RSS

Архиве ознака: Српска књижевна задруга

Плутарх РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ЗАДОВОЉСТВА И НЕЗАДОВОЉСТВА…

***

„Разлика између задовољства и незадовољства није у томе да ли човек много или мало ради, него да ли при томе поступа исправно или неисправно. Не учинити добро дело мучно је и изазива грижу савести – како рече неко – исто колико и кад се нешто рђаво учини.“

 

Превод: Челица Миловановић

 

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 2

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 инч Плутарх

 

Ознаке: , ,

Плутарх О ДУШЕВНОМ МИРУ И СПОКОЈСТВУ

***

„Очигледно ти ниси заборавио оно што си толико пута чуо од својих учитеља – да фина ципела не лечи гихт, нити круна главобољу. Новац, слава или утицај на двору уопште немају значаја за духовни мир и живот без успона и падова – осим у случају да човек у тим предностима ужица кад их има, а кад му нису доступне, да их не тражи и за њима не трчи. Или, другим речима, да је његов разум навикао, и увек је спремн да брзо реагује кад се страствен и неразумни део душе ускомеша – што често бива – и не пушта га да се расипа и јури у пропаст кад му нешто од оних ствари дође под руку.

Ксенофонт је говорио да богова треба да се сећамо и пошту им указујемо нарочито онда кад им је срећа наклоњена, јер тако, кад се једном нађемо у тешкој ситуацији, ми слободно можемо да их зовемо у помоћ, јер смо заслужили њихово пријатељство и благонаклоност. То исто важи и за савете и препоруке које се дају у циљу смиривања страсти – ко год има памети треба да их проучава још много пре него што се страсти у њему надигну, јер ако се тако унапред припреми, више ће користи од њих имати. Љути пси узбуне се чим чују неку вику, и смирују се тек кад чују онај глас на чије су викање навикли. Тако и душевне страсти кад се ускомешају, није их лако умирити – осим ако човек има у приправности добро познате и прикладне аргументе против узрујавања.“

Превод: Челица Миловановић

Из књиге О НЕГОВАЊУ ДУШЕВНОГ МИРА И ЗАДОВОЉСТВА, Београд: Српска књижевна задруга, 2017.

 

plutarh 6

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 марта, 2020 инч Плутарх

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О ДОСТОЈЕВСКОМ, ВРЕМЕНУ У КЊИЖЕВНИМ ДЕЛИМА…

Достојевски је писац који је међу првима у светској књижевности оставио пејзаж, одећу својих јунака. Њихов физички изглед, време, па и простор, како би се до краја могао посветити људској души. Он је, нема сумње, учинио снажан заокрет у писаној речи и, као нико пре њега и мало ко после њега, извршио огроман утицај не само на поједине писце него и на готово све националне књижевности у свету. За мене су Фјодор Михаилович Достојевски и Томас Ман две најкрупније  књижевне фигуре на размеђи деветнаестог и двадесетог века; са њима је почела моја нова европска књижевност. Ја сам – као и сви писци моје генерације –читао и проучавао дела ових писаца, а колико су они непосредно или посредно утицали на мој књижевни рад, то ја не знам. Могу само да поновим оно што сам једном рекао: да је пожељно и корисно угледати се на велике писце. Али, кад већ говоримо о томе, треба имати на уму да је време у мојим приповеткама и романима једно од главних лица, да простор није потиснут у други план, да сам многе грађевине смештао у средиште радње. Мене је већ у самом почетку књижевног рада заокупљала мисао: како приказати човека у времену статичности које се креће као жив организам, и у простору без оне статичности коју рам намеће слици, искључујући посматрача из ликовног дела. Међутим, тачно је то да сам под извесним утицајем Достојевског и Мана, потиснуо пејзаж, описујући га у оној мери колико је потребно да би се схватила судбина човека и његовог делања. Знате, ја имам осећај да природа нема духа: она је за мене само оквир у који треба сместити човека и његову мисао. Видите, природа у мојим приповеткама и романима прелази на људе који раде на мосту, на њиви, у кући. Ја држим да је за целовитост дела више значајно присуство човека, његове помисли и рада, него природа која делује као тврда и гола чињеница.

Када је реч о времену у мојим делима, ту није могло бити – као што се зна – никаквог утицаја. За мене историја није понављање прошлости; пре би се то могло назвати покушајем да се обнови игра. Кратковидо и скучено гледање на време и простор, где се светови, у које би требало веровати, руше и поново стварају, и произвољна процена већ очврслих вредности, две су основне мрље које ми појединци, уносимо у наша расуђивања о историји, грчевито се борећи да за себе обезбедимо што већи комад земље и неба. Зато је најближа истини повест о оним минулим вековима и поодмаклим раздобљима у која је немогућно сместити наше заслуге.

[…] све књиге Достојевског су подједнако лепе и уметнички уједначене. Можда ћу бити неправедан према самоме себи, а још неправеднији према великом руском писцу, ако кажем да су ме највише узбудили Записи из мртвог дома… У младости сам дрхтао над  Дусима Достојевског…

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

Konstantin Vasiliev. Fyodor Dostoyevsky. 1976

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 инч Андрић

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О ПИСАЊУ

Писање је слично лову; кренете пре зоре у планину и, ко зна, кад се увече будете враћали кући, да ли ће се штогод наћи у вашем торбаку. Ја сам негде на једном месту, казао: „Писање је мука са другог света“.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

pisanje Vermer

Јан Вермер

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 инч Андрић, цитати

 

Ознаке: , , ,

Иво Андрић О НАРОДНИМ ИЗРЕКАМА

Народне изреке су као добре старе грађевине. Данас се много говори о томе ко је и колико на кога утицао. Ја мислим да нема писца који с није угледао на некога. Свак је пред собом имао огледало узора – неко веће, неко мање! Ја бих мирне душе могао да кажем: то су Вук и Његош. Немојте никад престати да се дружите са њима. Сетите се шта је Горки писао Семјоновском: Треба учити од Пушкина. Бежите од оног ко вам каже да је Пушкин застарео.

 

Љубо Јандрић, СА ИВОМ АНДРИЋЕМ, Српска књижевна задруга, Београд, 1977

 

most

Бојан Видовић

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 26 августа, 2018 инч Андрић, цитати

 

Ознаке: , , , , ,

Јохaн Волфганг Гете ЈЕДНО И СВЕ

Да би се у безмеђу среле,

Нестати све јединке желе,

Ту плине опирања власт;

Не вреле жеље, дивља хтења,

Захтеви, строга наређења,

Већ: дати себе, то је сласт.

 

Прожми нас, душо света, ходи!

Тад самом светском духу води

Највиши нашег бића лет.

Добри духови руком склоном

Воде посвећенике оном

Ко ствараше и ствара свет.

 

А да наново опет створи

Све створено да не окори,

Труди се вечни, живи дах.

Што још не беше, сад ко чиста

Сунца и земље ће да блиста;

Ал’ не сме прекинути мах.

 

Творачки живо мора ткати,

Свом облику нов облик дати,

Привидно стати на трен тек.

У свему дише вечност: све се

У ништа мора да разнесе,

Ако ли жели трајан век.

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

jedno i sve

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 22 августа, 2018 инч Гете

 

Ознаке: , , ,

Јохан Волфганг Гете ГОДИНЕ СУ ТИ, КАЖЕШ, ОДУЗЕЛЕ…

„Године су ти кажеш одузеле

већ много, тебе више не веселе

ни чулне игре нити спомињања

на минула прељупка забављања

да уздуж и попреко свуд крстари,

ни за то срце више не мари;

чак ни одозго части добијене,

признања, хвале, радосно стечене.

Не кључа више због сопственог дела

радост, нитʼ хајеш за прегнућа смела!

Не знам шта још ти нарочито оста.“

 

Оста идеја, љубав! То је доста!

 

Препев: Бранимир Живојиновић

 

СА ВРХОВА СВЕТСКЕ ЛИРИКЕ. Препеви. Српска књижевна задруга, Београд, 2006.

 

berthe morisot

Berthe Morisot

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 28 јула, 2018 инч Гете

 

Ознаке: , , , ,

Мишел де Монтењ О НАСТАВНИШТВУ (одломци)

***

Брига и трошак наших очева има за циљ једино да нам главу снабде знањем: просуђивањем и врлином, мало ко је чуо. Узвикните о неком човеку нашем свету: „О ученог ли човека!“ И о другом: „О доброг ли човека!“ Неће пропустити да скрене поглед с уважавањем према оном првом. Био би ту потребан и трећи телал: О тешких ли глава! Радо се распитујемо зна ли што грчког или латинског? Пише ли у стиху или у прози? Но да ли је постао бољи или мудрији, то беше главно, а баш то остаје последње. Требало је распитивати се ко је боље учен, а не ко је више учен. Трудимо се једино да напунимо меморију, а расуђивање и савест остављамо шупље. Као што птице крећу да траже зрневље, па га односе у кљуну а не опробају га пре него што би нахраниле њиме своје младунце: тако наши наставници поткрадају знања из својих књига, и спусте га тек само на крај усана, да га избаце и спусте низ ветар.

 

***

Ми складиштимо код себе туђа мишљења и знање, и то је све. Треба их учинити нашима. Личимо управо на оног који би у потрази за ватром пошао да је потражи код свог суседа, па када би тамо нашао како лепо и јарко пламти, он би се зауставио да се тамо греје, не сећајући се више да однесе ватре својој кући. Шта нам вреди трбух пун јестива, ако се не свари, ако се не преиначи у нама? Ако нас не развије и оснажи? Мислимо ли ми да би Лукул, кога су књиге учиниле и усавршиле у тако великог војсковођу без претходног искуства, примао њих на наш начин? Ми се тако много препуштамо туђим рукама, да упропашћујемо своје снаге. […] Дионисије се ругао граматичарима који воде бригу и распитују се о недаћама Одисејевим а не познају своје сопствене; музичарима који усклађују своје фруле а не усклађују владање у животу; говорницима који се уче да о правди говоре, не да је чине. Ако нам се отуд душа не покрене крепкије, ако нам отуд није расуђивање здравије, исто тако бих драге воље да је мој школарац провео време на лопталишту, барем би тело постало чилије. Видите га како се отуда враћа, после петнаест-шеснаест уложених година, ничег неспособнијег од  њега за улазак у посао. Све што ту препознајете као више, то је да су његов латински и његов грчки учинили охолијим и више уображеним него што је био кад је од куће кренуо. Требало је да отуда донесе душу пуну, доноси је само надувену; и само ју је надуо уместо да је увећа.

 

Мудрац је узалуд мудар, кад себи помоћи не зна (Цицерон, О дужностима).

 

Превод: Изабела Константиновић

 

ОГЛЕДИ. Књига прва. Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

 

citanje 1

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 10 јуна, 2018 инч Монтењ, настава и образовање

 

Ознаке: , , ,

Мишел де Монтењ ДА ЧУВСТВО ЗА ДОБРО И ЗЛО ЗАВИСИ У ПРИЛИЧНОЈ МЕРИ ОД НАШЕГ МИШЉЕЊА О ЊИМА

„Наша поимања и бола и уживања су као у размажених жена: толико смо уљуљкани и размекшани да ни убод пчелиње жаоке не можемо да отрпимо без јаука… Све се своди на то да треба самим собом да овладаш.“ (Цицерон, Тускулске расправе, 2.22)

Људе (каже једна грчка изрека) муче мишљења која они имају о стварима, не саме ствари. Била би то постигнута знатна тачка у олакшавању нашег јадног људског стања, када би неко могао да установи ову поставку истинитом баш свугде. Јер ако зла имају прилаза у нас само путем нашег расуђивања, чини се да је у нашој мођи да их презиремо или их окренемо на добро. Ако се ствари предају нама на милост и немилост, зашто да не располажемо њима, или да их прилагодимо нама у корист? Ако оно што ми зовемо злом и муком није ни зло ни мука по себи, него му само наша уобразиља даје ту особину, у нама је да њу променимо. Те, имајући избора, ако нас нико не присиљава луди смо преко сваке мере што се слепо везујемо за гледиште које нам изазива највећу муку. […] Дакле, да оно што ми називамо злом није то по себи, или барем, какво год да је, да од нас зависи да му дамо други укус, и друго лице, јер се све своди на једно, погледајмо да ли је одрживо.

Да првобитна бит тих ствари којих се плашимо има моћи да се тако самосвласно настани у нама, она би се настанила једнако и исто у свима. Јер људи су сви једне врсте и, осим више и мање, снабдевени су једнаким оруђем и инструментима за поимање и расуђивање. Али разноликост наших мишљења о тим стварима јасно показује да она улазе у нас само споразумно. Онај их смести можда код себе у њиховој правој бити, али хиљаде других дају им код себе нову и супротну бит.

Зашто од толико говора који на различите начине уверавају људе да презиру смрт и да подносе бол, не налазимо неки који би био делотворан за нас? И од толико врсти уобразиља које су увериле другог, зашто да свак не примењује за себе ону која је најближа његовој нарави? Ако не може да створи јаку лекарију и апстерзивну, да би искоренио бол, барем да узме неку ленитивну, да би га ублажио.

Уосталом, не можемо умаћи од филозофије како бисмо прекомерно дали значаја тежини болова и људској слабости. Јер, човек је присиљава да се пребаци на оне необориве утуке: ако је лоше живети у нужди, није никаква нужда. Никоме није тешко зло трајало до његовом грешком. Ко нема срчаности да истрпи ни смрт ни живот, ко неће ни да се одупре ни да бежи, шта да му се ради?

Превод: Изабела Константиновић

ОГЛЕДИ, Српска књижевна задруга, Београд, 2017.

citanje

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 4 маја, 2018 инч Монтењ

 

Ознаке: , , ,

Божидар Кнежевић МИСЛИ

Мишљење је дисање духа; као што уздах долази од притиска на душу, тако је мисао уздах духа; што дубљи дух, тим дубљи уздах, јер је тим дубљи и притисак који дух осећа, тим је и мисао дубља. Огромна већина ситних људи, плиткога духа, имају довољно ваздуха на земљи, те они и не осећају притисак, те код њих и нема уздаха духа, те и не мисле даље од себе и својих потреба.

 

Мишљење је најплеменитија снага човекова, која диже човека изнад ствари, изнад привидног, спољног, површног, стварног, изнад прљавог и блатавог. Мишљење је дезинфекција свега прљавог и смрдљивог, што рађају ниже, животињске, скривене снаге човекове. Само мишљење може да очисти и дезинфикује човека од животиња, као што је само материнство дезинфекција жене од животињске прљавости. И као што је мислилац највиши ступањ човека, тако је мајка највиши ступањ жене.

 

Као што се виши органски живот може развиjaти само на рачун топлоте, те га на сунцима не може ни бити, него само на планетама, тако се и највиша форма општег процеса, мишљење, може развијати само на рачун живота. Што више живота и што је бујнији живот, тим је мање мишљења и свести; што се више мисли, мање се у животу суделује.

 

Мислиоци нису добри посматрачи онога што се дешава напољу, јер су и сувише занети унутра, у својој души.

 

Дубоко мишљење и јака свест јесу најтеже ствари које земаљски човек може понети и поднети; отуд људи који дубоко мисле тешко се крећу у друштву и слабо се чују међу живима; отуд су људи лаке памети и плитких осећања најактивнији у друштву, најокретнији су и највише се чује њихов глас.

 

Велики пороци много мање сметају човеку да има пријатеља, него што врлине изазивају то. Врлина усамљује човека, јер маса људи нерадо трпи да се ко издваја из ње. Отуд су узвишени људи не само усамљени у животу, без друштва и пријатеља, него не могу бити ни активни, јер су и сувише скрупулозни и савесни да би газили по законима природним и људским. Они јасно виде пред собом провале беде, лажи, порока, и док они гледају да то све поравне и угладе у животу, дотле обичан човек јури слепимице преко тога и бива активан и енергичан. Отуд врлина и умност често сметају да се буде активан, или, ако то и покушају, они се брзо саплету и падну.

 

Најусамљенији су они људи који највише oceћају потребу других људи. На први поглед парадокс, али истина по томе што већину људи везује за друге само интерес, док мало узвишенији људи траже друкчије везе с људима, које ретко налазе и остварују.

 

Велике ствари и догађаји иду ситним корацимa; Велики духови иду крупним корацима. И стижући обично пре него што треба, у невреме, они, неразумевани од већине људи, бивају или исмејани или мучени. Отуд велике ствари и догађаји, долазећи доцније, обично затичу ситне људе и c њима врше посла.

 

Велике душе, племените људе, не треба тражити с буктињом y руци; они се у животу не виде од лажне светлости, лажних величина људских. Тек из гроба сијају они својом сопственом, тихом и чистом светлошћу, кад изумру лажне светлости, кад настане општи мрак·

 

Kao што се због велике даљине и не виде планете свих „козмичких сунаца, тако се с висине историје виде само поједине светле тачке – историјска сунца.

 

Велики људи јесу телескопи друштвени, који виде много даље и дубље него сви милиони ситних очију.

 

Свака велика идеја има телескопскога y себи. Она приближује ствари и људе једно другом и заслуга свих великих умова јесте y томе да приближују ствари, људе и времена једно другом и да их мире.

 

Велике личности cy концентрација жеља и идеја једног времена или једног народа.

 

Само су велики духови инструменти историје; само њих одређују и крећу дубоке унутрашње снаге историје; ситни, нижи људи јесу инструменти свога тела и спољних прилика. Што виши дух, све је мање оруђе и израз својих спољних прилика, свога времена и друштва, он је све више само оруђе и израз целе историје човекове; он из дубине њене износи оно што је вечито, што увек вреди.

 

Ствари у свету тако су намештене да, што нека ствар више стоји, то јој из све веће дубине долази живот и кретање, све јој је дубљи корен. Отуда високи духови, црпући из дубине живота људског, душе његове и историје његове, изражавају осећања, тежње и мисли, основне, дубоке и заједничке свима људима, y свима просторима и временима. Отуда њихова вечитост код људи и y историји њиховој.

 

Они који време освајају умом, остављају дубљег и дужег трага у историји него они који простор освајају, јер је простор један и ограничен, и име једног освајача баца у заборав и сенку име другог. А време je вечито.

 

Велики мислиоци јесу освајачи времена, који вековима владају умовима људским.

 

Велики умови су звезде некретнице на небу историје, око којих се друге окрећу.

 

Велики људи, умом или карактером, онако су исто ретки као и закони y хаосу факата, и они  стоје према маси онако исто као и закони према мртвој маси факата. Они носе високо буктињу истине и правде и осветљавају пут којим човечанство треба да иде, као што су и закони које ум човеков налази само поједине варнице оног великог сунца мудрости, истине и правде, које је бесконачно далеко.

 

Велика већина људи јесу као сирова дрва, која се само диме и тињају, загревајући само y близини и не осветљујући никога. Само мало душа и духова људских горе чистим и јасним пламеном, загревајући и осветљујући далеко око себе.

 

Много је више осветљенога и онога што има да се осветли, него онога што светли.

 

 

misli 2

Ван Гог

Кад би се сума снаге која је концентрисана у интелигенцији једног филозофа који ствара нове идеје, једног човека који чини велика открића и проналаске и крчи нове путеве ума и живота могла претворити у радну, активну, практичну снагу, сваки би филозоф, сваки такав човек вредео за читав један народ обичних нижих људи.

 

Што је виши дух, он више личи на Бога, све више само из себе ствара; нижи духови стварају из нечега што постоји, из нечега спољног, чулног, стварног, из материје.

 

Што је узвишенији дух, њему све више треба Бог, све му виши Бог треба, и све више само Један Бог.

 

Главни посао сваког духа међу људима јесте да тражи мудрости и разума, да тражи духа у стварима и временима. Што је виши, племенитији дух, све му је више потребан Бог, и све га више тражи у стварима и временима.

 

Као велики брегови што су постојали на крајевима континената, и велика имена у историји обично се јављала на крају великих епоха и y почетку нових – Буда, Исус, Мухамед.

 

Велики духови јесу као казаљке на сату, које казују које јe доба у животу једног народа.

 

Велики духови јесу празници у календару историје човечанства.

 

Велики су људи они који уносе светлости у мрак, реда у хаос, тачност y неодређеност; који, крче нове путове, стварају нове појмове и идеје.

 

Мислиоци cy локомотива y возу цивилизације.

Мислилац стоји према маси људи као човек према спољној природи. Човек је суперлатив природе, мислилац је суперлатив човека.

 

Само велике несреће и велики болови, које осећају велике душе, могу да пробуде оног другог, вишег човека у човеку. Отуд се само велике душе цепају; ситна душа нижег човека увек остаје поравњена, округла целина. Отуд само велика душа, поцепана на двоје, може разговарати сама са собом.

 

У души обичног човека жица живота јесте најјача, и њен глас гуши глас других, доцнијих, племенитијих те слабијих жица; отуд истина и монoтоност музике њихова живота, али нема ни дисонанце. Што је виша душа, тим су и племенитије, финије жице јаче, тако да их жица живота и одржања себе не може да угуши; отуд у њиховом животу честе дисонанце и кидања.

 

Један савршен, виши човек, који у себи спаја потпуну интелигенцију и карактерност никад није прост, једноставан, него је у њему потпуно пробуђен човек који у сваком тренутку бди над животињом у себи и чува се од ње. Код огромне већине нижих људи човек је само у клици, само дрема, док је животиња у њима потпуно будна: само код мањине виших људи човек је потпуно будан.

 

 

misli 3

Ван Гог

 

 

Б. Кнежевић, Мисли, у редакцији Паулине Лебл-Албале, с предговором д-ра Ксеније Атанасијевић, СКЗ, Београд, 1931.

Преузето са блога: http://www.santamariadellasallute.com

 
Оставите коментар

Објављено од стране на 2 априла, 2018 инч Кнежевић

 

Ознаке: , ,