RSS

Архиве ознака: привиђења

Милош Црњански ПРИВИЂЕЊА

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

 

Одлазим, дакле, са тела топлих, и младих срна
леду, на врху неком, у болном свом хитању?
А плач ми само враћа се, порфиру једног зрна
што виси, о дрхћућем, жарком концу, у свитању?
Ту, ту бих, у овом животу, да ме облије слап
свих дивота чулних, као пад мирисног млека
А чини ми се, једна једина, таква блиста кап
над песком пустиња, и тла над земљом, далека.

 

Заиста, зрак сам само? И то је сјај у мени
што се сад, нестајући, расипа у празнину
осветливши ми пут и бездан, у исти мах?
Све су то биле, дакле, пролазне само сени
на које сам кроз благост, и жалост, и тишину
стресао, устрептао, свој звездан, зрачни, чист прах?

  У Данској 1929.

 

zrak 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 17 октобра, 2018 инч Црњански

 

Ознаке: ,

Милета Јакшић – ПРИВИЂЕЊА

Ко мутан призрак гигантскога зида
Јесења магла видик ми заклања,
Поглед ми прекида:
Једва назирем сенке црна грања
Тамна обличја жбуња, голог прућа-
А где је село? Ни цркве, ни кућа!
Све грезне, тоне у магли, тишини.
Људи се крећу ко безгласне сени
У том поводњу – тако ми се чини
Да се у царству тајанственог дима
Ти људи само привиђају мени –
Да, они мени, а ја опет њима.

Здравко Мандић

Здравко Мандић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 маја, 2015 инч Милета Јакшић

 

Ознаке: , ,