Мој гост је објавио 20 збирки песама, 17 кратких романа, више од 10 збирки прича, 7 књига у којима се бави истраживањем народне књижевности.
За 50 година уредничког стажа приредио је многе књиге.
Добитник је двадесетак књижевних награда, од којих су му најдраже Вукова и Ћопићева. Нисмо помињали број објављених књига и примљених награда у разговору. Није дозволио. Каже – потпуно је небитно.
Мој гост није присутан на друштвеним мрежама, нема фејсбук и инстаграм странице, не фотографише се по њима са својим књигама. Врстан је зналац и стручњак, изнад свега добар и скроман човек .Част ми је што је био гост „Благодарја“.
О СВЕТЛОСНОЈ ПОЕТИЦИ ЈОВАНКЕ СТОЈЧИНОВИЋ НИКОЛИЋ У ЗБИРЦИ ПЕСАМА „СУНЦЕ ПОД ЈЕЗИКОМ“
„Постоји удаљена област у људској души, коју човек свесно или несвесно жуди да освоји, простор изгубљене хармоније, која представља сталан предмет наше носталгије”, пише у својим кратким есејима о поезији Насо Вајена. На аутентичан начин, све време остајући верна једном песничком мотиву, Јованка Стојчиновић Николић просторе душе непрестано осваја и својом седамнаестом песничком збирком песама под називом „Сунце под језиком“.
Јованка Стојчиновић Николић је пажљиви посматрач стварности једнако колико је загледана и у своју унутрашњост и микроскопски уочава најфиније нијансе неминовних промена.Не престаје да улази у простор свог унутрашњег бића, „у којем се љескају неистражени извори и тајновити гласови као моји Мали аперитиви из дјетињства”. „Сунцем испод језика” греје сећања из младости. Многе су песме посвећене сенима родитеља лирског субјекта. У породичном албуму сложене су слике најближих у празничном руху, насмејаних, намирисаних, на столу су шољице за кафу са посебном тацном добијеном од тетке из Новог Сада и флаша ракије нажутела од дудовог бурета. Чује се и откуцавање сата и крупне капи кише. Атмосфера је у духу поезије Алексе Шантића, али је у читавом циклусу ових породичних слика приметно још нешто. Ове прелепе поетске слике које песникиња врло живо дочарава подлога су да се на њих накалеми сунце, прецизније успомена је овде окидач да се поправи расположење или подсетник на то да је важно кроз живот ходити вазда сунчаном страном улице. Управо овакав поглед на живот, „где се сунце калеми кад год се стигнеˮ, у поезији Јованке Стојчиновић Николић је константа и једна од најлепших порука њене поезије.
Простор и време у овој збирци такође имају специфичну димензију. Они су потребни тек колико да се уз помоћ њих оживе успомене. Обезвремењене су слике из прошлости. Читамо:
Сада кад знам да ме на дрвеној веранди
више не чекаш
покушавам зауставити вријеме…
Лирски субјекат је итекако свестан пролазности, пита се:
Гдје су сада дани које смо погубили у годинама
Чији животи више не трају само с времена
На вријеме…
Лирски субјекат још чује:
Како отац дроби зубима
Преостало вријеме…
Колико је време за песникињу релативна категорија јасно нам је и из стихова:
Од свега је битан само минут Иза поноћи
И титрај позлате у њему
Тај минут као живот цијели…
И иако је мотив страха присутан у читавој збирци, посебно у циклусу песама насловљеном „С друге стране свијета”, лирски субјекат нам открива да једино у тим златним, драгоценим минутима страх од смрти губи. Стиче се утисак да се и будућношћу боље овладава уколико смо у стању да и прошлост преобразимо и осветлимо зрацима сунца или титрајима звезда. У песмама Јованке Стојчиновић Николић мртви не умиру. Они су у нашим кућама, успоменама, навикама. Наши преци и ближњи устају и померају се непрестано и заувек, у дубинама нас самих где увек живе, као што се и у души заувек носи „тајанствени дуборез очевог чела”.
Да су преображаји специфичност песникињине поетике сведочи и простор. Он је такође неухватљив и неодредљив, подложан трансформацији јер се све и догађа у пространству између земље и свемира, „преко вјетрова и зачуђеног снијега” или „с друге стране свијета” или пак у космосу, „који је само привидно мјесто боравка”.
Лирски субјекат пише:
Око мене кружи небески и земаљски простор
Прелазим час из једног у други и тако мијењам мјеста
Час сам Горе у мноштву озвјезданом с погледом
На Доље
Час сам Доље у зеленим стазама и не знам за коју
да се одлучим
Кад су све наоко заводљиве Свака има свој почетак
И златно сунце изнад главе
Песникиња примећује да је с годинама простор у којем борави постао суженији и скученији. Стога га она, готово мађионичарски у Малу звезду претвара. Срећне успомене смештене су у кући јер: Кућа је сигурно закључана/ само јој чело небо додирује. Све је у поезији Јованке Стојчиновић у вертикали и у трансформацији, у непрестаном кружењу од Земље ка Небу. Земља се, у стиховима лирског субјекта, преображава у свемир, свемир у врх нечијег сна, празна у пуну чашу, „твоја сенка” у „моју сенку”. Приметно је најчешће уздизање у висину јер горе је „љубав што од сунца траје дуже”.
Нестајање у светлости посебан је вид сублимације у збирци „Сунце под језиком”. Светлост се активира свесно подизањем Сунца под језиком или се на њу наилази јер се за њом непрестано и трага. Појављује се као зрнце, у титрају позлате, у танкој сунчевој нити, у златном сунцу изнад главе, у сјају два ока срнећа или севне у бљештавилу очеве секире. Понекад „млад месец развије небеска блистања” или, неочекивано, „олујни облак расветли тренутак”. Непрестано се у поезији Јованке Стојчиновић Николић трага за светлошћу, и најмањи сјај је често довољан. И управо овакво трагање је важно јер се само уз помоћ светлости активира механизам преображаја свега лошег у добро. У истој функцији у песми „Упркос свима и корони“ функцију растеривача брига има Естинин смех. Тада почиње неко безусловно уздизање, свест о новој лакоћи. У души у којој се добро појачава, а извесности добра увећавају поверење и висина добија дубину, те су ово, слободно можемо рећи, пројекције не вида већ динамичне имагинације.
У прилог оваквом виђењу имагинације доприноси и мотив крила. Лирски субјекат каже:
Претварам се у птичја крила
Како бих (степенике) могла да прелетим
И дочекам на самом дну…
Упечатљив је и очев портрет:
… па би се на кожи чела
Дуж дубоких бора
Распоређивала наша само Оцу видљива крила
Мјестимично осјенчена звјезданим сјајем
Под који нас је вјешто склањао
Повремено милујући сваку звијезду понаособ…
Сваки проблем је од Човека који нема божанска врата.
Чим се неко осећање издигне у срцу лирског субјекта призива се небо и птице, а да би до уздизања и преображаја дошло неопходно је уочити светлост. Гледајући ствари онако како на њих гледа песникиња долазимо у искушење да и сами сагледамо своје окружење из њеног угла и на њен начин. А тада долазимо и до истог закључка као и она: Љубав је зрнце свјетла које ноћ из душе помјера. Управо у томе је тајна и лепота овог погледа на свет и суштина светлосне поетике Јованке Стојчиновић Николић.
У једном од својих есеја „О поезијиˮ Иван В. Лалић нас подсећа да је провинцијалан дух онај који одбија да се сећа, који се одриче својих координата задатих у језику – у традицији, историји, судбини и духовном простору тог језика. Подсећа нас да је важна свест о томе ко смо, ко су нам преци, где нам је корење и да нисмо само биљка у саксији, свест о томе да постоји тачка са које може да се чврсто искорачи и да се нађе равнотежа. То је „тачка из које се најбоље види и најпрецизније одмерава време и простор, тачка-репер која помаже да се ствари доведу у праву визуруˮ. Из најновије збирке песама Бранислава Матића сазнајемо да су оваква спознања и освешћења све оно што човека обликује као Личност, али су уједно и Благослови којима Господ излива своју милост на нас.
У првом циклусу насловљеном „Завичајиˮ простор који лирски субјекат тако ословљава чине топоними, њему неоспорно важни. Завичајни простор има широку симболику: историјску, културну, али пре свега духовну. Он сеже у дубину, из јама и урвина и протеже се до бескрајних небеских висина. Обгорена и запустела камена поља нема су. Све што се на њима збило потонуло је са светом којем је припадало. Камен ћути, запева у себи, али и памти „у громкој одсутности и нечујној грмљавиниˮ. Ноћу из херцеговачких јама и урвина „немо дозивају кости уморених стараца и децеˮ. Живот ових унутрашњих хероја, мученика знају само они којима је до сећања стало и одвија се искључиво наочиглед Бога, како у једној причи наводи Бела Хамваш. Од импресије коју производи камен, непомичан у пољу, који цвета и у себи запева, а у себи се запева само у неиздрживом болу и муци, нема постојаније, чвршће, пркосније слике. Њоме се згушњава дијалог слике и материје. И када са завичајног тла нестане човек ‒ камен памти, издржљив, увек на истом месту, „игра глуво коло, сазива синове своје расуте по глобуˮ. Песма камена увек је о страдању и патњи и једини је начин за незаборав.
Завичај лирског субјекта је и река Дрина, попут камена тешка, дубока, уснула, али је у себе сакупила све дамаре, одблеске и слике. Онај ко у Дрини зна да се огледа, у њој увек „сагледа небесаˮ. Завичај је и планина Ртањ, „уморна од слепаца на видиковцу и од празнословља над светилиштемˮ. Од ње светли путоказ ка небесима. До ње се може:
„Само дугим успињањем,
сећањем дубоким,
домишљањем првоначалним.
Више животом него оком,
више одјеком него стопом.ˮ
Време је, у Матићевој збирци, архетипско, јединствено, оно није ни прошлост ни будућност, него садашњост, али садашњост која не би била могућа без прошлости која упозорава на будућност. Није случајно стан у новобеоградској четврти „вучја јамаˮ, у којој „тиња Крајина прекомандована из простора у време, са уводних страна у смртовницеˮ. И не види песник случајно, „са рушевног балкона дечака који се у сутон враћа кући, кроз Петрово поље, с упецаном рибом, крилатомˮ. Веза са завичајем је нераскидива, урођена, усађена, у крв уроњена. Она живи у окамењеним сликама чије обрисе време не може да наруши. Тишину и спокој у атмосфери песме благо ремети једино шум Дрине и песма камена. И дечак и човек, за време трајања свог земног живота ослушкују само глас који рађа песму завичајну. Без гласа славуја, сојке и крагуја, гора би одавно занемела од толико смрти. Све имагинације у Матићевој поезији копају по дубини бића, владају историјом, траже оно првобитно и глачају оно вечно.
Завичајни географски простор не би био то што јесте да га не чине и људи, преци, ближњи. Лирски субјекат оживљава портрете Војиновића тако што причама из древних, флуидних митова провоцира имагинацију и, ослушкујући свој ум и срце, изоштрава слике својих предака „с небом у коси, с реком под ногама.ˮ Слике и портрети Војиновића дуг су ближњима и дијалог са онима „чијим кораком корачаˮ, чврсто верујући да је у пуном доживљају хода садржан и смисао путa.
Попут Тихона који је „летописао о дрвећу јадарском, о шумама родним, племенима предачкимˮ, о личностима шумским, запитан да ли је све танана причина или наша једина историја, с истим жаром лирски субјекат летопише о Војиновићима. Овај циклус песама место је сусрета песника са својим прецима и потомцима и производ њиховог међусобног зближавања и препознавања. Начин таквог промишљања о историјским личностима и великим људима јесте „да би нас у нама билоˮ, да би се подсетили на „књигу од мудрости срца свуˮ коју су исписали својим животима. Према Карлајлу, „Свака је историја биографија великих људиˮ, а Матић дискретно сугерише да је најважније да пођемо од оних нама најближих. Војиновићи попут Карлајлових Хероја „сијају као небески дар; један су обилан извор светлости, урођене оригиналне умности, мушкости и херојске племенитости, у чијим се зрацима свака душа осећа доброˮ. „Они су „живи извори светлостиˮ оличене у очима Николе Алтомановог, које и ископане, у трави, пркосе свакој мрклини. Добро је и пријатно бити поред таквог извора светлости. Он припада свевременој временској категорији, јер све је жива игра понављања и ничег нема што већ није било под капом небеском. Тако се и кроз стихове о Војиновићима оглашавају „древнине и зборе пасовиˮ, сведоче о „прошлости која ће тек доћи и будућности коју смо пропатилиˮ.
У циклусу песама насловљеном „Јадарскеˮ тематска доминанта је простор, с тим што је овде акценат и на људима и, сходно њиховој улози у том простору, и симболика лирских записа је другачија. Попут Инока Чокешинског лирски субјекат тумачи знамења, предања и веровања и, како скромно сам каже, понавља их по послушању, на потпуно истом задатку попут било ког камена сећаника из његовог краја. И предање и народна песма и историјске личности представљају повод за лирски чин са поруком да су и издржљивост и трпељивост оно што је одржало тако страдални и напаћен народ овог краја. Отуда и подсећање да:
„Треба дубље заорати, стегнути
и зубе и зубље, и срца и балчаке.ˮ
У други део овог циклуса, предачко-породичног албума, песник је сместио разгледнице, „никле у тихости која ништа не иштеˮ. У атмосфери, налик оној у Буњиновим песмама, крај добре воде и „уз шуму крај које се просипа рујˮ, у трави у којој проналази смирај, са царством свитаца из песниковог детињства, оживљавају мириси печених везенки, исцепане буковине и прецвале липе. Баш ту се „згушњавају обриси, праговори ветра и биљаˮ . Нарочиту драж у овим песмама има светлост са својим неухватљивим нијансама на граници дана и ноћи, када се сунце рађа и испраћа на најтежи пут. У бојама пурпура и буктавог румена ‒ тоне свет, али се у њему чува плави мир дубина. Само се у завичајном миру човек изнова рађа. Тајна ове светлости је у томе што она има моћ и да обасјава изнутра. „У зору се рађа/ дарује и пут и коракеˮ, упркос томе што је овде јад-дар и бол је оба рода. Ваља нагласити да Матић није просто само мајстор верног и тананог сликања природе, већ и познавалац механизма људског памћења и, попут Цвијића, онај који нам рашчитава ко смо док истовремено неке од нас буди, а некима враћа очи. Подсећа нас да је:
„Мајсторсво у самерености,
а мудрост у одабиру.ˮ
У души читаоца он буди нестале часове и магновења док му помаже да усни сан о даљинама које не можемо досегнути, а од којих не можемо одустати. Један од најлепших делова збирке јесте трећи део циклуса „Јадарскеˮ онај у којем су песме-фотографије из породичног албума. Фотограф је непознат, али је познат дечак који „сриче ову књигу и доцртава њене будуће вињетеˮ. Фотографија којој се лирски субјекат враћа оживљава успомене, које се још од најранијег доба могу памтити као „неке светле тачке из мрака, као откинут крајичак из читаве огромне слике, која се сва угасила и нестала, осим тога крајичкаˮ. Достојевски у свом роману „Браћа Карамазовиˮ пише да човек нема драгоценијих успомена него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако кад у породици има макар мало љубави и слоге. Он чак тврди да ако човек понесе много таквих успомена из своје родитељске куће може бити спасен за цео живот. Сећање на љубав и доброту увек су извор надахнућа за поезију, као и за сам живот. Ово се јасно види и у поезији Бранислава Матића.
Сцене из живота које песник претаче у аутентичне лирске записе јесу знамења, „стигмати људског духаˮ (Тарковски). Лирски субјекат у овом циклусу демонстрира своју изузетну моћ интроспекције, ретроспективне, у овом случају, и при болним преиспитивањима засеца дубоко, али верује да је само кроз бол и могуће да се пројави исцел. Кроз ова самоспознања, али и изврсне психолошке портрете ближњих, лирски субјекат открива изузетну способност запажања, али и умешност да издвоји оно суштинско, с изразитим осећајем за меру. Након губитка оца и мајке, када се у старој кући пуној успомена остане сам, „нариче једино празнинаˮ. Дуго се посрће пред обичним речима које се годинама једва изговарају. Један од најчешћих и најупечатљивијих мотива у песми ‒ очи, непогрешиво бележе и памте све оно што види и срце, чак и када нема фотографског апарата. Очи непогрешиво одају доброту, попут очију Доброг из Добрића, које песника бодре са зида плавонебог храма или очију породичног пса из детињства, које ће га заувек верно пратити.
Последњи од циклуса, насловљен „Призивиˮ дозива поново у сећање предања и легенде о знаменитим прегаоцима, јунацима и о Анђелу Милешевском. Призивају се песмом не би ли им се одала захвалност, затражила заштита и благослов. да размахну и уклоне све сенке које се над нама вију.
Један запис Арсенија Тарковског у потпуности илуструје Матићев однос према ближњима и сећањима. Он бележи: „У мом је сећању све – ко је био, јесте и биће. Ја знам све о њима, зато што су они – ја. Уметник може писати полазећи од природе. Песник пише по сећању. Сећање је његова Муза, његово перо. Ја умирем са сваком заборављеном сеном.ˮ Збирку песама Бранислава Матића „Благословиˮ видимо као „вајање у временуˮ, као покушај да се да облик ванвременом тренутку у коме су се сусрећу прошлост и будућност, преци и потомци, предање и историја… Из таквог сусрета се рађа Песма! Није ли то Благослов!
Старе плаве књиге Српске књижевне задруге данас помало личе на камене плоче, или пак глинене таблице – оне из древних библиотека, на којима је сачуван Еп о Гилгамешу… Подсећају на мале споменике духу, уму, стремљењу.
Упутили су их, у будућност као у космос, пре готово 130 година – „свему народу“ – оснивачи Задруге. А сав народ чине у ствари одабрани појединци који истински држе до књиге, речи, мудрости, истине… Оснивачи Задруге хтели су да умноже те одабране појединце и знање које књиге собом носе.
Замислимо годину 1892.
Замислимо годину 1892, у Београду, у Србији и по српским земљама, када плаве књиге, под збирним насловом „Коло“ крећу на своје путеве – с порукама историје, уметности, поезије, философије.
Те године у Београд долази Никола Тесла, већ прослављен и признат светски научник, Србин из Лике. Дочекује га највећи и најпризнатији српски песник тога доба – Јован Јовановић Змај. Змај је, те године, један од оснивача и први потпредседник Српске књижевне задруге. Замислимо како, руком којом је илустровао Невен и своје песме, Чика Јова црта знак-иницијал СКЗ, који се од тада штампа на свим Задругиним књигама и представља заштитни знак добре књиге. Личи на државни грб и на златни брош… Око Змаја су тада најугледнији људи тога доба: научници, професори, писци… Стојан Новаковић, Милан Ђ. Милићевић, др Батут, Љубомир Стојановић…
Те године, у Доцу код Травника, родио се Иво Андрић, навећи српски писац 20. века. Њега ће, коју деценију касније, веома младог, Задруга препознати и усвојити, као што ће босанско сироче, крштено у католичкој цркви – усвојити Вука, Његоша, Кочића и српску књижевност у њеној изворности и пуноћи. Из те књижевности родио се писац Иво Андрић.
Књиге – поруке
Плаве књиге биле су, у последњој деценији 19. и у првим деценијама 20. века – поруке. Писма ближњима. Тапије да нисмо од јуче. Светковина српског језика и писма. У том језику и у том писму: дела – приповетке, романи, песме, епови, драме, поуке, научне студије, огледи, преводи…
Поруке – да српским језиком и ћирилицом могу бити, у свој сложености и снази, пренета у народ, школу и породицу – сва важна дела светске и српске речи и мисли: старе (античке) и старије (средњовековне), као и нове (модерне) и најновије (које се тек пишу, и створиће их они који су се тек родили).
Жеља – да се човек и народ који чита утврди у свом језику и писму, али и да се оплемени идејама, моралним и уметничким доживљајима, сазнањима, лепотом стила и језика.
Прво Коло упућено је у народ 1892. године. У њему седам књига: Доситејеви Живот и прикљученија, Црте С мора и са сува др Милана Јовановића, Стеријино Даворје, Бакоња Фра-Брне Симе Матавуља, Драматски списи Косте Трифковића, Потапенкова Истинска служба. Историја српског народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Јовановића најављује највећи Задругин пројекат крајем 20. века – Историју српског народа у 10 томова…
Плава библиотека – кућа књижевности
Задругино прегнуће одмах је одјекнуло. Као да се нешто слично једва чекало и дуго припремало.
Видело се да треба открити, коментарисати, протумачити, систематизовати, похвалити – огромну баштину старе и народне књижевности и великих писаца 18. и 19. века.
Слутило се да ће се тек родити Црњански, Десанка, Бора, Сремац, Нушић, Ћопић, Дучић, Ракић, Шантић, Селимовић, Попа, Душан Радовић, Раичковић, Миљковић, Капор… Цео велики 20. век српске књижевности… Плава библиотека грађена је као кућа у којој ће се та књижевност родити и живети.
У Београду и у другим градовима, у Србији и изван тадашње Србије, има у то време и добрих издавача и добрих књига. Али сад почиње нешто опште, српско значи заједничко… Одабрано, приређено, без грешака… Нешто поуздано и с печатом највишег националног ауторитета – Задруге, која је друго име за породицу, заједницу, државу… У њој су сви род, свако има своју улогу.
Срби појединци, и не само Срби, друштва, школе, новине, часописи, установе – сви са добродошлицом дочекују Задругине књиге… Као да је свако ко је био писмен или је ценио књигу – постао члан СКЗ.
У књигама наредних кола: Мемоари Проте Матије, Два идола Богобоја Атанацковића, Прве жртве Андре Гавриловића, Из природе др Јосифа Панчића, С францускога парнаса – преводи, Антологија дубровачке лирике, Тамо амо поИстоку Милана Јовановића, Драматски списи Косте Трифковића, Воденица на Флоси Џорџа Елиота, Ариостов Бијесни Роландо, Молијеров Тартиф…
Антологија Задругиног Кола постаје у наредним деценијама, па и у целој епохи социјализма – школски књижевни програм. То што је одабрала ова едиција – постало је историја књижевности и суво злато писане речи.
Ахил, Хамлет, Раскољников
Не само сваки наслов, него и сваки примерак плавих књига, има своју историју и пустоловину. Дотакле су је неке руке, читале друге очи, оросила суза или киша, чувала ђачка ткана торба плетивача, успомена на покојника… Нека је доспела у краљевску канцеларију, друга до калуђера на Фрушкој, или на Светој или у Црној Гори… Поручио ју је трговац из Пирота, судија из Сарајева, официр из Пожаревца, фотограф из Ниша, архимандрит из Далмације… Доспеле су до Дубровника, Трста, Беча, Пеште, Темишвара… Нови Сад и Панчево тада службено нису били у Србији, али је Србија у свакој њиховој кући. Поготово у кући у којој се чува плава књига…
Неке су књиге из Кола прешле преко Албаније, неке у албанским проклетијама остале, заједно са онима који их нису могли оставити.
Српски језик је и у књигама преведеним са других језика. Чим се нешто преведе, језик више није стран… Ахил и Хектор, Хамлет и Раскољников постају наши – као да смо их уживо видели и упамтили…
Сваке године, ново Коло: Из науке о светлости, Књига о здрављу (израђена у Немачком царском здравственом заводу, приредио др Милан Јовановић Батут), Змајеве Певаније, Босанчице Мите Живковића, Горски цар Светолика Ранковића, Волтерова историја Карла XII, Горе доле по Напуљу, Песме Симе Сарајлије, Приповетке Лазе К. Лазаревића, Слике Јанка Веселиновића, Ивкова слава Стевана Сремца, Ајванхо Валтера Скота…
Упамћен је огромни прилог који је, у дукатима, Задруги дао краљ Александар Обреновић. Књаз и господар Никола Петровић Његош, песник химне „Онамо ’намо“, ослобађа Задругине књиге поштарине у Црној Гори…
За само неколико година Задругино Коло постаје незаобилазна национална библиотека – поуздани извор духовности, памети, ризница баштине. Мера вредности.
Број чланова-улагача, који су, у исто време, претплатници на књиге Кола – расте брзином која се данас тешко може разумети.
Учен и писмен човек, у то доба, мора бити члан Српске књижевне задруге.
Имена својих чланова, повереника и добротвора Задруга штампа на последњим странама књига. Задругина породица се шири. У ту задругу свако може да угради своју циглу… Неко је дао прилог у ситном новцу, неко је завештао кућу или ливаду… Мале задужбине стварале су велике…
Кога су отхраниле књиге
Плаве књиге мењају куће и људе.
Плава библиотека утицала је, мање или више, на свакога ко је одрастао покрај њих.
Где год има плавих књига, ту се чита и о књигама разговара. Престижно је имати књиге СКЗ и крајем 19. и почетком 20. века… Библиотека Коло представља понос тога доба. Она је подизала вредност својих читалаца. Ко их има, тај се у неку руку ородио са делима и писцима: Његошев Лажни цар Шћепан Мали, Љубишина Причања Вука Дојчевића, Чича Горио, Живот Бенџамина Франклина, Стеријини Драматски списи, Борини Стари дани, Тарас Буљба, Постанак и развитак народа Валтера Беџхота, Бранкове песме… Српски и светски писци: Ћипико, Доде, Карлјајл, Глишић, Де Амичис, Домановић, Флобер, Нушић, Тургењев, Шантић, Мериме… Из старе светске, Енејида, из старе српске књижевности – житија, похвале, историјски списи… Наша средњовековна књижевност посебно се негује у Колу: како су вера и љубав букнули у језику и уму у доба Немањића, Лазаревића и Бранковића.
Код доцнијих српских писаца може се погодити које су их књиге отхраниле – шта им је била лектира. Многи су се целог живота сећали свога оца, или ујака, или учитеља, који је „примао“ Задругине књиге, па је он, читајући их, ушао у огромни свет књижевности… Онај зид са књигама, није кућни зид, него пролаз у тај свет – према Троји, Назарету, салашу крај Дикањке… Змијању, Врању, Медуну, Бранковини…
Неки су, као Десанка Максимовић, своју рану лектиру из плавих књига надградили, преобликовали и претворили у нову књижевност. Научна књига Јована Жујовића Камено доба, из Другог Кола, са бројем 11, била је лектира младој песникињи, а пола века доцније – основ њеној имагинацији за роман Прадевојчица. Детињство света нашло се у детињству човека – откривено у детињству песника.
Десанкино детињство, пак, у наше време, реконструише Милован Витезовић, у роману Госпођица Десанка – сатканом од најфиније свиле песничких импулса и открића. На крају те повести, док у Ваљевској болници 1915, тражи рањеног оца, песникиња среће сликарку Надежду…
Не може се ни замислити колико је утицаја – племенитих помисли, порива, идеја, подвига – настало под утицајем плавих књига за 130 година постојања Кола СКЗ: Демостенове беседе, Држава и њен живот, Вештина бити човек, Византијскеслике, Задовољства у животу, Киплингове Приповетке из Индије… Низ књига Михаила Петровића Аласа… Скерлић, Богдан Поповић, Слободан Јовановић.
Борба и страдање
Године 1924: Приповетке Иве Андрића. У њима: Ћоркан и Швабица, Мустафа Маџар, Љубав у касаби…
До Другог светског рата – 300 књига. После рата, нова власт поништава два ратна Кола и 1947. продужује Коло с бројем 301. Случајан или не, наслов књиге Кроз борбу и страдања означава борбу за опстанак и страдање Задруге. У том зборнику приповедака, по позиву, иза Задруге стају: Иво Андрић, Божидар Ковачевић, Михаило Лалић, Десанка, Матић, Суреп, Вељко Петровић, Исидора, Меша Селимовић и други… Почиње нова епоха, а у њој: Андре Малро, Иполит Тен, Тасо, Фокнер, Ками, грчки трагичари, Милош Н. Ђурић, Црњански, Давичо, Танасије Младеновић, Ћопић, Попа, Павић… Јан Кот о Шекспиру, Косидовски о библијским легендама… Најактуелнији и најмодернији писци свога доба: Борхес, Бекет, Набоков, Амадо…И тако, до данас.
На сличним принципима и данас излазе плаве књиге СКЗ. Тираж им није 5 до 7 хиљада као почетком 20. века, нити до 15 хиљада, као између два рата, нити око 5 хиљада као „у време друга Тита“… Тираж је сада знатно мањи – и у томе се огледа наше време и наше поштовање књиге и традиције.
Само захваљујући некадашњим великим тиражима и доброј опреми, плаве књиге могле су да преживе потресе, ратове и сеобе српског народа у 20. веку: Мајски преврат, анексију Босне и Херцеговине, Балканске ратове, Први и Други светски рат, ратове за распад Југославије и за распад Србије на крају столећа, који се још нису завршили.
Колико их је изгорело? Колико отпутовало преко мора и океана – са покретном имовином својих сопственика?
Коло наоколо
Сматра се да у Америци и Канади има двадесетак (приватних) библиотека које чувају свих 300 бројева Кола – до Другог светског рата. Сматра се да у Србији има двадесетак (друштвених) библиотека које чувају свих досадашњих 750 наслова Кола.
Да чудо буде веће, данас су тиражи мањи, књиге скупље, интересовање слабије. О разлозима се може размишљати, али се тиме ремети стогодишњи поредак: комплетирање и живот једне јединствене колекције, коју и сада, као и раније, према изворним Правилима, уређује Комисија од седам чланова – професора, преводилаца, академика, књижевника.
Позната је прича како је Вељко Петровић, на првој Скупштини СКЗ после Другог светског рата, из којег је Задруга изишла тешко оштећена, осиромашена, и једва преживела, рекао да су се књиге из Кола често могле наћи у ранцима многих бораца током прошлих ратова, уз преобуку и војнички тајин… Замишљамо: на шумским конацима, војник оног доба, при ватри чита песме Драгољуба Филиповића… А историја му није дала да на некој алеји Калемегдана седи на клупи и чита песме Јована Дучића…
Многи, који цене памћење књига и своју духовну биографију, знају како су, некад, за рођендански поклон или као дар у школи – добили коју књигу, или чланску књижицу Српске књижевне задруге. Књига на дар некад је била и обавеза – да се прочита.
Књиге плавог Кола су, по својој опреми, личиле на дарове: тврде корице, украсна бордура с листићима и орнаментима (све то се и данас штампа), црвено обојен књижни блок…
Унутра: романи, приповетке, песме, огледи, историјске студије, научне синтезе, лекције о уметности… На српском писму и језику.
Коло, као оно Бранково: виловито, плаховито, наплетено, навезено…
*
Српска књижевна задруга, данас, има своја упоришта у својим појединачним члановима, установама и градовима. Њих има мало, али су драгоцени.
У упоришта СКЗ спада и неколико установа: најпре, „старија сестра“ Матица српска, потом, манастир Острог са благословима митрополита – Амфилохија и Јоаникија, владика Бачки Иринеј… Патријарх српски Павле био је члан од призренских година… Донедавно, Епархија канадска, са владиком Георгијем… Ваљевска гимназија, Српско културно друштво „Слово љубве“ из Бара, Српски национални савјет из Подгорице, Београдски форум за свет равноправних, Фонд Дијаспора за матицу, Српски културни центар „Свети Сава“ Суботица.
За 20 година сарадње са сестринском установом СКЦ „Свети Сава“ у Суботици, СКЗ је обележила све своје годишњице, представила многе ауторе, књиге, едиције и програме, институцију чланства – стекла пријатеље, саборце, истомишљенике.
„Кад год угледаш некога ко делује забринуто, одсутно, готово несрећно, помисли: То је можда неко ко тражи лепоту, из самих основа, и који ће неочекивано почети да зрачи – песник.“
Превео: Златко Красни
Из књиге: ЈУЧЕ, НА ПУТУ, Београд: Српска књижевна задруга, 2007.
„Неки филозофи држе да је сама душа светлост, и то доказују на разне начине, између осталог и чињеницом да се душа највише буни и негодује на незнање и неразборитост, и чисто мрзи све што је непросветљено, и узрујава се кад наиђе на нешто мрачно, јер то у њој изазива страх и неповерење, док, с друге стране, толико ужива и чезне за светлошћу да се ни ономе у чему природно налази задовољство не радује у мраку, без светлости, јер светлост је то што ‒ као мед кад се у јело дода ‒ свако уживање и пријатност испуњава радошћу и благородним осећањима. Зато онај ко се повлачи у анонимност и заодева се у помрчину и такорећи сам себе жива сахрањује, тај као да је незадовољан што се родио и одриче се самог постојања.“
Превела: Челица Миловановић
Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задуга, 2017.
„Добро дело захтева примаоца подједнако колико и даваоца, и обојица су потребна да се оно оствари. Онај ко не прими добро дело као да је протраћио добро набачену лопту, која стога не погађа свој циљ. Јер као што бацачу лопте циљ доноси много задовољства ако га погоди, а много једа ако га промаши, исто тако чини и човек достојан да прими добро дело ономе ко је намерио да му га учини. У првом случају грешка је до самог играча ако не успе да погоди циљ; у другом, пак, онај ко одбије да прими добро дело и окрене му леђа чини неправду јер га омета у остварењу његове среће.”
Превод: Ноел Путник
Одломак из књиге: Плутарх, „О Сократовом демону”, Београд: 2021, Српска књижевна задруга
„Постоји и вежба за правичност, којојм се сузбија жудња за богатством и среброљубље. Она се не своди само на уздржавање од тога да ноћу поткрадамо и пљачкамо своје суседе, управо као што нас ни уздржавање од издаје отаџбине и пријатеља за новац не припрема за то да се одупремо среброљубљу. (Пре ће бити да нас у тим стварима закон и страх од њега обуздавају да у својој похлепи не чинимо оно што је недозвољено.) Само онај ко се често и својом вољом уздржава чак и од оних поштених и законом дозвољених добитака може стећи спремност и навику да се држи подаље од непоштене и противзаконите добити. Немогуће је очувати спокојан ум пред великим али недоличним и штетним угодностима ако нисмо често и с презиром одбацивали и оно у чему је дозвољено уживати. Једнако је тешко превазићи искушење велике похлепе и непоштене добити која нам је надомак руке ако наша страст за стицањем није већ давно умирена и обуздана, него је, штавише, одгајана да без задршке посегне за добити и с великом се муком устеже од стицања за којим жуди. Човек који се не препушта помоћи пријатељ и не прихвата дарове краљева, који се одриче чак и случајне добити која му допадне судбином, обуздао је среброљубље које хрли ка сваком благу које се појави и стога не чини неправду нити ремети спокој ума. Он ведра духа стреми добру, достојанствен и чисте савести.”
Превод: Ноел Путник
Одломак из књиге: Плутарх, „О Сократовом демону“, Београд: 2021, Српска књижевна задруга
Перо рецка по танкој, жутој хартији при светлости малених свећа. Повијена списатељска леђа лагано се померају у ритму руке која пуни редове хартије црним мастилом. Покрети су некако тешки, али опуштени. Теже да запишу крхка слова историје и књиге српске, која ми тако често губимо у забораву. Теже да оставе печат и доказ свога постојања и речи овога писара – Стојана Новаковића, модерног српског просветитеља.
Понор је последња тачка мора. Најдубља. Шта год тамо упало, више се не враћа. Море га носи даље и вуче по свом песковитом дну. Један младић из даљине посматра како понор утапа српску књигу. Полако тоне, море га гута. Ниже нити речи драме Црногорци и збирке песама Певанија како би спасао књигу српску. Тка и плете српску књижевност под смотром професора преплашеног осмејка Даничића Ђуре. У томе младоме добу, објављује Историју српске књижевности, прву такву књигу на овим просторима. Заљубио се тада у историју нашега народа и очувао, објавио и испитао споменике из духовне прошлости Србије. Подарио је име дијаманту ћирилске писмености Мирослављевом јеванђељу и први издао Душанов законик. Допринео је ширењу духовности и просветитељске идеје претходника својих. Подигао је камене стубове нашег школског система и тако представио крупан корак у његовој модернизацији. Труд и рад, овога младића преобразили су у честитога и вреднога господина који је у новијој историји нашој најзнаменитија личност која је руковала српским школством. Златне нити које је укоренио у главама малених људи, почеле су да цветају и са земљице бацале семе на школе и књиге. Својим радом у бројним библиотекама, а нарочито у Народној библиотеци исткао је бројне надлежности и њену будућу организацију. Увидевши ово, људи позваху господина на свечано отварање Српске књижевне задруге, најстарије издавачке установе у нас. Тамо је стао председником првим у мандата два. Посебна душа, пола просветитељска пола реформаторска, чинила је све како би ујединила народе своје и утемељила законе наше. ,,Код њега је каткада тешко одредити где престаје језичар, где почиње историк књижевни, а где је опет историк народа“, говорио је чувени српски филолог Александар Белић за ово свестрано биће које је српскоме народу подарило нешто најважније ‒ народни идентитет који се огледао у образовању, књизи и школству. И заиста, господин је разумео. Разумео је људе, проблематичне штампаре свога доба, тежину која носи издање књига, од корице до корице и листа до листа. Ослушнуо је глас у себи који му је говорио да нешто треба да се мења. Да нешто не сме да падне у заборав, у понор. Јер ипак, то је најдубља тачка мора. Шта год тамо упало, више се не враћа. Море га носи даље и вуче по свом песковитом дну. Младић тада, а господин сада то зна. И зато је његова душа кренула на дуг пут да заштити то нешто. Да заштити наш народ, нашу славу и наш књижевни рад.
На нама је сада један задатак. Пред нама стоји као какав кип непомични што га сунце обасјава. Задатак наш једноставан је врло, да спасимо господина од понора он гласи. Да му пружимо ослонац како пао не би. Да ми сад ткамо предања о његовој души и да спасимо господина и славу нашу, Новаковића Стојана.
2. НАГРАДА НА КОНКУРСУ СРПСКЕ КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ „БЕСКРАЈНО ПЛАВО КОЛО“ 2021.
препознавања 