,
Нека твоја рука трагове избрише.

Улазак, Архипелаг, Београд, 2014

svetkovine Henri Matisse

Henri Matisse

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 7 јануара, 2016 инч Живорад Недељковић

 

Ознаке: , , , , ,