RSS

Архиве ознака: Светови

Милош Црњански ШИРОКА РЕКА ЗАБОРАВА ПРОТИЧЕ БОЛНО, НЕПРЕСТАНО…. ( из Коментара на песму СЕРЕНАТА)

[…] Ми смо бачени у ватру на Злота Липи, у великој офанзиви на Русију, која се за двадесет и девету, завршила катастрофално, приликом пропасти пука, и армије , којом је командовао Бем Ермоли.

У Галицији, један од највиших положаја у војсци, држао је Србин, шеф штаба, генерал Пухало, који је у Бечу, знао мог ујака Васу Вујића и долазио му у кућу, због моје ујне Бечлике, и српства. Пухало је добио племство, за ратне заслуге, а кад му је тражен предикат, узео је име села откуда је био пореклом: von Brlog.

Није га се стидео.

У Галицији се изгубио и онај Биримац, кога читалац познаје из коментара, у Бечу, а који је добио куршум у ногу и предао се Русима.

Случај, комедијант, удесио је тако да сам ја, пре те катастрофе, отишао у болницу.

Као што  ни у Дневнику о Чарнојевићу нисам хтео да дајем описе битака надугачко, и нашироко, ни овде нећу.

Навешћу за то само два разлога.

Један је стидљивост, коју сви они имају, који су видели ту своју крваву слику (рат није роман, него филм), кад треба о томе да причају. А други је позната чињеница, коју сваки семантицист зна, да ветерани из прошлог рата оне из претпрошлог, неће ни да чују.

Рећи ћу само толико да смо у крви били од те прве летње ноћи, на Злота Липи, сваки дан до јесени.

Ја ћу о томе рећи само неколико куриозитета. Широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји, однела је све друго.

Нису, уосталом слике битака, које су најстрашније у успомени, него успомене животињске патње, троглодитског живота који смо водили.

Много су лакше ратовали официри.

На пример, аустријски пешак, имао је тада, да носи на леђима терет, који ни за живу главу није смео да збаци, тежак 47 кг.

Руска, царска армада одговорила је на ту офанзиву повлачењем према граници, а ми смо јој подилазили маршевима, који су дневно износили по 30, 40, 50, па и више километара. Замор на тим маршевима стварао је такву деформацију нерава, да смо већ код Злочова марширали луди, као неки легионари у Легији странаца, у Сахари.

Међутим, нису ни тих 47 кг били они који су до нас до лудила доводили. Него онај мали додатак у тежини, на десном рамену, пушка манлихерка, која је тежила, чини ми се, око 3 кг. Та мала разлика у оптерећењу доводила нас је, после 30 до 40 километара, до правог беснила.

Премештали смо је, са десна, на лево, на леђа, о врат, па смо је најзад као дете на крилу носили, и гледали забезекнуто, као да смо га ми родили.

Руска царска армада ишла је у зиму, године 1914⁄15, у Карпатима, на јурише, у дубоком снегу, као зид. Ишли су на нож.

Сад су се, пред јесен 1915, у Галицији, повлачили од положаја до положаја, из рова у ров. Њихови ровови били су месецима пре тога ископани, и дубоки. Покривени редом балвана, па земљом, па редом балвана. При повлачењу, у рововима су остајала само митраљеска одељења, и стрелци, и најбољи. Имали смо велике губитке.

Руси су нас тукли све до ускакања у њихов ров.

Тада би дизали руке па се предавали.

Нису ишли на нож.

Ја и сад видим, у сећању, те Русе, како трчакју по рововима кад им се приближимо. Као текунице у изривеној земљи. Видим им, кроз пушкарнице у рову, и очи, како им се црвене, као у вука.

Видим и себе у лејама расцветалог кромпира, код Поткамијена, како лежим са носем забоденим у земљу, а када дигнем главу, оне, којима су потиљци одваљени и крвави.

Ми смо дотле били навикли на шрапнеле, и гранате, засебно.

У то време, Руси су добили неку нову муницију, бризантних граната, које су стизале и распадале се. У висини, једна половина артиљеријског метка претварала се у шрапнел, друга половина у гранату, на земљи.

Рањеници ретко умиру од пушчаног метка. Од артиљеријског брзо.

Жваћу крв и зуби су им, као и чела разбијени.

Руси су, на Злота Липи, праштали живот, доброћудно, онима које би у шумама заробили. Међутим, кад су неки наши официри и наредници почели да их убијају и после дизања руку и Руси су почели да убијају оне које би заробили.

Поливали су рањенике нафтом, на коју би цигарету бацили.

Гробља К. Und K.  регименте No. 29 расута су по целом територију од Злота Липе до Тарнопола и била су, почев од септембра, све чешћа, све већа, све страшнија. Ја видим себе како у тим гробљима појем Вјечнаја памјат својим земљацима.

Ја сам те своје земљаке знао, дотле, само са школског распуста, у цвећу багрења и мирису јоргована. Сад сам их упознао и на латринама, чучећи – на латринама у које су били, из хигијенских разлога, намештени велики ексери.

сава 1

Сава Шумановић

Мој задатак у Галицији био је да истрчим напред, испред 11 људи, да урличем команде, са пушком у руци. Да будем дакле нека врста Наполеона на мосту код села Арколе. А ако читалац мисли да сам трчао према непријатељу као неки Шаплин, коме спадају чакшире, то нимало неће да ме растужи.

Оно што је мени помогло да, душевно, поднесем све те гадости, била је природа терена на ком смо гинули.

Тај део Галиције личи, понегде, на Србију, са својим брдима, са својим шумама. Јесен је у њој топла.

Тек октобра све тоне у блато.

Са светом из ког сам био дошао, везу је одржавала пуковска кујна, коју је за нашу чету држао четни наредник Јовановић, за кога се шушкало да има јавну кућу у Кикинди.

Имао – не имао, он је и под артиљеријском ватром стизао до нас, у мраку. Обично би кујну дотерао тако близу, до ровова, да смо каткад, у ветру, могли да намиришемо масну говеђину.

Он нам је доносио и пошту.

Ја и сад могу да чујем, издалека: „Црњански, имаш писмо!“

Према наређењу, аустријски пешак, у рову, могао је да прима поштанске пакете, али не теже од 35 дкг. Број тих пакета није био ограничен. Мени је мати слала, редовно, језивим стрпљењем које само матере имају, такве пакете. Пет-шест дневно. Два-три су стизала, и ја сам се тако хранио. У њима је била кутијица сардина, и по једна паприка, црвена, као срце материно.

Поменута млада девојка слала ми је писма. Обично је било намирисано и плаво. Јовановић је, по дужности цензора, та писма, читао.

Не знам шта је тај човек при томе мислио.

Редовно их је доносио.

Код Поткамијена (ако ме сећање не вара), поред ловачког пука бр. 28 из Аустрије, грдно смо настрадали. Изведени смо на једно брдашце, откуд се градић, као Шпанија, видео. Кад се појависмо, артиљерија нас је почела тући као да смо на егзерциришту.

То је било тачно.

Официри су нам, после, причали да је то било стрелиште руских топова, за вежбу. Имали су одстојања измерена.

Са тог брдашца мало се наших у шуме иза нас вратило.

То вече, рањеници су одвезени тако да су ноге и руке висиле из кола, као кад телад возе на кланицу.

Био сам се грдно препао. Видео сам да ћу погинути.

Крај свега тога, ја сам у Галицији и песме писао.

Кад бих се удаљио из чете и зашао иза неке куће у шумарку, да легнем у траву, два Словака моје десетине, која су ме нарочито ценила, мислила су да вршим нужду.

Командант нашег батаљона, мајор Јанаушек, који ме је мрзео, имао је обичај да нас тера на јурише, у подне. Вели, ради бољег прегледа. Он нас је до руских ровова пратио ватром из нашег митраљеског одељења. Вели, ради анкуражирања.

Високи јабланови дуж друма у Поткамијен и борови посматрали су то немо.

 

Из књиге: ЛИРИКА ИТАКЕ И КОМЕНТАРИ. Приредио, поговор и белешке сачинио: Гојко Тешић, ИП Светови, Нови Сад, 1993.

 

сава 2

Сава Шумановић

 

СЕРЕНАТА

Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па када се зажелиш мене,
Не вичи име моје у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
А не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
Но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце заболи:
Загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти
ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.

 

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 29 септембра, 2018 инч Црњански

 

Ознаке: , , ,

Роберт Музил О МОРАЛУ, О ДОБРУ И ЗЛУ (одломак из есеја)

***

Ни зло није супротност добру или његово одсуство, већ су то две паралелне појаве. Оне нису никада начелне, а камоли последње моралне супротности, као што се одувек претпостављало, чак вероватно нису ни за теорију етике посебно значајни појмови, већ су практична и нечиста сажимања. Дијаметрално супротстављање добра и зла одговара једном превазиђеном начину мишљења који – ненаучан – није могао без дихотомија. Оно што свим тим моралним паровима даје привид значаја јесте њихово бркање са категоријама „непожељно“ и „пожељно“. Та стварна супротност доиста садржи значајну компоненту морала, и ниједна теорија не би смела да је укине или ублажи. Није тачно да разумети све значи и опростити све, али је погрешна и претпоставка да је одлуком о опростивости или неопростивости неког моралног феномена исцрпљен његов значај. Ту се укрштају две ствари које се морају јасно разлучити једна од друге. Практични разлози и фактички односи одређују шта ће бити сузбијано, а шта подржавано, и то се лако да објаснити ако се имају у виду специфичне историјске акцеденције. Оправдању за кажњавање неког лопова нису потребни метафизички, већ само тренутни разлози. Али, у њему нема ни трага од етичке контемплације и маште. Ако, насупрот томе, у тренутку када треба да изврши казну, човек осећа да је паралисан, ако наједном види како се губи његово право да науди другом човеку, то почиње да окајава грехе, или се у бирцузу напија на мртво, онда то што га је дотакло нема више никакве везе са добрим и злом, а он се ипак налази у стању најбурније етичке реакције.

У којој мери морал у основи доживљен као нешто пустоловно показује и то да чак и његови теоретичари напуштају сигурно тле утилитаризма често покушавајући да императив уздигну до јединственог доживљаја не би ли споља покренули осећање, које је као дужност потпуно отуђено и закукуљено. Kатегорички императив и њему слични морални доживљаји нису, у основи ништа друго до мрзовољно-достојанствена интрига помоћу које ваља доћи до осећања. Но, оно што је при том стављено у први план јесте нешто секундарно и несамостално, нешто што претпоставља моралне законе уместо да их ствара: помоћни, а никако централни доживљај морала.

Од свих моралних начела икада изговорених најснажнији алтруистички тон нема ни заповест „Воли ближњега свога“, ни заповест „Чини добро“, већ начело да се врлина да научити. Јер, свака рационална делатност претпоставља, дакако, саучешће других људи и развија се само кроз размену заједничких искустава. Међутим, морал, у ствари, почиње тек у самоћи која одваја сваког од сваког. Немогућност комуникације и затвореност у себе јесу разлози због којих су људима потребни „добро“ и „зло“. Добро и зло, извршавање дужности или огрешење о њих јесу форме у којима индивидуа успоставља равнотежу између себе и света. Важно је установити типологију тих безгранично разноврсних форми, али је још важније схватити притисак који их ствара или притиснутост на којој почивају. Чин је муцање које треба да назначи да ли је у питању јунак, или светац, или злочинац. Чак је и патолошки убица у неком углу свог бића пун душевних рана и потајних молби, свет му на било који начин чини неправду, а он то не зна да изрази другачије до онако како му то већ некако полази за руком. У злочинцу је нека беспомоћност спрам света и неки отпор њему: и једно и друго су у сваком човеку који има бурну моралну судбину. Пре него што  таквог човека – па био он и најгрознији –уништимо, требало би да сачувамо оно што је у њему био отпор који је тек касније попримио изопачени облик. Моралу нико не наноси више штете од оних зло- и добротвора који се у свом плитком згражавању над формом неке појаве клоне сваког додира са њом.

 

Превод: Срђан Богосављевић

 

Етичка плодност, Светови, Нови Сад, 1993

 

Đorđe-Andrejević-Kun

Đorđe Andrejević Kun, U ćeliji, 1939

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 8 септембра, 2018 инч Музил

 

Ознаке: , , ,

Николај Берђајев ТАЈНА ЧОВЕКОВОГ ПОСТОЈАЊА

***

Човек не може бити самодовољан, то би значило да га нема. У томе је тајна човековог постојања: оно доказује постојање вишег реда него што је човек, и у томе је човеково достојанство. Човек је биће које превладава своју ограниченост, које трансцендира ка вишем. Ако нема Бога као Истине и Смисла, ако нема највише Правде, све се чини површним, нема ка коме и ка чему да се развија. Ако је, пак, човек Бог, онда је то најбезнадежније, најповршинскије и ништавно. Свака квалитативна вредност већ показује да је у људској пути оно што је више од човека. И то што је више од човека, тј. божанско, није спољашња сила која над њим стоји и њиме господари, већ то што га у њему самом чини пуним човеком јесте његова највиша слобода. Овде је сама разлика трансцедентног и иманентног терминолошки условљена и указује на неодређену парадоксалност у условима нашег времена. Човек је у освит свог постојања претпостављао постојање божанског, мада у најгрубљем облику. Ако нема Бога, ако нема правде која се уздиже над светом, онда је човек у целини потчињен нужности или природи, космосу или друштву, држави. Слобода човека је у томе да осим царства Ћесара постоји још и царство Духа. Постојање Бога открива се у постојању духа у човеку. И Бог није налик ни на силу природе, ни на власт у друштву и држави. Бог је слобода, а не нужност, не власт над човеком и светом, не врховни узрок који делује у свету.

Превод: Никола Кајтез

Човек и Бог. Духовност. Царство духа и царство ћесара, Светови/ Добра вест, Нови Сад, 1992.

 

mihail nesterov

Михаил Нестеров

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јануара, 2018 инч Берђајев

 

Ознаке: , , , ,