RSS

Архиве ознака: Српска књижевна задруга

Ања Француз СТОЈАН НОВАКОВИЋ

Перо рецка по танкој, жутој хартији при светлости малених свећа. Повијена списатељска леђа лагано се померају у ритму руке која пуни редове хартије црним мастилом. Покрети су некако тешки, али опуштени. Теже да запишу крхка слова историје и књиге српске, која ми тако често губимо у забораву. Теже да оставе печат и доказ свога постојања и речи овога писара – Стојана Новаковића, модерног српског просветитеља.

Понор је последња тачка мора. Најдубља. Шта год тамо упало, више се не враћа. Море га носи даље и вуче по свом песковитом дну. Један младић из даљине посматра како понор утапа српску књигу. Полако тоне, море га гута. Ниже нити речи драме Црногорци и збирке песама Певанија како би спасао књигу српску. Тка и плете српску књижевност под смотром професора преплашеног осмејка Даничића Ђуре. У томе младоме добу, објављује Историју српске књижевности, прву такву књигу на овим просторима. Заљубио се тада у историју нашега народа и очувао, објавио и испитао споменике из духовне прошлости Србије. Подарио је име дијаманту ћирилске писмености Мирослављевом јеванђељу и први издао Душанов законик. Допринео је ширењу духовности и просветитељске идеје претходника својих. Подигао је камене стубове нашег школског система и тако представио крупан корак у његовој модернизацији. Труд и рад, овога младића преобразили су у честитога и вреднога господина који је у новијој историји нашој најзнаменитија личност која је руковала српским школством. Златне нити које је укоренио у главама малених људи, почеле су да цветају и са земљице бацале семе на школе и књиге. Својим радом у бројним библиотекама, а нарочито у Народној библиотеци исткао је бројне надлежности и њену будућу организацију. Увидевши ово, људи позваху господина на свечано отварање Српске књижевне задруге, најстарије издавачке установе у нас. Тамо је стао председником првим у мандата два. Посебна душа, пола просветитељска пола реформаторска, чинила је све како би ујединила народе своје и утемељила законе наше. ,,Код њега је каткада тешко одредити где престаје језичар, где почиње историк књижевни, а где је опет историк народа“, говорио је чувени српски филолог Александар Белић за ово свестрано биће које је српскоме народу подарило нешто најважније ‒ народни идентитет који се огледао у образовању, књизи и школству. И заиста, господин је разумео. Разумео је људе, проблематичне штампаре свога доба, тежину која носи издање књига, од корице до корице и листа до листа. Ослушнуо је глас у себи који му је говорио да нешто треба да се мења. Да нешто не сме да падне у заборав, у понор. Јер ипак, то је најдубља тачка мора. Шта год тамо упало, више се не враћа. Море га носи даље и вуче по свом песковитом дну. Младић тада, а господин сада то зна. И зато је његова душа кренула на дуг пут да заштити то нешто. Да заштити наш народ, нашу славу и наш књижевни рад.

На нама је сада један задатак. Пред нама стоји као какав кип непомични што га сунце обасјава. Задатак наш једноставан је врло, да спасимо господина од понора он гласи. Да му пружимо ослонац како пао не би. Да ми сад ткамо предања о његовој души и да спасимо господина и славу нашу, Новаковића Стојана.

2. НАГРАДА НА КОНКУРСУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ „БЕСКРАЈНО ПЛАВО КОЛО“ 2021.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 јуна, 2021 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

Ознаке: , ,

Хелена Будимир ИСПРЕД КРОЈАЧКОГ САЛОНА

Нису ми рекли, али знам
Уселила сам те у пукотину у себи
И од тад она постаје већа
И не бринем
Свако одело је мојој души мало, а теби опет
Свако своје које дам, велико ти је да обучеш
Сада имам једну бригу
Како да ти га прекројим
Ја нећу да се скупљам у мањи број
А ти се никада нећеш иселити из мојих пукотина
И у њима никада неће бити места за мене

2. НАГРАДА НА КОНКУРСУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ „БЕСКРАЈНО ПЛАВО КОЛО“ 2021.

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 24 јуна, 2021 инч ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА 2020

 

Ознаке: ,

Плутарх РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗАДОВОЉСТВА И НЕЗАДОВОЉСТВА…

***

„Разлика између задовољства и незадовољства није у томе да ли човек много или мало ради, него да ли при томе поступа исправно или неисправно. Не учинити добро дело мучно је и изазива грижу савести – како рече неко – исто колико и кад се нешто рђаво учини.“

 

Превод: Челица Миловановић

 

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 инч Плутарх

 

Ознаке: , ,

Плутарх О ДУШЕВНОМ МИРУ И СПОКОЈСТВУ

***

„Очигледно ти ниси заборавио оно што си толико пута чуо од својих учитеља – да фина ципела не лечи гихт, нити круна главобољу. Новац, слава или утицај на двору уопште немају значаја за духовни мир и живот без успона и падова – осим у случају да човек у тим предностима ужица кад их има, а кад му нису доступне, да их не тражи и за њима не трчи. Или, другим речима, да је његов разум навикао, и увек је спремн да брзо реагује кад се страствен и неразумни део душе ускомеша – што често бива – и не пушта га да се расипа и јури у пропаст кад му нешто од оних ствари дође под руку.

Ксенофонт је говорио да богова треба да се сећамо и пошту им указујемо нарочито онда кад им је срећа наклоњена, јер тако, кад се једном нађемо у тешкој ситуацији, ми слободно можемо да их зовемо у помоћ, јер смо заслужили њихово пријатељство и благонаклоност. То исто важи и за савете и препоруке које се дају у циљу смиривања страсти – ко год има памети треба да их проучава још много пре него што се страсти у њему надигну, јер ако се тако унапред припреми, више ће користи од њих имати. Љути пси узбуне се чим чују неку вику, и смирују се тек кад чују онај глас на чије су викање навикли. Тако и душевне страсти кад се ускомешају, није их лако умирити – осим ако човек има у приправности добро познате и прикладне аргументе против узрујавања.“

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 инч Плутарх

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О ДОСТОЈЕВСКОМ, ВРЕМЕНУ У КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА…

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака. Њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније  књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела моја нова европска књижевност. Ја сам – као и сви писци моје генерације –читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књижевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смештао у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену статичности које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа: она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, на њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити – као што се зна – никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови, у које би требало веровати, руше и поново стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздобљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

[…] све књиге Достојевског су подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самоме себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома… У младости сам дрхтао над  Дусима Достојевског…

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 инч Андрић

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О ПИСАЊУ

Писање је слично лову; кренете пре зоре у планину и, ко зна, кад се увече будете враћали кући, да ли ће се штогод наћи у вашем торбаку. Ја сам негде на једном месту, казао: „Писање је мука са другог света“.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

pisanje Vermer

Јан Вермер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 инч Андрић, цитати

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О НАРОДНИМ ИЗРЕКАМА

Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

most

Бојан Видовић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 инч Андрић, цитати

 

Ознаке: , , , , ,

Јохaн Волфганг Гете ЈЕДНО И СВЕ

Да би се у безмеђу среле,

Нестати све јединке желе,

Ту плине опирања власт;

Не вреле жеље, дивља хтења,

Захтеви, строга наређења,

Већ: дати себе, то је сласт.

 

Прожми нас, душо света, ходи!

Тад самом светском духу води

Највиши нашег бића лет.

Добри духови руком склоном

Воде посвећенике оном

Ко ствараше и ствара свет.

 

А да наново опет створи

Све створено да не окори,

Труди се вечни, живи дах.

Што још не беше, сад ко чиста

Сунца и земље ће да блиста;

Ал’ не сме прекинути мах.

 

Творачки живо мора ткати,

Свом облику нов облик дати,

Привидно стати на трен тек.

У свему дише вечност: све се

У ништа мора да разнесе,

Ако ли жели трајан век.

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

jedno i sve

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 августа, 2018 инч Гете

 

Ознаке: , , ,

Јохан Волфганг Гете ГОДИНЕ СУ ТИ, КАЖЕШ, ОДУЗЕЛЕ…

„Године су ти кажеш одузеле

већ много, тебе више не веселе

ни чулне игре нити спомињања

на минула прељупка забављања

да уздуж и попреко свуд крстари,

ни за то срце више не мари;

чак ни одозго части добијене,

признања, хвале, радосно стечене.

Не кључа више због сопственог дела

радост, нитʼ хајеш за прегнућа смела!

Не знам шта још ти нарочито оста.“

 

Оста идеја, љубав! То је доста!

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

СА ВРХОВА СВЕТСКЕ ЛИРИКЕ. Препеви. Српска књижевна задруга, Београд, 2006.

 

berthe morisot

Berthe Morisot

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2018 инч Гете

 

Ознаке: , , , ,

Мишел де Монтењ О НАСТАВНИШТВУ (одломци)

***

Брига и трошак наших очева има за циљ једино да нам главу снабде знањем: просуђивањем и врлином, мало ко је чуо. Узвикните о неком човеку нашем свету: „О ученог ли човека!“ И о другом: „О доброг ли човека!“ Неће пропустити да скрене поглед с уважавањем према оном првом. Био би ту потребан и трећи телал: О тешких ли глава! Радо се распитујемо зна ли што грчког или латинског? Пише ли у стиху или у прози? Но да ли је постао бољи или мудрији, то беше главно, а баш то остаје последње. Требало је распитивати се ко је боље учен, а не ко је више учен. Трудимо се једино да напунимо меморију, а расуђивање и савест остављамо шупље. Као што птице крећу да траже зрневље, па га односе у кљуну а не опробају га пре него што би нахраниле њиме своје младунце: тако наши наставници поткрадају знања из својих књига, и спусте га тек само на крај усана, да га избаце и спусте низ ветар.

 

***

Ми складиштимо код себе туђа мишљења и знање, и то је све. Треба их учинити нашима. Личимо управо на оног који би у потрази за ватром пошао да је потражи код свог суседа, па када би тамо нашао како лепо и јарко пламти, он би се зауставио да се тамо греје, не сећајући се више да однесе ватре својој кући. Шта нам вреди трбух пун јестива, ако се не свари, ако се не преиначи у нама? Ако нас не развије и оснажи? Мислимо ли ми да би Лукул, кога су књиге учиниле и усавршиле у тако великог војсковођу без претходног искуства, примао њих на наш начин? Ми се тако много препуштамо туђим рукама, да упропашћујемо своје снаге. […] Дионисије се ругао граматичарима који воде бригу и распитују се о недаћама Одисејевим а не познају своје сопствене; музичарима који усклађују своје фруле а не усклађују владање у животу; говорницима који се уче да о правди говоре, не да је чине. Ако нам се отуд душа не покрене крепкије, ако нам отуд није расуђивање здравије, исто тако бих драге воље да је мој школарац провео време на лопталишту, барем би тело постало чилије. Видите га како се отуда враћа, после петнаест-шеснаест уложених година, ничег неспособнијег од  њега за улазак у посао. Све што ту препознајете као више, то је да су његов латински и његов грчки учинили охолијим и више уображеним него што је био кад је од куће кренуо. Требало је да отуда донесе душу пуну, доноси је само надувену; и само ју је надуо уместо да је увећа.

 

Мудрац је узалуд мудар, кад себи помоћи не зна (Цицерон, О дужностима).

 

Превод: Изабела Константиновић

 

ОГЛЕДИ. Књига прва. Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

citanje 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 јуна, 2018 инч Монтењ, настава и образовање

 

Ознаке: , , ,