Па ми сад кажи место, реци то време,
Где жизњ није бедна, богумилска?
(Посвета: Ја не бих желео да умрем
ни пре тебе ни после тебе
јер оно које би остало од нас двоје
тумарало би као слепац по препуној
железничкој станици
у празним би собама тражило оно друго,
не би могли да га смире ни чаша вина,
ни вечерњи топли ваздух.
Усне би му се помицале у немом разговору.
И рукама би по мраку пипало тражећи
капије смрти
да кроз њих дозива друга.
Не бих желео да умрем пре тебе
страх ме је да бих и мртав устао да бих
незван дошао
да бих седео и плакао у твојој соби
да ме не би могла истерати да не би
имала срца
јер сам уморан и јадан стигао из великог
поља прашине
иза планине од прашине и мора од
прашне прашине
под небом од црне прашине
Ни после тебе не бих желео да умрем
сви би се питали на улици на тргу
куда ће овај човек са сенком гроба на
леђима
зашто је овај човек загрлио сенку
зашто тај човек милује косу сенке
љуби уста сенке и лице сенке
какве су оно две чудне сенке
што ходају у подне пуно Сунца
зашто не оду одакле су и дошле
у хладни влажни пећински мрак
Желим да нестанемо заједно у истом
тренутку
ко два листа кестенова што полећу
с новембарских трава
ко два уморна лососа да пођемо до
извора самог
мајчинске смрти
на оном потоку у Хардангеру
да се у лепом разговору истопимо
држећи се за руке, загрљени,
осећајући и у хладној ноћи која стиже
топлоту оног другог
као последње ствари овога света
што се гаси
и замрзава.)
препознавања 