RSS

Архиве ознака: предавања

Ђуро Шушњић ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И ИНТЕЛИГЕНЦИЈА (2)

ТКАЧИ ДУХОВНЕ ПАУЧИНЕ

 

Добро је запажено да код интелектуалаца није проблем интелигенција него много више карактер.

Ратко Божовић, Доминација и отпор

 

Интелектуалци по целом свету разносе вести о слободи, али их скоро свуда трпају у затворе и луднице. Боре се за слободу не само своје јавне речи, него и за слободу оних који не могу доћи до речи. Као што бране своје право на лично мишљење, тако у исто време бране право својих противника да буду против њиховог мишљења. Борци за истину не подносе лаж, јер тамо где људи лажу нема заједнице, а на помолу је духовно, , душевно и телесно тлачење. Сматрају да истине треба понављати, јер се лажи и заблуде још упорније понављају. Не мисле да је све стварно уједно и умно, зато настоје да све умно постане стварно. Отворени су за схватање целине, али им се та способност често рачуна као недостатак. Ипак, интелектуалци остају носиоци целовитости људске спознаје, симбол синтезе знања. Они се опиру сваком смештању у појмове ­затворе и сваком тумачењу са становишта посебних интереса. Истински интелектуалци обезбеђују вредносна мерила, етичко и естетичко разумевање, критичко мишљење, ширину спознаје света око себе и у себи.

Велика издаја интелектуалаца догодила се и увек се догађа када они изневере и посве напусте универзалне идеје, веровања и вредности у корист посебних идеологија, норми и интереса: ни сами нису свесни колико много је њихова сопствена вредност тиме умањена, колико то угрожава духовно заједништво људи, до ког стпена је читав свет учињен ружним и бесмисленим. Они су издали свој духовни позив, који је много више од пуког занимања или струке, и прекинули везу са традицијом непристрасног мишљења и закључивања која је развијала самосвест о ономе што је заједничко људском роду. Престали су да буду интелектуалци, а постали идеолози расе, класе, нације, странке: ткачи духовне паучине. Не живе духовно у политичком животу, него политички у духовном животу. Живи су доказ да се гаси једно време великих идеја и личности и започиње доба ситних послова и безочности. Од сада једна епоха неће моћи да се изрази кроз лепу личност него кроз моћну организацију.

Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015, стр. 425.

 

int 8 Childe Hassam

Childe Hassam

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 априла, 2016 in Шушњић

 

Ознаке: , , , , , , , ,

Ђуро Шушњић ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ И ИНТЕЛИГЕНЦИЈА (1)

***

Тешко је рећи ко је интелектуалац и шта некога чини интелектуалцем. Ако кажемо да је интелектуалац онај ко је завршио највише школе, Вук Караџић не би могао да се уброји међу интелектуалце, јер је био самоук. Али Вук јесте интелектуалац. Са друге стране, има много људи који јесу завршили највише школе, а ни по чему се не могу сматрати инетелектуалцима: интелектуално су јалови, прави духовни евнуси. Ако се каже да је интелектуалац свако ко живи од продаје свога знања, не може се објаснити чињеница да су они који су највише знали често били гладни и жедни, голи и боси.

Шта је оно суштинско по чему се интелектуалац разликује од других људи?

Интелектуалац је сваки човек који живи духовним животом, вођен интересом да свет упозна и осмисли, а не да њиме влада или да га користи за друге потребе. У њега је теоријски интерес толико надмоћан да за себе може слободно рећи: „Моје царство није од овога света“. Бити интелектуалац значи ставити интерес за истину изнад свих других интереса. Обично у друштву постоји скупина људи чији је једини  и искључиви интерес да прикупља, сређује, чува, шири, тумачи, критикује и ствара најразличитије идеје, веровања и вредности, то јест разноврсне духовне творевине. Интелектуалци су, дакле, сви они који своју радост, љубав и позив траже и налазе у бављењу религијом, уметношћу, филозофијом и науком, а не у гомилању, богатства, моћи и власти. Са овог становишта, које пита за суштину интелектуалаца, није важно ни њихово социјално порекло, ни њихов друштвени положај, ни њихово формално образовање, већ значај и значење њихова позива. „Увек постоји неколицина људи који од живота траже оно највише и који тешко могу да се помире са глупошћу и грубошћу“ (Хесе, Степски вук).

 

Теорије културе, Завод за уџбенике, Београд, 2015.

Giovanni Fattori

Giovanni Fattori

 
1 коментар

Објављено од стране на 29 марта, 2016 in Шушњић

 

Ознаке: , , , ,

Česlav Miloš ŠEST PREDAVANJA U STIHOVIMA

I predavanje
Kako da vam ispričam? Na kakve da vas
uputim hronike?
Zamislite mladića koji ide obalom jezera
U žarko podne. Cakle se vodne devojke
Nad ševarom, kao uvek. Ali još nema
Ničeg što je imalo da bude. Shvatite
ničeg.
Ili možda i ima, ali je nedovršeno:
Tela obeležena za rane, gradovi za uniš-
tenje,
Bol neobuhvatnog broja, svaki drugačiji,
Cement za krematorije, držva za podelu,
Ubice određene – ti, i ti, i ti.
A onako. Mlaznjak. Tranzistor. Video.
Ljudi na Mesecu. Onaj ide i ne zna.

Približava se zalivu, tobože plaži.
Sunča se tamo društvo iz dvora-pansiona,
gospoda i gospođe što se dosađuju,
U razgovoru ko s kim, u bridžu i novom
tangu.
Onaj mladi čovek sam ja. Bio sam on, možda
jesam,
Mada, je proteklo pola veka. Pamtim i ne
pamtim
Njegovu odeću. On je drugačiji,
tuđ, tuđ.
Zatvoreni u njegovom umu odlaze na put
nestaju,
On ih prezire, sudija, posmatrač.
Tako eto bolešljivost uzrasta cvetanja
Otkriva bolest istorijske faze
koje se neće dobro završiti. Čega nesvesni
Zaslužuju kaznu: hteli su da žive, ništa
više.

Talas, iskidana traka na šljunku, oblaci.
Iza vode krovovi seoca, šuma, i mašta.
U njoj jevrejske palanke, voz na ravnici.
Provalija. Zemlja se koleba. Je li to samo
sada
Kad ovde otvaram lavirinte vremena,
Tako da bi znati značilo razumeti.
A ispred prozora kolibri izvode igru?

Trebalo je. Šta je trebalo da činim pre
pedeset godina?
Da žvim u radosti. U harmoniji. U veri.
U pomirenju.
Kao da se to moglo. A kasnije – čuđenje:
Zašto nisu bili mudri? Tobože se slaže
igra uzroka i posledice? Ne, to je takođe
sumnjivo.
Odgovoran će biti svako ko je disao.
Udisao vazduh? Nerazumnost? Varku? Ide-
ju?
Nejasan svako ko je živeo tamo i tada,
Ispovedam se pred vama, moj mladi razrede.

Gistav Kurbe

Gistav Kurbe

II predavanje

Nežne majke i sestre, žene i ljubavnice.
Pomislite na njih. Živele su i imale vre-
mena.
Video sam na vreloj plaži Jadrana
Ono onda, između ratova, devojku tako lepu,
Da sam je hteo sačuvati u nepovratnom
trenu.
Njenu vitkost stegnutu kostimom od svile
(Pre doba veštačkih tvoriva), boje indigo
Ili ultramarin. Oči, ljubičaste,
Kosa plava, malo riđasta: kći patricijâ,
Možda viteških rodova. Sigurna koraka.
Plavokosi mladići, jednako lepi,
bili su njena svita. Sigrid ili Inge.
Iz kuće gde se oseća miris cigara, blagos-
stanje, red.

„ – Ne odlazi, luda. Skloni se u hijeratske
Statue, u mozaike katedrala, u zlatasta ru-
menila,
Ostani eho nad vodama o sunčevom zalasku.
Ne uništavaj sebe, ne uzdaj se. Ne zovu te
uzvišenosti i slava,
Već te zove majmunski cirkus, tvoj plemen-
ski obred.“

Tako sam joj mogao reći. Srž? Ličnost?
Neponovljiva duša? A dan rođenja
I mesto rođenja, kao raspored zvezda,
Kontrolišu šta će biti? Da bi je zavela
Ljubav prema običaju, poslušnost-vrlina?

Varao se ipak Dante. Ne događa se tako.
Presuda je kolektivna. Večito prokletstvo
Moralo ih je snaći, sve, tako je, sve.
Što je valjda nemoguće. Isus ima pred so-
bom
Čajnike islikane cvećem, kafu filozofi-
ranje,
Predeo, izbijanje časovnika na trnju već-
nice.
Nikoga neće uveriti, jadni, crnooki,
Grbava nosa, u neurednoj odeći
Zarobljenika ili roba, jedan od onih skit-
nica
Koje država opravdano hvata i uklanja.
Sada kada znam mnogo, svoje sopstvene kri-
vice
Moram sebi da oprostim, njihovim krivica-
ma slične:
Hteo sam da dorastem drugima, da budem
uvek kao oni,
Da zatvorim uši, da ne čujem pozive pro-
roka.
Zato je razumem. Tihi dom, zelenilo,
I izdubina pakla fuga Johanba Sebastijana
Baha.

Zoran Nastić, Devojka na obali
Zoran Nastić, Devojka na obali

III predavanje

Siroto čovečanstvo skita po staničnim plo-
čama.
Kape s naušnicama, marame, vatreni kaputi,
bošče.
Spava na podu, čeka voz. Bije mraz od vrata.
Ulaze novi, stresaju sneg, raste blato.

Znam da nije za nas znanje o Smolensku ili
Saratovou.
Što je i bolje. Ko može, neka izbegava
Saosećanje, taj bol uobrazilje.
Pa neću da budem tačan. Jedva odlomci,
skica.
Pojavljuju se. Četvoro ih je. Tri muškarca
i žena.
Koža njihovih čizama meka, prvoklasna,
Kratki kaputi od skupog krzna. Pokreti
pouzdani, okretni.
Vode na užadima vučjake. Pogledajte nju,
Široku malo, sanjivu, dobro izvoljenu,
Kako prezrivo gleda ispod kape od dabro-
vine.
Zar ne dokazuje jasno kome prpada vlast,
Ko tu uzima nagradu? Ideološki izgrađena,
Ako neko tako više voli. Jer ništa tu nije
Javno, uvek u prerušenosti ritualne fraze,
Iako je strah istinit, i ljudi pokorni,
I tamo otkuda stižu ovih četvoro, u snež-
noj mećavi,
Stoji prava bodljikava žica, vidikovci
logora.

Na kongresu zaštitnika kulture u Parizu,
Proleće 1935, moj kolega student koji
Putuje po Evropi, Ginter iz Marburga,
Smejao se. Obožavatelj Štefana Georgea,
Pisao je pesme o viteškim vrlinama
I nosio u džepu izdanje Ničea.
Imao je potom da pogine, možda pod Smo-
lenskom.
Od čijeg metka? Jednoga od tih što su spa-
vali?
Nadzornika s vučjacima? Zatvorenika iza
žice?
Te Nađe ili Irine? Ništa o njima nije
znao.

Sava Šumanović, Zima u Sremu
Sava Šumanović, Zima u Sremu

Predavanje IV

Sa stvarnošću šta ćemo učiniti? U reči-
ma gde je ona?
Tek što migne, već nestaje. Neizbrojani ži-
voti
Nikad pomenuti. Mesta na mapama
Bez lica na prvom spratu u kući na trgu,
Bez njih dvoje u žbunju pored plinare.
Smenjivana godišnja doba, planinski sne-
govi, mora
Kružeća plava Zemljina kugla,
A ćute, oni što su trčali kroz artilerij-
sku vatru
Bacali se na grudu, da ih spase,
I oni koje su izvodili iz kuće u osvit,
I oni koji su ispuzili ispod gomile krva-
rećih tela.
A ja ovde, intstruktor od nepamćenja,
Poučavam da bol prolazi (jer je bol drugih),
Dalje u mislima spasavajući gospođu Jad-
vigu,
Malu grbavicu, po zanimanju bibliotekarku,
Koja je poginula u skloništu zgrade
Smatrane sigurnom, a koja se srušila,
I niko se nije mogao dokopati kroz poru-
šene zidove,
Iako se mnogo dana čulo kucanje i glasovi.
Znači da je na vekove, zanavek izgubljeno
njeno ime,
Njeni poslednji časovi da su ostali svima
nepoznati,
I da je vreme odnosi u sloju Pliocena.
Pravi čovekov neprijatelj jeste uopštenje.
Pravi čovekov neprijatelj, takozvana Isto-
rija,
Preporučuje se i straši svojom množinom.
Ne verujte joj. Lukava je i izdajnička,
Nije antipriroda, kako nam je Marks go-
vorio,
A ako je boginja, onda slepog Fatuma.
Mali kostur gospođe Jadvige, mesto gde je
Kucalo njeno srce. To jedno stavljam
Protiv nužnosti, zakona, teorije.

Matis, Devojka koja čita

Matis, Devojka koja čita

Predavanje V

Isus Hristos je vaskrsnuo. Ko u to veruje
ne treba da se ponaša ovako kao mi
Koji smo izgubili gore i dole, desno i levo,
nebesa i ponore,
I pokšavamo nekako da izguramo, u ato-
mobilima, u posteljama,
Muškarci hvatajući se žena, žene muš-
karaca,
Upadajući, ustajući, plaćajući kafu,
Mažući hleb, jer je opet jedan dan.

I jedna godina. Vraća se vreme poklona.
Jelke osvetljene, girlande, muzika,
Za nas prezviterijance katolike, luterane.
Slatko je u crkvenoj klupi pevati s dru-
gima,
Zahvaljivati na tome što smo i dalje
zajedno,
Za dar slaganja s Rečju, sada, od vekova.

Radujemo se što nas je zaobišla nesreća
Zemalja o kojima čitamo, tamo gde neslo-
bodni
Kleče pred državom-idolom, s njenim ime-
nom na ustima
Žive i umiru ne znajući da su neslobodni.
Kako god bilo, s nama je uvek Knjiga,
I u njoj čudesni znakovi, saveti i zapo-
vesti,
Doduše, nehigijenski i suprotni s razumom,
ali dovoljno je i što postoje na nemoj
Zemlji.
To je kao da nas vatra greje u pećini
Dok napolju duvaju hladne vatre zvezda.
Ćute teolozi. A filozofi se
Neće usuditi da pitaju: „Pa šta je is-
tina?“
I tako, posle velikih ratova, u neodluč-
nosti,
Gotovo po dobroj volji, ali ne baš sasvim,
Radimo s nadom. A sada nek svako u sebi
prizna:
„Vaskrsnuo je?“ „Ne znam je li vaskrsnuo.“

Risto Vukanović, Molitva

Risto Vukanović, Molitva

Predavanje VI

Bezgranična istorija trajala je u onom tre-
nutku
Kad je lomio hleb i ispijao vino.
Rodili su se, želeli, umirali.
Takve gomile, zaboga! Kako je to moguće
Da su svi hteli da žive, i nema ih?

Učiteljica vodi povorku petogodišnjaka
Kroz mramorne dvorane muzeja.
Razmešta učtive dečake i devojčice
Da sedaju ispred velike slike.
Objašnjava, govori: kaciga, mač, bogovi,
Planina, oblaci, orao i munja.
Ume, a oni to vide prvi put.
Njeno grlo je netrajno, njeni organi ženski,
Šarena haljina, kreme i drangulije
Obuhvaćeni praštanjem. Šta nije obuh-
vaćeno
Praštanjem? Nedostatak znanja, bezbriž-
nost nevinih
Vikali bi na osvetu, prizivali presudu
Kad bih ja bio sudija. Neću to biti, nisam
to.
U slavi se obnavlja jedan trenutak zemlje.
U istovremenosti, sada, ovde i svaki dan
Hleb se pretvara u telo, vino u krv.
A ono što je nemoguće i nepodnošljivo,
biva opet prihvaćeno, raspoznato.
Svakako, tešim vas. A tešim i samog sebe.
Ne mnogo utešen. Drveta-kandelabri
Nose zelene sveće. I magnolije cvatu.
To je takođe stvarno. Prestaje velika vreva.
Pamćenje zatvara svoje tamne vode.
A oni, kao iza stakla, gledaju i ćute.

1986.

6

Ekaterina Berjozkina Milićević

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 априла, 2015 in Чеслав Милош

 

Ознаке: , ,