RSS

Архиве ознака: роман

Драган Лакићевић КЊИГА КАО СЛУЧАЈНИ ИЛИ ЛИЧНИ ИЗБОР

Све су књиге , мање или више случајно, долутале до нас. Кад смо их тражили нисмо их лако налазили. И свако је из друге књиге усвојио нешто друго: реч, израз, мисао. Опис…Заволео ову или ону особу… То је случајни и лични избор ‒ по сродности или по судбини.

 

Љубавна књижица, Дерета, Београд, 2004

 

knjiga.jpg

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 13, 2017 in Лакићевић

 

Ознаке: , , ,

Joванка Живановић ПУТНИЦИ ОД СТАКЛА

 

[…] Као логичан след јави се мисао о Емилији Савић. Опет сам за петама истој жени – други, трећи, ко зна који пут. Какав је то знак и да ли је уопште знак? У загушљивом купеу локалног воза, покушавам да из свог животног вокабулара, из, морам рећи, живописног искуственог спектра издвојим и у крупан план ставим лик те жене, да га осмотрим, да се присетим, да дођем до икакве спознаје о њој. Неколико заједничких седељки, понека размењена реченица и биографска чињеница узгред, кроз причу, покупљена. Професор је уметности у средњој школи, већ годинама живи у ванбрачној вези са једним правником, нема децу, а има око тридесет пет… шест… осам година, свакако је у четвртој деценији. Толико знам а да је и више од тога, свеједно, било би лук и вода, било би небитно. Ниједна од биографских чињеница, ништа што као факат стоји у њеној личној карти, није ме привело њеним сновима. Повод долази из неких других, голим оком невидљивих димензија, о којима често ни сам поседник не зна ништа – како ћу тек ја знати? А тиче ме се, сад ме се већ тиче. Од утисака са тих скупова, а често смо седели за истим столом, издваја се један тешко објашњиви вид привлачности, и неки осећај недовршености, окруњености, као кад зауставимо реченицу па је због неке блокаде  не изговоримо – да ли је то обзир, такт, страх од интиме или других присутних ушију, тек неизговорена врати се у једња и ту, као кнедла, остаје док се једном не изговори или ископни. Не сећам се теме, свакако се испод фолк ритмова није могла провући велика суптилност нити се, све и да је хтела, кроз свадбарски галиматијас није могла пробити узвишена мисао. Али, сад, кад посматрам, изоштрено и у тотал смештено лице Емилије Савић, извучено из пијане гужве и смештено под моје склопљене капке, видим, уз сав њен труд да то прикрије, биће које ту не спада или спада само утолико да се више помучи, да се не опусти, да има чему да се опире. Оштар профил, наглашене виличне и јагодичне кости, равно бледо чело уоквирено као угаљ црном косом, нос оштар, правилан и кратак, усне развучене, благо попуњене, тек мало наглашене ружем неупадљиве боје. Очи су јој браон и крупне, као у чуду широм отворене, но често погледом клонуле и … тужне. Да, тужне, али не као у губитника и вечног меланхолика, него као у изнемоглог трагача – још у њима има жара, нису мртве, посустаје им снага али не и нада. Нисам никакав психолог, али рекао бих да јој треба много да би се насмејала, а мало, сасвим мало, готово нимало, да би патила. Ако сам нешто од њеног бића препознао,а чини се, судећи по дрскости да се чак и у анализу упустим, да јесам, онда је то онај део ње у који гледам као у огледало, који ми је близак јер га и сам имам…

 

Геопоетика, Београд, 2008

 

karavia 1

Nicoletta Tomas Caravia

 
Оставите коментар

Објављено од стране на август 6, 2017 in Јованка Живановић

 

Ознаке: , , ,

Меша Селимовић ВЛАСТ КАО СТРАСТ

„Постоје три велике страсти, алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако могу изљечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ… Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћи лептири на пламен свијеће.“

Меша Селимовић, Тврђава

leptir

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 31, 2015 in Селимовић

 

Ознаке: , , , , ,

Гајто Газданов ВЕЧЕ СА КЛЕР

Гајто Газданов (1903–1971) је, уз Набокова, најзначајнији прозни писац који се формирао у време прве руске емиграције. Као гимназијалац учествовао је у грађанском рату на страни белих и са пораженом војском напушта Русију. Највећи део живота провео је у Паризу, где је више деценија радио као ноћни таксиста. За време II светског рата учествовао је у Покрету отпора о чему је написао документарну књигу „Стајем у одбрану“. Касније ради као париски дописник и уредникруске редакције америчке радио­станице „Слобода“ из Минхена. Написао је девет романа, а био је изузетно успешан и као приповедач.

Гајто Газданов

Гајто Газданов

„Вече код Клер“ (1930) први је роман Гајта Газданова и, по мишљењу критике, најбоље дело о грађанском рату у емигрантској књижевности.
Ово је психолошки љубавни роман, истовремено и епски и лирски. Има аутобиографску основу у неоствареној младалачкој љубави према Татјани Пашковој у Харкову, која је у роману представљена као Францускиња Клер. Обрнута композиција (роман почиње од краја) састоји се од посебних епизода повезаних случајним асоцијацијама. Иза наизглед једноставне фабуле крије се комплексно дело.

Крозер

Кroyer

***
„Мој стриц Виталиј, скептик и романтик, који је заувек остао драгонски капетан због тога што је изазвао на двобој команданта пука, а када је овај одбио да на двобој изађе, ошамарио га у официрском клубу и због тога робијао пет година у тврђави, одакле је изашао као веома промењен човек и где је стекао задивљујућу и за официра већ сасвим необичну ерудицију у питањима уметности, филозофије и социјалних наука – и након тога наставио да служи у истом пуку, али не напредујући…
– Слушај ме – говорио је између осталог Виталиј. – Ти ћеш у блиској будућности бити у прилици да видиш много гадости. Посматраћеш како убијају људе, како их вешају, како их стрељају. Све то није ново, није важмо и није нарочито интересантно. Али ево шта ти ја саветујем: никада немој постати убеђени човек, не извлачи закључке, не размишљај и труди се да будеш што једноставнији. И памти да је највећа срећа на земљи – мислити да си бар нешто схватио у животу који те окружује. Ти нећеш схватити, само ће ти се чинити да схваташ; а када се сетиш тога после извесног времена, видећеш да си схватао погрешно. А кроз још годину или две уверићеш се да си и други пут погрешио. И тако без престанка. Па ипак је то оно најважније и најинтересантније у животу.
– Добро – рекао сам ја. – Али какав је смисао у тим сталним грешкама?
– Смисао? – зачудио се Виталиј. – Смисла заиста нема, а није ни потребан.
– То је немогуће. Постоји закон сврсисходности.
– Не, драги мој, смисао – то је фикција, и сврсисходност је такође фикција. Гледај: ако узмеш низ неких појава и поченш да их анализираш, видећеш да постоје неке силе које усмеравају њихово кретање; али појам смисла неће фигурирати у тим кретањима. Узми неку историјску чињеницу која се формирала у резултату дугорочне политике и припреме која има сасвим одређени циљ. Видећеш да са тачке гледишта постизања тог циља, и само тог циља, такав чин нема смисла зато што су се истовремено са њим и из, како се чини, истих разлога десили други, сасвим непредвиђени догађаји, и све потпуно променили.

Kroyer

Kroyer

– Реч „смисао“– наставио је Виталиј – не би била фикција само у случају кад бисмо поседовали прецизно знање о томе да ће када поступимо на један начин, уследити неизоставно одређени, а не неки други резултат. Ако то није увек извесно чак ни у примитивним, механичким наукама, при сасвим одређеним задацима, и исто тако одређеним условима, како онда желиш да то буде сигурно у области социјалних односа, психологије, чији закони су нам потпуно непознати. Смисла нема, драги мој Коља.
– А смисао живота? […]
– Имао сам друга који ме је такође питао о смислу живота пре него што је пуцао у себе. То је био мој веома близак друг, веома добар друг – рекао је често понављајући реч друг, и као да је налазио неку привидну утеху у томе што је та реч сада, након много година, звучала исто као и раније, и одјекивала у ваздуху безљудног парка. Он је тада био студент, а ја јункер. […] Ја сам му тада говорио да постоји могућност живљења изван таквих питања: живи, једи бифтеке, љуби љубавнице, пати због женске преваре и буди срећан. И нека те Бог чува од питања због чега све то радиш. Али није ми поверовао, убио се. Сада ме ти питаш о смислу живота. Не могу ништа да ти одговорим. Не знам. […]

Kroyer

Kroyer

Када сам после извесног времена одлазио из Кисловодска с тим да стигавши у Украјину ступим у армију, Виталиј се опрости са мном мирно и хладно и у његовим очима је поново био стални равнодушни израз спреман да у сваком тренутку постане одсмешљив. Мени је пак било жао што га напуштам, зато што сам га искрено волео – а околина га се плашила и није му баш била наклоњена. – Камено срце – говорила је о њему његова жена. – Окрутан човек – говорила је тетка. –За њега не постоји ништа свето – изјашњавала се његова свастика. Ниједна од њих није познавала правог Виталија. Већ касније, размишљајући о његовом тужном крају и несретном животу, ја сам жалио због тога што је тако узалудно пропао човек са огромним способностима, са живим и брзим умом – и нико од ближњих није чак ни зажалио за њим…“

Превод: Душко Паунковић

Paideia, 1999

Rjepin

Rjepin

 
Оставите коментар

Објављено од стране на јул 6, 2015 in Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Џ. М. Куци ИШЧЕКУЈУЋИ ВАРВАРЕ (одломци)

***
Још од његовог другог дана овде превише ме узнемирава својим присуством да би у мом држању према њему било ичег осим коректности. Претпостављам да је, као путујући ловац на главе, навикао да га се људи клоне. (Или се ловци на главе и мучитељи још само у провинцији сматрају нечистима?) Гледајући га, питам се како се осећао онај први пут: да ли је, кад су га као шегрта позвали да уврће клешта или окреће завртањ или шта већ раде, барем мало задрхтао пред сазнањем да је у томе тренутку закорачио у забрањено? Хватам себе како се питам, такође, да ли он има неки лични обред очишћења који изводи иза затворених врата и који му омогућује да се врати међу друге људе и с њима дели хлеб и со. Можда веома брижљиво пере руке, или се пресвлачи од главе до пете; или је Биро створио нове људе који без бојазни могу да пролазе између нечистог и чистог?
***
Можда превише знам, а од тог сазнања, када се човек једном окружи њиме, изгледа да опоравка нема.
***
Нови људи Царевине су ти који верују у пресавијање табака, нова поглавља, чисте странице; ја се борим даље са старом причом, надајући се да ће ми се, пре но што се заврши, открити зашто сам је сматрао вредном труда.
***
Ово није призор који сам сањао. Као и многе ствари у последње време, осећам га остављајући се глупо, као човек који је одавно залутао, али и даље лута путем који можда никуда не води.

превод: Аријана Божовић

Paideia, Београд, 2004

Gogen

Gogen

 
2 коментара

Објављено од стране на јун 7, 2015 in Куци

 

Ознаке: , ,

Ирвинг Стоун ЖУДЊА ЗА ЖИВОТОМ (одломак)

„Желео је да каже збогом. Упркос свему, свет у коме је живео ипак је био добар. Као што је Гоген рекао: „Поред отрова постоји и противотров.“ А сада, кад напушта тај свет, он жели да му каже збогом. Жели да каже збогом свим пријатељима који су му помогли да проживи живот: Урсули, која га је својим презиром истргла из уобичајеног живота и претворила га у изгнаника; Мендесу да Кости, који му је улио веру да ће се на крају изразити и даће то изражавање оправдати цео његов живот; Кејт Вос, чије су речи: „Не, никада, никада“ остале урезане у његовој души; госпођи Денис, Жаку Вернеју и Анрију Декруку, који су му помогли да заволи понижене на овој земљи; пречасном Питерсену, који у својој племенитости није примећивао Винсентово ружно одело и незграпно понашање, мајци и оцу, који су га волели онако како су могли; Кристин, јединој жени коју му је судбина доделила да га благослови; Маувеу, који му је био учитељ неколико дивних недеља; Вајсенбруку и Де Боку, који су му били прави пријатељи сликари; својим стричевима Винсенту, Јану, Корнелиусу Маринусу и течи Стрикеру, који су га прогласили за белу врану породице Ван Гог; Маргот, јединој жени која га је волела и која је због љубави према њему покушала да се убије; својим пријатељима сликарима у Паризу: Лотреку, који је опет затворен у лудницу да тамо умре; Жоржу Серау, који је од претераног рада умро у тридесет првој години; Полу Гогену, просјаку у Бретањи; Русоу, који труне у једној јазбини близу Бастиље; Сезану, огорченом пустињаку на врху брежуљка у Ексу, чича Тангију и Рулену, који су му показали суштину једностваних душа на земљи;Ракели и доктору Реју, који су му указали ону љубазност која му је била потребна; Ориеу и доктору Гашеу; јединој двојици људи на земљи који су га сматрали великим сликарем: и, на крају, свом добром брату Теу, који је толико патио због њега, који га је толико волео и који је био најбољи брат на свету.
Међутим, речи никада нису биле његово средство изражавања. То „збогом“ морао би да наслика.
Подигао је лице према сунцу. Револвер је прислонио уз бок. Притиснуо је окидач. Пао је доле, заривајући лице у богату, топлу иловачу, као део те земље који се враћа у мајчину утробу.“

tall-trees-in-the-night-vincent-van-gogh

tall-trees-in-the-night-vincent-van-gogh

 
Оставите коментар

Објављено од стране на април 23, 2015 in Стоун

 

Ознаке: , , ,