RSS

Архиве ознака: савест

Иван Иљин „О савести“ (одломак из есеја)

„…Савест овладава нашим срцем и нашом вољом у безречној тишини. Њену појаву могуће је упоредити са подземним откуцајем кроз који нагрне увек присутна, али скривена сила. А речи и мисли се буде у нама тек касније, при покушају да се оно што се догодило опише и објасни.
У том часу, када савест овлада нашом душом, у нама се неретко пробуди осећање као да се нешто изнутра пробудило или устало – некаква посебна снага која је дуго дремала и одједном се пробудила и отворила. Та снага живела је у мени, али је, некако, нисам сматрао својом и нисам је укључивао у себе. …Она ми се учинила једноставном могућношћу и одједном ми се учинила неопходном. Она је била као неки далеки зов и одједном се открило да је то ветар и бура. Била је слична извору чисте воде који се пробијао из дубине, и одједном се претворила у разливену, свенатапајућу бујицу.
У души су изненадно отпали сви „трезвени“ докази и „умни“ разлози, чак су и бојазни и страхови нестали као да их никада није ни било. Постојало је нешто више и јаче што ме је приморало да тако поступим….Тако савест поучава човека да заборавља на себе и чини његове поступке самопожртвованим.
Ми живимо на земљи у стању унутрашњег раскола од којег страдамо и који не умемо савладати, то је раскол између наших лично-егоистичних побуда и нашег Божанственог призвања које понекад доживљавамо као унутрашњу потребу, као духовну жудњу. Тежња душе захтева увек од нас оно најбоље. И ако бисмо му се предали у целини и потпуно, онда би се сав наш живот састојао једино из дела љубави…
Али у стварности живот се одвија другачије. Чујемо тај глас и не послушамо га, а када га ретко и саслушамо, онда нас унутрашња раздвојеност лишава сврсисходности и не дозвољава нам ону велику радост коју целовитост душе носи са собом. Тада осећамо нашу «кривицу» савести као опасну животну «сметњу», или чак «немио догађај», као тешко бреме живота.
…Истинско исцељење које обећава целовитост душе, захтева, у целини, моје сагласје; само оно може дати човеку унутрашње помирење, јединство између инстинкта и духа, радост добровољности и конкректног служења. Ја се исцељујем у оном часу када се предам божанственом зову савести. Тада ћу урадити оно што се мора, али то неће бити мучна покорност већ светла радост живота. Тада ће ми бити потребно једино да знам на који начин је то могуће учинити, да не бих заменио глас савести и упао у илузију, у грешку и самообману.
Треба одложити свако теоретско умовање… Све је то непотребно, јер акт савести није акт речитога мишљења, он није торија, није доктрина, није закон и није норма. Не треба ништа измишљати. Не треба ништа предвиђати. Треба чекати емоционално-вољни подземни откуцај.
Дакле, без икаквих претходних одлука, без икаквих исприка, услова, узмицања и резерви, поступићу онакав какав јесам пред лицем савести – с циљем да у датом конкретном тренутку мог личног живота, «сада» и «овде» послушам њен глас, предам се њеном зову и извршим чин из дубине мога срца…
Поставим питање и спуштам га у саму дубину мога срца. И живот тече даље. Тада ће се жељено остварити само. Увело срце ће се пробудити и …краљевски огртач ће огрнути рамена просјакова…
Краљевски огртач?… Да, јер то сам ја, са својим увелим срцем и учмалом ћуди био сличан просјаку који је седео крај путева живота, завејан мећавом свакодневних брига и рачуна. То је мене Господ пронашао залеђеног и полумртвог; и смиловао ми се, огрнуо ме је својим огртачем као сјајем, као љубављу, као откривењем. У чину савести, човек преузима од Бога откривење, љубав и сјај новога живота.”

слап

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 октобра, 2014 in Иљин

 

Ознаке: , ,