Онај ваздух
и овај ваздух,
она земља, коју више не видим,
и земља ова у осипању,
и земља ова, рекох,
која ми све више
измиче испод стопала,
онај дан
и овај дан,
јесу ли исти?
Онај народ у тминама
и народ овај у тминама
јесу ли исти?
Језик онај, у невидљивим знацима,
и језик овај, без огња,
јесу ли исти?
Ко се коме приближава
низ реке пловећи валовите
на танким чуновима
без весала?
Стада ова
и стада она (јагњад крилата
преко небеских ливада),
јесу ли иста?
Вепар у кукурузишту
и црни биво
крај реке.
Кос, дрозд и вуга
сву ноћ певају
не разликујући се.
Речи оне
и речи ове
јесу ли исте?
Још само себи могу да говорим,
Богу иза леђа
на тас душу да ставим.
Још само себи да говорим,
јесам ли исти данас и јуче,
јесам ли исти овде и тамо,
јесам ли
на други облик свико?
Сенка она
и сенка ова
јесу ли исте?
Ништа на своме месту није,
нико на своме месту није,
а киша пада ко и јуче,
и сунце греје ко и јуче,
и вода тече
баш као и јуче.
А ништа исто није.
препознавања 