RSS

Архиве ознака: Српска књижевна задруга

Плутарх РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗАДОВОЉСТВА И НЕЗАДОВОЉСТВА…

***

„Разлика између задовољства и незадовољства није у томе да ли човек много или мало ради, него да ли при томе поступа исправно или неисправно. Не учинити добро дело мучно је и изазива грижу савести – како рече неко – исто колико и кад се нешто рђаво учини.“

 

Превод: Челица Миловановић

 

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Плутарх

 

Ознаке: , ,

Плутарх О ДУШЕВНОМ МИРУ И СПОКОЈСТВУ

***

„Очигледно ти ниси заборавио оно што си толико пута чуо од својих учитеља – да фина ципела не лечи гихт, нити круна главобољу. Новац, слава или утицај на двору уопште немају значаја за духовни мир и живот без успона и падова – осим у случају да човек у тим предностима ужица кад их има, а кад му нису доступне, да их не тражи и за њима не трчи. Или, другим речима, да је његов разум навикао, и увек је спремн да брзо реагује кад се страствен и неразумни део душе ускомеша – што често бива – и не пушта га да се расипа и јури у пропаст кад му нешто од оних ствари дође под руку.

Ксенофонт је говорио да богова треба да се сећамо и пошту им указујемо нарочито онда кад им је срећа наклоњена, јер тако, кад се једном нађемо у тешкој ситуацији, ми слободно можемо да их зовемо у помоћ, јер смо заслужили њихово пријатељство и благонаклоност. То исто важи и за савете и препоруке које се дају у циљу смиривања страсти – ко год има памети треба да их проучава још много пре него што се страсти у њему надигну, јер ако се тако унапред припреми, више ће користи од њих имати. Љути пси узбуне се чим чују неку вику, и смирују се тек кад чују онај глас на чије су викање навикли. Тако и душевне страсти кад се ускомешају, није их лако умирити – осим ако човек има у приправности добро познате и прикладне аргументе против узрујавања.“

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 in Плутарх, Uncategorized

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О ДОСТОЈЕВСКОМ, ВРЕМЕНУ У КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА…

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака. Њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније  књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела моја нова европска књижевност. Ја сам – као и сви писци моје генерације –читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књижевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смештао у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену статичности које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа: она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, на њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити – као што се зна – никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови, у које би требало веровати, руше и поново стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздобљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

[…] све књиге Достојевског су подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самоме себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома… У младости сам дрхтао над  Дусима Достојевског…

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 in Андрић

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О ПИСАЊУ

Писање је слично лову; кренете пре зоре у планину и, ко зна, кад се увече будете враћали кући, да ли ће се штогод наћи у вашем торбаку. Ја сам негде на једном месту, казао: „Писање је мука са другог света“.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

pisanje Vermer

Јан Вермер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 in Андрић, цитати

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О НАРОДНИМ ИЗРЕКАМА

Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

most

Бојан Видовић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 in Андрић, цитати

 

Ознаке: , , , , ,

Јохaн Волфганг Гете ЈЕДНО И СВЕ

Да би се у безмеђу среле,

Нестати све јединке желе,

Ту плине опирања власт;

Не вреле жеље, дивља хтења,

Захтеви, строга наређења,

Већ: дати себе, то је сласт.

 

Прожми нас, душо света, ходи!

Тад самом светском духу води

Највиши нашег бића лет.

Добри духови руком склоном

Воде посвећенике оном

Ко ствараше и ствара свет.

 

А да наново опет створи

Све створено да не окори,

Труди се вечни, живи дах.

Што још не беше, сад ко чиста

Сунца и земље ће да блиста;

Ал’ не сме прекинути мах.

 

Творачки живо мора ткати,

Свом облику нов облик дати,

Привидно стати на трен тек.

У свему дише вечност: све се

У ништа мора да разнесе,

Ако ли жели трајан век.

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

jedno i sve

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 августа, 2018 in Гете

 

Ознаке: , , ,

Јохан Волфганг Гете ГОДИНЕ СУ ТИ, КАЖЕШ, ОДУЗЕЛЕ…

„Године су ти кажеш одузеле

већ много, тебе више не веселе

ни чулне игре нити спомињања

на минула прељупка забављања

да уздуж и попреко свуд крстари,

ни за то срце више не мари;

чак ни одозго части добијене,

признања, хвале, радосно стечене.

Не кључа више због сопственог дела

радост, нитʼ хајеш за прегнућа смела!

Не знам шта још ти нарочито оста.“

 

Оста идеја, љубав! То је доста!

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

СА ВРХОВА СВЕТСКЕ ЛИРИКЕ. Препеви. Српска књижевна задруга, Београд, 2006.

 

berthe morisot

Berthe Morisot

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2018 in Гете

 

Ознаке: , , , ,