RSS

Архиве ознака: Службени гласник

Слободан Владушић О ИНДУСТРИЈИ САМОПОМОЋИ („Љубав“ у доба Мегалополиса)

Постоје два помало скривена жанра којима се Мегалополис обраћа појединцима да би их претворио у своје робове. То су reality show програми и индустрија самопомоћи. Није случајно што оба термина не одговарају ономе што треба да значе: нити је reality програм приказ неке непатворене, нережиране реалности, нити је куповина књига из популарне психологије и гледање мотивационих видео-клипова некаква самопомоћ. У првом случају имамо посла са једном вештачком, дакле режираном ситуацијом, иза које стоји склоп вредности који се посредује тим програмом. У другом случају, непрекидно нам се обраћају инструктори који нас упућују шта треба да чинимо и мислимо.

Ова терминолошка збрка није случајна. Једна од кључних одлика је систематско уништавање језика, како се ништа не би могло супротставити језику бројева. Зато Мегалополис полаже право на кардиналну иронију коју одузима свом робу: роб, наиме, верује у дословни смисао свега, па и самопомоћи.

Основна црта индустрије самопомоћи је инсистирање на томе да свако може да успе у ономе што жели, уколико верује у себе (тј. у своје снове, како се то популарно каже). Просто је невероватно како једна таква глупост може да буде озбиљно схваћена и прихваћена од толиког броја људи: огромни тиражи безимених књига из популарнепсихологије, пролиферација life coach-ева и бројни мотивациони курсеви упућују на непрекидну циркулацију ове једноставне идеје, која се варира на хиљаде различитих начина. У њој није тешко препознати линк са потрошачким начином живота, код кога се такође став жеље претпоставља сваком другом ставу према свету. То је слепа жеља, која верује у то да што је више слепа има више шансе да се испуни. Наравно, свако може да жели да буде тенисер број 1 на АТП листи, али ће број оних који ће ту жељу остварити бити процентуално сведен на ниво статистичке грешке. Међутим, када оне који су успели то да буду питате како су у томе успели, нико од њих неће дати искрен и једноставан одговор: зато што сам био талентованији од 99% оних који су то исто желели и зато што сам се посветио ономе што јесам; уместо тога трабуњаће о напорном раду и вери у сопствене снове. На тај начин, посредством индустрије самопомоћи,  ствара слику о једнакости људских бића, чиме прикрива све већу економску и социјалну неједнакост. Већина људи која користи производе индустрије самопомоћи чини то зато што не може да прихвати једноставну истину да се људи разликују по талентима и могућностима, да човек може да буде само оно што јесте, а не оно што би желео да буде. Ова мисао обескопојава потрошача/ роба, јер верује да је биће које јесте неки завршен ентитет. Потрошач, баш зато што је потрошач, не може да замишља себе у форми самоизградње, већ само у форми жеље која се испуњава.

(…) Индустрија самопомоћи служи управо зато да спознају самога себе замени човековом жељом самога себе. Како жеља у већини случајева нема подлогу у таленту односно како је број могућих жељених егзистенција ограничен или временски орочен, неуспех се се појављује као врло чест исход жеље. Тада, међутим, не долази до напуштања жеље него до промене начина њеног испуњавања: армије обожаватеља селебритија јесу људи који припадају истом дискурсу, само што у њему нису успели; биографије великих бизнисмена или спортиста куповаће они који су маштали о великом новцу или великим стадионима. Тај сурогат испуњења са собом увек носи неурозу, јер је испуњење жеље увек само посредно, а никада непосредно.

Резултат је осећање очаја, бескорисности и беспомоћности који прожимају човека који није испунио своје снове. Индустрија самопомоћи му нуди све, у суштини, исте могућности: прва је да настави да жели, овај пут интензивније него раније, чиме се понавља исти пут од жеље до очаја. Друга је да одустане од жеље замењујући је за „Љубав“. Љубав је овде заправо метафора предаје. Бирајући „Љубав“, човек се ослобађа од жеље да нешто буде; уместо тога, он он почиње да воли цео свет и верује у „Љубав“ према свима и свему. То је слика обезличења: човек пристаје да се растопи у другом, у замену за ослобађање од самог себе. Зато „Љубав“ у доба Мегалополиса никада није енергија која покреће човека до крајњих граница властитог јаства, већ пре ступор који га чини непокретним тиме што га ослобађа и од жеље себе, али и д спознаје самога себе. То се дешава зато што се „Љубав“ у доба Мегалополиса растапа у љубав према свима, што је друго име за двоструку индиферентност: и према другима и према себи самоме.

Регистар жеља индустрије самопомоћи врло је сиромашан: жели е нешто за себе и све радње се могу свести на ту жељу. Не постоји могућност заједничке жеље, жеље удвоје, не постоји могућност жеље за неког другог или жеље која надилази себе самога. То сиромаштво у жељи које показује индустрија самопомоћи није случајно: она мора да буде таква јер Мегалополису не треба појединац упућен на друге појединце у некој другој релацији осим средства за постизање властите жеље. Мегалополису није потребно осмишљавање жеље, ширење жеље са овде и сада у неки будући простор и време. Њему је потребно бескрајно понављање оних неколико основних варијација тежње ка успеху који наводно зависи само од јачине жеље. Индустрија самопомоћи смешта човека у тамницу чији су зидови састављени од жеље. И док је успех тамо негде, нешто је увек ту, поред њега – а то је кривица.

Ако је успех она далека тачка која варљиво сјаји у даљини на крају пута, онда је кривица сенка која прати сваког путника на том путу. Посредством индустрије самопомоћи, Мегалополис дресира своје робове да интериоризују своју кривицу, да је прихвате као своје дело, као своју кривицу, као кривицу за коју су сами криви. Укратко: ако ниси успео, сам си крив. Управо помоћу кривице. Мегалополис пацификује људе и претвара их у своје робове. Онај ко се осећа кривим тај осећа и да заслужује казну. Ропство је казна за кривицу. Тако, на крају пута, кривица долази да укочи оне које није укочила „Љубав“.

 

Из књиге КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.

 

čitanje 2 JOhn White Alexander

Jоhn White Alexander

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 фебруара, 2020 in Владушић

 

Ознаке: , ,

Слободан Владушић КЊИЖЕВНОСТ ЧИНИ ЖИВОТ ЛЕПШИМ, ИНТЕНЗИВНИЈИМ, СМИСЛЕНИЈИМ, БОЉИМ, ЧАСНИЈИМ

***

“Књижевност је уткана у наш живот, у нашу слику света, у наш концепт вредности, у оно што смо спремни да урадимо, или што нисмо спремни да урадимо. Притом, не мислим на неко појединачно књижевно дело које нам мења живот, или нам говори како треба да живимо. То не. Реч је о томе да је сама институција књижевности – сачињена колико од писања толико и од читања и вештина које то читање развија у човеку – способна да нешто суштински промени у нешем животу. Може да га учини лепшим, интензивнијим, смисленијим, бољим, часнијим. Упркос Мегалополису. Зато књига о књижевности,јесте нужно и књига о животу, како се може уживати у животу, како се у животу човек може борити за тај живот.

Мислим да је та веза између књижевности и живота јако важна. (…)

А онда сам схватио да у ова тзв. пост-идеолошка времена, идеолошко обликовање човека у роба Мегалополиса не почиње у сфери тзв. политике, већ много раније: у обликовању типа тзв. приватног живота, за који се наивно сматра да је мање више у власти индивидуе.

(…)

Тиме ова књига сасвим свесно улази у простор који контролише Мегалополис: простор индустрије “самопомоћи”, лајфкоучинга и свих оних квазипедагошких жанрова којима Мегалополис обликује приватне животе људи неосетно их дресирајући и претварајући у безличне, безначајне био-честице у наоко либералном окружењу, у коме има као нико не намеће концепт среће. А готово сви живе један наметнути концепт среће. И готово свих оних 1% којима је стало само до њихове личне среће, по сваку цену. А та цена је јако, јако висока.”

 

Из књиге КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.

 

 

vojo stani'

Војо Станић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 11 фебруара, 2020 in Владушић, Uncategorized

 

Ознаке: , ,

Слободан Владушић  ЉУДИ ПРИСТАЈУ НА ТО ДА БУДУ БЕЗЛИЧНИ И БЕЗНАЧАЈНИ

***

„Често размишљам о једном човеку који је у Немачкој зарађивао за живот, радећи у старачким домовима. Боловао је од једне незгодне болести, али је и поред тога био радикални левичар, што значи да је често излазио на улицу да би протестовао у корист права животиња, а против нуклеарног наоружања. Мени је био врло симпатичан и због ангажмана, као и због чињенице  да није дозволио да га та болест деполитизује. Иако је био на „левици“, тврдио је да поштује Немачку зато што полиција у тој земљи не сме да му упада у кућу без налога.

Сетим се понекад те његове апологије приватности и уређености Немачке, док читам текстове о томе како су нам имејлови под контролном присмотром и како је могуће преко smart телевизора, попут телекрана у Орвеловој 1984, снимати и прислушкивати људе у близини екрана. Хоћу да кажем: заиста нема потребе да полиција улази у наше станове или да нас прислушкује неким смешним бубицама, као у немачком филму, оскаровцу, „Животи других“     (Das Leben der Anderen, 2006). Она је већ ту, у нашим становима, и сви знају да је ту. Људи су ипак, мирни. Кажу да се присмотре не боје. Не зато што су храбри, већ зато што за себе мисле да су толико обични и безначајни да нема сврхе да их неко дира. То није само дијагноза њиховог садашњег стања. То је истовремено и обећање за будућност. Увек ћемо бити безначајни и безлични, а то значи да се никада нећемо бунити.

(…) апологија безличности и безначајности не зависи од места где се живи, ни од новца који се зарађује, већ од осећања властитог јаства.

Људи нису осуђени да буду безлични и безначајни, али они на то пристају, или чак желе да такви буду. То је један од конститутивних елемената нечега што бих назвао стањем Мегалополиса.“

 

Слободан Владушић,   КЊИЖЕВНОСТ И КОМЕНТАРИ, Београд: Службени гласник, 2018.

 

рд

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 9 фебруара, 2020 in Владушић

 

Ознаке: , ,

Павле Флоренски СВАКИ ЖИВОТНИ ПЕРИОД ИЗРАЖАВА ПУНОЋУ ЛИЧНОСТИ

***

Човеков лик може да се покаже само кроз јединствен закон његовог живота, од колевке до гроба, то јест обликом личности у времену. И овде, како год био важан период процвата личности, он само симболички наговештава целину, а ни у ком случају не замењује њен целокупан развој, као ни пропадање. Свако стање само по себи, директно је повезано са целовитом сликом личности, и сваки период живота сам по себи, драгоцен је као онај који изражава целовитост и нема само посредан значај у смислу услова или степена процвата. Сваки период живота, сам по себи, а не само у односу на сутрашњи дан, изражава четвородимезионалну пуноћу личности и изражава је на себи својствен начин: како год био изразит неки други животни период, он не може да изрази оно што је овоме дато. И због тога ниједан период не може да поништи онај други. У нашем животу има дана који су значајнији, одговорнији и за биографију много значајнијих него што су то неки други; има и периода живота који су на различит начин важнији од других периода. Па ипак, ми данас живимо не ради сутрашњег дана, него ради садашњег, или, прецизније – и данас, и сутра, и прекосутра живимо због целине, која се ни једним даном не исцрпљује, али коју сви дани заједно симболички означавају. Задатак биографа јесте да прикаже ову целину.

Превела : Нада Узелац

 

Из књиге „Простор и време у уметничким делима“, Службени гласник, 2013.

 

1ed3d15a775a5629452c09324dfef873

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 јуна, 2019 in Флоренски

 

Ознаке: , ,

Дмитриј Лихачов ТРЕБА ДА РАЗУМЕМО УМЕТНОСТ

Живот је највећа вредност коју човек има. Ако упоредимо живот с раскошним дворцем с много дворана које се нижу једна за другом у недоглед, које су све на различит начин лепе и не личе једна на другу, онда је највећа дворана у том дворцу, права „престона“ дворана, она у којој царује уметност. То је дворана предивних чаролија. И то чаробњаштво којим она зрачи очитује се не само на власнику дворца већ и на стварима које је он позвао на свечаност.

То је дворана бескрајног празновања, која човеков живот чини интересантнијим, свечанијим, веселијим, значајнијим… Не знам којим епитетима да изразим своје одушевљење уметношћу, њеним делима, улогом коју она игра у животу човечанства. А највећа вредност којом уметност награђује човека – јесте доброта. Човек награђен даром да разуме уметност постаје морално бољи, а онда и срећнији. Да, срећнији! Јер онај ко је награђен тиме да кроз уметност схвати свет, људе око себе, људе прошлости и далеке људе, лакше се дружи с другим људима, с другим културама, с другим народима, он лакше живи.

Е. А Мајмин у својој књизи за ученике виших разреда Уметност мишљења у сликама каже: „Открића до којих долазимо помоћу уметности нису само жива и упечатљива већ су и добра открића. Упознавање стварности које се врши кроз уметност јесте упознавање обасјано осећањем и саосећањем. То својство уметности и чини је друштвеном појавом с неизмерним моралним значењем“. Гогољ је писао о позоришту: „То је катедра с које се може рећи свету много доброг“. Свака права уметност је извор доброг. Она је у самој својој основи морална зато што изазива у читаоцу, у гледаоцу – у сваком ко је доживљава – саосећање према људима, према целом човечанству. Лав Толстој је говорио о уједињујућем начелу уметности и придавао је тој њеној особини првостепени значај. Захваљујући својој сликовитости, уметност на најбољи начин укључује човека у човечанство: подстиче га да се с највећом пажњом и разумевањем односи према туђем болу и према туђој радости. Она тај туђи бол и туђу радост у знатној мери чини нашима… Уметност је у најдубљем значењу те речи човечна. Она долази од човека и води према човеку – према оном што је у њему најживље, најбоље. Она служи „сједињавању људских душа“

Богатства која човеку даје разумевање уметности не могу му се одузети, она су свуда, само их треба видети.

А зло је у човеку увек повезано с неразумевањем другог човека, с болним осећањем зависти, с још болнијим осећањем зловоље, с незадовољством својим положајем у друштву, с вечном злобом која изједа човека, разочарењем у живот. Зао човек кажњава себе. Он гура у таму пре свега себе самог.

 

Превео: Новица Јањушевић

 

ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Ramona Vilanova

Рамона Виланова

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 16 септембра, 2018 in Лихачов

 

Ознаке: , ,

Дмитриј Лихачов У ЧЕМУ ЈЕ СМИСАО ЖИВОТА

Свој циљ у животу можемо одредити на разне начине, али циљ мора постојати – иначе то неће бити циљ већ животарење. У животу треба имати и принципе. […] Свако треба у животу да има једно правило, и када је реч о циљу живота, и о животним принципима, и о поступцима: живот треба проживети достојанствено да га не бисмо са стидом задржали у сећању.

Живети достојанствено значи бити добар, великодушан, не бити ситан егоиста, бити правичан, добар пријатељ, налазити радост у помоћи другом.

Ради достојанства живота треба се умети одрицати од малих, и не увек малих задовољстава… Умети да се извиниш, да пред другим признаш грешку – то је боље него варати и лагати. Обмањујући, човек пре свега обмањује самог себе, јер док он мисли да је успешно слагао, људи су то већ схватили и из учтивости прећутали.

Људи имају посебно чуло које им саопштава да ли неко говори истину или лаже. Понекад немају доказа, али чешће не желе тиме да се баве…

Природа је човека стварала милионима година, и ту стваралачку, творачку делатност природе треба, по мом мишљењу, поштовати, живот треба проживети достојанствено, проживети га тако да природа која је учествовала у нашем стварању, не би била увређена. У свом животу морамо да подржавамо ту творачку тенденцију, стваралаштво природе, и ни у ком случају, не смемо подржавати ништа што је у животу рушилачко. Како то да схвати и како то да оствари у свом животу, треба да одговори сваки човек појединачно, према својим способностима, својим интересима итд. Али живети се мора стварајући, подржавајући то стваралачко у животу. Живот је разноврстан, отуда је и стварање разноврсно, и наше тежње ка стваралаштву у животу морају бити разноврсне и у складу са нашим способностима и склоностима.

У животу постоји неки ниво среће одакле почиње мерење, као што мерење висине почињемо од нивоа мора.

Почетна тачка. Што се тога тиче, задатак сваког човека и у великом и у малом је да се ниво среће повећава. И лична срећа такође не изостаје из тога. Али то треба највише да се односи на на људе око нас, на оне који су вам најближи, чији ниво среће се може повећати једноставно, без труда. А поред тога, то значи повећавати ниво среће своје земље и целог човечанства, на крају крајева.

Начини су различити, али свако може нешто да уради. Ако не можеш да решиш државна питања, што повећава ниво опште среће, ако се она мудро решавају, онда тај ниво можеш да повећаш у свом радном окружењу, у оквиру своје школе, у кругу својих пријатеља и другова. Свако има такву могућност.

Живот је пре свега стваралаштво, али то не значи да сваки човек да би живео мора да се роди као уметник, балерина или научник. Стваралаштво се такође може стварати. Можеш просто да ствараш добру атмосферу, како сада кажу, ауру добра око себе. Ево, на пример, човек у друштво може са собом да унесе атмосферу неповерења, неког тешког ћутања, а може одмах да унесе радост, светлост. То и јесте стваралаштво. Стваралаштво је непрекидно. Живот је вечно стварање. Човек се рађа и о себи оставља сећање. Какво ће сећање оставити о себи? О томе не треба бринути само у одређеним годинама већ, по мом мишљењу, од самог почетка јер човек може да оде из живота у сваком тренутку и из свакојаких разлога. И веома је важно какво сећање на себе оставља.

 

Превод: Новица Јањушевић

 

ПИСМА О ДОБРОМ И ЛЕПОМ, Службени гласник, Београд, 2017

 

Francois Fressinier 3

Francois Fressinier

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 септембра, 2018 in Лихачов

 

Ознаке: , ,

Валтер Бењамин ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО (одломци из есеја)

 

***

Искуство је претрпело пад у курсу вредности, и то се одиграло у нараштају који је од раздобља 1914–1918. проживео једно од најчудовишнијих искустава светске историје. Можда то и није тако необично као што изгледа. Зар се није у то доба могло утврдити да су се људи из рата враћали занемели? Не богатији, него, напротив, сиромашнији у саопштивим искуствима. Оно што се десет година потом прелило у бујицу књига о рату било је све осим искуства које је иначе текло од уста до уха. Не, није ту било ничег необичног. Јер никад искуства нису демантована радикалније него што су стратешка искуства била демантована позиционим ратом, економска искуства инфлацијом, телесна искуства гладовањем, а морална искуства опресијом од властодржаца. Нараштај који је у школу још ишао коњским трамвајем, затекао се, незаштићен под отвореним небом, у пределу у којем, осим облака, ништа није било такнуто неком променом, а усред тога предела, на бојишту разарајућих бујица и експлозија, било је ситно и крхко човеково тело.

С тим чудовишним развитком технике неко сасвим ново и екстремно сиромаштво обрушило се на људе. А наличје тог екстремног сиромаштва јесте опресивно царство идеја које се с препорађањем астрологије и мудрости јоге, хришћанског учења и хиромантије, вегетаријанства и гносе, схоластике и спиритизма, раширило међу, или, чак, над људима. Зато се овде није догодило истинско препорађање него галванизација. Морали бисмо помислити на Енсорове слике када видимо сабласти које испуњавају улице великих градова: карневалски прерушени малограђани, брашном запрашене искежене маске, шљаштеће круне пале им преко чела, у недоглед се комешају по улицама. Те слике можда нису ништа друго него одраз привидне и хаотичне ренесансе, у коју многи људи полажу наде. Али, ту се најјасније види да је наше сиромаштво у искуству само део великог сиромаштва, које је поново попримило лице, и то лице с тако изоштреним и прецизним цртама, попут лица просјака у средњем веку. Шта, заправо, вреди читава културна баштина ако нас управо искуство с њоме не повезује? Куда нас води лажирање искуства и његово испомагање лукавствима само да не бисмо своје сиромаштво морали да признамо као нечасно, одвећ недвосмислено показује нам страхотно и збркано клупко стилова и погледа на свет из прошлога (19.) века. Да, признајмо: то сиромаштво у искуству није само сиромаштво у приватним искуствима него и у искуствима човечанства уопште. И тиме нови вид варварства.

 

James Emsor 1

James Ensor

[…] Сиромаштво у искуству: то не треба разумети у смислу као да људи чезну за неким новим искуством. Не, они чезну за ослобођењем од искустава, чезну за околним светом у којем могу да вреднују своје сиромаштво, спољашње, а напослетку и унутрашње, тако чисто и отворено, да нешто честито из тога проистекне. Они, уосталом, нису вазда неуки и неискусни. Често бисмо могли рећи управо обрнуто: прождерали су све, „цивилизацију“ и „човека“, и од тога су се преситили и заморили. Ни на кога се више него на њих односе Шербартове речи: „Сви сте тако уморни – и то само зато јер све ваше мисли нису усредређене на сасвим обичан, али грандиозан план!“ После умора следи починак и не догађа се ретко да сан надокнади дневну тугу и обесхрабреност, те оствари сасвим обичну, али и величанствену егзистенцију, којој недостаје снага у будном свету. Егзистенција Микија Мауса је такав сан данашњег човека. Његова егзистенција је испуњена чудесима која не само да превазилазе она техничка него им се још и подругују. Најзанимљивије тих чудеса јесте то да су сва без машинерије, импровизована, да настају из тела Микија Мауса, његових присталица, као и његових прогонитеља, из најсвакодневнјег намештаја, као и из дрвета, облака или мора. Природа и техника, примитивност и комфор, овде потпуно постају једно, а пред очима људства, уморног од бескрајних компликација у свакодневљу, људства чији циљ живота искрсава само као коначно уточиште у бесконачној перспективи средстава, као исцрпљујућа се појављује егзистенција кој се, у свим променама, задовољава самом собом на истовремено најједноставнији и најудобнији начин, егзистенција у којој аутомобил није тежи од шешира од сламе, а плод на стаблу расте брзо као гондола на ваздушном балону. И сад бисмо хтели да задржимо одстојање, да одступимо натраг.

James Emsor 2

James Ensor

Постали смо сиромашни. Уступили смо комад по комад баштине човечанства, често смо могли да је заложимо у залагаоници за стоти део њене вредности, да бисмо унапред добили ситниш „актуалног“. Економска криза лупа на врата. Иза ње сенка, спрема се рат. Одржавање опстанка – данас је то постала ствар малобројних моћника који нису, бог зна зашто,  ништа мање људи него што је то светина; најчешће су чак већма варварски, али не на добар начин. Али други, напротив, морају да се прилагођавају, да почињу изнова и с мало ствари. Повезани су с људима који су ту потпуну обнову учинили својом ствари и засновали је на разборитости и одрицању. У њиховим се зградама, сликама и приповестима човечанство припрема, ако то буде потребно, за надживљавање културе. При томе, главно је да то чине са смехом. Можда понекад тај смех звучи варварски. Па добро, нека је! Ипак, појединац може понекад да препусти тој маси мало човечности, која ће му се једног дана вратити с каматама и каматама на камате.

James Emsor 3

James Ensor

 

Превео: Јовица Аћин

 

ИСКУСТВО И СИРОМАШТВО, Службени гласник, Београд, 2016.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 19 августа, 2018 in Бењамин

 

Ознаке: , , , ,