Затвори капке спусти резе
Препиши мртву срму зиме
Коју по добу студен везе
У катрене и чисте риме
Отвори врата тачној смрти
И залеђеном шупљем свету
У строги ритам у стих шкрти
Смрт је код куће у сонету
У празну љуску плазму саспи
Прашину срца зрнце соли
И задњу жишку згаслог лета
Онда бензином све то полиј
Па у пламену слатко заспи
Смрт кротко пева из сонета
У долу шушти јечам, Оrpheus, Нови Сад, 2013

Ознаке: Затвори капке спусти резе, Рајко Петров Ного
Већег лудака нема…
Шија му се од тежина искривила –
нејак је то ослонац за главу блесаву,
од сунца обневиделу,
у светлост лудо заљубљену
ко монах онај звездочатац
што у самштини скапа
(док му се ласте по рукавима гнезде)
низ реку пиљећи у звезде.
Па и кад оболео, од туге свео,
стидљиво огромну главу срцу ближе пригне,
и кад му зенице ситне поиспадају,
он и тад сунце упорно сања–
као у мају.
Лудака већега нема…

David Burliuk
Ознаке: Рајко Петров Ного, Рајко Петров Ного поезија, Сунцокрет