RSS

Архиве ознака: СКЗ

Даринка Јеврић МУЗИЧКА КУТИЈА: СВЕТЛОСТ ОПРОШТАЈА

По Маргерит Јурсенар

 

Ријеч је о свјетлости:

Оно што прелести јасним

знаком љубави – уистину занавијек

којој смртица не може ништа:

узглављу љубљеног приноси

у потоње предјутарје, кад жижак

дамара тули се и вида,

даровницу давну – музичку кутију седефну

 

Не да извида, ријеч је о потоњој милошти

ријеч је, заправо, о свјетлости опроштаја;

светотајинској кристалној струни

у тијела кутијици затајној

уогњени гдје су, у флуид звучан,

вртови, пољуби, буре – живот сав

 

Длана мог маглина чарна на челу ти

заклон је под којим усниваш

склопив књигу обамрлом руком;

ријечи су неважне: прислони ухо

усни раздање ово уз драгање

сребра звучног што окива ти чула

срмом росне студи, самртно

копреном нити, стопала глежањ,

                                                     грло

 

Не бој се, биће као цјелов руже

кад лептирица сњежна утрне лампу

и душа пада к небу

ваздиже се као лат

с посљедњом пируетом скерлетне балерине

и лабуда црног пјевом

док распрскава се звијежђе

сред мале музичке кутије

 

Почивај завијан мјесечином

на својој страни свјетлости

прати те моје недремано око

 

Приштина

14/15. јун 1998.

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 14 октобра, 2020 инч Даринка Јеврић

 

Ознаке: , ,

Васко Попа ВЕЛИКЕ ЋУТАЛИЦЕ

У далеким шведским шумама

Има људи који не троше

Више од  двеста речи

Каже ми Артур Лундквист

Бар седамдесетогодишњак

Ја га слушам

И чујем те људе

Знају све језике дрвећа

И зверова и мећава

Шта ће им брда сопствених речи

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 5 октобра, 2020 инч Попа

 

Ознаке: , ,

Плутарх О СУЗБИЈАЊУ СРЏБЕ И ГНЕВА (одломак)

Сула: Мислим, Фундане да сликари живописци паметно раде кад кад своје радове почешће прегледају и проверавају пре но што их коначно заврше; јер кад се мало удаље од свог дела, па се опет с времена на време мало осврну, они га виде новим очима и спремни су да примете и најмање одступање од оригинала – нешто што би напрегнут и заморен поглед  лако превидео. Чове, међутим, не може из себе да изађе и да прекине континуитет свести о себи, па да се опет после извесног времена опет у себе врати – зато је то главни разлог што сваки од нас више греши кад суди о себи самоме, него кад суди о другима. То би можда могло на други начин да се реши – да човек с времена на време узме на посматрање своје пријатеље, а истовремено и они њега, не да се утврди да ли је нагло остарио, ни да ли се боље или лошије држи, него зато да се преиспита његова нарав и владање, да ли је временом стекао неку добру особину или се неке лоше ослободио.

Фундан: … Мудро је оно рекао Мусоније Руф да ко хоће на миру да проживи своје дане, треба непрекидно да се лечи. Међутим, мислим да разум – а он се у лечењу користи – не треба после излечења ишчистити из организма, као кад човек узме биљку чемерику ради чишћења, него га треба задржати у души, да чува и води рачуна о нашем расуђивању. Он у ствари и не делује као лек, него пре као здрава храна, даје снагу и повољно утиче на опште стање, само ако се човек њиме редовно служи. А где се ускомешају и надигну страсти, ту савети и опомене слабо и споро делују, баш као што и у нападу епилепсије мирисне соли не доносе излечење, него само болесника призивају свести. Истина, извесне страсти чак и кад су на врхунцу, ипак хоће мало да устукну и попусте под разумом који споља покушава да пружи помоћ али кад је у питању гнев тај не само да истерује памет па сам дивља страшно, него баш начисто баца разум из куће и закључава врата. То ти је као кад избије пожар и све се унутра ускомеша од тутњаве и дима, те заједно са кућом страдају од ватре и укућани јер не виде и не чују помоћ која им се нуди. Или ово: лађа коју су морнари у бури напустили на широком мору има више изгледа да добије однекуд кормилара, него човек који се тресе од љутине и беса да прихвати туђе мишљење, осим ако је свој ум и разум унапред на то припремио. Јер као што они који очекују да се нађу у опсади, а изгубили су наду да ће им неко притећи у помоћ, прикупљају и стављају на страну основне потребе, тако исто сваки човек треба да унапред скупља и слаже у своју душу корисне савете против гнева и љутине, које нуди филозофија, јер у тренутку кад му такви савети буду највише потребни, он неће бити у стању да их лако схвати и примени. Кад се гнев разбукти, душа од тутњаве не чује ништа споља – осим у случају да јој сопствени разум унутра, као заповедник над веслачима, стоји у приправности и добро пази какве заповести издаје. Разгневљена душа. Чак и ако чује, спрезиром одбацује све што јој се мирно и с благошћу каже, а кад јој се противречи, она се само још више горопади. Гнев је охол и својевољан и не да се од другога помакнути с места, но као власт окрутног тиранина може да се сруши само изнутра, уз помоћ некога ко је ту рођен и ту живи.

 

Превела: Челица Миловановић

 

О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

кизилова

Кизилова Екатерина Викторовна

 

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 31 јула, 2018 инч Плутарх

 

Ознаке: , , , ,